Tako je nekako i sa nama koji smo odrasli na mitu o tome da sve bitno za nas lično, naše porodice, narod i uopšte sve što je pamćenja dostojno, a nalazi se severnije od Save i Dunava, počinje onom toliko glasovitom Velikom seobom iz 1690. godine. Ima li ikoga ko bar u nekoj reprodukciji nije video sliku Paje Jovanovića u kojoj masa naroda predvođena patrijarhom i viđenim ljudima, izlazi iz „stare Srbije“ i dolazi na prostor koji će se upravo njima podstaknut, kasnije prozvati Vojvodinom. Uostalom sve i da je mene lično neko pitao „kada i od kuda smo stigli na ovaj prostor“, bez razmišljanja bih mu rekao da smo sa prostora današnje Pešterske visoravni, sabrani u Velikoj seobi, krenuli na sever, gde smo najpre stigli u Čib (koji će se kasnije prozvati Čelarevo) a onda 1801. nalazimo se među familijama koje su osnovale selo Nadalj, gde smo i danas. Uopšte, 1690. godina je bezmalo „nulta tačka“ u našem ukupnom kolektivnom pamćenju. Tačka od koje sve počinje.

Ovo se naravno savršeno uklapa u najvažnije lekcije u našem istorijskom obrazovanju. Prisetite se za trenutak onoga što ste učili u školi a kasnije bezbroj puta potvrđivali u filmovima, literaturi, medijima, koji su se na neki od načina bavili ovom tematikom. Kao što se kuća zida na poželjno što čvršćem temelju, tako je i za kolektivnu predstavu, kada je istorijsko pamćenje i identitet jednog naroda u pitanju, potreban „ugaoni kamen“. Srpski narod ima ih dva. Jedan je naravno Kosovska bitka koja se zbila 1389. godine, a drugi Prvi srpski ustanak iz 1804. godine. Na vremenskoj karti sa jedne strane imamo ulogu kneza Lazara (poduprtu materijalnim i kulturnim nasleđem epohe Nemanjića) a sa druge je figura Karađorđa koja izranja iz „petovekovne tame“ ropstva pod Turcima. Između ova dva događaja i ove dve ličnosti – nalazi se beo list hartije!

U periodu od 415 godina, što je za ono vreme bilo bezmalo 20 generacija, znamo tek po nešto o hajducima kao samoniklim i pomalo bajkolikim buntovnicima i… više ništa. Izuzev naravno Velike seobe 1690. iz godine.

Samo ako se baš potrudite, pa posegnete za nekim knjigama izvan preporučene lektire, shvatite da ste otškrinuli vrata od sobe koja je sve vreme bila ispred vas, ali iz nekog sebi neobjašnjivog razloga u nju nikada niste kročili…

Iz uglova te sobe, pred vas počinju da izranjaju likovi kraljeva, grofova, velmoža, istinskih narodnih junaka, megdandžija, pa prosvetitelja, sveštenika, jurodivih putujućih učitelja… koji su u hiljadama naseljavali prostor panonske ravnice u od nas zaboravljenim vekovima, sve tamo do 1411. pa na dalje… S obzirom da su bili u istom položaju Srbi, Mađari i Rumuni još u 16. veku udruženi vode sjajne i velike bitke protiv turskih porobljivača. Upravo na primer čitam knjigu koja pored ostalog, govori o tome kako su ustanici krenuli na Temišvar, da bi njih 1.500 uspelo da osvoji i Bečkerek… Naravno, kruna tih istorijskih događanja jeste Banatski ustanak iz 1594. godine. Reč je o doslovno grandioznom istorijskom događaju, u kojem su Srbi prvi put (a dva veka pre Karađorđa) uprkos osmanskoj dominaciji pokušali da izbore prostor „za sebe i po sebi“. Za ono vreme i sa onim snagama to je bio kolosalan podvig. U našem kolektivnom pamćenju, njega nažalost nema. Ljudi od pera i nauke, primetiće: „Na mapi srpskog duhovnog identiteta i u mitskom ogledalu ideologizovane prošlosti Banatski ustanak je nevidljiva pojava, koja ne traje čak ni na rubovima kolektivne svesti“.

Zašto nam je potrebna ta praznina, u kojoj pre 1690. godine, na prostoru današnje Vojvodine nije bilo ničega osim ritova, bara, gladi i povremenih naleta Turaka, može se naravno objasniti ali na prostoru znatno većem od ovoga koji je pred nama. Elementaran osećaj za istorijsku pravdu, utemeljen na čvrstoj arhivskoj građi, za ovaj put nateraće nas tek da kažemo kako je od 14. veka, od vladavine ugarskog kralja Lajoša I Anžujskog, pa sve do kraja 17. veka, zapravo bilo – osam Seoba! Čuvena Seoba Srba pod Arsenijem Čarnojevićem iz 1690. godine, ne da nije bila prva – bila je osma!

Odmah nakom smrti cara Dušana 1356. Beograd i Mačvanska banovina vratili su se pod vlast ugarske krune. Na području Tamiša i Moriša već tada je postojalo više srpskih naselja. Despot Stefan Lazarević bio je vazal ugarskom kralju Žigmundu, koji će nakon smrti despota Stefana, njegovog sestrića Đurađa Brankovića uzdići među ugarske barone. Druga velika migracija Srba dogodila se oko 1433. godine kada je doseljavanje predvodio upravo Đurađ Branković, na osnovu sporazuma sa kraljem Žigmundom.

Treće doseljavanje Srba u Ugarsku zbilo se u vreme kralja Albrehta II Nemačkog i kralja Vladislava III Jagelonca, krajem 14. i početkom 15. veka. Četvrto doseljavanje dogodilo se za vreme vladavine kralja Matije Korvina 1459. godine, kada je nakon pada Smedereva, Đurađ Branković preko Save preveo mnoštvo Srba i nastanio ih u Srem.

Na čelu petog doseljavanja 1481. stajao je poznati ugarski vojskovođa Pal Kiniži, koji je u Ugarsku doveo 50.000 Srba (što je u ono vreme bio ogroman broj). A onda je 1509. mitropolit Maksim u pratnji brojnih srpskih porodica došao u Srem. Pored ostalog, on će biti osnivač manastira Krušedol.

Sedma veća migracija desila se još 1538. godine na predlog Nikole Jurišića. Tu grupu doseljenika kralj Ferdinand I darivao je bogatim privilegijama. I tek onda… dogodilo se osmo migriranje Srba u Ugarsku (koje je na volšeban način ostalo upamćeno kao prvo). Ono čuveno iz 1690. godine sa pećkim patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem na čelu.

Kako negde na početku rekosmo, zaboravili smo da otškrinemo vrata koja su sve vreme stajala pred nama. A dovoljno je setiti se da je isti taj Arsenije Čarnojević 1709. sahranjen u manastiru Krušedol, koji je u momentu kada je njegovo telo polagano u grobnicu postojao već čitava dva veka.

Istorija ostala pred vratima.

Tekst: Ilija Tucić

Članak PRED VRATIMA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

I tako je počelo!

Kada se maja 2008. pojavio prvi broj „Magazina“, imao sam neki nejasan osećaj da mi je čitava priča toliko velika i važna, da mi u njoj nedostaje moj lični pečat. Kao posledicu te želje, već krajem jeseni, napisao sam prvu „Vojvođansku fenomenologiju“. Tek kada sam se potpisao pod tekst „Sajber svet i pradedine papuče“, shvatio sam da se zapravo upuštam u avanturu! Hteo sam da progovorim jezikom nekog ko je još pre 200 godina zanjihan na gruntu sela Nadalj i za koga je Vojvodina mnogo više od nazdravičarskog, crvenog slova u kalendaru. Da u potrazi za istinom o nama ovakvima kakvi jesmo, ne idem nipošto daleko, ali svakako duboko. A tu je najvažnije bilo izbeći bilo koji od stereotipa. Ne zna se koji je od njih više pogrešan.

Onaj ko govori o Vojvodini u sferi političkog pojma, već na samom početku ulazi u ozbiljan problem. Kako insistirati na njenom kontinuitetu a ne pomenuti to da je u njenom sastavu sve do aprila 1945. bila i Baranja? Svaka dalja rasprava na ovu temu odvela bi nas predaleko. Nekima je zato draže da o ovom delu panonske ravnice divane kao o geografiji. Pogled koji puca unedogled, dok ti nad glavom plovi plahta od oblaka, koji izgledaju kao da je domaćica izvrnula vanglu u kojoj je do tada mutila šnenokle. I to je ste tako. Ali, priznajmo pošteno… Po čemu su ta naša ravnica i nebo – drugačiji od onoga što se da videti u Slavoniji, Mađarskoj, Mačvi ili rumunskom delu Banata? Ni po čemu. Opet, da se u našoj priči pozivamo na fenomen jedinstvene kulture, naprosto ne ide. Svako stvara u okrilju svog maternjeg jezika i tako treba da bude. Konačno, još mi je i najmanje simpatično beskrajno insistiranje na tome da se čitava Vojvodina smesti u tesnu fioku nekakvih „etnololoških“ igrokaza. Tu mislim na ono kada Lalu i danas zamišljamo u širokim, belim lanenim čakširama, s prslukom i šeširom, dok oko njega trčkara pulin. Pri tome taj Lala čim otvori usta, krene da se „ači i beči“ poput junaka iz Sremčevog pripovedanja o pop Ćiri i pop Spiri. Danas već apsolutno svako od nas u džepu nosi mobilni telefon preko kog u realnom vremenu prati dešavanja u čitavom svetu. Onom svetu koji se sprema da koliko narednih meseci krene na intergalaktičke letove. A Lala se sprema da krene iz Žablja za Čurug sve se femkajući kao u Sterijinim komedijama. To neobavezno lakrdijanje može biti duhovito, ali svakako ne odgovara istini u kojoj svakidašnjica naš ovdašnjih odavno jeste.

Pa šta je onda Vojvodina prava? To je pitanje na koje sam na upravo ovim stranama, uporno tražio odgovor. Pokušavajući da najpre dođem do neke prihvatljive definicije Vojvodine, a da onda, kao kada čistimo luk, skidam slojeve predrasuda i predubeđenja ne bih li došao do onoga što nas zapravo suštinski određuje. Tako je nastalo oko 170 priča. Tako su nastale knjige: „Čelobašte“, „Male vojvođanske priče“, „Čudo u Čibu“, „Priče ravnice“, Priče iza firange“… sve do knjige koja će upravo ugledati svetlost dana, a koja sve te priče antologijski smešta u korice sa simboličnim naslovom „Na kraju početka“. Mnogi su me usput pitali imam li neki moto kojim se sve vreme rukovodim. Odgovarao bih da imam jednu meni dragu, kažu, autentičnu vojvođansku poslovicu. Nastala je u vreme kada je svilena buba gajena širom Banata, i kada se u Beloj Crkvi određivala cena svile na evropskim berzama. Ona kaže: „Strpljenje i dudov list – pretvori u svilu”! Ipak, volim i one mudrosti koje čovek pokupi sam, u skitnji po ravnici. Tako sam negde sreo čoveka koji mi je pričao da obratim pažnju na dve česte travke na našim livadama. To su krpiguz i popino prase. Prvi ti se zalepi za čarapu tako da ga ručnim prebiranjem jedva skineš. Naprosto uđe u teksturu onoga za šta se zakači. Na trenutak pomislite da ste u nevolji. Onda shvatite da je ova diskretna, ružnjikava travka, koja se trudi da ostane neprimetna, zapravo potpuno bezazlena. Popino prase je nešto sasvim obrnuto. Ono je živahno i susretljivo do te mere da gotovo nema deteta kojem nije poslužilo kao igračka, i koje ga nije propustilo kroz spojene dlanove. A zapravo, iza ove bezazlenosti krije se opasnost. Ako bi, ređe detetu, češće nekoj životinji, popino prase ušlo u uho, tako zabodeno u „kontra” smeru, u kom ga je gotovo nemoguće izvaditi, umelo je da dovede i do smrtnog ishoda. Zato kada nekoga upoznajete, obratite pažnju da li je taj neko sličniji krpiguzu ili popinom prasetu. Tih i neupadljiv – ali bezazlen. Ili simpatičan, razigrani laskavac, koji će vas pre ili kasnije uvesti u kakvu nevolju! Ko bi rekao? Lekcija o životu nalazi se odmah tu, kraj naših nogu. A u prologu „Priča ravnice” stoji rečenica: „Ne moraš biti ni svetac ni mudrac da bi istina ušla u tvoj život”. Uvek sam prepuštao ljudima da sami odaberu koja im je od ove tri misli najdraža.
I da ne zaboravimo… Pisana istorija našeg postojanja pod kapom nebeskom traje već 7.000 godina. I uvek, ali baš uvek, svaki kraj je bio novi početak. Tako je i sada. Na drugom mestu, u drugim okolnostima, ali svakako idemo dalje. Suviše je sve ovo ozbiljno da bismo stali. Tek smo na kraju početka.

Tekst: Ilija Tucić

Članak NA KRAJU POČETKA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Tada sednemo pred televizor. Baba je u školu pošla one značajne 1918. godine. Prva generacija posle pada Carevine. Kao i gotovo sva salašarska deca, završila je samo četiri razreda. Rano je ostala bez majke. Nije čestito ni „odvrgnula“, a umela je sama da uhvati petla, da ga uredi i pristavi supu.
Meni lično, najviše zabave donosilo je to što baba nije znala latinicu. A kako smo često zajedno gledali filmove, cena bi mi naglo skočila. Čitao sam joj titlove. Bezbroj puta po sopstvenom nahođenju, sažimajući čitave dijaloge u jednu ili dve rečenice. Najveći problem pravili su mi ljubavni filmovi. Spram moralnih stavova moje Mare, britanska kraljica Viktorija bila je feministkinja skandinavskog tipa! Usred ljubavne scene, kada bi shvatila da sam utanjio sa čitanjem, sve trljajući kolena guščjom mašću, upitala bi me:
„Jel’, čedo… ovi se kanda voledu?“
„Vole, baba. Vole.“
„Al’ kad se voledu… što je on nju tako zdravo pripušio?“
„E, baba! To ti je sad moderno.“
„Moderno! Ima l’ ona oca i matere? Ja ti kažem, a ti ne moraš slušati: Ovaj svet je načisto poludio!“
Iako mi se pola sata ranije žalila da je bole noge, namah bi ustala s kreveta.
„Idem da legnem. A ti gledi dokle ‘oćeš, samo nemoj zaboraviti da ugasiš.“
Tek sutradan na doručku, dok bi džarala kroz ona vratanca na šporetu, ne bi izdržala, pa bi se u trenutku okrenula prema meni:
„I… šta je bilo sinoćke? Jesu l’ se ono dvoje uzeli do kraja?“

Uopšte, nedavno sam se podsetio svih priča koje sam objavio u četiri knjige. Nisam pažljivo brojao, ali čini mi se da onih posvećenih trenucima provedenim uz babu ima jednako, ili čak nešto više od onih posvećenih majci. Ima to svoje opravdanje. Mama je sve vreme bila uz mene. Prirodan produžetak mog ega, mojih želja i strahova. Babu bih viđao svakog drugog vikenda. Onako ozbiljnu, maramom podvezanu, sposobnu da stojeći sa strane sve izmeri i vidi, bolje od nas, glavnih aktera porodičnih priča. Svet moje babe, salašarskog devojčurka iz čuruškog atara, bio je svet u kom se reč izgovarala teško. Govorilo se škrto. Ali kada se dodirivalo, uvek ćutke, činilo se to snagom sposobnom da zaustavi vetar i kišu. Negde duboko u meni, to seme koje je po nama razbacala nailazilo je na plodno tle i bujalo. Raslo sve do nekih zrelih godina u kojima sam konačno bio spreman da prepoznam njegov plod.

Čudno je sve to… Dok smo bili u kratkim pantalonama ili prvoj suknji, kada u igri padnemo i oderemo koleno, po navici bismo malo pljucnuli na kažiprst, namazali to na koleno, pa duvali „da ga ohladimo“. Ako mama vidi da nas i dalje boli, raširi ruke „za u zagrljaj“, pa kaže: „Dođi da te poljubim, odmah će proći“.
Činilo mi se to bezazlenom uspomenom iz detinjstva. Mnogo kasnije, nakon susreta s mudrijima od sebe i svih onih pročitanih knjiga, shvatio sam da sve vreme slušam o dve stvari: potrebi da „sami sebe imamo na lek“ i budemo radosni zarad sveprožimajućeg osećanja da smo na ovoj planeti dobrodošli i da pripadamo baš tu gde jesmo. Kao onda… najpre lizneš oderano koleno, savijeno do pod bradu, a onda pustiš mamu da poljubi. Koliko od života treba da prođe da bismo shvatili da ono najvažnije sve vreme nosimo sa sobom! Valjda zarad svega toga, u doba vlastite jeseni sve više postajem „poetičan“, mada imam razumevanja i za one što kažu „patetičan“. Svako gleda u ono što mu duša ište. Pčela će na livadi uvek naći cvet. Muva će, bez izuzetka, naći nešto sasvim drugo. Tako ćemo i mi za nekoga biti poetični, a za druge samo patetični.

Kažu da, božmeprosti, pred kraj života niko ne doziva bivše ljubavnike, drugove iz najluđih dana, pa, uz dužno poštovanje, čak ni bračne partnere. Gotovo svi počnu da se sećaju roditelja i prve porodice. I što je zanimljivo, u našim sećanjima na roditelje gotovo nikada ne patimo zbog onoga što smo im rekli. Ali do svog poslednjeg časa i zadnje prilike za pokajanje žalimo za onim neizgovorenim. A ako je već tako, mora biti da u svemu tome ima nečeg „višeg“ od nas samih.

Aleksandar Makedonski, Julije Cezar, Napoleon, Karlo Veliki, Marija Terezija, kineski i ruski carevi… držali su za svog života pola sveta. A danas, ako im se grob uopšte zna, imaju svaki po dva kvadrata. I kako onda biti opsenjen svetom!

Voleo bih da nešto od te mudrosti imam već sada. Da ne čekam da mi dođe sama, u trenutku kada više ne bih znao šta ću sa njom, a i ona sa mnom.

Članak SVET MARAMOM PODVEZAN se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Postoji još bezbroj ovakvih pitanja. I sva su važna. E sada, sve ove elemente pokušajte da iskombinujete. Dobićete nešto nalik onoj „mađarskoj kocki“, kako smo je zvali. Možete do prekosutra da je okrećete u milion kombinacija. Na kraju svega, verujte mi na reč, možete pet puta doći u isto mesto, i svaki put ga osetiti i doživeti na potpuno različit način. Uostalom, jedna igra me je nekoliko puta zabavila. Praktikovao bih je u trenucima dok bih pričao s nekim od meštana, koji bi mi tvrdio kako ste živeći u selima ili manjim varošima, osuđeni na prokletstvo da svaki dan kružite istim, potpuno jednakim ulicama, bez novih utisaka koji bi vas oplemenili ili podstaknuli na kakav mentalni ili duševni napor. Onda bi tako raslabljenog i gotovo na suzu spremnog domaćina, ja, kao gost, poveo u šetnju. Naravno, pre toga bih se kroz razgovor uverio da nije od onih okoštalih, koji sa svojom jedinom istinom žive poput školjke u sedefnom oklopu. Poverenje bih poverio samo nekome, ko je poput drevnih nomadskih pastira, sposoban da gleda u mesec, zvezde, sunce, nebo, zemlju, mrak i svetlost, tražeći u njima simbole višeg smisla.

S takvim bih zastao u centru pred portom. Zamolio bih ga da zatvori oči, sačeka koji trenutak i opiše mirise i sve što mu tog trenutka prolazi kroz glavu. Isti ritual ponovili bismo još nekoliko puta. Na iznenađenje onog, koji mi je do pre sat vremena tvrdio kako se po ovih nekoliko sokaka već pola veka vrti kao muva u pivskoj čaši, složili bismo se da je sve izgledalo mnogo zanimljivije nego obično. Na glavnom šoru je drvored, naseljen jatima sova i vrana. Miris cveća meša se s glasnim dozivanjem ptica. U sledećoj ulici je škola. Žamor dece, kada sklopite oči, podseća na šum talasa, uz koji ste bezbroj puta zaspali na plaži. Pa onda stižemo u paorski šor u kom i danas ima ljudi koji drže konje, marvu i koji se vilama služe spretno kao escajgom. Mešaju se mirisi sena, oznojenih životinja i onaj svakome ko se u to razume, prijatno slatkast miris balege što se jutrom iznosi iz štale. Naravno, jedan kraj sela ili varoši izlazi na njive. Vetar donosi sitnu prašinu s njiva koje se protežu sve do ona dva crkvena tornja u selima što se naziru daleko na horizontu. Na drugom kraju, put nas vodi na lenju panonsku reku. Ovde je vazduh mnogo svežiji i tera na razmišljanje.
Ne da nema dva ista sela, ne da u isto selo možete ući pet puta i svaki put osetiti nešto novo… već ako ste od onih kadrih da na svakom zidu naprave prozor, po jednoj jedinoj varoši možete putovati, ulaziti u nova raspoloženja i iskustva. Nije do mesta. Do vas je! Uvek je do vas.

Putovanja po Vojvodini naučila su me da jedna od najmoćnijih pojava ljudskog života jeste ono što bi se moglo nazvati „solidarnost osrednjosti“. Pripadnicima ovog kulta sve je isto. Čitav život provešće između straha i želja. Straha da će nešto izgubiti i želje da nešto dobiju. Izgubiti ili dobiti. Trećeg motiva nema. Takvi će, na primer, pre svakog putovanja dobro proveriti mogu li na putu nešto izgubiti: udobnost, komfor, dnevne navike… I šta će na drugoj strani dobiti: što veću senzaciju, što jače uzbuđenje ili iskustvo koje nikada nisu imali. Ako odnos želja i strahova nije u opuštajućoj ravnoteži, odustaće. To je bar lako. Zapravo, najlakše je uzdržati se od hodanja. Teško je hodati a ne dodirivati tlo. Ovaj tekst namenjen je onima koji u to veruju. Koji su poput onog pesnika koji je čitavog života „tražio i često na volšeban način pronalazio reč kojom se služi tišina, da iskaže sopstvenu tišinu, a da je ne naruši“. Zabluda je da postoji jedna istorija. Svi mi, postojeći jedni uz druge, ispisujemo dve paralelne istorije. Jedna je ona „događajna“. A druga je „suštinska“. Ako se povodite za ovom prvom, može vam se dogoditi da odete na drugi kontinent i pri tome i dalje budete bez radosti. Ovi drugi, izaći će na zemlju, negde na Telečkoj visoravni, ili možda onu iza Melenaca… i pri tome osetiti mudrost koja sva blista od osećaja i emocija.

Nije do mesta. Do nas je! Uvek je do nas.

Ilija Tucić
Foto: Unsplash

Članak Sve nijanse istog se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Ako te boli zub, pa upravo u to vreme otputuješ na Tibet, u Egipat ili odlučiš da provedeš Novu godinu u Njujorku… znate li šta će se dogoditi?
Pa ništa! Boleće vas zub. Jer – poneli ste ga sa sobom. I zato se svako ko putuje na kraj sveta, da bi otklonio svoju depresiju, nezadovoljstvo, strah… posle nekoliko dana ili nedelja iluzije, u koju je sebe za skupe pare uvukao, vraća na staro. Jer sve to od čega je bežao sve vreme nosio je sa sobom. I poput kofera, s njime se vratio. Zato volim kada u nekom mestu, mimo svakog puta, u najčešće domaćinovim rukama otesanoj i ozidanoj kući, u koju po nekoliko dana niko ne dolazi, jer domaćinov potomak odavno živi u većem gradu – otvorim vrata na kapiji. U susret mi dotrči pas. Skoči mi u visinu lica, uvija se oko nogavica, pruža prednje šape… U vazduhu se oseća gusto tkanje njegove radosti. Zapravo… pas te nauči da ceniš dom koji imaš. Na ta tri ara placa smestio je svu sreću sveta. Tu se hrani, odmara, igra, voli… i nedajbože da mora nekuda da luta. Sebe možeš varati čitavog života. Druge ljude varaćeš neko vreme. Boga nećeš nikada. I od njega ne možeš pobeći. Jer nosiš ga sa sobom. I zato ti je se dobro koje ti je namenio dao tu gde jesi. Lekovita trava, po koju si spreman da ideš na drugi kraj sveta, raste u tvojoj bašti. Ovo malo čupavo stvorenje zna to od početka. Nama dok to ne shvatimo, prođe često i pola veka. I bude nam oprošteno.

I zato sam, tumarajući od Bezdana i Bačkog Brega, do Omoljice i Starčeva, pa od Đale do Šida unakrst, razvio jedan običaj. Uči me mudrosti i životu. Dakle, dok iz posude sipam pasulj u lonac za kuvanje, nasumično odaberem jedno zrno i stavim ga u stranu. Sutradan ga jednostavno „utisnem“ u zemlju neke od sobnih saksija. Već posle pet ili šest dana, iz zemlje niknu dva listića. A zatim i čitava biljka. Zapravo, svako od onih bezličnih, gotovo osušenih zrna pasulja – nosilo je u sebi savršen život. Da je dobilo priliku, porodilo bi ga, baš kao ono jedno zrno koje je tu sreću imalo. Ima li ičeg strašnijeg od toga da prođemo svetom – a ne objavimo život u sebi! Za istinski verujućeg prilika za Vaskrs – postoji svakog dana. Na radost i spasenje!

U redu, studirao sam tu književnost, pa sam ponešto i pročitao. Ali da nisam lutao po Vojvodini, u svako doba i uvek kao prvi put, ne verujem da bi pola od ovog znao. Svako ko istim putem hoda, nikada kao turista, već uvek i jedino kao putnik, u to će se uveriti. Pa ako ništa drugo, bar hodati možemo. Na volju nam!

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Unsplash

Članak Ako ništa, bar hodati znamo se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

U prosevima sam osećao da čak i u toj situaciji, koju bi većina nastojala da izbegne po svaku cenu, nalazim povod za neko tiho zadovoljstvo. Nešto više od pukog ushita avanturom, koja bi pre pristajala dečačkom dobu. Unutrašnja slast kazivala mi je da se nešto dešava. I tada, na tom putu, negde između Česterega i Žitišta, u gluvo doba noći, u kom čak i vilenjaci polaze na spavanje, bilo gde a u Banatu naročito, pade mi nešto na pamet. Kako je moguće da me takve stvari, u kojima u ledenim časovima, daleko pre svitanja, po svakakvim vremenskim uslovima prelazim po 100 kilometara u jednom pravcu da bih se sreo možda sa samo nekoliko ljudi – ne samo ne mrze, već i dalje iskreno vesele.

Odgovor sam dobio pre nego što sam ga uistinu i zatražio. Tu usred crnila nepregledne nigdine, setio sam se da je nekada, sedamdesetih i osamdesetih godina, duž čitave Vojvodine jezdio jedan čudan autobus. Zalazio je u svako mesto. Čak i u ona sela u kojima je u dve ulice živelo stotinak ljudi. U cik zore autobus bi stizao pred lokalni dom zdravlja. U redovima ili manjim grupama seljani su čekali ispunjeni lakom nervozom koju su terali neobaveznim razgovorima. U autobusu koji bi pristigao nalazio se mobilni rendgen za snimanje pluća. Pred njim je stajao čovek u belom mantilu koji bi meštanima najpre uzimao kap krvi iz kažiprsta. Nakon toga bi im davao usku belu traku koja je na vrhu imala neki rozikasti kvadratić. Ličila je na malo veću šibicu, koju bi nosili kući. Uzorak, uzet iz krvi i urina, mnogima je pomogao da tu, na kućnom pragu, otkriju da li imaju dijabetes i tako sebe kasnije poštede mnogih muka. Snimak pluća, koji su mnogi tom prilikom uradili prvi put za svog veka, sačuvao je živote mnogima što su stajali pred ovim autobusom. Od Bezdana do Deliblata, i unakrst od Čoke do Šida.

Čovek u belom mantilu, iz autobusa koji je po januarskom mrazu i letnjoj žegi krstario Vojvodinom 350 dana u godini – bio je moj otac. On, Milenko Tucić, viši zdravstveni tehničar u Institutu za zdravstvenu zaštitu, bez ijednog jedinog dana bolovanja, punih 40 godina obilazio je vojvođanska sela i varoši. Po podne bi se vraćao kući s bezbroj anegdota, tek ponekad i s kartonom salašarskih jaja ili flašom tog jutra pomuženog mleka. Pamtim ledena jutra, u kojima se magla pribijala uz prozore, a iz hodnika dopirali šuštanje kaputa i jedva čujni udarci kašike za obuvanje cipela. Oko pet ujutro, bez obzira na sve, otac je polazio na put. Za Obrež, Lok, Bavanište…

Te noći, u dva ujutro, negde na putu između Česterega i Žitišta, razmišljao sam kako moj otac i ja, poput nekakvih poslastičara iz kakvog fantazmagoričnog romana, čitavog života pravimo istu tortu. Tata je napravio piškotu. A ja preko nje, svojim putešestvijama, stavljam šlag i izlivam ukrase. Na tortu, koja je umesto prah šećera i belanaca, vazda od zemlje umešena.

Neopisiva je radost kada pomislim na to da smo obojica u te, većini nerazumne i svakako neisplative avanture, ulazili jer smo verovali i verujemo da činimo dobro. Dolaziš nekome pred noge da bi mu nešto darovao. Kao oni junaci iz naših detinjstava. U praskozorje. U cik zore. Po putevima na kojima i traktori voze sporo da se ne bi oštetili. Zaradovan jutarnjom kiflom ili vrućim hlebom, koji su u gajbama upravo uneli u tek otvorenu prodavnicu u centru Silbaša. I ni za tren se ne kajem zbog pređenog puta. Više me je strah od slutnje da će svakako doći dan u kojem se na put više neće moći. Sve češće proveravam da li je na donjoj polici kuhinjskog ormarića i dalje onaj crveni lončić u kom je tata beskrajno dugo kružio kafenom kašičicom… U trenucima u kojima mu je sudbina objasnila, da je svaki put – uvek i neumitno krug. I kada ga jednom ispišeš, nema dalje.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Unsplash

Članak O torti… I krugu se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Pričao sam sa jednim čovekom, kojem se može verovati. I rekao mi je nešto o čemu danima razmišljam. U hladu drvoreda, jedne ulice, koja gotovo sramežljivo izlazi na subotički gradski trg, razgovarali smo satima, u ono doba, kada se dan kao tempera, rastapa u veče.Siguran u ono što govori, kao da se odavno s tim pomirio, moj sagovornik mi, „otvarajući temu“, kaže da ona naša tradicionalna podela na Bačku, Srem i Banat, predstavlja još samo folklor. Važan koliko i naše sećanje na detinjstvo recimo.Ali u stvarnosti, sve ide drugim tokom.

Naime, poslednjih dvadesetak godina, onih 80 kilometara puta od Beograda ka Novom Sadu, sada već sasvim očigledno, postaje „svet po sebi“. Kolima je to put, koji se pređe za tek nešto više od sat vremena. Vozom će se to realno činiti za 40 minuta. I u jednom i u drugom slučaju, za merila savremenog sveta – zanemarljivo! Jedan London u prečniku ima taman toliko. Ova dva, geografski tako bliska a najveća centra u državi, prave most čiji su stubovi obe Pazove i Inđija. Zapravo, pred nama, tu između auto-puta i Dunava, od Surčina do Petrovaradina, kao da se rađa jedan megalopolis, sastavljen od dva grada, tri varoši i dvadesetak sela, sa preko dva miliona stanovnika. A to je znatno više nego što ima čitav „ostatak“ Vojvodine.

I ne bi u tome bilo ništa loše, da ovaj mega grad u nastajanju, ne pokazuje težnju ka potpunoj samodovoljnosti. Pre svega u ekonomskom, medijskom, infrastrukturnom, pa u političkom i svakom drugom smislu.

Izvlačeći poentu, prijatelj mi kaže:

-Zar misliš da će, ne političare, već one koji tu sutra budu živeli, u bilo kojem smislu interesovati šta se zbiva u: Beloj Crkvi, Novom Kneževcu, Malom Iđošu, Čoki, Baču, Šidu, Titelu, Odžacima… ? Za njih će to biti samo turistički pojmovi… Pa uostalom, pogledaj fruškogorska sela! Fruška gora je interesantna samo kao mesto za vikend odmor, na pola puta između Beograda i Novog Sada. Za ljude koji tamo žive, već odavno nikog nije briga. Da se sutra sva ta sela pogase, realno niko se počešao ne bi… I tako će i drugi proći. A najstrašnije je to, što sve ovo i onima iz belog sveta, itekako odgovara… Možemo mi do jutra i sutra da pevamo o tome kako su „Srem, Banat i Bačka tri srca junačka“ – kada su karte drugačije podeljene. Mi ti dragi moj, igramo ajnc i raub… a odavno se prešlo na preferans.

I šta nam je činiti kad sve ovo znamo?

Kada saznaju da pišete o Vojvodini, počnu ljudi da vam šalju, podsetnike sa stotinama arhaičnih reči, s receptima za kuvarancije tipa „al se kadgod dobro jelo”, s anegdotama, istorijskim podacima, imenima… receptima za ladnjaču, listaru, fan-koh, grenadir marš. Daleko od tog da meni sve to nije drago. Al’ jednog sam svestan… Vojvodina stara jeste divna uspomena koju treba negovati, ali ona se više vratiti ne može.Hrabro pogledajte u ogledalo, pa priznajte sebi da današnja mlađarija nit planira da nosi opakliju, nit je preterano zanima šta je ona nekada bila. Prošlost je prošlost. Budućnost je budućnost. Život je ono između. I tako treba da bude.

Zato o Vojvodini staroj treba da razmišljamo, al’ ne sa suzama u očima.

Ne možemo je vratiti, al’ možemo otkriti njen smisao, ono vredno na čemu je počivala. To nešto trebalo bi prepoznati u sebi i onda videti možemo li, na osnovu toga, postati malo bolji, uspešniji, hrabriji. To je pravi zavet koji treba poštovati. Ognjišta se grade i ruše, al’ vatra ostaje.

Jedna generacija ne predaje drugoj ognjište već vatru koja će je grejati, hrabriti i terati napred. Vredno je truda sakupljati pegle na žar, zidne satove, stare reči i razglednice… Popisati sve detalje života negdanjeg i tako ih spasti zaborava. Ipak, još je mnogo važnije pročitati Lazu Kostića, Isidoru, Crnjanskog, uroniti u srpsku književnost 18. veka, prepoznati napeve bačkih Mađara u kompozicijama Bele Bartoka, sanjati sa Konjovićevim. Baš kao i slikama banatskih Slovakinja, koje su sasvim nezgrapno prozvane „naivnim”. To je Vojvodina koja živi. Vojvodina kojoj ću, nadam se, i ja predati nešto od snova i razmišljanja. Vojvodina koja traje.

Ma, šta ja tu uopšte pričam…

Ima da nas ima!

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Unsplash

Članak Ima da nas ima se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Pamtim mu večiti osmeh na licu, ožiljak na čelu, kapu zamašćenog oboda i plavo radno odelo, bez kojeg ga možda nikada i nisam video. O tome kakav je bio govori to što se decenijama kasnije, u neobaveznim razgovorima uz „smederevac“, nagađa kako mu je bilo pravo ime. Neki su mi govorili da se zvao Karolj Varga. Drugi bi to odlučno negirali, i uz odmahivanje desnom rukom nastavljali da licitiraju imenima kojih bi se prvo setili. Baš kada sam se zainatio, saznao sam da je bezuslovno bio Olah Marton. Nadimak je zaradio tako što je, bez vlastitog doma, živeo kod svoje sestre Ilke i njenog Šandora. Njihovoj deci bio je ujak. A ova ga razvikala po selu, te je celog veka ostao „uja“. Rekoh, mnogo godina kasnije trebalo mi je mnogo vremena da složim slagalicu vezanu za pravo Martonovo ime. Ali zato svi, ali baš svi koje sam kroz vreme sretao, na sam pomen njegovog lika u prvu rečenicu stavljali su njegovu blagorodnu i veselu prirodu. Kao da je izronio iz neke ruske bajke. Siromah, a dobroćudni veseljak, koji za svog veka nije stigao da se zameri nikome. A to je na selu vazda bilo i ostalo teže nego kamili kroz iglene uši proći.

I onda tako, za nekog lenjog dana, kao na onim prizorima negde uz more, kada trepere vazduh i voda, pa vas uvedu u stanje „ni sna, ni jave“, uhvati me nešto, pa počnu da se ređaju slike…

Sedamdesetih i godinama kasnije, čitav Nadalj znao je za kafanu „Kod Mare“. Navek puna razdraganog, al’ finog sveta. Kada bi se i desilo da neko prekorači granicu, to ne bi bili incidenti u ovom, nedajbože današnjem smislu. Više su to bili događaji koji su onda bili spontani, a danas dostojni sećanja i seoskih anegdota. Poput onog kada se neko dobro „ugrejano“ društvo u kafani „Kod Mare“ kladilo ko može da pojede 100 ćevapa! A ako niko i ne strpa u usta svih 100, onaj ko je prvi odustao, tako nabaren, mora da otrči do raskrsnice prema Gradištu i vrati se nazad. Brat-bratu, pet kilometara. Ni treznom nije lako. A onaj pijan, dok je trčao, verovatno se u sebi deset puta zakleo da do kraja života više neće kročiti u kafanu. Naročito kod Mare.

A ona, moja baba Mara, bila je šankerica kakve nadaleko bilo nije. Ipak, neko je morao da istovari piće, unese gajbe, pomogne u svemu i svačemu.

To je bio „ujin“ posao. Bože, kako mi je bio simpatičan. Obojica smo po čitav dan provodili na dvorištu, gde bismo se bezbroj puta sretali. Zapravo, toliko sam se na njega navikao, da sam ga smatrao ukućaninom. Na način na koji su, verovatno, u građanskim porodicama doživljavali svoje sobarice. Njegova pristojnost a moja detinja znatiželja nalagali su nam da uvek nešto progovorimo. To mora da je bilo zanimljivo. Srpski smo obojica govorili krajnje nespretno. Ja zato što sam bio odviše mali, a on zato što nikada nije uspeo da izađe iz logike svog maternjeg, nesumnjivo mađarskog jezika. Takve su nam i rečenice bile. Kratke, bez suvišnih reči, svedene na osnovnu poruku i trenutno osećanje. Na neki čudan način, doživljavao sam ga kao nekog ko nema nikog svog. Ja sam bio usamljen zato što sam tako birao. A on jer drugačije nije mogao. I to nas je vezalo. Verovatno više nego što smo on ili ja mogli da prepoznamo. Pamtim kako sam bio srećan dok bih ga gledao kako sa osmehom koji mu titra na usnama prebira po svežnju ključeva koje je teatralno vadio iz džepa širokih pantalona. Ključevi od kafane, ulazne kapije, magacina… Zapravo jedini koje je imao. Pošten kakav je bio, te ključeve koje smo mu poveravali branio bi verovatno i po cenu života.

I onda je neke davne godine došla seoska slava. Nadalj je imao tu sreću da je Ivanjdan padao na Dan ustanka, pa je svako nekažnjeno slavio šta je hteo. Na sve to, više nego zgodno padala je činjenica da je tri dana ranije, 4. jula, bio Dan boraca, praznik u rangu onog prvomajskog. Onda, kao i sada, običan svet ove je praznike spajao u jedan. U vreme kada mnogi na seoske svečare nisu smeli ni da pomisle, Nadalj je igrom sudbine slavio četiri dana!

I da… Zaboravio sam da kažem da je „uja“ bar polovinu zarađene dnevnice trošio na ono što mu je misli odnosilo daleko od straha i nespokoja svakodnevice. Ali takvom kakvog ga je Bog stvorio, piće mu je samo dodavalo po centimetar osmeha na uglovima usana.

Za slavu bi „uja“ bio neumoran. Trebalo je štošta opslužiti i o mnogo čemu povesti računa. Tako je bilo i ovog puta. Bez glasa, naređenja ili komande, leteo je između šanka i ostave, smatrajući povredom lične časti ako bi igde išta zafalilo. Kao da je čitave godine živeo u iščekivanju tih nekoliko julskih dana, u kojima nam je bio toliko važan. A onda sutradan, čim sam kročio na dvorište, onako detinje bezazlen, stvorio se preda mnom. Imao sam osećaj da želi nešto da mi kaže.

I zaista, blago se nagnuvši prema meni, izgovorio je onako nespretno, sa zadrškom između reči:
„Ileš, ja htela tebi nešto dam… Kupila ti na vašar mali petao!”

Pružio mi je ruku otvrdlu poput kore hrasta. Između snažnih, ogrubelih prstiju, pomolio se zeleno-žuti plastični petao, s piskom iza crvenog repa.

Sramežljiv kakav je bio, pognuo je ramena, spreman da svakog časa utekne.

Uzeo sam igračku s nesvesnim osećanjem da je ovaj tužni, ko zna čime sve namučeni čovek, satima prebirao po mislima i džepovima, želeći da se oduži onome ko je za njega uvek imao osmeh.

Bezazlen poput svih malih… koji će jedini ući u Carstvo nebesko.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Unsplash

Članak Slavski Petao se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Na ovaj svoj ritual baba je bila neskriveno ponosna. Bio je to njen prvi i najveći uspeh u životu, spram kog su svi kasniji došli nekako mali. Kada bi se komentarisao neko, kome svojom voljom ili ludom glavom ne ide u životu, baba Mara bi blago pomerala glavu u stranu i govorila: „Neće taj imati flastera pred kućom“.

Jer za jedno salašarsko dete nije bilo veće i značajnije stvari nego imati „flaster“ pred kućom. I u svojim osamdesetim, kada je betonski trotoar odavno zamenio cigle, ugledavši me kaljavog na vratima, govorila bi: „Pa što si išo odud di ne treba! Trebo si ići flasterom“. Onaj široki red uglancanih „cigalja“ pre kućom bio je znak da živiš na centru, a ne na jarošu, gde su baš kao kadgod na salašu, guske pasle do pred kapijom. Bio je znak da imaš dom. I svoje u njemu. Stići do „flastera“ bila je privilegija srećnika.

Jedna devojčica sa čuruške lenije, koja će mi roditi oca, bila je među njima.

Naravno, ni to, kao ni bilo šta drugo, nije pokazivala nijednim gestom koji bi remetio njen urođen smisao za „red“. Za smisao života koji se ne dovodi u pitanje. Bilo kakav apstraktan razgovor bio je nezamisliv. Sve što je važno, davno je već rečeno. Naše je samo da se „ponašamo“. Čak i doslovno. Pamtim trenutke u kojima bih pokazivao neku žurbu, ljutnju ili nervozu. Baba bi me samo kratko pogledala, i tiho, ali bezuslovno, izgovorila: „Ponašaj se“. I to je bila granica preko koje se ne ide. Mojoj pubertetskoj buntovnosti tada je to silno smetalo. Danas sam zahvalan na svakom tako proživljenom trenutku. Sećanja naviru…

Baba bi isekla dinju na kriške, poput šara na dečijoj lopti koja se duvala na plaži. Na pola, pa na četvrt… Onda bi svaku četvrtinu presekla još jednom.

Tako poslužena, na osam jednakih delova, dinja se činila mnogo veća.

Onda bi uzimala najmanju kašiku iz escajga za slatko koji smo joj onomad kupili na pijaci u Subotici. Kašičicu bi napunila šećerom koji je pažljivo i ravnomerno posipala duž svakog parčeta. Zatim bi uzela krišku hleba i isekla je na male kocke, kao za naforu nakon nedeljne liturgije. Potom bi spokojno uzdahnula, zadovoljna prizorom na stolu, sa čijeg su ruba već motrile muve, spremne da iskoriste svaku babinu neopreznost. U trenutku tišine, osetio sam, kao da je jelo ispred sebe, onako bezglasno, namenila još nekom. Zatim bi dinju i hleb jela tako polako da mi se činilo da čitav ritual traje satima. Negde sam pročitao da bi, zdravlja radi, svaki zalogaj valjalo prožvakati 32 puta. Moja baba Mara je ovo pravilo usvojila bez da je za njega ikada saznala. A ja sam, u tom običnom a tako svečanom času, nepokolebljivo osetio… Onome ko ima mir u duši svaki zalogaj je pričest.

Slučaj je hteo da sam nedavno bio u nekom društvu u kom se živo pričalo upravo o tom osećanju života i sveta onih ljudi koje ćemo kasnije nazvati svojom prvom porodicom. Naravno, zalagao sam se za verovanje da je svet naših predaka, koji su najčešće čitav život provodili u geografskom krugu svog i tri okolna sela, ne širem od dvadesetak kilometara, okruženi ljudima sličnim sebi, s jedva mrvicama knjiškog znanja – bili u duhovnoj vertikali koja je za nas teško dostižna. Nemam boljeg objašnjenja od toga daje to bilo vreme u kojem se čovek neposredno nalazio pred licem života i smrti. Generacija mojih roditelja rađala se u kućama. U njima se i umiralo. Nije bilo porodilišta, ni današnjih bolnica. Nije bilo na ma koji način posredovane stvarnosti. Sve je bilo naočigled. Život i smrt bili su lice i naličje istog novčića. Svaki novi dan počinjao bi tako što bi se taj novčić bacao u vazduh, i baš ništa, osim neke skrivene promisli, nije ti moglo garantovati na kojoj će strani poleći na zemlju. Svet moje babe, salašarskog devojčurka iz čuruškog atara, bio je svet u kojem se reč izgovarala teško. Govorilo se škrto. Ali kada se dodirivalo, uvek ćutke, činilo se to snagom sposobnom da zaustavi vetar i kišu. Otvrdlih, zbog hroničnih boljki oteklih prstiju, baba bi me dotakla po obrazu. U tom dodiru bili su skriveni najviša mudrost i najviša istina. To što smo izgubili moć dodira i zaboravili jezik zagrljaja budi u meni sve snažnija osećanja. Ta melanholija krutih emocija, kroz koju svoja osećanja probijamo s mukom, poput vlati trave koja treba da izbije kroz otvrdlu koru sasušene zemlje, vraća me na ispovesti koje sam onomad slušao. I bio njima blagosloven.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Unsplash

Članak Vetar ukroćen dodirom se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Danas su se stvaritolikoubrzale da se tehnološkoznanje s kojimčovečanstvoraspolažeduplirasvakedvegodine. Znanjerastegeometrijskomprogresijom. A čovekbiološki, fizički, emotivno… stoji tamo gde je i bio. Recimo, ideal ljudskelepotestvoren je još u antičkojGrčkoj, nekolikovekova pre naše ere. Kolikoste puta čuli, kakokažemo da je neko „lepkaoApolon“!KadabitajApolon, i dan-danas, prošetaonovosadskomZmajJovinomulicom, privukaobipažnjusvakeprosečnežene. A njegovoznanje, kažunaučnici, bilobinanivouinformacijakojimaraspolaže – trogodišnjedete.

Kadagovorimo o emocijama, dovoljno je napomenuti da i danasčitamosumerski „Ep o Gilgamešu“, Homerovu „Ilijadu“, Sofokla, Vergilija, Šekspira, Molijera, Servantesa… Iznjihovih dela učimo o ljubavi, nadi, veri, o odnosupremastrahovima, ljubomori, dobrim i lošimdelima. Naravno da je tomogućesamo zato što je naš „unutrašnjisvet“ jošuveku saglasju s ljudimakoji su živelimnogo pre nas, još u osviturađanjacivilizacije.

S drugestrane, znanjekojimraspolažemo, ovaploćeno u tehnološkojmoći, nesagledivo se uvećalo. Naučnici su izračunali da samo u jednomizdanjudnevnihnovinakojemožetekupitinakioskuprekoputa, imavišeinformacijanegošto je jedan Getemogaoprikupititokomčitavogživota!

Naprosto – možda se namasveprebrzodogađa! Štobi se modernimrečnikomreklo, izdana u dan ubacujemosvenovijisoftver u istokućište. Ili, štobimojotacrekao: „Znaš, nekadmi se čini da sam u ovomistomživotuvećjednomumro, a onda se ponovo rodio. Tolikomi se svepromenilo, u odnosunaononekad“.

Zaista. Još i ja se živosećamkadasmo u kući u Nadaljuuvodilikupatilo… Stric je povlačiovoduiz WC kotlića i kad je trebalo i kadnije. Komšijenisuimalekupatilo, pa da se nervirajukadčujukakokodnasklokoće!

Sećam se onihnaftomolajisanihpodovapoprodavnicama. Televizorabezdaljinskog. Bila su samodvakanala, koja su se nanašem RIZ televizorušaltalatakoštoga, pododređenimuglom, opališrukom s desnestrane. Sećam se šrafcigerazabodenog u leptirstaklonašegfiće…

Čega se tata seća, neću ni da pominjem. U školu je nosiomaludrvenutablicu i kredu. Nisuimalisveske, pa su koristilitaj „piši-briši“ sistem. Kakosambioljubomorankadsamzatočuo! Prvalopta, bila mu je odnaduvaneovčijebešike. Manjebolestilečile su se slaninom a oneozbiljnijebelimlukom.

I sve se tonaopačkeokrenulozapolaljudskogveka. Odštipaljkekojusmokačilinapantalone, da nas „neuvati“ lanacnabiciklu – do automobilanastruju, stiglo se zafrtaljljudskogveka.Paajd se ti snađi! Mada, moždatosvetekovakosastranezastrašujućeizgleda. Negdeduboko u nama, sve je u mnogovećojharmoniji negó što i slutitimožemo. Uostalom, Hese je govorio da svakoodnasima u sebi sve ono što je ikada živelo u ljudskim dušama. Svi Bogovi i đavoli koji su ikada postojali… svi se oni nalaze u nama, tu su kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi.

Sve je, nastavljamo mi, kao nalik sećanju. Zamislimo da smo sve što Jeste, već jednom znali. A onda smo dospeli na pustu ravnicu i tamo pili vodu iz reke Lete, koja nam je donela zaborav. Hodajući kroz život, mi samo pokušavamo da se setimo tog izgubljenog znanja. Što se više sećamo, to smo mudriji i slobodniji. Jedino poznavanje Istine donosi slobodu.

I zato pustimo stvari da idu svojim tokom. Imamo moć nad svojim mislima ali ne i nad događajima iz spoljnog sveta. Shvatimo ovo i pronaći ćemo snagu. Kažu da se Gradski senat Londona pre samo malo više od jednog veka, našao pred nerešivom pretnjom. Naime neko je izračunao da se količina konjskog izmeta na ulicama Londona, svake godina uvećava tolikom progresijom, da će život u njemu vrlo brzo postati nemoguć. Mnogi Britanci upali su u paniku i čak pomišljali da na vreme napuste veliki grad. A onda je „odnekud“ stigao automobil! I do juče velika, realna pretnja vezana za konjsku balegu koje je bilo posvud po ulicama, postala je samo vesela anegdota. Tako je i sa svim ostalim. Treba se jedino na vreme nasmejati.

A život… Život je samo onakav kakvim ga oblikuju naše misli.

Tekst: Ilija Tucić

Članak U potrazi za sećanjem se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.