Bartokov Horgoški put
Bela Bartok je na svet došao 1881. godine u mestu Sinikolau Mare, koje se nalazi u današnjoj Rumuniji. Od samog rođenja bio je okružen zvukom narodne muzike. Naravno da ju je, obdaren izvanrednim sluhom i smislom za muziku, odmah zavoleo. Presudno je za njegov život bilo i to, što je čak i u trenucima najveće slave ostao nedotaknut čarima prestoničkog glamura i sjaja. Život, vera, običaji, svakodnevni mali rituali – ali uvek i pre svega muzika – činili su ga zauvek vezanim za život sela. Najveći mađarski kompozitor 20. veka, pored autorske muzike, uradio je i nešto što njegovu slavu čini još neprolaznijom. Na svojim dugogodišnjim terenskim istraživanjima, poput onih što je u nas nekada činio Vuk Karadžić, zapisao je i od zaborava otrgao oko 2.700 mađarskih, 3.500 rumunskih, 3.000 slovačkih, te velik broj srpskih narodnih pesama. Pouzdano se zna da je boravio i na prostoru današnje Vojvodine, i to u Banatu i Bačkoj. Reč je o dva Bartokova putovanja. Prvo je poznato kao „Alibunarski sakupljački put“, na kom je sakupio 200 rumunskih narodnih pesama. Drugi je znan kao „Horgoški sakupljački put“.
Horgoš je u to vreme imao 6.000 stanovnika, od reda Mađara, koji baš u ovom kraju imaju ogromnu folklornu tradiciju. Sve pesme koje je od njih čuo iskazuju najosnovnije životne situacije. Nastajale su u toku svakodnevnog rada, na svadbama ili svečanostima. Najviše pesama je na melodije novog stila i uglavnom su ljubavne, vojničke ili govore o nekim potpuno novim temama. Sve ipak ukazuje na to da se Bartok veoma kratko zadržao u Horgošu, te nije „zagrebao ispod površine“. Nije tražio dodatne podatke od pevača, već je beležio samo njihova trenutna sećanja. Ipak, kakav god da je bio, boravak Bele Bartoka u Horgošu jeste dragocen. Iz njegovih beležaka jasno je da je u zbirku uvrstio 25 pesma koje ranije nikada nije čuo. Ove pesme postale su deo muzičkog maternjeg jezika mađarskog naroda. Možda najveću popularnost među njima stekla je pesma „Ružo moja“, koja je postala nadaleko čuvena. Jedno vreme njena slava bila je tolika da su je mnogi doživljavali kao nezvaničnu mađarsku himnu.
Godine 1972, kada su novinari bili u Horgošu, niko od ljudi koji su govorili sa Bartokom nije bio živ. Svedočanstvo je pružila jedino Rozalija Šarkanj, koja je u vreme Bartokove posete imala 12 godina. Sećala se kako je začikivao starije žene po selu da mu pevaju. Među njima su bile njena majka i baka. Bela Bartok je na Kamarašu najpre boravio u vili Đule Baranjaija. Iz nje je obilazio okolinu. Ostala je anegdota da je jednog letnjeg dana, u hladu Brausveterove terase, Bartok u društvu Zoltana Baranjaija čuo udaljene glasove nadničara što su radili u vinogradu. Odmah su mu se dopali. Prišao im je i zapazio devojku najlepšeg glasa. Bila je to Matilda Sanislo, koja je savršeno pevala mađarske pesme što ih Bartok nikada do tada nije čuo. Njeno ime je jedino koje je Bela Bartok zabeležio, što govori o tome da je ova, tada osamnaestogodišnja devojka, na njega ostavila vrlo jak utisak. Pesma koju mu je izvela, pod nazivom „Draga mati“, kasnije je upravo iz ovog razloga postala izuzetno popularna. Neki je smatraju mađarskim nacionalnim blagom. Matilda je umrla 1946. godine.
U delu sela koji se zove Kamaraš i danas se nalazi čuvena Oras Villa, na srpskom poznata kao „Vila Sat“. Prepoznatljiv simbol vile jeste toranj na kom se nalazi sat. Prvi vlasnik Oto Brausveter živeo je u Segedinu, gde je bila i firma za izradu satova. Nedavno je uređena spomen-soba, odmah ispod tornja, posvećena mađarskom etnomuzikologu. Pouzdano se, naime, zna, da je na Kamarašu Bartok boravio od 24. avgusta do 4. septembra 1906. godine.
Bartok je bio kompozitor koji je znao nešto što nije znao niko osim njega… Narodna muzika nije takozvano „narodno“ (seljačko) stvaralaštvo, već spomen na drevni muzički svet koji se nagomilao tokom nebrojenih stoleća, svet koji je očuvao narod. Kao što su određeni slojevi minerala, na primer škriljci, sačuvali žilice rastinja koje je raslo pre stotine hiljada godina, ili otiske kostura životinja, tako je narod očuvao muzičko blago visokih civilizacija koje su cvetale pre istorije. Čak i više – očuvane su praslike muzike.
Kako se to samo uklapa u ono što sam i sam neretko doživljavao i još više slutio na svojim bezbrojnim vojvođanskim hodoljubljima. I zato, iako ih nerado dajem, imam jedan pouzdan savet.
Dok hodate po Vojvodini – pazite kako i kuda koračate. Svaka vaša stopa može vas uvesti u vezu sa nečim o čemu ni slutili niste. Iz istog razloga, po njoj se može putovati čak i stojeći u mestu. Ona svakog trena prolazi kroz vas – samo ako ste dovoljno kadri da je čujete.