Sremski Karlovci – Kuća svih nas
Kako je izgledao život podunavskih Švaba, Stjepan Seder je dočarao u muzeju, Zavičajnoj kući u kojoj je predstavio dom jedne skromne švapske porodice iz druge polovine 18. veka
Sreća pa Stjepana Sedera poznajem, onako dobrih, novinarskih, 20 godina. Kažem sreća, jer danas malo toga mora da mi objašnjava, pa je lakše i njemu i meni. Kroz vreme sam, naime, svedok, da je sve bivalo onako kako je nagoveštavao. Iako diplomirani pravnik, od početka je bio pripravan da istražuje, piše i objavljuje o istoriji Podunavskih Švaba. A nije to bilo baš tako jednostavno, kako se mnogima čini. Za razliku od Banata, pa i mnogih mesta u Bačkoj, gde su Švabe u nekim slučajevima činile i bezmalo 100 odsto stanovnika, u njegovim Sremskim Karlovcima baš i nije bio takav slučaj. U Sremske Karlovce 1739. godine stigle su 52 nemačke porodice. Tu su osnovali švapsko seoce. U međuvremenu je bilo sve što je bilo, pa se na poslednjem popisu od oko 8.000 Karlovčana, tek njih 72 izjasnilo da su Nemci. I među njima, veoma je malo onih koji uopšte govore nemački jezik. Prezimena: Muler, Švarc, Rajzinger ili Merc, deo su varoške baštine, ali se u stvarnosti malo toga dešavalo na planu očuvanja nemačkog identiteta.
E tu se vraćamo na početak naše priče. Lično smo svedočili kako je Seder 2002. osnovao Nemačko udruženje za dobrosusedske odnose „Karlovic“ (danas Kulturni centar Podunavskih Švaba „Karlovic“). Prvi veliki projekat bio je pokretanje Svetskog festivala kuglova, koji je ove godine doživeo 17. izdanje. Postao je Stjepan Seder zatim i urednik jedinog časopisa u Srbiji na nemačkom jeziku. List „Fenster“ izlazi od 2003. reklo bi se – kada god može i kada mu finansijske prilike dozvole.
E onda je pre bezmalo 10 godina osnovana Fondacija za zaštitu zavičajnog nasleđa Podunavskih Švaba „Zavičajna kuća“. Mnogi su sumnjičavo vrteli glavom kada je Seder u to vreme podsećao da u Sremskim Karlovcima još uvek postoji kuća iz vremena neposredno po naseljavanju Nemaca – iz 1739. godine. Ovo je jedina je sačuvana kuća iz vremena neposredno po doseljavanju Nemaca u Sremske Karlovce. Arhitektura toga vremena je sačuvana u potpunosti, a prepravke koje su učinjene nisu ostavile značajnije posledice. Kuća ima tri prostorije: kuhinju u koju se ulazi iz otvorenog gonka i dve sobe, u koje se ulazi iz kuhinje. Ostalo je zabeleženo:
− Kada sam čuo da se prodaje ta kuća, pomislio sam kako će onaj ko je kupi da je sruši. Odlučio sam da je sačuvam, pa sam je uz finansijsku pomoć jednog prijatelja kupio. Budući da su zidovi i podovi od blata, a krov od trske, morao sam da je popravim. Sada je spremna da izdrži još 300 godina – priča Seder.
I uspeo je. Danas ovaj jedinstveni muzej posećuju đaci koji u Sremske Karlovce dolaze na ekskurziju, strani studenti, turisti koji koriste blizinu Dunava i Novog Sada da posete još jednu destinaciju. I ono što je posebno važno… Za razliku od mnogih zavičajnih muzeja diljem Vojvodine, koji su upriličili otvaranje, pozvali medije i ličnosti iz javnog života, a zatim praktično, osim u retkim prilikama, zatvorili svoja vrata, Seder se pobrinuo da „Zavičajna kuća“ bude uistinu otvorenih vrata. I ne samo to. Želja mu je da napravi i restoran u kom bi se služili nemački specijaliteti – vajsvurst, fišpan, štrudle, tašci, pivo, šnaps…
Seder ne staje. U trenutku kada smo mu se obratili, uz večito srdačan pozdrav, dodao je: „Sjajno što ste nazvali. Evo baš danas u Karlovcima je ekipa koja o muzeju snima film u 3D animaciji. Možete s nama“.
Kada imaš jednog takvog, onda ni brojka od 72 nemačka žitelja nije mala. Naprotiv. I izdaleka se jasno vidi.
