U slavu staparske Lajke
Divanila mi moja mater da je te 1957. godine bila zdravo jaka zima i da je bilo snega ko kadgod, odnosno ondak. Taka je bila jaka zima da su njoj u porodilište nosili supu na saonicama. Upregli riđu i dorata, Malina i Barnu, pa kasom, da se supa ne oladi. Da su išli peške s onog kraja sela do porodilišta, od supe ni očina ne bi bilo. Mogla bi je mati s bricom jesti, kad se oladi i kad se rezanci zgusnu.
U to doba, ode kod nas se postilo dvared godišnje: za Veliki petak i na Badnji dan. Svi ostali dani su bili mrsni, ako je kogod imo šta da omasti. Na astalu i nije bilo tolko masnoće, velika je sirotinja bila, pa je bilo lakše da se masti u divanu neg za astalom.
Tako su i Staparci voleli da maste i da jedni drugima podmeću, pa posle da cirkuziraju i da ima o čemu da se divani cele nedelje, ponekad i duže.
Divanio mi Mića Božin kako su kod njih u Staparu cirkuzirali te ’57. kad je bilo zdravo zima. Nije ondak još bilo televizora za svakog, bio je poneki radijo, al sve što je narod trebo da zna čulo se oma zajutra u pekari il malko kasnije u berbernici.
Đura iz Stapara je bio kolovođa u tim cirkuzarijama i nema koga nije zadužio da mu se duplo oduži i vrati dug. Stegla ta jaka zima, niko nikud, sem do pekare, pa kad namire i kad se presvuku, ode neko i do berbernice, da čuje ima l kakav novi cirkus u selu i ko je nadero od Đure. Đura je bio od Zarićevih. Nisu svi Zarići jednaki u Staparu. Đurini su bili Rutavice.
Dok su tako sedili nuz bunjare, divanili Staparci i o Rusima i o njinoj keri Lajki. Mlogo godina posle čulo se da se Lajka prvo zvala Kudravka. Nije bila ničija, navatali je digod na sokaku, pa je naučili da bude prvi kosmonaut. E, kad je naučila, ondak su je prekrstili da bude Lajka. Valda da jede Amerikance, da moraju da Lajkuju još u ono doba.
Znalo se da će Lajka dati život za otadžbinu i bolju budućnost vascelog sveta i vasione. Znali su i Staparci da sve što zavukaš uvis mora i da padne dole. Čak i parče crepa iz praćke s crvenim gumama mora da padne na zemlju, al ono najduže leti.
Misle Staparci, misle i smisle: ima i kod nji keretina podslamaša, navataće jednu, da se kusuraju s Đurom Rutavicom.
Tako je i bilo. Oma se setili koji gadža oće da podavi živinu i da jede jaja iz bunje i daju mu budžom po leđi. A on, ko nije vidio šta su radili, ko da spava. Ko u svemiru da je zaspo. Ondak kod tišljera skuju sanduk po meri te keretine, naprave na bonseku lep okrugli prozor, da se kera vidi u tom svemirskom sanduku i zakuju ga. Uzmu crvenu masnu farbu pa velikim slovima, ko što Rusi volu da se prave važni, napišu SSSR. Dole napišu Lajka.
Te zime, tog 3. novembra 1957, svi su znali za keru Lajku. Makar što je krepala tamo gore i bubnula natrag da ispita kako je tamo visko, di niko pre nje bio nije.
Pričekaju bećari da Rutavicu uvati i drugi san, pa u gluvo doba natovare staparsku Lajku i odnesu je u njegovu baštu. Al ne dođu s njegove neg s komšijske strane, da se ne vidi trag. Pomračina velika, nije ni struje bilo ko svet, sijale su samo lampe i fenjeri u to doba. Ondak odu okolo, na Đurin pendžer i udri pesnicom o okno, da ga zabune s galamom i da ga probude. Tako je i bilo, skoči Rutavica, jednom rukom drži učkur da mu gaće ne spadnu, a drugom smiče firangu da vidi ko je na sokaku.
„Ustaj!“, larmaju ovi sa sokaka. „Bubnulo ti je nešto u baštu, jel ne čuješ?“, galame. Ne snalazi se oma Rutavica, malko je i oprezan, zna kakvi su Staparci. Gleda napolje, debela pomračina, mlogo sveta prid njegovom kućom, svi znaju, samo je on prespavo nešto veliko. Ogrne se na brzinu pa ajd da na kapiju, da čuje šta je. Malko mu čudno kako njegove kere ništa nisu javile, al prvo da čuje od ljudi.
Kažu ovi njemu da je nešto tresnulo u njegovu baštu, nešto veliko i da idu da vide šta je. Ta di da idu, Đura počistio sneg samo do plevare, koji očin da radi u bašti usred zime. Grušiće kroz sneg, tamo nešto ima, navaljuju ovi na njega.
Odu oni u vr bašte, kad tamo sanduk. Šta je sad to, pita se Rutavica, ko je dono. „Ko će doneti kad nema traga u snegu, palo od gore“, opet ovi navaljuju na njega. Digne Đura malko fenjer, kad ono piše SSSR. Piše i Lajka. Ej, naopako, pala Lajka u Stapar. Opet on digne fenjer. Opet isto piše. Opet ta keretina iz sanduka žmuri na njega. Ne moš biti da je tako, al vid kolko je svedoka okolo. A i s Rusima se nije sigrati. Nije se ni s našima sigrati; reše oni da odu u mesni odbor, da se slučaj prijavi narodnoj miliciji, pa nek vlast rešava dalje. Ako je za Ruse, nek im javljaju, ako je za Gigu šintera, nek je strpa u džak i iznese.
U mesnom odboru gore lampa, narodna milicija je navek bila budna. Znao je taj što dežura šta su naumili s Rutavicom, pa se i on malko umešo. Ispitivo ga je, ispitivo, piso, zapisivo, vato se za telefon da zove Sombor, pa se nećko, odustajo. Veli, ujutro ćemo za Sombor, da prijavimo slučaj i da odnesu zapisnik i dokaze. Nije mu baš sad zgodno da budi komandira u Somboru, prek je čovek i milicajac. Mogu da naderu i on i Rutavica i Rusi. Lajka je već naderala, njoj ništa biti neće.
U neko doba je i svanulo, kreno narod u pekaru po lebac i već se sve znalo. Kanda da su ti pekari bili il Ruski il naši, partijski špijuni. Kako bi drukčije sve znali prvi?
Brujalo selo o Rutavicinoj Lajki pre neg što je mleko telo da iskipi na šporetu. Svatio i Rutavica da je nadero, al sad nema di. Došlo doba da i on plati. Al njegova tura je bila kosmonautska.
