Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

San… I java

Čak i njegovi najveći poštovaoci slažu se da, po mnogima najvećem srpskom slikaru, Paji Jovanoviću, umetnost nije bila strast, nego sredstvo za život. Više od svega voleo je raskoš i udobnost. Besprekorna odela, dabrova krzna na ovratniku kaputa, mlade žene, druženja sa predstavnicima dvora… Uostalom, Paja bi današnjim mladim političarima mogao biti uzor kako se pravi karijera. On je, naime, bio jedini naš slikar koji je portretisao cara Franju Josifa, kralja Petra I Karađorđevića i maršala Josipa Broza Tita! I to ne da ih je na njihov poziv oslikao, već se ti njegovi portreti danas bezmalo smataju zvaničnim. Znao je znanje, nema šta. Naravno, u skladu sa svojim karakterom, najvećim ljudima svog vremena nije snishodio, već im je portretisanje debelo naplatio. A opet, to je bilo ništa spram novca koji je kasnije dobijao od imućnih ljudi, koji nisu žalili para da njih i njihove najmilije slika čovek koji je oslikavao careve i kraljeve.

Svoju ženu, Austrijanku, Paja Jovanović upoznao je u Beču. Kada su se sreli, imala je 13 godina. Slikar je od nje bio 30 godina stariji. Lep, gizdav, besprekornog držanja i ponašanja, bio joj je i ostao, poput boga. Herminin otac bio je odlučno protiv ove veze. Ona je i doslovno bila dete, a ovaj Sloven aristokratskog držanja bio je stariji od njega. Pajin ugled i novac i ovu prepreku učinili su savladivom. Slikar će umreti sa svojih 98 godina. Hermina, zvana Muni, biće uz njega do poslednjeg trenutka.

Kada je 1972. preminula, sahranjena je uz muža u Aleji velikana. Siromašna kućepaziteljkina kći izrasla je pored Paje u jednu od najviđenijih gospođa svog doba, iza koje će ostati veliko bogatstvo. Sve to omogućio joj je do poslednjeg daha voljeni suprug, sin prvenac vršačkog fotografa Stevana Jovanovića.

A sinove je imao i Milorad Popov, bogati trgovac titelski. U malenu varoš, podno titelskog brega, Milorad i brat mu Milivoj stigli su iz Novog Miloševa. Snovi gazda Milorada daleko su nadmašivali sve što je okom mogao da dohvati. Preselio se u Dubrovnik. Decu je poslao na najbolje škole. Sin Dušan završio je prava i još sasvim mlad govorio je engleski, nemački i francuski, gotovo besprekorno. Harizmatičah, zabavan, obrazovan, sa beskrajnom strašću prema lepim ženama i raskošnim životom, krčio je sebi put prema visokom društvu kojem je toliko želeo da pripada.

Na doktorskim studijama u Frajburgu upoznao je Johana Jebsena, sina uspešnog brodovlasnika, kojem će Popov uskoro postati advokat i zastupnik za Balkan. Druženje dva bonvivana ostalo bi tek deo mondenskih legendi da se nije zbilo nešto što će im promeniti sudbinu. Jednog dana, Johan je priznao Dušku da je stupio u nemačku obaveštajnu službu Abver. Drugi svetski rat u vazduhu se već dao omirisati. Johan Jebsen dobio je od Vermahta zadatak da pronađe saradnika u Beogradu. Naravno, odmah je pomislio na svog velikog prijatelja. Duško mu je stavio do znanja da prihvata novu ulogu. Da bi je proslavili, u društvu kurtizana i najskupljeg šampanjca, proveli su čitavu noć u hotelu „Srpska kruna”. A onda, ujutro, Duško se rastao sa društvom, popio kafu, izbrijao i otišao pravo ‒ u britansku ambasadu. Tamo je ispričao sve o ponudi koju je dobio.

Englezi takvu priliku nisu mogli da propuste. Istog trena ponudili su mu da postane saradnik britanske obaveštajne službe, famozne MI–6. Od tog trena, bio je dvostruki agent. Od Nemaca je dobijao neograničene količine besprekorno falsifikovanih funti, a od Engleza, uz ogroman novac, i isporuke čokolade i svilenih čarapa, na kojima je u svojoj samoljubivosti insistirao. Dobio je apartman u londonskom hotelu „Savoj”. Špijun najvišeg kova, uživeo se i u ulogu donžuana. Običan seks ga nije privlačio. Obuzimale su ga perverzije u kojima su učestvovale ondašnje glumice i najveće lepotice sa kroazeta u Kanu i Nici. Uživao je u vožnji jaguarom, poput one sa prelepim sestrama iz Lisabona. Svet je bio njegov. Posle rata živeo je u zamku pored Kana, sa tri bazena, u kojima je dane provodio sa, gle čuda, 30 godina mlađom Šveđankom Džil Jonson, koja će mu roditi tri sina.

Nakon što je objavio i svoje memoare, Duško Popov sreo se sa irskim piscem Janom Flemingom. Pričao mu je o svojoj burnoj špijunskoj prošlosti i radu za MI–6. U jednom trenutku, ko zna zašto, pomenuo je podatak koji će postati jedan od najznačajnijih u istoriji moderne kulture i zabave. Rekao je Flemingu da je njegov stric Milivoj u Beogradu imao telefonski broj koji još uvek pamti. Broj je glasio 26–007. Piscu je nešto govorilo da je došao do lika koji mu je trebao. Stvoren je tajni agent 007. Saradnik službe MI‒6, ljubitelj žena i brzih automobila. Britancima bi teško „leglo” ime Duško Popov. Nastao je Bond. Džejms Bond.

Verovali vi sada meni ili ne, ali priče o Paji Jovanoviću i Dušku Popovu setio sam se u trenutku dok sam prolazio jednim od vojvođanskih sela. Na svakoj trećoj kući zabati popadali. U vazduhu se osećala neka teška, gotovo jesenja depresija, usred maja. Ne znam zašto, ali u tom trenutku pomislio sam kako zapravo, i pored svega, nemamo pravo na izgovore. U znatno težim i skromnijim vremenima od ovog našeg, neki ljudi su usred ove naše ravnice sanjali snove. Jedni će, poput Mihajla Pupina ili Milutina Milankovića, izmeniti svet.

Drugi će ići „kroz sebe” i dohvatati vrhove o kojima su oni do njih smatrali da je nepristojno o njima i maštati. Ženili se više nego duplo mlađim svetskim lepoticama, zavodili najveće i najbogatije ličnosti svog vremena, ulazili u avanture… i iz svake izlazili još jači.

Ne, zaista nemamo pravo na izgovor. Još danas počnimo da sanjamo.

Odluka je samo na nama.

 

Tekst: Ilija Tucić

Možda vam se svidi...