Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Sve je važno!

Verovali ili ne, eksplozija jednog vulkana u nekoliko desetina hiljada kilometara dalekoj Indoneziji presudno je uticala na istoriju savremene Evrope. Ne verujete? Nema druge nego da vam prepričamo.

Kiša je padala celu noć. Vojvoda od Velingtona dočekao je svitanje nad pismom koje je pisao pruskom feldmaršalu Gebhardu, nadajući se da će mu pruska vojska pružiti podršku u bici protiv najvećeg vojskovođe svih vremena. Istog jutra, 18. juna 1815. godine, Napoleon je slušao kišu koja je bez prestanka natapala zemlju duže od 24 sata. Oko 73.000 francuskih vojnika čekalo je strpljivo na bojnom polju da se tlo bar delimično osuši, rizikujući da obezbede dovoljno vremena za dolazak pojačanja protivničke pruske vojske. Napoleonova artiljerija od 250 topova čekala je naređenje za prvi plotun sa točkovima duboko usečenim u natopljenu zemlju.

Dva meseca ranije, na suprotnoj strani planete, gromoglasna eksplozija izbrisala je sa lica Zemlje jedno naselje u Indoneziji, kasnije nazvano „kraljevina Tambora“. Petog aprila 1815. godine došlo je do jedne od najvećih vulkanskih erupcija u zapisanoj istoriji kada je vulkan Tambora eksplodirao toliko silovito da se detonacija čula na udaljenosti od 2.600 kilometara. Oblak dima i pepela koji je zaklanjao Sunce širio se velikom brzinom, a ovu senku pratio je neobičan uticaj koji će erupcija imati na čitav svet. Ogromne količine materijala u atmosferi dovele su do globalnih promena u vremenskim prilikama, izazivajući već u prvim mesecima neočekivano nevreme, dok je naredna 1816. godina zabeležena kao „godina bez leta“. Širom sveta letina je sasvim omanula, izazivajući do tada neviđenu glad.

Topovi su zagrmeli u strahovitoj paljbi. Čuvena Napoleonova artiljerija ispalila je oko 2.000 đuladi u prvih pola sata bitke. Velington je bio zadovoljan izborom pozicije na kojoj je njegovih 68.000 vojnika dočekalo Napoleona. Padinu na Vaterlou je iskoristio za odličnu vojnu taktiku, u kojoj je većinu vojske sakrio od artiljerijskih plotuna i Napoleonovog pogleda. Natopljena zemlja nije dozvoljavala rikošetiranje đuladi francuske artiljerije, a eksplozivna đulad se zabadala dovoljno duboko u zemlju da je šteta koju je nanosila bila skoro zanemarljiva. Manevrisanje topovima i pešadijom bilo je otežano, a već oko 16 sati počeli su pristizati delovi pruske vojske koja je brojala oko 50.000 vojnika, čineći Napoleonov poraz izvesnim. Poljanu mokru od kiše natopila su krvlju tela oko 60.000 poginulih vojnika. U godinama koje će doći zemljište sa ove poljane biće sakupljeno u veštački Lavlji breg na Vaterlou, sa kupolom visokom 43 metra, čiji vrh krasi skulptura lava. Pišući o bici kod Vaterloa, Viktor Igo u svojoj knjizi „Jadnici” nudi Napoleonu neobično opravdanje: „Jedan neočekivani vansezonski kišni oblak je dovoljan da dovede do kolapsa celog carstva“.

Ovo je samo jedan primer. Niko nikada neće saznati koliko je pukih slučajnosti na najneverovatnije načine uticalo na naše živote. I pisalo istoriju. Pada mi na um jedan primer ovdašnji…

Kralj Aleksandar, koji je dobar deo svog dečaštva proveo na školovanju u Rusiji, nadao se da bi izabranicu svog srca mogao pronaći među četiri ćerke ruskog cara Nikolaja: Olge, Tatjane, Marije i Anastasije. Tu ideju podgrejavale su i njegove rođene tetke, ćerke kralja Nikole Petrovića, Milica i Anastasija Stana. Milica je bila udata za velikog kneza Petra Nikolajeviča Romanova, a Stana za kneza Georgija Maksimilijanoviča Romanova i imala titulu imperatorskog visočanstva. Obe su bile vrlo bliske sa carskim bračnim parom i vrlo uticajne na dvorske prilike u Petrogradu. Međutim, sudbina je htela drugačije. Početak svetskog rata, potom izbijanje boljševičke revolucije i pogubljenje gotovo cele porodice Romanov, osujetili su velike planove budućeg jugoslovenskog kralja.

A onda će se dogoditi nešto što će direktno odrediti tok istorije i na prostoru današnje Vojvodine. U decembru 1918. rumunski kralj Ferdinand donosi odluku da odlikuje regenta Aleksandra. U pozadini ove, na prvi pogled iznenađujuće odluke, bile su dve želje. Želja rumunskog kralja da udomi jednu od svojih kćerki i želja da omekša razgraničenje Banata, koji su zaposele srpske trupe. Pohod na srce Aleksandra Karađorđevića, posle mnogo obletanja i dvorskih peripetija, bio je uspešan. Ferdinandova ćerka Marija postaće kraljica, uz muža koji je stao na čelo ozbiljne države, kakva je kraljevina SHS tada uistinu bila. Banat je podeljen. Istina, Rumuni nisu dobili Vršac, Kikindu i Belu Crkvu, na čemu su posebno insistirali, ali su blagodareći kralju Aleksandru dobili velik deo Banata sa sve Temišvarom.

A šta da su boljševici zakasnili samo nekoliko godina? Da je ruska dinastija Romanov izbegla streljanje? Da je naša kraljica postala jedna od četiri kćeri ruskoc cara Nikolaja Romanova, kako je Aleksandar i želeo? Vojvodina bi, samo jednim migom sudbine, izgledala drugačije. I mi zajedno s njom.

Razmislite o svemu ovome, već prvi naredni put kada u životu budete izgovorili rečenicu: „Ma pusti. Nije važno”!

Važno je. Sve je važno.

 

Tekst: Ilija Tucić

Možda vam se svidi...