Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Alpinizam – U Frušku pod oblake

Omiljena dečja igra može biti terapijsko sredstvo, ili čak vid umetnosti. U Klubu penjača po drveću „Fruška gora“ u to nimalo ne sumnjaju

 

Ovi zaljubljenici u visine uživaju u blagodetima panonske „planinčuge“, gde ima najviše višemetarskih stabala. Vladimir Rašković Raš predsednik je i jedan od osnivača Kluba. Strastveni sportista, inače diplomirani agronom, Rašković je kao predani maratonac igrom slučaja završio u planinama. Ni manje ni više, pre deset godina prijavio se za ekspediciju na Himalaje, osvojio jedan od najvećih vrhova sveta – Brod pik (8.047 metara), i – ljubav je rođena. Ideja da osnuje klub penjača po stablima stigla je spontano, alpinizam i jedna razigrana devojčica krivi su za sve.

– Sedeo sam sa prijateljem, pre jedno pet godina, kad mi se požalio kako ne može da obuzda ćerku koja se stalno vere po drveću. Imao sam iskustva u alpinizmu, pa smo razmišljali o tome kako da devojčici ne uskratimo želju, a da pritom uživa u blagodetima prirode i istovremeno bude bezbedna – kaže Rašković.

Najviše stablo na koje se obreo ovaj alpinista visoko je  neverovatnih 38 metara. Neustrašivi alpinisti najpre izaberu visoku granu, pa preko nje prebacuju alpinističko uže, a potom katapultiraju teg pomoću praćke. Teg je vezan za alpinističko uže i prevlači se preko grane. Nakon toga kreće se u istraživanje i avanturu.

Najpogodnija stabla za penjanje, kako nam otkrivaju naši alpinisti, jesu bukva, platan, hrast i brest. Niko u regionu osim njih ne bavi se penjanjem po stablima, a i oni u ovoj aktivnosti još uvek uživaju kao rekreativci. Registracija novog sporta kod nas je „sizifovski“ posao, pa zvanično deluju kao penjačka sekcija u sklopu Atletsko-rekreativnog kluba „Fruška gora“.

Kada je Rašković sa bratom Milošem Vujanićem, inače profesorom na Akademiji umetnosti, potpuno razradio ideju oko penjanja, pomislio je, kako kaže, da je otkrio toplu vodu. Međutim, malo se raspitao kod „gugla“ i zaprepastio kada je pročitao da u Americi ne samo da postoji ovaj sport, nego se zaljubljenici u ovu aktivnost i takmiče već punih trideset godina. Na posebnim turnirima i ligama igračima se boduje brzina penjanja, kao i broj markacija koje skupe dok su na drvetu. S druge strane, u ovom sportu još nije zabeležen nijedan smrtni slučaj.

– Najveću povredu koju možete dobiti jeste ogrebotina. Sve je potpuno sigurno. Za dva meseca, kroz desetak treninga, ljude potpuno obučimo ovoj veštini, pa se slobodno mogu nazvati penjačima. Nekako smo zaboravili koliko je sedenje na grani u stvari zabavno – dodaje naš sagovornik.

Posebno mu je drago kada uđe u svoju ulicu na Novom naselju, a deca iz komšiluka mašu mu s grana. Komfor roditelja kojima je lakše da deci nešto zabrane, nego da ih, recimo, skidaju s drveća, te prevelik strah, gotovo da su potpuno bacili u zaborav nekada najomiljeniju igru – „veranje“. Naš sagovornik smatra da su time deca uskraćena za lepe trenutke, a onemogućuje im se i oštrenje motoričkih sposobnosti, što se najlakše postiže provlačenjem i penjanjem kroz grane. Baš o tome će i biti reči u njegovom „Priručniku za penjanje“, koji uskoro želi da odštampa. Inače, Fruška gora kao da je pravljena za ovaj sport. Rašković posebno ističe deo oko Iriškog venca, prema Letenki, gde ima najlepših bukvi za veranje. Tamo je i postavljen vojvođanski rekord, drži ga Ivan Grujić Gruja, koji se popeo na stablo visoko čak 39 metara.

Raš je svoj hobi pretvorio u posao. Jedini se u Srbiji sa svojom ekipom bavi „arboristikom“, odnosno orezivanjem stabala s visine. Ukratko, on je drvoseča koji se prvo popne na drvo, potom seče i polako spušta grane, pa na kraju sruši stablo, što kod nas još nazivaju i američki način seče drva. Nije jednostavno, jer pomoću užadi i koturača spuštaju grane koje mogu biti teške i nekoliko stotina kilograma.

– No, s druge strane, preko posla zadovoljim svoju potrebu za penjanjem, tako da sam srećan – zaključuje Rašković.

 

tekst: Aleksandar Latas
Foto: Klub penjača „Fruška gora“

Možda vam se svidi...