Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Salaš Volić

Umetnost

Vlasnik čenejskog imanja kooperant evropskih muzeja

Ešerove kugle sa salaša Volić

Maestro Ljubomir izradio je replike statuete Asklepija, Modiljanijevog portreta, Vilendorfske Venere, kopirao je mnogobrojne drevne maske, statue i idole, bistu boginje Nefertiti

 

Kopije koje pravi Ljubomir Volić iste su kao originalni eksponati kojima se ljudi dive u berlinskom Muzeju egipatske umetnosti „Pergamon“, u pariskom Luvru, lajpciškom Muzeju Starog sveta, Rimskom muzeju iz Verone. Ljubomir Volić napravio je više od 700 replika muzejskih dela iz svetske kulturne baštine. Ljubomir je jedini čovek u našoj zemlji koji kopira muzejske eksponate tako uspešno da se ne vidi razlika između originala i „falsifikata“. On je jedan od nekoliko ljudi u svetu čiji su poslodavci pomenuti najčuveniji muzeji u svetu. Ljubomir kopije pravi po njihovoj narudžbini i pod njihovom kontrolom, čak je vrlo verovatno da su neki od njegovih duplikata izloženi za publiku, dok se originali čuvaju u muzejskim sefovima.

salasvolic2Ljubomir je jedini čovek na kugli zemaljskoj koji je dobio pravo da muzejski replicira čuvenu Ešerovu kuglu, čiji se primerci prodaju po celom svetu – od Japana, do Južne Amerike. Cena, prava sitnica. „Tričavih“ 1.750 evra. Osim skupocene kugle koja reprezentuje večitu borbu između dobra i zla, Volić je na svom salašu replicirao i takve komade kao što su statueta Asklepija, Modiljanijev portret, Vilendorfska Venera, kopirao je mnogobrojne drevne maske, statue i idole, bistu boginje Nefertiti… Najskupocenija stvar koju je uradio bio je Gruzijski lav, koji je u originalu napravljen od čistog zlata, a umnožio ga je u srebru s pozlatom. Kalup je radio u Minhenskom muzeju, a predhodno je morao da potpiše osiguranje na 2 miliona evra. Ni jednog trenutka ga nisu ostavljali samog. Radio je u potpuno izolovanoj, osiguranoj prostoriji, kao u zatvorskoj ćeliji- toliko je sve to što je radio bilo skupoceno.

– Oduvek sam bio fasciniran stvaralaštvom. Želeo sam da pravim nešto, da budem kreativan, a to nešto je moralo biti trodimenzionalno. Dobio sam priliku, kada sam se, u Nemačkoj, upoznao s čuvenom Lilijan Šmit-Manon, koja će me uputiti u tajne muzejskog „replikatorskog“ zanata i umeća. Poznanstvo s njom me je potpuno preporodilo. Kada sam video šta se sve tim zanatom može napraviti, potpuno sam batalio sport. Radio sam kod nje bez ikakve nadoknade, samo da bih što više ovladao tom zahtevnom tehnikom. I nisam pogrešio – priča Ljubomir Volić, uz napomenu da ga je, nakon nekog vremena, cenjena gospođa Šmit-Manon molila da radi u slavnom nemačkom muzeju, ponudivši mu sasvim pristojan ugovor.

Umesto toga, Ljubomir je odabrao „domaću radinost“. Volići su kupili spaljeni salaš na Čeneju, koji je obnovljen tako da izgleda kao neki od najlepših radova muzejskog replikanta. Među četiri stotine čenejskih salaša, jedan se po svojoj neobičnoj lepoti, otvorenosti i sadržajnoj raznolikosti poprilično razlikuje od ostalih. Reč je o salašu sa zvaničnom numeracijom „271“, iako njegovi vlasnici izbegavaju taj bezlični, suvoparni naziv. „Insistiraju“ da se salaš naziva po njihovom prezimenu. Znači, radi se o salašu Volić.

Ako je tačna konstatacija da izgled nečijeg doma zavisi od duše onoga koji u njemu živi, onda su duše Volića široke poput njihovog dvorišta i bogate poput šarenila koje u njemu vlada. Harmonija različitih, neretko sasvim suprotnih detalja vlada njihovim domaćinstvom, tako da posetilac oseća sasvim neobičnu smirenost. Mnoštvo pataka i gusaka, minijaturni poni konj, vijetnamska svinja, te nekoliko zadovoljnih pasa krstare posedom od oko tri jutra, u čijem se centralnom delu izdiže stambena kuća, naravno, napravljena rukama vlasnika. Na nekoliko nivoa, savršeno stilski zamišljena, kuća Volićevih s pravom krasi stranice magazina koji se bavi tematikom enterijera. Međutim, posebnu pažnju privlače drevne figure i figurine, razbacane po svim ćoškovima, tako da se stiče utisak kako Volićevi pripadaju nekoj čudnoj kolekcionarskoj sorti, što je manje od istine, jer Ljubomir pripada ekskluzivnoj manjini svetskih umetnika replike.

salasvolic1Salašarska saga Volićevih razvijala se na odvojenim kolosecima od kojih je jedan bio u Srbiji, a drugi u Nemačkoj. Dok je Ljubomir Volić, kao košarkaški trener novosadskog NAP-a i asistent na Fakultetu fizičke kulture, sanjario o nekom drugačijem životu, Karolina je, mnogo pre nego što je postala gospođa Volić, predavala francuski jezik u školi u Frankfurtu. Njihovi životni koloseci se nenadano spajaju, kada Ljubomir, tražeći ono što mu je nedostajalo, odlazi u Nemačku da trenira ženski košarkaški klub „Kronberg“ s kojim je, treba napomenuti, osvojio šampionsku titulu. U pohodu ka tituli, uveliko mu je pomogla baš Karolina, koja je u to vreme, osim uspešnog pedagoga, bila i izvrstan bek šuter. Trener nije mogao odoleti čarima simpatične Nemice, pa joj je, umesto produženja profesionalnog, ponudio važniji – bračni ugovor. Ubrzo su se venčali, a njihova košarkaška epizoda se polako privodila kraju.

A onda, Volići su hteli da umesto u frankfurtskoj gužvi, žive na nekom mirnijem i lepšem mestu. Prvo su zakupili staru seosku kuću u okolini Frankfurta, gde su se uverili da su mir i lepota bolji od gradskog meteža. U to vreme, 1997. godine, kupuju stari salaš u okolini Čeneja. Dogodine, pakuju kofere i s troje dece (Nemanjom, Nastasjom i Kjarom) koja su se u međuvremenu rodila, dolaze na salaš. Po rečima Volića, počeli su sasvim iz početka, gradeći sadašnju kuću bukvalno iz pepela. Na tadašnjem imanju postojao je samo stari salaš, potpuno ruiniran požarom. Za kratko vreme njihov posed poprima izgled kakav ima danas. Raj! Sreću Volića upotpunjuje rođenje najmlađeg sina Luke za koga u šali kažu da je rođeni salašar.

Osim izrade muzejskih replika dela svetske kulturne baštine, salaš Volićevih se od ostalih razlikuje i po specifičnom poimanju seoskog turizma. Nije to ono na principu „dođe ko hoće i kad hoće, krka, i ostane do jutra“. Za takvu vrstu zabave, kažu Volići, postoje neki drugi objekti. Njihova ideja je sasvim drugačija. Kao pedagozi po struci, Volići su svoj salaš pretvorili u edukativni centar, gde oni najmlađi, osim uživanja u prelepom ambijentu, prilikom svake posete, nauče nešto novo.

– Skoro svakog dana, primamo posete, bilo da je reč o porodičnim druženjima, ili o organizovanim dolascima dece predškolskog i školskog  uzrasta. Nebrojeno puta su nam dolazila deca stranih ambasodara koja su se prvi put susrela s ovakvim ambijentom. Bitna stvar kod nas je što se vaspitači i roditelji odmaraju. Mi se o svemu brinemo. Učimo decu o prirodi, pečemo hranu na logorskoj vatri, upoznajemo ih sa starim zanatima. Kod nas deca imaju prilike da se druže i da se igraju sa životinjama. A najlepše je zimi kada decu vuku konji na sankama. Stalno smišljamo nešto novo – objašnjavaju Volići.

 

tekst: Mirko Krunić

Možda vam se svidi...