Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Šandor Remete: Tisa mi je sve

Predsednici najvećih svetskih kompanija molili su ga da im drži kurseve. Njegovo učenje „Joga senki“ popularno je od Los Anđelesa do Moskve. Znanja je sticao u hramovima i pećinama Tajlanda, Indije, Indonezije. Borio se u Vijetnamu. U najviše znanje iniciran je meditacijom pored pokojnika koji je sutradan spaljen. Upoznao je najčudesnije ljude sveta.  A pored svega toga, najradije se seća trenutaka kada ga je deda, starim „muškim“ biciklom  sa štanglom, vozio na Tisu

 

Ako vam razgovori s ljudima predstavljaju ne samo deo posla već i način života, onda ste zaista retko u situaciji da se iznenađujete. Jer, budimo pošteni – ono što drugima, pa i nama samima, predstavlja neponovljivu avanturu ili urnebesno duhovitu situaciju, zapravo je najčešće samo varijanta neke od priča koje smo čuli nebrojeno puta. One zaista autentične čuju se gotovo slučajno. Stoga nam je susret sa Šandorom Remeteom dvostruko zanimljiv. Najpre, zato što posle pete rečenice njegovog životopisa pomislite da, ili se sa vama žestoko šegači, ili je zaista prototip junaka nekog visokobudžetnog filma. A kada vam se od čuda oči razrogače kao da ste u ponoć zatečeni farovima, sledi novo, još veće iznenađenje. Šandor svojim doživljajima ne samo da ne pridaje naročit značaj, nego vas svim silama ubeđuje da poverujete kako se vaš lični, naoko mali život, ni po čemu ne razlikuje od njegovog! Što je najzabavnije – na kraju se sa njim složite.

Uostalom, nek priča krene pa proverite sami…

 

Rodio sam se u Novom Kneževcu. Pola porodice mi je živelo tu, a pola u Kanjiži. U tih nekoliko kilometara stao je čitav svet mog detinjstva i rane mladosti. I bilo mi je lepo. Nije da je meni nešto naročito išlo, baš obrnuto, ali… U toj sredini osećao sam se kao da sam zaista iz nje iznikao. Tu mi je bilo sve – porodica, tetke, ujaci, stričevi, braća i sestre, pa lepota i šarm malih varoši, ljudi sa kojima deliš navike, temperament, strahove i radosti.

Problem je bio u neobičnoj sudbini mog oca. Kada je počeo rat, hortijevci su ga kao Mađara poveli i na silu mu navukli uniformu. Nekako je preživeo, a onda su ga zarobili Rusi. Bezmalo tri godine proveo je u Sibiru. Čim su ga pustili, vratio se u Novi Kneževac. E, onda su ga naše vlasti pozvale i prosledile u JNA. Odslužio je i te dve godine u partizanskoj uniformi. Kada je i to prošlo, znao je samo jedno – da  mu je vojski i uniformi dovoljno za ceo ovaj i naredna tri života! Poželeo je da ode na drugi kraj sveta, samo da ga niko više ne dira. Tako je i bilo…

sandor3U Australiju smo stigli 1965. godine. Meni je tada falilo godinu dana do punoletstva. Brod kojim smo plovili ulazio je u melburnsku luku. U trenutku kad sam jednom nogom iskoračio na kopno, a drugom još bio na palubi, ugledao sam čoveka koji me je zvao da mu priđem. U prvoj sekundi mog boravka u Australiji ponudili su mi državljanstvo! Ni danas mi nije jasno kako mi nije bilo sumnjivo to što državljanstvo ne nude i mojim roditeljima. Ajde dobro, brat je bio 10 godina mlađi, ali bilo je logično da ga ponude ocu i majci. Prihvatio sam. Ipak, brzo smo videli da to nije obećana zemlja za nas. Otac je bio majstor za finu stolariju i verovao je da će sa tim zanatom moći lepo da živi. Međutim, bilo je to vreme ekonomskog buma i svi su kupovali nov nameštaj. Niko nije ni pomišljao da prepravlja stari. Otac je bio bez posla, a moralo se nešto raditi. Živeli smo od toga što smo prali fasade na zgradama. Sedimo tako nas dvojica na skeli, a ja mu govorim: „Šta kažeš ćale, dobra ti ova Australija?“.

Već posle šest meseci otišao sam na Tajland. Strašno sam patio za kućom. Sve mi je bilo lepše u Jugoslaviji. Osećao sam se kao da je neko nogom zdrobio staklenu kuglu u kojoj sam do tada živeo. Ali, to još nije bilo ništa spram onoga što me je tek čekalo. Kada sam se posle dve godine vratio u Australiju, momentalno su me uhapsili. Izveden sam na sud pod optužbom da kao australijski državljanin izbegavam vojnu obavezu. „Ili vojska ili zatvor“, rekao mi je sudija. Izabrao sam vojsku. Tada mi je tek sinulo! Bila je to 1969. godina. Australija se zajedno sa Amerikancima borila u Vijetnamu. Ja sam za njih od prvog trenutka bio potencijalan regrut. Zato sam brže-bolje dobio pasoš. Odveli su me u kamp na obuku, a onda, kao vojnika, u Vijetnam. Sudbina je htela da najviše vremena provedem u džunglama Kambodže. Svaki dan je značio borbu za goli život. Ja, kao Mađar iz Jugoslavije, nosio sam australijsku uniformu i borio se protiv Vijetnamaca u džunglama Kambodže! Možete zamisliti kakav mi je bio borbeni moral… Porodična istorija se ponovila. Tata je bežao od rata, a navlačio mu je uniformu ko god je stigao. Da bi mene sklonio, odveo me je na najdalji kontinent. Ispostavilo se da me je izručio pravo u najsuroviji rat na planeti! Sreća je da su Australijanci svoje ljude obučavali daleko temeljnije nego Amerikanci, pa smo bili fiziški i psihički daleko stabilniji i manje smo ginuli. Posle godinu dana borbi u džungli odveli su nas u Singapur. Tu su nas smestili u hotel u kojem smo proveli pet dana. Platili su nam piće, prostitutke, sve što smo poželeli. Onda su nas vratili kući i dali nam otpusno pismo.

 

Ispostavilo se da vas je otac obeležio na još jedan, pokazaće se, mnogo sudbonosniji način.

Dok sam bio dete, otac je svako popodne odlazio u svoju sobu i tamo se dugo zadržavao. Imao sam šest godina kada sam se ohrabrio da otvorim vrata. Zatekao sam oca kako dubi na glavi! Mnogo kasnije ću saznati da je jednom prilikom, u Pešti, upoznao dva Indijca koji su mu pričali o jogi. To mu se učinilo zanimljivim, pa je u ono vreme, kada to ni slučajno nije bilo u modi, nastavio sa svakodnevnom praksom. A kada zateknete oca kako dubi na glavi, postanete znatiželjni. Tako sam i ja, kao sasvim mali, počeo da zapitkujem. Otac mi je postepeno, i naoko diskretno, pokazivao knjige i davao savete. Ispostaviće se da će joga postati moj život. Od trenutka kada sam otškrinuo vrata njegove sobe, do danas, kada sam mnogo stariji nego što je on bio tada, nisam prestao da se bavim njome.

 

Nije li to za ono vreme bio previše rizičan životni izbor?

Kada vas odvedu na drugi kraj sveta, pa onda u rat – i nije. Ja, zapravo, nisam imao mnogo toga da izgubim. Svoju budućnost nisam video po tada uobičajenim modelima. Nije mi se svidelo to novo društvo u kojem sam se našao i koje je odmah pokušalo da me iskoristi na brutalan način. Znate, ne verujem ljudima koji vas ne gledaju u oči. Kao klinac, u Kneževcu i Kanjiži, navikao sam da lovim poglede ljudi na ulici želeći da im se javim i poželim im dobar dan. Bio sam i na seminarima joge po hotelima tipa „Šeraton“, u kojima se za vikend okupi po 2.500 ljudi. Ako svako od njih plati cenu kursa od recimo 1.500 dolara… vi računajte! U oba slučaja govorimo o jogi. Ali – je l’ da da nije isto?Sećam se da sam jednom, kao dete, prošao bez pozdrava pored jednog čoveka kojeg sam samo površno poznavao. Stigao sam kući a otac mi je otvorio vrata. Bez reči mi je udario šamar! Ko zna kako, pre nego što sam stigao, saznao je da sam na ulici prošao pored čoveka kojem se nisam javio. Opalio me je da bi mi za sva vremena urezao u pamet da se ljudi u oči gledaju i pozdravljaju. Kada Indijci naiđu na nekoga, kažu „Bog je sreo Boga“, u smislu da je svaki susret, ma koliko beznačajan, zapravo veličanstven. A ljudi na Zapadu hodaju spuštene glave i gledaju u asfalt. Dvadesetih godina prošlog veka u Australiji je još uvek jedan od vidova zabave bio lov na Aboridžine. Puštali su urođenike da trče ispred njih a onda su na njih pucali kao na glinene golubove. Danas nas Zapad uči ljudskim vrednostima, ali neke stvari se ne mogu preko noći zaboraviti.

Duhovne vrednosti koje sam voleo ostale su iza mene. Nisam više mogao da ih čuvam, čak ni preko jezika. Odvedu me tako prijatelji u klub srpskih iseljenika, misleći da ću tamo moći da pričam sa zemljacima. Kad ono – na zidu visi slika Draže Mihajlovića i pevaju se četničke pesme. Ništa, rekoh, idem da probam kod Mađara. A u njihovom klubu u Australiji na zidu visi slika Ferenca Salašija, vođe mađarskih fašista u Drugom svetskom ratu. Vidim ja da mi ni od jednih ni od drugih nema nikakve vajde i osetim se još usamljeniji… Jedini izlaz našao sam u tome da se posvetim nečemu od čega se može živeti a što će me dovesti u vezu sa verovanjima, ljudima i navikama koje volim. Bila je to joga.

 

Za ogromnu većinu naših ljudi joga je sistem ne baš praktičnog znanja, opterećen izrazima i simbolima iz hinduizma, budizma, taoizma, a praktikuje se kroz vežbe, koje su često takve da nam liče na one koje izvode artisti u cirkuskim vratolomijama. Kako nešto, naizgled tako isključivo, može imati univerzalnu, krajnje praktičnu vrednost?

Ovo je najdraže pitanje koje mi možete postaviti! Ono pokazuje koliko je uspešna tehnika kojom se istinska drevna znanja zamenjuju površnim predrasudama i iluzijama. Verujte mi, tome sam posvetio čitav život. Otkriću da ovo što mi na Zapadu zovemo jogom, nije ni delić njenog pravog značenja. Neko se pažljivo potrudio da najdublje istine koje ona nudi sakrije tamo gde ih samo retki pojedinci mogu pronaći. Posledica toga je da se joga identifikuje sa vežbama, tako da je danas bezmalo postala vrstom fitnesa za modernog, stresom opterećenog čoveka! Sve se to radi krajnje perfidno i potpuno osmišljeno.

Recimo, u Americi je osnovana jedna škola klasične joge, koja je svoju praksu zasnovala na drevnom učenju. Čim je otvorila nekoliko centara širom Amerike, pojavili su se ljudi koji su ponudili da je otkupe. Ja, Mađar iz Jugoslavije, nosio sam australijsku uniformu i borio se protiv Vijetnamaca u džunglama Kambodže!Davali su neverovatne ponude, koje su se merile milionima dolara. Čim su je se domogli, promenili su sistem rada i uveli praksu komercijalne joge, zasnovane na efektnim, zapadnom čoveku prilagođenim frazama. Znate li ko je bio taj kupac? Kompanija „Kentaki frajd čikin“, koja je bogatstvo stekla na lancu restorana brze hrane spremljene od pilećeg mesa! Jednostavno, pravo znanje se mora držati pod kontrolom! Formalni egzekutori su oni koji raspolažu novcem.

U životu sam sretao jogine koji meditiraju u pećinama ispod zemlje, koji danima sede u istom položaju, bez vode i hrane. A bio sam i na seminarima joge po hotelima tipa „Šeraton“, u kojima se za vikend okupi po 2.500 ljudi. Ako svako od njih plati cenu kursa od recimo 1.500 dolara… vi računajte! U oba slučaja govorimo o jogi. Ali – je l’ da da nije isto?

 

Kako je vama uspelo da ne budete nasamareni na uobičajen način?

sandor1Tako što je sudbina htela da dođem tamo gde sam došao. Rekao sam da sam već posle pola godine boravka u Australiji otišao na Tajland. Tamo sam proučavao borilačke veštine i jogu. Shvatio sam da su oni u i te kako bliskoj vezi. Nakon povratka iz rata otišao sam u Indiju. Znanje joge u njoj čuva se u svega nekoliko porodica, koje to znanje prenose sa generacije na generaciju, stotinama godina. Znate, kada su Britanci došli na indijski potkontinent, bili su zatečeni znanjem koje su tamošnji ljudi imali. Tako su stanovnicima današnjeg Pakistana odsecali palac na desnoj šaci. Naime, ovi su bili pravi čudaci u radu na razboju, pa su se Englezi uplašili da bi tako vešti mogli da ugroze ugled tekstilne industrije u Mančesteru. Zato su Indusima sekli palac i tako ih onemogućavali da rade. Kada su naišli na jogine, takođe su se pobojali njihovog znanja kojim bi potlačeni narod mogli da uvedu u tajne borilačkih veština. Zato su im sekli ruke u laktovima. Surovo, ali… i to je istorija.

U Indiji sam sreo duhovnog učitelja koji me je vodio 25 godina. Satima sam vežbao i, polako, iz godine u godinu, otkrivao nova znanja. Sretao sam ljude, izvan civilizacije, koji imaju čudesne moći. Bavio sam se jogom na obroncima vulkana, bio na Baliju, gde sam video posvećenike za koje ne biste poverovali da postoje. Inicijaciju sam polagao u jednoj kosturnici, u kojoj sam čitavu noć meditirao pored pokojnika koji je sutradan bio spaljen.

Još sedamdesetih godina otvorio sam prvu školu joge u Adelajdu, pa u Sidneju, onda u Melburnu. Od 1984. godine zovu me da držim predavanja po celom svetu. Nudili su mi ogroman novac da vodim kurseve za bogate klijente. Ipak, odlučio sam da budem dosledan, najpre prema samom sebi. Godine 1998. prodao sam svoju poslednju školu. Od tada do danas devet meseci godišnje provodim na putu. Od imovine posedujem ono što mi stane u kofere i to mi je sasvim dovoljno.

 

Dakle – šta je joga?

Jednostavno rečeno, joga je način da zadržite misli u jednoj tački – „Ako hoćeš da promeniš svet, prihvati ga onakvim kakav jeste – ali menjaj sebe“! Problem nije u spoljnjem svetu, nego u našim reakcijama na njega. Ne treba maštati. Svet treba prihvatiti. A onda izvući iz sebe najviše što možemo. To je naš jedini zadatak.

Sve je u nama. Ne zaboravite, mi pripadamo indoevropskoj kulturi. Jednostavno rečeno, joga je način da zadržite misli u jednoj tački – „Ako hoćeš da promeniš svet, prihvati ga onakvim kakav jeste – ali menjaj sebe“!Konkretno, mi odavde treba da pređemo Karpate i već smo u Aziji. Uostalom, sećate li se bajki? U njima je svo znanje. Naše bajke, suštinski se nimalo ne razlikuju od drevnih indijskih tekstova. Sva mudrost je u njima. Joga nam pomaže da tu mudrost prepoznamo i primenimo.

Naravno, ako se upustimo dublje, otkrićemo još mnogo toga. Recimo, shvatićemo da u telu postoji 108 tačaka koje stvaraju prepreke. Ako povredimo neku od niih, može biti smrtonosno. Naši strahovi, loše navike, pogrešni pokreti, način na koji dišemo… sve to utiče na ove centre i određuje dužinu i kvalitet našeg života. U mojoj „Jogi senke“ pokušavam da se vratim izvornom učenju i pokažem kako se joga može koristiti radi poboljšanja svih aspekata fizičkog i duhovnog zdravlja.

 

Laik koji bi se samoinicijativno upustio u duhovna istraživanja Istoka, suočio bi se sa pravom šumom tekstova, znanja, sa najrazličitijim, često oprečnim, praksama, brojnim učiteljima, simbolima i verovanjima. Koliko je nekome, ko je rođen i život provodi na ovim prostorima, to zaista neophodno na putu samoostvarenja?

Imam lep primer kojim ću vam odgovoriti. Moja baba po majci poživela je 93 godine. Jednom prilikom nazvala je moju majku u Australiju i rekla joj da, ako ikako može, dođe kući u narednih šest meseci, jer, ako zakasni, više se neće videti. Baba je inače bila jedna prostodušna neobrazovana žena, kakve su većinom bile njene vršnjakinje u ono vreme. Redovno je odlazila u crkvu, iako samog sveštenika nije previše volela. Svakodnevno se molila. Da skratim priču… Baba je tačno predvidela dan i čas svoje smrti. Veče pred smrt sama se okupala i obukla. Prosta seljanka, Mađarica, koja nikada u životu nije čula ni za jedno učenje osim onog sa kojim se rodila. A bila je u Bogu na način na koji to nisu uspevali ni neki veliki duhovni majstori.

Način na koji se odevamo, znaci koje na sebe stavljamo, naša lutanja i iskustva – sve je to od drugorazredne važnosti ako ste iskreni i posvećeni. Svako od nas ima priliku da dobije sve ono što mu pripada. Po to se ne mora nigde ići.

 

Borili ste se u Vijetnamskom ratu, sretali ste najčudesnije ljude sveta, poveravali su vam se svetski moćnici, meditirali ste ispod vulkana, u kosturnici sa pokojnicima… Koji vam je događaj bio najfascinantniji?

Kada sam bio dete, često sam bežao na Tisu. Zagledam se u vodu, umirim i osećam kako me ispunjava neka neverovatna toplina. Tu pored reke imao sam prve vizije. Video sam rečne vile i mudrace u belim odorama, sa dugim bradama. Bilo je i dana kada me je na Tisu vodio deda. Imao je onaj stari, veliki, crni bicikl sa štanglom. Ja sednem na štanglu, a deda me vozi. Kada se osvrnem na ceo svoj život, događaj koji najviše pamtim i koji mi je najdraži, jeste taj kada me je deda, biciklom, vozio na Tisu.

Kada sam, posle mnogo godina, sa ženom došao u Srbiju, u jednom trenutku skrenuo sam putem ulevo i ugledao reku. Zaustavio sam se i rekao: „Eno… tamo je moj dom!“. Meni je Tisa sve.

 

S obzirom na vaš način života, da li ste bar deo svog intimnog sveta uspeli da prenesete svojoj deci?

sandor2Kao prvo, znajući kakvim životom želim da živim, nisam verovao da ću uopšte imati decu. Prvoj ženi sam to i rekao. Ali, dobili smo ćerku kojoj je danas 26 godina. Onda su nam se rodile i bliznakinje. Ipak, u okolnostima koje su me pratile, taj brak nije mogao potrajati. Druga žena mi je bila iz Južne Afrike. Sa njom sam dobio sina koji sada ima 19 godina.  Šta da vam kažem… Volim svoju decu i sa svo četvoro se stalno čujem. Naravno, znam da im je potrebno i više od toga. Moja putovanja i odlasci sveli su naš kontakt na nekoliko telefonskih razgovora nedeljno, a to nije dovoljno. Sada je to već nemoguće popraviti. Sudbina je ipak htela da mi sva deca budu zdrava i inteligentna, na šta sam veoma ponosan. Naravno da svo četvoro znaju za Kanjižu, Novi Kneževac, za mesta odakle sam potekao. Trudim se da im omilim sve ono sa čime sam rastao i mislim da u tome prilično uspevam. Sve sam ih dovodio u Vojvodinu i kažu mi da su oduševljeni. Ovog leta tu mi je bila ćerka sa drugaricom. Rekao sam joj da ću je ovde i udati. Ko zna…

 

Već 13 godina putujete po svetu sa koferom u ruci. Da li je došlo vreme da se taj kofer spusti negde… Možda uz obalu Tise?

Ako vežbaš jogu, nemaš pravo da bilo šta tražiš zauzvrat. Moraš da pustiš da te put vodi. Svaki čovek ima svoju sudbinu. Naše je da je ne ometamo. I ja tako radim… Možda ću se jednog dana vratiti kući. Možda i ne. Ne želim o tome da razmišljam. Do oktobra sam u Novom Sadu, onda idem za Ameriku. Posle toga odlazim u Australiju. Znam šta ću raditi do kraja godine i to mi je dovoljno.

Postoje tačke sveta na kojima mi je prijatno i kojima se češće vraćam. Recimo, u Kanjiži u Regionalnom kreativnom ateljeu Jožefa Nađa imam božanstvene uslove i počeo sam da dolazim svake godine. Tu držimo kurseve joge koji su veoma posećeni i mislim da sada, U životu sam sretao jogine koji meditiraju u pećinama ispod zemlje, i koji danima sede u istom položaju, bez vode i hrane. posle tri godine, već doprinose opštem imidžu i atmosferi čitavog mesta. U Novom Sadu mi je takođe lepo. U studiju „Hipokrat“ Ema i ja našli smo ljude sa kojima se razumemo. Postoji još mesta na kojima mi je dobro. Ipak, da sada donesem odluku kako ću negde zaustaviti svoj put i tu provesti svo vreme koje je preda mnom – to nikako ne mogu. Sudbina zna kako će biti. Ja to ovog časa i ne želim da znam.

Uopšte, veliki problem nas ljudi jeste to što odmah tražimo odluke, principe i sisteme po kojima ćemo se vladati. To je rezultat straha i nesigurnosti. To sve je možda važno na početku, dok ne promenite svoj život i definitivno ne steknete drugačije navike. Posle nije. Recimo, u prvo vreme poželjno je biti vegetarijanac, ne piti alkohol. Naročito ako ste to ranije preterano činili. Čim se uverite da ste stekli nove navike, slobodno se opustite. Ja, na primer, kada osetim da mi treba snaga, jedem meso. Nedavno, kada sam bio na jednom putovanju, pokvario sam stomak. Uzeo sam flašu najboljeg viskija i rešio problem za tili čas. A ima onih koji se svojim vegetarijanstvom javno hvale, nudeći ga kao dokaz ličnog napretka. Opustite se. Radite sve umereno i u pravo vreme, i budite sigurni da nećete pogrešiti. Važno je da sami sebi budete najbolji prijatelj.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Dragutin Savić

Možda vam se svidi...