Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Tovariševo – Avion iznad Bačke

Iako bliže Baču, selo se sa svojih nešto više od dve hiljade stanovnika nalazi u Opštini Bačka Palanka. I tu se rado seća svoje slavne prošlosti, trudeći se da sadašnjost učini jednako vrednom

Ko je ikada krenuo putem od Bačke Palanke prema Baču, pa prošao kroz Tovariševo, sledeći podatak, u najmanju ruku, dočekaće sa čuđenjem. Dakle, Tovariševo je među prvima u Vojvodini imalo generalni urbanistički plan − i to još u 18. veku! Među prvima je imalo i ciglanu, i kudeljaru, i električnu centralu, i zdravstvenu stanicu i − biblioteku. I čak 130 zanatskih radnji u 19. veku. Neverovatno! Danas, ruku na srce, u samom selu malo toga govori o njegovoj nekadašnjoj moći. A nije da je nije bilo. Možda je do lokalpatriotskog zanosa, ali seljani povodom imena svog sela i njegovog nastanka, pričaju sledeću priču: „Pre nego što je dobilo ime koje danas nosi, ono se zvalo Banča, Mindsent, Kapolč, Mačal, Seplak… i sve tako do 17. veka. A tada je jedan ugarski ministar lupio rukom o astal i rekao: ‘Sad je dosta! Nećete vi meni više menjati naziv sela kako vam padne na pamet! Od danas će se vaše selo zvati Bačtovariš i tačka!’” Novo ime je bilo složenica od reči Bač i tovariš. Zašto Bač, to je jasno. Zbog županije čije je sedište bilo u obližnjem Baču. A ono „tovariš” je poteklo od slovenske reči „tovar”, koja je označavala blago ili imetak. Prvobitni naziv mesta bi u slobodnom prevodu mogao da glasi „Bački bogataš” ili, ako ćete malo modernije, „Bački kulak”. Znači, oduvek su se u Tovariševu naseljavali neki moćni ljudi… A onda, odjednom, sve je stalo. Kako? Zašto? Niko nema ni razumno, ni racionalno objašnjenje. Od nekadašnjeg velikog i bogatog Tovariševa ostalo je samo veliko selo i brojne priče o nekadašnjem bogatstvu.

Bilo nam je zanimljivo kada smo otkrili da upravo na svojoj velikoj, ali nedovoljno poznatoj prošlosti, stanovnici Tovariševa danas grade svoj „brend”. Okosnicu čini priča o porodici Protić. Svaka generacija ove familije bila je na glasu. Jedan od Protića svojevremeno je u selu pružio utočište voždu Karađorđu. Drugi je sarađivao sa Mladom Bosnom i Gavrilom Principom. Stanko Protić je bio poslanik u Velikoj narodnoj skupštini Bačke, Banata i Baranje 1918. godine, kada je proglašeno ujedinjenje sa Srbijom. Ipak najveću, gotovo holivudsku priču nudi sudbina Stankovog sina Milete Protića. Probaćemo ukratko da je prepričamo, mada je to praktično nemoguće. Mileta je, dakle, detinjstvo proveo u rodnom Tovariševu, a sa svojih 18 godina otišao je u Dubrovnik, gde je 1934. završio Pomorsku vojnu akademiju. Samo tri godine kasnije završio je vazduhoplovnu izviđačku školu, a 1939. godine i pilotsku školu, te postao pilot na vojnim hidroavionima. Uoči početka rata, već je bio poručnik fregate i hidroplanski pilot. Po izbijanju rata postao je deo jedine vojne jedinice bivše jugoslovenske vojske koja je organizovano prešla na stranu Saveznika. Mileta počinje da ratuje u Africi, kao jugoslovenski pilot u okviru engleskog ratnog vazduhoplovstva. A onda, početkom 1944, među našim oficirima kreće sve snažnija propaganda izazvana činjenicom da su Saveznici okrenuli leđa kraljevskoj vladi u izbeglištvu i podršku dali Narodno-oslobodilačkoj vojsci Jugoslavije na čelu sa Titom. Odluka je pala 22. aprila 1944. godine na aerodromu u Libiji. Formirana je prva „partizanska” eskadrila. Imala je 26 pilota. Za komandanta je postavljen kapetan Protić.

Počele su borbe na nebu iznad Jugoslavije. Prilikom jednog borbenog leta, Mileta je produžio do Bačke i iz aviona bacio dve čaure od avionskog metka u kojima su bila pisma, sa molbom da pronalazač to odnese njegovom ocu Stanku. Čauru je našla porodica Mirković… I sve bi bilo u redu da nije jedne okolnosti. Mileta Protić ni po koju cenu nije želeo da se upliće u politiku i postane član Komunističke partije. Tvrdio je da ga ne interesuje ideologija, već sudbina njegovog naroda. Pred sam kraj rata, poginuo je na svom 66. partizanskom ratnom zadatku, 19. decembra 1944. godine. Pre njega, u roku od samo pet meseci, poginuli su i svi drugi komandanti eskadrile koji su prešli iz kraljeve vojske. Slučajnost ili ne? Ostala je tajna. Smišljena je legenda o partizanskoj eskadrili kakvu smo učili u školama i gledali u istoimenom filmu. U njoj nije bilo Milete i njegovih oficira. Nikada nije proglašen za narodnog heroja. Glavni junaci preko noći postaju Franjo Kluz, Rudi Čajavec…

Danas se Tovariševo konačno odužilo svom najpoznatijem stanovniku, koji je ovde rođen i sahranjen. Dobio je ulicu, spomenik, spomen-park, njegovo ime nose seoska škola i ovdašnji KUD. Selo se poklonilo časti i poštenju svih Protića koji su njime ikada hodali.

 

OD 3 DO 103

Selo ima fudbalski klub osnovan još 1924. dodine. Ima KUD „Mileta Protić“. Naravno, i svoje lovce i ribolovce. Manifestacije poput „Zlatnog kotlića“ i takmičenja u moto-krosu. Ipak, Tovariševo je najponosnije na svoju školu. To je verovatno jedina škola u Srbiji za sve od 3 do 103 godine. Naime, osim 250 učenika, ovde su i vrtić „Poletarac“, ali i odeljenja za obrazovanje odraslih. Što se nekad zvalo − „večernja“ škola. Direktor Dušan Jovanov nije znao šta bi nam pre pokazao pod krovom ove, pa recimo, prave male „fabrike“ za obrazovanje. U okviru škole čak je i lepa sportska hala, na koju bi bile ponosne i mnogo veće sredine. Svaka čast.

 

TOVARIŠEVO SE VOLI

Predsednik Saveza Mesne zajednice, veterinar Miloš Vukovljak, na čelu je mlade ekipe koja tvrdi da je njihova mesna zajednica jedna od bolje organizovanih u Vojvodini. Selo je u poslednje vreme kompletno uredilo centar, ozelenjene su ulice, otvoren je vrtić, spomen-česma, postavljena su dva obeležja koja svedoče o istoriji mesta. Čak i onoj najnovijoj. Ulicu i obeležje dobio je Miodrag Mija Petrović koji je stradao u ratnim zbivanjima 1999. godine. Naredni zadatak je da se što bolje iskoristi turistički potencijal mesta, time što bi se, recimo, dovde izveo krak međunarodne biciklističke staze koja je u neposrednoj blizini. Dobro bi došao, kaže nam Miloš, i neki privredni pogon. Ne mora onako velik kakvi su u Gajdobri recimo, ali… Tovariševo se voli. To je najvažnije!

 

MEDNA RAVNICA

Počelo je sa tri nasleđene košnice i dosta lepog i nespretnog rada, te mnogo, mnogo literature. Iz ljubavi i strasti prema medu i pčelama i traganja za najboljim, u 2012. u Tovariševo nastaje „Medna ravnica”. Osnivači Srđan Aćimov i Đorđe Stanisavljev očigledno su uspeli. Do te mere da je danas većina poslovanja preseljena iz Tovariševa u Novi Sad i Beograd, gde snabdevaju medom preko 80 prodavnica. Potvrda vrednosti stigla je sa Novosadskog sajma, u vidu tri Zlatne medalje za kvalitet meda, a dobili su i priznanje od Regionalne razvojne agencije Bačka za podsticaj ruralnog razvoja. Opšta poruka – ko ima kreativnost, viziju i želi da radi, uspeti može svugde. Upamtite. Važno je!

 

KAO ZA PARADU

Za kraj – najlepši prizor. Videti malog Nemanju Subića kako jaše ili samo uživa uz svoje lipicanere, natera vas da se zamislite i zaključite kako je u životu vredno samo ono u šta ste uložili strast i radost. Jaše od svoje devete. Odnedavno ima i kočiju, kojom kao član ovdašnjeg konjičkog kluba „Dolinarac“ paradira kroz selo. Klub ima tridesetak članova i sve je aktivniji. U srednjoj školi, Nemanja će, kaže, učiti za veterinara. Bez životinja ionako ne može. Pa da spoji lepo i korisno. Na ponos sela.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Marija Erdelji

Možda vam se svidi...