Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Sombor – Ravangrad kao Murano

Prestoni grad vitražne umetnosti u nas dom je familiji Stanišić, Stanislavu Kneziju, Straji Marjanoviću, Slobodanu Tomiću, Mići Miljenoviću. Začudo, ovaj poslednji je i novinar.

Sombor-4Kada je daleke 1898. godine somborski ugledni građanin Stevan Stanišić podneo, pokazalo se kasnije uspešno rešen, zahtev tamošnjem Magistratu da mu dozvoli otvaranje trgovine na Glavnom sokaku, u današnjoj Ulici Kralja Petra Prvog, koja bi njegove sugrađane snabdevala staklarijom i porcelanom, niko ni slutio nije da će ovaj naizgled beznačajan čin lokalnog trgovca od tada sjajnog sedišta Bač-Bodroške županije, prave Meke za trgovce i zanatlije, ali i umetnike i kulturne delatnike sva tri verska zakona, sto i kusur godina kasnije načiniti srpski Murano – jugoslovenski, pa zatim bogami i regionalni centar primenjene umetnosti, odnosno vitraža. Elem, baveći se trgovinom, prvi u dugačkom, i danas postojećem a planetarno poznatom nizu somborske porodice vitražista, brzo je shvatio da, u tada vladajućim tržišnim zakonitostima, oplemenjivanje stakla oslikavanjem i povezivanjem olovnim profilima u predivne slike i prikaze, može doneti bolju zaradu od puke trgovačke prodaje herendi porcelana, za pristojnu, ali ne i kapitalnu proizvođačku maržu. Angažujući dva majstora, Čeha i Nemca, ali i sam uz njih učeći i na učenje izrade vitraža upućujući sina Milana, dotadašnji ugledni trgovac Stevan Stanišić vrlo brzo probio se i do takvih, naizgled nedostižnih srednjoevropskih umetnika-vitražista kao što su Jan Palka, Imre Želer…

Sombor-2Dok su u ovoj somborskoj glasovitoj porodici očeve smenjivali sinovi naizmeničnih imena Milan i Stevan, sve do današnjeg, trećeg Stevana u nizu, kroz njihov atelje prošlo je stotinak šegrta i majstora i desetine slikara, da bi od njih nastajali novi ateljei, čija je mnogobrojnost jedinstvena i u evropskim razmerama, pa ne čudi da je Sombor postao nacionalni centar ove vrste primenjene umetnosti. Istina, pored majstorske radionice iz koje su svi potekli teško je bilo naći svoje mesto pod ionako oskudnim investitorskim suncem, ali sinonimi za zanatsku izradu vitraža, pored neprevaziđenih Stanišića, u poslednje dve-tri decenije postala su i imena akademskog slikara Stanislava Knezija i njegove dece, naslednika, sada jednog od najboljih budimpeštanskih vitražista Strahinje-Straje Marjanovića, zatim Slobodana Tomića, Milića Miće Miljenovića. Začudo, ovaj poslednji je i novinar. Već sama činjenica da se jedan novinar na više nego ozbiljnom nivou bavi ovakvom umetnošću bila bi dovoljan razlog za posetu njegovom domu u strogom centru Sombora, na Vencu Vojvode Radomira Putnika, na srednjokraći između negdanje trgovačke Velikosokačke radnje Stanišića, u kojoj je priča o somborskom vitražu počela, i njihovog današnjeg ateljea u Konjovićevoj ulici.

– Zapravo, sve je to najobičnija slučajnost – ne vidi ništa čudno u svojoj “podvojenoj”, novinarskoj i vitražerskoj ličnosti Mića Miljenović, čija je svojevremena autorska emisija “Izgubljeni reporter”, emitovana na Pan Radiju, i danas školski primer postavljanja novih granica u elektronskim medijima. Tadašnje privatnike, ne u Somboru već u celoj Vojvodini, mogao si nabrojati na prste jedne ruke, a Stanišići su se tada bližili stogodišnjici svoje umetničke manufakture. Pa, naravno da čovek nije mogao da gleda da mu škartiraš celu tablu preskupog, ručno duvanog stakla, samo zato što te mrzi da pogledaš da li i iz manjih komada možeš da isečeš neki segment„Na moju sreću, tokom druge polovine osamdesetih počeo je procvat privatnog preduzetništva, ali i pad ideoloških stega, pa je pod uticajem novog ekonomskog poleta, oličenog u inicijativi tadašnjeg jugoslovenskog premijera Ante Markovića, bilo dosta posla za atelje Stanišić, koji je u to vreme imao stalno otvorena vrata za vredne i darovite“  – uvodi nas u priču Miljenović. „Nisam se pošteno ni okrenuo, a visio sam na skeli Katedrale u Osijeku, čiji su se vitraži tih godina restaurirali upravo kod čika Mileta Stanišića. Meni prvi posao, a skela visokaaa… Kako bilo, preživim, majstor me zadrži i tako to krene.“  – priseća se Mića svojih šegrtskih dana, ne propuštajući da koju prozbori i o svom tadašnjem majstoru, Stanišić Milanu mlađem. „Tada sam mislio da je strog, ali bih sada uz ovaj epitet obavezno dodao i “ali pravedan”. Tadašnje privatnike, ne u Somboru, već u celoj Vojvodini, mogao si da nabrojiš na prste jedne ruke, a Stanišići su se tada bližili stogodišnjici svoje umetničke manufakture. Fraza “blago tebi, imaš zanat u rukama, a šta ću jadan ja” meni ne drži vodu. Prijatelju, hajde sa mnom na industrijsko uže, na 45 metara visine da nešto montiraš, pa da te pitamPa, naravno da nije čovek mogao da gleda da mu škartiraš celu tablu preskupog, ručno duvanog stakla, samo zato što te mrzi da pogledaš da li i iz manjih komada možeš da isečeš neki segment, naravno da ima zamerku ako bi da kafenišeš po vasceli dan… Posle sam se i sam sretao sa takvim stvarima, primiš nekog da radi, a on čim pomisli da je nešto naučio, odmah počne da računa koliko si ti možda zaradio, a kolika je njegova plata, odmah bi da se “ortači”, da radi na procenat… Poučen tim, već godinama kad pogađam koji posao, pristajem samo na rokove koji mi daju lufta da sve sam uradim. Priskoči i sin Luka, odličan student na beogradskom Medicinskom fakultetu.  Za montažu mi, ako radimo na većim visinama, pomogne alpinista Dejan iz Pavliša kod Vršca.

A da “sedenje na dve stolice”, odnosno rad na dva posla ima i dobre i loše strane, bezbroj se puta naš sagovornik uverio.

Sombor-3„Tamo od jeseni ’90-te, kada sam se ozbiljnije posvetio novinarstvu, pravio sam vitraže samo za drugare, onako neku sitnicu za poklon, ali posle povratka u Sombor shvatio sam da su došla vremena u kojima jednostavno moraš da imaš neki dodatan posao. Od kukanja nema vajde. U redu, razumem ja sve to, ali što se mene tiče, posle ručka odem u radionicu u kojoj ugasim svetlo tek posle ponoći, pa ti vidi. A priča “blago tebi, imaš zanat u rukama, a šta ću jadan ja”, što se mene tiče – ne drži vodu. Prijatelju, hajde sa mnom na industrijsko uže, na 45 metara visine da nešto montiraš, pa da te pitam. Uostalom, da je moleraj neka nauka, postojao bi valjda fakultet za to. Gletaricu i bundaš u ruke, izvežbaj na svom zidu, ofarbaj prvo vlastiti stan, pa učini plezir kumu i prijatelju, samouko savladaj zanat, pa, ako i zagusti, sve nevolje ovog sveta mogu da ti pljunu pod prozor.“  – kaže Miljenović, kom je često jedna profesija negativno uticala na drugu, a neretko su se dešavale i tragikomične situacije.

„Ma, imaš svašta. Sa Bajilom iz “Budućnosti” završim tržni centar “Bulevar” u Novom Sadu, za koji je sada već pokojni arhitekta Bora Radusinović dobio godišnju nagradu za izvedeni objekat DANS-a. Na otvaranju objekta kojim dominira plafonski vitraž površine 36 kvadrata saznam da će se raditi vitraž u vili “Elektrovojvodine” na Fruškoj. Konkurišem, prođu mi nacrt i ponuda, ali dan pre potpisivanja ugovora, kolega i drugar Robert Vizi sa kojim sam pre 5. oktobra radio u “Blicu” i “Glasu javnosti”, preko cele naslovne strane “raščereči” rukovodstvo EV zbog ove investicije. Naravno, ljudi momentalno povuku ručnu, otkažu posao, restoran se sklepa na brzinu, bez vitraža… Zovem drugara, kažem mu “Robi, mogao si makar jedan dan kasnije da to pustiš”, on se smeje, smejem se i ja… Šta ćeš, takav posao. I majstorski i novinarski.“  – priseća se Mića Miljenović.

 

Tekst: Milutin Živković

Možda vam se svidi...