Grašac

Ima tome dosta dugo, kako smo se sreli sa zapisom jednog panonskog mudraca, baš sa ovih prostora, koji je govorio kako se često „od beznačajnog grožđa prave najbolja vina“. Onda je, taj naš poznavalac svega pod kapom nebeskom, krenuo sa sećanjem na dan u kojem se istinski zaprepastio. Na čokotu je visio proređen grozd od bobica veličine graška. Probao ga je. Bilo je prilično slatko, ali čudnog ukusa. Opna debela i tvrda. A onda se vlasnik nasmejao i doneo mu vino. Ponudio mu ga je. Uzeo je prvi gutljaj. I nakon njega pomislio koliko je erotičnije pijenje od jedenja. „Pijenje je najbliži srodnik ljubavi. Vino je bilo kao tečan poljubac“.

Od kojeg li je to grožđa vino ovaj mudrac mogao piti?

Odgovor smo čekali toliko dugo, da smo na pitanje već pomalo zaboravili… A onda nam je iznenada do ruku dopala knjiga namenjena vinarima i vinogradarima, izdata u Budimu, daleke 1816. godine, u kojoj se nalaze detaljni opisi sorti u to doba rasprostranjenih na Fruškoj gori. „Soveršen vinodelac“ od Prokopija Bolića. Narečeni Prokopije, pod odrednicom „grašac beli“ doslovno kaže: „Grozd je krakljast i dovoljno sabijen, jagode (bobice) su manje nego kod drugog grožđa, ponajviše nejednake i po tri ili četiri zrna (semenke) u sebi sadržavaju, kožurica (pokožica) je malo potvrda; lišće, savršeno zrelo, najviše je petoparčetno (petodelno), dva su gornja parčeta poduboko rastavljena“.

Onda smo se dosetili i onoga što je govorio Slavko Kiš, čuveni karlovački vinar i vinogradar, u svom poslednjem intervujuu za Vino & Fino marta 2016. godine: „Grašac je bio deo sortimenta i u ono staro vreme, njega smo imali oduvek. I kada smo krenuli u sadnju novih, uvezenih sorti, grašac je ostao. Taj grašac je bio vrh kvaliteta nekada. Za vreme Orfelina zvali su ga grašac beli, a postojao je i grašac crni. Međutim, za mog veka, zvali smo ga rizling. Lepo je to ime, možda zvučnije, ali eto mi se vraćamo autentičnom, starom, našem i uzgajamo ga kao grašac. Ova sorta može da daje jako dobra vina“. I dobili smo toliko čekani odgovor. Panonski mudrac Bela Hamvaš pio je vino od belog grašca!

Onda smo se još više zainteresovali. Pošli smo tragom priče o grašcu i shvatili da bi se od nje mogao napraviti pravi roman, od onog žanra koji se na prelazu iz 19. u naredni vek zvao „građanskom“ literarturom. U njemu se stvari po pravilu odvijaju tako što se najpre upoznajemo sa junakom koji potiče iz dobro situirane, ugledne porodice. A onda se on u jednom trenutku dohvati lošeg društva. Generacijama sticana predstava o čitavoj porodici biva dovedena u pitanje. Na kraju, poklope se neke zvezde sudbine, koje ne dopuste da stvari sasvim krenu po zlu. Naš junak povrati ime i ugled. Ponovo prolazi kroz najveća vrata, koja je sebi onomad, nepromišljeno zatvorio… Uverićemo se da nam je upravo takva i priča o grašcu.

Imamo i istorijske tragove u literature, kojima je lako dokazati njegov značaj i poreklo. Recimo, u hrvatskim dokumentima sorta se prvi put pominje pod imenima grašica i graševina, i to u knjizi „Vinogradarstvo“, zelinskog župnika i narodnog prosvetitelja Dragutina Stražimira, izdatoj u Zagrebu daleke 1876. godine. Činilo se da će ovoj sorti sve ići u prilog. A onda se poput romana koji smo pominjali, naš junak „dohvatio društva“ koje je zamalo čitavu stvar dovelo u pitanje. Kako to obično biva, najviše je stradala njegova reputacija.

Čitavoj sorti vina učinjena je nesaglediva šteta. Hajde što je prefiks „italijanski“ uticao na to da mnogi poveruju kako ona ima strano poreklo. Mnogo je gore što je ime „rizling“ postalo sinonim za masovna, jeftina vina, sumnjivog kvaliteta.
A grašac – niti je rizling, niti je italijanski.

Imena grašac, grašica i graševina izvedena su, sasvim izvesno, od imenice „grašak”, verovatno zbog pravilnog kružnog oblika bobica i njihove zelenkaste boje. Ali u godinama posle Drugog svetskog rata dogodiće se jedna ne baš uobičajena pojava. Pokazalo se da je ova sorta visoko rodna i prilično otporna na bolesti. A upravo u to vreme rađali su se veliki kombinati, s poslovnom filozofijom kojoj se sa tržišne tačke nije imalo šta zameriti. Trebalo je stvoriti masovnu proizvodnju industrijskog vina, koje će podmiriti potrebe naraslog tržišta od Vardara do Triglava. Grašac je za tako nešto bio idealan. Počeo je da se sadi širom jugoslovenskih vinogorja i tamo gde ga nikada nije bilo. Ali, postojao je jedan problem. Ime „grašac“ nije se činilo dovoljno efektno. Neko je predložio rešenje. „Grašac“ je prekršten u „italijanski rizling“. Novo ime sjajno je zvučalo. Primio se svugde, osim u Hrvatskoj, gde je ostao naziv graševina. I ne bi to bio najveći problem da nije bilo druge, mnogo teže okolnosti.

Novo ime potpuno se vezalo za čitav imidž koji su ova „konfekcijska“ vina oko sebe stvorila. Prodavana u litarskim flašama, koje će se kasnije pokazati idealnim za kuvani paradajz, sa „plehanim“ čepom identičnim onim na pivskim bocama, ova vina zagospodarila su kafanama i restoranima, pa postala nezaobilazan dekor porodičnih proslava i okupljanja. Konkretno na ovom prostoru, toga se svi sećamo, „banatski“ i „karlovački“ rizling bili su sinonim za vino koje zapravo služi kao idealna podloga za špricer. Rizling i soda postali su nerazdvojna kombinacija. Poput pekarskog krompira i pečenja. Čitavoj sorti vina učinjena je nesaglediva šteta. Hajde što je prefiks „italijanski“ uticao na to da mnogi poveruju kako ona ima strano poreklo. Mnogo je gore što je ime „rizling“ postalo sinonim za masovna, jeftina vina, sumnjivog kvaliteta. A grašac – niti je rizling, niti je italijanski.

A tada, kao u pravom romanu, zahvaljujući entuzijastima, stručnjacima i istinskim ljubiteljima vina, priča dobija srećan kraj. Još je dr Sima Lazić, sada daleke 1982. godine, pišući o „Vinarstvu i vinogradarstvu Fruške gore“ primetio: „Šteta bi bila da ne pokušamo da ovoj važnoj sorti vratimo lep narodni naziv grašac, pogotovo što je nekoretno u svetu proturati jednu našu dobru sortu pod nazivom rizling, kada se u svetu zna šta je rizling“. Konačno, grašac je od septembra 2021. primarno ime sorte na zvaničnoj sortnoj listi Republike Srbije. I dalje je moguće korisiti tri naziva: grašac beli, graševina ili rizling italijanski. Prema podacima Ministarstva poljoprivrede, grašac je u Srbiji na apsolutno prvom mestu po rasprostranjenosti, zasađen na nešto više od 12% ukupnih površina vinograda, odnosno, na oko 3.000 hektara, što nas stavlja na četvrto mesto po površinama u svetu! Uz to, kada govorimo o njegovoj recepciji, stvari su po grašac počele dramatično da se menjaju. Pojedini vinari stidljivo su pre desetak godina počeli na tržište da izbacuju pretencioznija, karakterna vina od grašca, koja bi katkad blesnula na ponekom takmičenju ili među upućenim ljubiteljima. Zatim je vinarija Kiš iz Sremskih Karlovaca prva vratila svom vinu izvorno ime, pa su boce iz 2014. na tržište izašle pod etiketom Kišov „Grašac beli“. Prema rečima Siniše Popova, direktora prodaje u vinariji, to je momentalno povećalo prodaju vina, koje je ranije bilo teško plasirati pod imenom „italijanski rizling”. Za njihovim primerom pošli su i drugi, pa su ime grašac na etikete vratili u gotovo svim fruškogorskim vinarijama.

Nekada prezrena, vina od grašca danas dobijaju platine i zlata na „Decanteru“ i drugim velikim ocenjivanjima, a grašac je od ove godine dobio i svoj festival, čije je prvo izdanje održano u junu u Novom Sadu, kao i međunarodno ocenjivanje GROW du Monde, specijalizovano za vino od grašca, u kom su učestvovala vina iz sedam zemalja.

I kako bi rekao mudri Bela Hamvaš: „Vina! Opet vam kažem: pijte vina! A onda ćete biti raspoloženi za ljubljenje, za branje cveća, za prijateljstva, za dobar dubok san, za smeh, i ujutru ćete umesto novina čitati pesnike“.

Sve dok, na koncu, ne ostanu samo njih dvojica, Bog i vino.

Članak DOK KLIZE TEČNI POLJUPCI se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

U priču o ovom znamenitom fruškogorskom manastiru, koji je kao arhitektonsko ostvarenje, možda najvredniji objekat među 16 srednjevekovnih manastira Fruške gore, počećemo osvetljavanjem priča o životima ljudi koji su se neraskidivo vezali za ovo zdanje. Naime, četiri životne priče utkane su u zidine ove izuzetno uspešne tvorevine ljudskih ruku. Tri mlada čoveka i jedna grofica. Možda najpoznatiji stanovnik Novog Hopova bio je veliki srpki prosvetitelj i buntovnik, Dositej Obradović. Kao trinaestogodišnjak trebao je da krene na izučavanje zanata. Ali mladom Dimitriju željnom znanja, nije se dalo da bude zanatlija. Beži od svog rođaka u manastir i uzima monaško ime Dositej. Tri godine je Dositej upijao znanje iz bogate manastirske biblioteke, sve do dana kada više nije mogao da se pomiri sa manastirskim životom koji nije bio onakav, kakvim ga je on zamišljao. Razočaran onim što je doživeo unutar zidina, odlazi iz manastira, skida monašku odeždu i posvećuje se prosvetiteljskom radu i pisanju. Taj rad i borba za prosvećivanjem srpskog naroda, krunisan je, pored ostalog, inagurisanjem u našeg prvog ministra prosvete. Rečenica koja možda najsažetije predstavlja rad Dositeja Obradovića, jeste ona čuvena: “Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci”. Dositej je otišao iz ovog manastira ali preostalo troje junaka naše priče, i danas u svojim grobovima, obitavaju u njemu.

Bitku kod Krstašice 1717. godine, mnogi Irižani zvali su „iriškim Termopilom“, zbog toga što je u njoj 300 hrabrih ratnika, u više navrata odolevalo napadima daleko mnogobrojnije turske vojske. Predvodio ih je podvojvoda i srpski oberkapetan Adam Monasterlija, sin Jovana Monasterlije. Svih 300 graničara, zajedno sa Monasterlijom i 103 stanovnika Iriga poginulo je tokom bitke. Obezglavljeno Monasterlijino telo, sahranjeno je u zidu manastirske crkve.

Grupi znamenitih ličnosti, koji su svoji životom ostavili dubog trag u ovom manastiru, čini i jedna prava, ruska grofica. Naime, godine 1920. u našu zemlju, prognane iz boljševičke Rusije, stižu ruske monahinje. Naše svetovne i duhovne vlasti pružile su im utočište i na raspolaganje stavile tada, skoro zapusteli manastir Novo Hopovo. Iz bogatog i velikog manastira Ljesna, u fruškogorski manastir dolazi igumanija Ekaterina, inače u svetovnom životu, grofica iz čuvene carske porodice Romanovih. Sa njom je stiglo i 60 monahinja. Došavši u Hopovo, ruske monahinje prvo otvaraju Dečji dom za ratnu siročad i internat za rusku decu. Njihov humantirani rad se brzo proširio i van manastira. I na kraju, nezaobilazno je ime Teodora Tirona. Fruška gora može da se ponosi moštima ovog sveca iz najranijeg perioda hrišćanstva. Svojataju ga i katolici i pravoslavci, s obzirom da je živeo u vremenu pre podele hrišćanstva. To su najstarije mošti jednog sveca u čitavoj Srbiji. Na svom putu iz Male Azije do Fruške gore, pratila ih je priča dostojna spektakularnog filmskog scenarija.

Pouzdani istorijski izvori, zabeležili su da je u tursko doba na Fruškoj gori postojalo 35 manastira. Velikom broju, vremenom se izbrisao svaki materijalni trag. Do danas, iz tog perioda opstalo je 16 manastira, među kojima je i manastir Novo Hopovo. Sa sigurnošću mu se ne može datirati vreme nastanka kao ni ime njegovog osnivača. Ipak, despot Đorđe Branković, potonji vladika Maksim, unuk čuvenog Đurađa Brankovića Smederevca, najčešće se pominje kao osnivač manastira. Druga dilema, vezana je za ime arhitekte koji je stvorio ovaj, možda i najreprezentativniji verski objekat na Fruškoj gori, koji su mnogi kasnije kopirali kao uzor. Nepoznati neimar, uspeo da objedini tradicionalni moravski arhitektonski stil i graditeljske elemente evropske i islamske sakralne umetnosti. Današnja crkva sa sigurnošću se zna, sazidana je 1576. novcem Lacka i Marka Jovišića iz Gornjeg Kovina. Temelji predhodne crkve, manje i skromnije, za koju se pretpostavlja da je izgradio despot Đorđe Branković i danas su vidljivi na podu, unutar sadašnje manastirske crkve. Unutrašnjost crkve, njen freskopis i ikonostas, ono su što ovaj manastir svrstava u najveća umetnička dostignuća tog vremena. Najipresivnija freska svakako je “Pokolj Vitejemske dece”. Zanimljivo je da se ista ovakva freska nalazi u jednom od najpoznatijih Svetogorskih manastira, Velikoj Lavri. To navodi na činjenicu da su ovaj izuzetan freskopis oslikali baš monasi sa Svete gore. O bogatstvu ovog manastira govori i činjenica da su freske bile pozlaćene, ali je ta pozlata vremenom propala ili sastrugana. Takođe, i najlepši ikonostas na Fruškoj gori imao je baš ovaj manastir. Bogato rezbarenu ikonostasnu pregradu izradili su nemački majstori. Njegovoj monumentalnosti doprinosla je i činjenica da je ceo bio pozlaćen. Ustaški bezumnici, tokom Drugog svetskog rata, ložilli su vatru na sredini crkve i u nju bacali neprocenjive Kračunove ikone kao i vredne knjige. Od ogromnog, monumentalnog ikonostasa, kojeg su činile 63 ikone najpoznatijeg srpskog baroknog slikara Teodara Kračuna, sačuvano je njih 19 koje su danas u jednom od muzeja.

Priču o ovom, po mnogima najznačajnijem manastiru Fruške gore, završićemo sa kazivanjem o onom njegovom delu koji se prvi primeti iz daljine, i koji se poslednji gubi iz vida. To je manastirski zvonik. Prvobitni, monumentalni zvonik baroknog tipa, gradili su majstori iz Petrovaradina. Sa svojih 60 metara, lep i moćan, odolevao je sve do jedne noći u 19. veku kada mu je vrh odnela jaka oluja. Nakon toga, postavljena mu je obična, piramidalna kapa, koja je zamenila bogato ukrašenu baroknu. Kao takav, postojano je stajao sve do Drugog svetskog rata kada je miniran. Godine 1998. angažovanjem tadašnjeg igumana Ilariona, izgrađen je današnji manji zvonik, kao jedini na Fruškoj gori izrađen van manastirskih zidina. Iako samo bleda kopija onog iz 18. veka, on je danas orijentir i nezaobilazni motiv na fotografijama mnogobrojinih gostiju ovog, kažu najposećenijeg manastira Fruške gore.

Tekst i foto: Miroslav Farkaš

Članak Tajne Fruške gore – Dositej, Kračun, Tiron… se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

U davna vremena, kada su šume bile mnogo veće i bogatije, a u njima vladali jeleni sa svojim moćnim rogovima, nastala je i ova lepa legenda. Jedan od tih lepih jelena izašao je iz guste šume kako bi protegao noge na obližnjem proplanku. Tu pitoresknu sliku prekinuo je pucanj iz puške znamenitog ratnika, izvesnog Rake Miloševića, komornika sremskog despota Jovana Brankovića. Nošen grižom savesti što je ubio tako plemenito stvorenje, Raka je rešio da svoj greh okaje tako što će na tom mestu gde je ubio jelena podići pravoslavni manastir. Raka je svoj greh okajao. Podigao, je manastir koji i danas stoji ‒ Rakovac.

Manastir nikad nije bio lepši i jačeg sjaja. Obnavlja se ono što je srušeno i ugrađuje novo. Zidovi se grade i ukrašavaju, a duhovnost i čar ovoj svetinji, pre svega, daju oni koji obitavaju u njoj. Manastir nastao na mestu stradanja jednog jelena unutar svojih zidina danas ima najstariju igumaniju na Fruškoj gori, mati Gavrilu, ali i jednog od najmlađih i najobrazovanijih monaha u sremskoj eparhiji ‒ monaha Evgenija. Nastojatelj manastira je otac Varnava. Od svih manastira Fruške gore, vladici sremskom Vasiliju ovaj je najdraži.

Svoju vertikalu, zvonik, manastir dobiija ovih dana. Obnavlja se zvonik srušen u Drugom svetskom ratu, kada su se na njega namerili Nemci. Povod je bio u činjenici da su partizani svoju štampariju smestili upravo ispod zvonika. Od tih dana, crkva i manastir bili su bez svoje vertikale ka nebu. Onima koji su odlučivali o obnovi, barokni izgled zvonika nije se dopao i nisu bili radi da ga izrade na isti način. Sama crkva bila je malterisana i okrečena. Danas se na njoj, kada joj je izgled vraćen u prvobitno stanje, može videti od čega je sagrađena. A istina je da su u nju ugrađeni delovi razrušene obližnje benediktinske opatije Dumbovo. Sazidana je, navodno, 1533. godine u starom, moravskom stilu, i kao takva sačuvana je do današnjih dana.

Van zidina koje okružuju staru srednjovekovnu crkvu, u okruženju manastira nastale su još dve, veoma značajne i vredne verske građevine. Na brežuljku iznad manastira nalazi se stara grobljanska kapela, sazidana od priloga monaha hadži Joanikija. Sačuvana je u svom izvornom obliku, kakva je bila u 18. veku. U kapeli je bio veoma vredan ikonostas koji je uradio Janko Halkozović, a on je danas smešten u zimsku kapelu što se nalazi u sklopu manastirskih konaka.

Bilo je u rakovačkom manastiru monaha koji su želeli da se podvizavaju radi Hrista, na onaj najstroži način. Udaljavali bi se od sveta u najskrovitiji deo planine, gde ih je bilo skoro nemoguće naći. Jedna od dve isposnice u Srbiji nalazi se ovde, iznad manastira Rakovac. Isposnica je postala mesto isposničkog podviga u vreme Isajie Parivodskog, u 18. veku. Isajia, monah rodom iz Novog sada, u tvrdoj steni izdubio je malu kapelu u kojoj je u tišini uzdizao svoje molitve ka Bogu. Dane je provodio ispred nje, a spavao je ispod drvene nadstrešnice na suvom lišću. Iznad ulaza u isposnicu, u tvrdoj steni, i danas su vidljiva uklesana imena onih koji su se ovde podvizavali. Prvi natpis je iz 18. veka, klesan rukom upravo monaha Isajie Parivodskog.

Fruškogorske manastire Osmanlije su razarale i rušile u više navrata. Sve ono što su razorili, obnavljali su i punili dragocenostima ponetim iz svojih manastira prebegli monasi iz južnih krajeva. Manastir Rakovac imao je sreće da se u njega nasele učeni, knjizi privrženi monasi, koji su sa sobom poneli vredne rukopise i znanje njihovog prepisivanja. Tu je izveden prvi prepis Dušanovog zakonika. Ovde je pisan čuveni Rakovački rukopisni srbljak, koji sadrži pesme o srpskim vladarima i svetiteljima. Treba reći i da je manastir pravi rasadnik mitropolita i episkpa. Uza zid crkve sahranjeni su mitropolit beogradsko-karlovački Vićentije Jovanović, episkop budimski Svastijan, Pavle Nenadović i mnogi drugi.

Novi ikonostas crkva je dobila u 18. veku. Rad je Vasilija Ostojića, umetnika rodom iz Sremskih Karlovaca. Taj prelepi, bogato rezbareni, barokni ikonostas spaljen je u Drugom svetskom ratu. Danas je na njegovom mestu, manji i ne tako raskošan ikonostas u drugačijem stilu. Prva posleratna liturgija u manastiru služena je 1975. godine i do danas ona se redovno služi. Inače, svakog dana, sedeći, podbočena na svoj drveni stari štap, goste namernike dočekuje najstarija igumanije Fruške gore mati Gavrila. I u svojim devedestim godinama ona ih sprovodi do hrama i nadahnuto, s emocijama, kao o nečemu u šta je ugradila sebe, govori o manastiru.

Tekst i foto: Miroslav Farkaš

Članak Tajne Fruške gore – Izrastao iz legende se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Po svemu neobično leto ostavilo je i nešto nesumnjivo pozitivno iza sebe. Prošpartali smo vlastitom zemljom i u potrazi za destinacijama koje nam, bar privremeno, mogu zameniti popularna morska odmarališta – otkrili neverovatna mesta. A sve su tu, pored nas. Ružičasto jezero u Pačiru, pa jezero u Bešenovu, lepote Tise. Na ovom popisu svakako je i Borkovačko jezero. Iako je poslednjih godina prepoznato, ovog leta postalo je pravi hit!

Borkovačko jezero se nalazi na samo nekoliko kilometara od Rume. Leži na južnim padinama Fruške gore, a prostire se na površini od 42 hektara. Maksimalna dubina jezera je pet metara. Ova, za Rumljane veoma značajna akumulacija, nastala je sedamdesetih godina izgradnjom brane na potoku Borkovac. Pored prvobitne namene za navodnjavanje zemljišta, Borkovačko jezero je gotovo odmah postalo i značajna turistička destinacija za sve ljubitelje prirode i ribolova. Izuzetno je bogato raznim vrstama riba, a ima i uređenu plažu s tuševima i pratećim sadržajem, pa u vrelim letnjim danima postaje pravo mesto za odmor i rekreaciju.

Poslednjih deset godina prednosti Borkovačkog jezera koriste i članovi Kajakaške reprezentacije Srbije, koji baš u srcu Srema, na jednom od najlepših jezera, obavljaju pripreme pred velika takmičenja.

Tako je bilo i ove godine, kada su svakodnevno trenirali pripremajući se za takmičenje kajakaša u Srbiji. Članovi reprezentacije i njihovi treneri ističu da Borkovačko jezero po svojoj lepoti, okruženju i pratećoj infrastrukturi ne zaostaje za mestima u inostranstvu ili onima na kojima se obavljaju profesionalne i ozbiljne kajakaške pripreme.

‒ Još od 2012. pripremamo se na Borkovačkom jezeru, koje je, moram priznati, idealno za naše teške i zahtevne treninge. Voda je mirna, nema čamaca ni plovila koja nas mogu ometati, što je za naše treninge veoma važno. Uvek smo pred velika takmičenje dolazili na Borkovačko jezero i postizali odlične rezultate. Rado se vraćamo ovamo jer je i prateća infrastruktura idealna. U blizini jezera je moderan hotel, blizu je centar grada, a kompletno izletište Borkovac je veoma lepo i idealno za odmor nakon napornih treninga ‒ kaže jedan od trenera Kajakaške reprezentacije Srbije, Milan Đenadić.

I njegov kolega Uroš Pavlović kaže da je Borkovačko jezero idelano mesto za sportiste.

‒ Lepo je kada treniramo na ovako čistoj vodi kakva je u Borkovačkom jezeru. Bili smo u raznim mestima, ali Borkovac je idealno mesto za nas ‒ kaže trener srpskih kajakaša.

I kajakaši, koji kažu da su njihovi treninzi veoma teški i naporni, Borkovačko jezero svrstavaju u red onih koja su najbolja za njihove pripreme. Marko Dragosavljević i Strahinja Stefanović, vlasnici brojnih medalja na svetskim i evropskim prvenstvima, uvek se rado vraćaju Borkovcu. Ističu mirnu vodu, bez talasa, kao bogom danu za vrhunske treninge. A da je tako potvrđuju i njihovi visoki plasmani, baš nakon priprema na rumskom izletištu.

Nedaleko od Borkovačkog jezera je i gradski bazen, koji ove godine zbog pandemije nije radio. Tu je i moderan hotel koji gostima pruža idealne uslove za odmor. I sve to na samo nekoliko kilometara od centra grada.

Prednosti izletišta Borkovac prepoznala je i lokalna samouprava, pa su neretka ulaganja u njegovo uređenje i infratsrukturno opremanje. Borkovac je i na turističkim mapama Vojvodine uveliko prepoznat kao mesto koje obavezno treba posetiti. A nakon toga, ovde ne sumnjaju, na ovo jezero ćete se uvek vraćati.

Tekst i foto: Zlatko Markovinović i EVM

Članak Sa Borkovca, na svetske vode se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Malo toga dobrog osvajači ostavljaju za sobom. Ostalo je, međutim, i nešto korisno od Turaka nakon veka i po njihove vladavine Fruškom gorom. Osmansko carstvo, kao uređena država, imalo je pedantnu administraciju koja je sve stavljala na papir. Tako se, zahvaljujuću osmanskim poreskim knjigama „defterima“, pouzadano zna da je u vreme njihove vladavine ovim krajevima na Fruškoj gori postojalo 25 pravoslavnih manastira. Svi oni su popisani i kao pravna lica i plaćali su porez. Kada je, zahvaljujući manje uspešnoj vladavini sultana Selima II, državna kasa postala prazna, sultan je doneo suludu odluku da svaki manastir, ako želi i dalje da bivstvuje, mora samog sebe da otkupi. Razrezana je cena za svaki manastir u skladu s njegovom veličinom i bogatstvom. Nastala je muka među igumanima. Kako naći toliki novac i otkupiti vlastiti manastir? Veliki i bogati manastiri su to nekako uspeli sopstvenim sredstvima. Drugima su u pomoć priskočili bogati srpski vernici koji su dali novac za otkup. Međutim, nisu svi bili te sreće da namaknu traženu svotu. Devet od 25 postojećih manastira otišlo je „na doboš“. Neke su kupili osmanski velikaši i iskoristili ih kao građevinski materijal, a oni koji nisu našli kupca ‒ zatvoreni su i srušeni.

Jedan od tih 25 pravoslavnih manastira koji je uspeo da preživi bio je i manastir Stari Jazak, iz kog je nastao današnji manastir, Novi Jazak, najmlađi od 25 manastira.

Osmanski poreski dokumenti Stari Jazak spominju početkom 16. veka. Nema pouzdanih izvora o njegovom osnivaču, a narodno predanje ga vezuje za srpskog despota Jovana Brankovića. Manastir je živeo mirnim životom, skrajnut s prometnih puteva sve do 1705. godine, kada su u njega s Kosova prenete mošti poslednjeg Nemanjića, Cara Uroša Nejakog. Mala crkva i skromni konaci tada su postali pretesni za sve veći broj vernika koji su pohodili ovaj manastir u želji da se poklone moštima poslednjeg vladara iz loze Nemanjića. Monasi donose odluku da izgrade veću crkvu. Kilometar i po južnije određena je lokacija za gradnju novog, većeg manastira, na mestu zvanom Gradac.

Gradnju ovog manastira nisu finansirali ni despoti ni verski velikodostojnici, već običan narod, odnosno bogati građani Novog Sada, Baje, Osjeka i Šašinaca. Gradnja Novog Jaska otpočela je 1736, a završena je 1758. godine.

Starom Jasku kao ženskom manastiru nije bio suđen dug život, i već 1774. godine biva ukinut, a po naređenju austrijskih vlasti on je, ne samo raseljen, već i srušen. Osim toga, bilo je naređeno da se tri preostale kaluđerice vrate svetovnom zivotu, jer više nije bilo ženskih manastira. Poslednja igumanija manastira bila je Nastasija, rodom iz Iriga. Ona je ujedno bila i poslednja igumanija u pravoslavlju na ovim prostorima. Naime, zatvaranjem Starog Jaska ugašeno je žensko monaštvo, koje se obnovilo tek dvadestih godina 20. veka, s dolaskom ruskih monahinja na Frušku goru. Odluku o zatvaranju ženskih manastira donela je austrijska carica Marija terezija 1774. To nam govori da nisu samo Osmanlije zatvarale manastire, već su to činili i Habzburzi. Svoje postojanje manastir Stari Jazak duhovno je nastavio preko novog manastira, a od starog danas postoje samo ruševine okupirane divljim rastinjem. Tako je Novi Jazak postao najmlađi od sačuvanih starih, srednjevekovnih manastira, izgrađen da bude večno počivalište poslednjeg Nemanjića, Cara Uroš Nejako

Prvobitno je car Uroš bio sahranjen u Nerodimlju, kod Uroševca, grada koji je po njemu i dobio ime, gde je dva veka kasnije kanonizovan kao svetitelj. U manastir Stari Jazak mošti su prenete tokom srpskih seoba 1705. godine, gde će počivati 36 godina, da bi 1741. bile premeštene u novoizgrađeno manastirsko zdanje. Za vreme Drugog svetskog rata, mošti ovog svetitelja su pred naletom ustaša 1942. bile prenete u Beograd zajedno s moštima kneza Lazara i Svetog Stefana Štiljanovića. Pre toga su ih ustaše oskrnavile, poskidale dragocenosti s moštiju i na kraju ih bacili na pod crkve. Iz beogradske Saborne crkve mošti cara Uroša vraćene su u Jazak 22. septembra 2001. Njegov otac Dušan, od naroda nazvan je Silni, ali njegov sin Nejaki u duhovnom svetlu nadmašio je svoga oca, jer se pred Bogom predstavio kao Silni.

Danas njegove mošti stoje na bogato ukrašenom tronu ispred ikonostasa i zajedno s moštima Anastasije Rimljanke, koje je knez Lazar dobio na poklon od Svetogorskih monaha, čine najveću dragocenost Jazačkog manastira. Duhovno bogatstvo ovog manastira u stopu prati i ono materijalno. Jazačka crkva je pravi biser arhitekture, mnogi je smatraju i najlepšom crkvom na Fruškoj gori. Svojevrsni je koktel stilova: baroka, vizantijskog stila, moravske škole gradnje, a dekoracija je urađena islamskim dekorativnim elementima. Ikonostas je pravi brušeni dijamant, kako u drvorezbarstvu, tako i u oslikavanju ikona. Dimitrije Bačević dao je svoj maksimum i oslikao jedan od najlepših ikonostasa u pravoslavlju, u stilu ukrajinskog baroka. Međutim, ikonostas je originalan i po još nekim dostignućima. Na ikonostasu su prvi put prikazani srpski svetitelji i velikodostojnici. Sav je u zlatu, a iz pozlaćenih ramova sijaju likovi Bogorodice i Isusa Hrista, po prvi put na ovim prostorima prikazani na bogato dekorisanim tronovima, u sedećem položaju.

Svetionik ovog manastira jeste njegova igumanija, mati Paraskeva.

Godine 1953. sa svojih 15 godina života dolazi u zapusteli manastir. Nije prošlo mnogo vremena i njena biološka majka pridružuje joj se u monaškom životu. Više od deset godina su njih dve, sa još nekoliko monahinja, živele bez struje i vode u praktično nehumanim uslovima. Igumanijina majka je pri dolasku u manastir ponela i svoje pokućstvo, pa su tako osposobile jednu prostoriju gde su sve zajedno obitavale. Život u takvim uslovima bio je sve samo ne lak. Da bi se prehranile, monahinje su išle u nadnicu, radile teške fizičke poslove i uz sve to trpele ponižavanja i podsmevanja okoline. Prodavale su mleko i sir noseći ga na magarcu kroz selo i od zarađenog novca polako popravljale crkvu i konake. Partizani su takođe dali svoj doprinos razaranju i uništavanju ove svetinje. Zapalili su ga, i crkvu pretvorili u konjušnicu.

Igumanija Paraskeva potiče iz veoma ugledne porodice. Njen stric je general Petar Drapšin, a deda joj je bio solunski borac. Njena majka, koja je došla u manastir za svojom ćerkom, s vremenom je postala igumanija Angelina, a nakon njenog upokojenja igumanijin čin preuzela je ćerka, sadašnja igumanija manastira, mati Paraskeva. Puna duha i harizme koja iz nje isijava, mati Paraskeva majčinski upravlja i vodi ovu monašku obitelj, koju sada čine 11 monahinja, već 60 godina.

Tekst i foto: Miroslav Farkaš

Članak Tajne Fruške gore – Uroš nejaki, a silni se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Sreća pa Stjepana Sedera poznajem, onako dobrih, novinarskih, 20 godina. Kažem sreća, jer danas malo toga mora da mi objašnjava, pa je lakše i njemu i meni. Kroz vreme sam, naime, svedok, da je sve bivalo onako kako je nagoveštavao. Iako diplomirani pravnik, od početka je bio pripravan da istražuje, piše i objavljuje o istoriji Podunavskih Švaba. A nije to bilo baš tako jednostavno, kako se mnogima čini. Za razliku od Banata, pa i mnogih mesta u Bačkoj, gde su Švabe u nekim slučajevima činile i bezmalo 100 odsto stanovnika, u njegovim Sremskim Karlovcima baš i nije bio takav slučaj. U Sremske Karlovce 1739. godine stigle su 52 nemačke porodice. Tu su osnovali švapsko seoce. U međuvremenu je bilo sve što je bilo, pa se na poslednjem popisu od oko 8.000 Karlovčana, tek njih 72 izjasnilo da su Nemci. I među njima, veoma je malo onih koji uopšte govore nemački jezik. Prezimena: Muler, Švarc, Rajzinger ili Merc, deo su varoške baštine, ali se u stvarnosti malo toga dešavalo na planu očuvanja nemačkog identiteta.

E tu se vraćamo na početak naše priče. Lično smo svedočili kako je Seder 2002. osnovao Nemačko udruženje za dobrosusedske odnose „Karlovic“ (danas Kulturni centar Podunavskih Švaba „Karlovic“). Prvi veliki projekat bio je pokretanje Svetskog festivala kuglova, koji je ove godine doživeo 17. izdanje. Postao je Stjepan Seder zatim i urednik jedinog časopisa u Srbiji na nemačkom jeziku. List „Fenster“ izlazi od 2003. reklo bi se – kada god može i kada mu finansijske prilike dozvole.

E onda je pre bezmalo 10 godina osnovana Fondacija za zaštitu zavičajnog nasleđa Podunavskih Švaba „Zavičajna kuća“. Mnogi su sumnjičavo vrteli glavom kada je Seder u to vreme podsećao da u Sremskim Karlovcima još uvek postoji kuća iz vremena neposredno po naseljavanju Nemaca – iz  1739. godine. Ovo je jedina je sačuvana kuća iz vremena neposredno po doseljavanju Nemaca u Sremske Karlovce. Arhitektura toga vremena je sačuvana u potpunosti, a prepravke koje su učinjene nisu ostavile značajnije posledice. Kuća ima tri prostorije: kuhinju u koju se ulazi iz otvorenog gonka i dve sobe, u koje se ulazi iz kuhinje. Ostalo je zabeleženo:

− Kada sam čuo da se prodaje ta kuća, pomislio sam kako će onaj ko je kupi da je sruši. Odlučio sam da je sačuvam, pa sam je uz finansijsku pomoć jednog prijatelja kupio. Budući da su zidovi i podovi od blata, a krov od trske, morao sam da je popravim. Sada je spremna da izdrži još 300 godina – priča Seder.

I uspeo je. Danas ovaj jedinstveni muzej posećuju đaci koji u Sremske Karlovce dolaze na ekskurziju, strani studenti, turisti koji koriste blizinu Dunava i Novog Sada da posete još jednu destinaciju. I ono što je posebno važno… Za razliku od mnogih zavičajnih muzeja diljem Vojvodine, koji su upriličili otvaranje, pozvali medije i ličnosti iz javnog života, a zatim praktično, osim u retkim prilikama, zatvorili svoja vrata, Seder se pobrinuo da „Zavičajna kuća“ bude uistinu otvorenih vrata. I ne samo to. Želja mu je da napravi i restoran u kom bi se služili nemački specijaliteti – vajsvurst, fišpan, štrudle, tašci, pivo, šnaps…

Seder ne staje. U trenutku kada smo mu se obratili, uz večito srdačan pozdrav, dodao je: „Sjajno što ste nazvali. Evo baš danas u Karlovcima je ekipa koja o muzeju snima film u 3D animaciji. Možete s nama“.

Kada imaš jednog takvog, onda ni brojka od 72 nemačka žitelja nije mala. Naprotiv. I izdaleka se jasno vidi.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Kulturni centar Podunavskih Švaba „Karlovic“

Članak Sremski Karlovci – Kuća svih nas se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Selo Erdevik, nadomak Šida, jedno je od najvećih i najlepših u Sremu, a zbog svojih kulturoloških različitosti, istorije i nesvakidašnjih arhitektonskih rešenja primenjenih pri njegovom podizanju, mnogi ga smatraju „fruškogorskim biserom“. Pored ostalog, Erdevik je poznat po vinima jedinstvenih odlika. U poslednjih 19 godina, ovde su otišli i korak dalje. O tome svedoče hiljade posetilaca sada već čuvene gastronomske manifestacije „Sremska kulenijada”.

Prva Sremska kulenijada održana je 1999. godine na salašu Branka Hodoba u Sremskoj Mitrovici. Ideja je potekla od grupe ljubitelja belog vina i najatraktivnijeg proizvoda od mesa − kulena. Odlučili su da se okupe i proglase takmičenje za najbolji kulen. Kako se vest o pobedniku proširila Sremom, takmičenje je prešlo u tradiciju. Svake naredne godine broj prijavljenih uzoraka kulena za takmičenje bivao je veći, što je motivisalo sve više ljudi da se takmiče. Mesto održavanja Sremske kulenijade se menjalo, od salaša Hodoba, preko Hotela „Srem”, bare Zasavice, pa sve do sela Erdevika. U međuvremenu, ono je postalo tradicionalno mesto održavanja manifestacije.

Svakog prvog vikenda u junu održava se ovaj najveći gastronomski festival, pod sloganom „U zagrljaju kulena i vina”. Ovogodišnji organizatori Kulenijade su Regionalna privredna komora Sremskog upravnog okruga, Opština Šid i Mesna zajednica Erdevik u saradnji sa Turističkom organizacijom Šid. Ove godine je zabeležen najveći broj prijavljenih uzoraka. Stručni žiri ocenjivao je 112 uzoraka kulena. Svi se slažu, pobedio je najbolji. Porodica Lemajić iz Šida i ove godine opravdala je svoju titulu apsolutnog pobednika. Naime, Predrag Lemajić, sa svojim sinom i unucima, osvojio je prva tri mesta u kategoriji za najbolji kulen u veštačkom i prirodnom crevu. Proglašenje pobednika nije bilo veliko iznenađenje za publiku, jer već skoro deceniju Lemajići osvajaju prve nagrade i odličja, kako na „Sremskoj kulenijadi”, tako i na „Sremskoj kobasicijadi”. Mladen Lemajić je izjavio da su proizvodnju povećali za sto posto ove godine, zbog velike potražnje njihovih proizvoda.

Pored takmičara koji su napravili najbolji kulen, nagrađeni su i majstori za najbolja bela i crvena vina. Za crveno vino, prvu nagradu dobiovje Nikola Ranisavljević, a za belo vinarija Brestovački.

„Sremska kulenijada” je jedina manifestacija koja je isključivo posvećena autohtonom proizvodu od svinjskog mesa − kulenu. Upravo zbog toga je jedinstvena u našoj zemlji i regionu, a tu činjenicu potvrđuje i to što svake godine oko 7.000 ljudi poseti ovaj događaj. Ovog puta bilo je posetilaca iz Kine, Kanade, Holandije, Grčke, Bugarske, Slovačke, Republike Srpske i Hrvatske.
Osim promocije kulena, ova manifestacija je namenjena i izlaganju domaćih proizvoda, kao što su rakija, razni likeri, med, voće, povrće… Privlačnost Kulenijade ogleda se i u celodnevnom kulturno-umetničkom program, u kom učestvuju kulutrno-umetnička društva, kako iz okolnih mesta, tako i iz Novog Bečeja, Valjeva i Republike Srpske.
Ova manifestacija je posebno inspirasala nadarene učenike osnovnih škola. Naime, održano je takmičenje za najbolji crtež sa motivima kulena. Prvo mesto osvojila je učenica Osnove škole „Branko Radičević” iz Šida Elena Bilkan.

„Sremska kulenijada” je jedinstven festival za ceo Srem, koji, što bi „zvaničnim“ jezikom rekli − integriše i afirmiše širok spektar kulutrne raznolikosti regiona i njegove ekonomske potencijale kada su hrana i turizam u pitanju.

Tekst i foto: Jelena Malić

Članak Erdevik – U zagrljaju kulena i vina se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

..Mada je srednjovekovna tvrđava Kupinik kategorisana kao nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja i pod zaštitom je države, o njoj vekovima niko nije vodio računa. Istorijski značaj ovog mesta je neprocenjiv, jer je nakon pada Smedereva 1459. Kupinik narednih sedam decenija bio, ne samo rezidencija, već i prestonica srpskih despota i centar srpstva, oko kog se okupljalo plemstvo, sveštenstvo i narod, čuvajući identitet i tradiciju. Stari grad Kupinik prvi put pominje se u dvema poveljama ugarskog kralja Žigmunda iz 14. veka, kao ugarsko kraljevsko utvrđenje. Od početka 15. veka postaje rezidencija srpskih despota, u kojoj su stolovali despoti Stefan Lazarević, Đurađ Branković, Vuk Grgurević, poznat kao Zmaj Ognjeni Vuk, Đorđe i Jovan Branković sa majkom Angelinom. Nebrigom nadležnih, umesto da bude turistička atrakcija, decenijama je zarastao u korov, prepušten atmosferskim prilikama koje su uništavale i ono malo autentičnih ostataka. Inicijativom stručnjaka, sa sveprisutnim i neverovatno agilnim arheologom Pericom Odobašićem na čelu, započeo je ambiciozan projekat spasavanja Kupinika, poslednje prestonice srpskih despota nakon pada Smedereva pod tursku vlast. O tome je i naš list pre godinu dana opširnije pisao. U međuvremenu, dogodila se jedna sjajna stvar, koja budi nadu da će ovo mesto od ogromnog značaja zaista dobiti budućnost kakvu zaslužuje.

U čast legendarnog Zmaj Ognjenog Vuka, despota, ratnika, vladara, i možda poslednjeg pravog srednjovekovnog viteza srpske tradicije, u Kupinovu je prvi put održana manifestacija „Kupinik – Dani zmajeva“. Manifestaciju, koja za cilj ima da očuva sećanje na Zmaj Ognjenog Vuka i na sve vitezove srpske prošlosti, organizovalo je Udruženje „Zeleni pogled“ iz Kupinova, pokrovitelj je pećinačka lokalna samouprava, a partner Turistička organizacija Opštine Pećinci. Manifestacija je održana na prostoru oko tvrđave Kupinik, Crkve Svetog Luke i Etno-kuće u Kupinovu. Želja organizatora bila je da se šira javnost upozna sa periodom srednjeg veka, viteškom kulturom i tradicijom, sa pojmom „zmaja“ i „zmajevitog junaka“, i viteškim redom zmaja. Naravno, sve u cilju dalje promocije i popularizacije Kupinika kao poslednje prestonice srpske srednjovekovne države.

Manifestacija je svečano otvorena u dvorištu etno-kuće u Kupinovu, a čast da otvori prve „Dane zmajeva“ pripala je glumcu Ivanu Vučkoviću, koji je postao sinonim za Zmaj Ognjenog Vuka, čiji je lik tumačio u zapaženom dokumentarno-igranom serijalu RTS-a „Srpski junaci srednjeg veka”. Eminentni stručnjaci iz oblasti istorije su posetiocima približili period srednjeg veka, pojam viteza i viteške kulture, ali i Zmaja kao mitsko biće, pojam „zmajeviti junak” i ideju o viteškom redu. Članovi viteškog udruženja „Beli orlovi“ vodili su nekoliko radionica: radionicu kaligrafije (umetnost lepog pisanja) i kovanja oružja, kao i radionicu streličarstva, i tako na atraktivan i interaktivan način posetiocima dočarali lepotu starih zanata i veština. Opremljeni i naoružani „Beli orlovi” prikazali su gostima svu hrabrost i veštinu srednjovekovnih vitezova kroz borbe mačem pod bedemima Kupinika. U dvorištu etno-kuće gosti su mogli da se upoznaju i sa svim vrstama naoružanja i opreme viteza, kao i sa srednjovekovnom trpezom, koju su pripremile članice udruženja žena pećinačke opštine.

Ko bi rekao da su poslednji vitezovi ovde hodili pre 500 godina. Nama je izgledalo kao da je bilo juče.

Tekst i foto: EVM

Članak Kupinovo – Dani zmajeva se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Bočar. Ni manjeg sela, ni lepše priče o arhitektonskim zaostavštinama u njemu. Selo locirano na suvoj lesnoj terasi uz nekadašnji tok Tise, sa šumovitim zaleđem, bilo je kao stvoreno za miran život.

Mađarski kralj Andraš II dodelio je, zbog privrženosti mu i vojničkih zasluga, bogatoj porodici Bočard iz Čanadske županije diplomu o vlasništvu nad slobodnim kraljevskim posedom Bočar. To je dovoljna potvrda da je najmanje selo, nekada kikindskog sreza, a sada novobečejske opštine, postojalo i pre 1211. godine. Ko zna zašto, ali bez obzira na promenu „vlasnika“, selo nikada nije menjalo ime. Nažalost, menjala se njegova sudbina. Selo koje je početkom prošlog veka brojalo 2.729 žitelja, sada jedva da ih ima 1.200. Pored toga što se ponose ljudima iz svog sela, kojih je, nažalost, sve manje, Bočarci se diče i arhitektonskim nasleđem.

Da je neko selo bilo važan faktor društvenog života potvrđuju arhitektonske zaostavštine. A koliko je Bočar bio značajno naselje pokazuje nam podatak da je u njemu postojala srpska pravoslavna crkva od pečene cigle s drvenim tornjem još 1758. godine. U isto vreme okolna mesta su imala crkve sazidane od busena ili čerpića. Sadašnja pravoslavna crkva posvećena Saboru svetog arhangela Gavrila, rekonstruisana pred obeležavanje dva veka  postojanja 2014. godine, izgrađena je, najverovatnije, na temeljima prethodne. Tu su i rimokatolička crkva iz 1840. godine, koja vapi za rekonstruisanjem, ali i dva dvorca u blizini. Sva četiri monumentalna zdanja locirana su u samom centru sela.

Hronološkim redom, sledeća sačuvana građevina jeste dvorac Hertelendi iz 1850. godine, delo istoimene porodice. Valja znati da je poslanik Torontalske županije Jožef Hertelendi, prema zapisima u arhivskim knjigama, 23. avgusta 1803. godine otkupio od kraljevske riznice posede u Bočaru i postao njegov vlasnik. Nije mu baš pogodovalo srpsko stanovništvo u komšiluku, pa je 1921. Godine selo počeo da naseljava svojim sunarodnicima, Nemcima iz Velikog Bečkereka i Žombolja. Dvorac Hertelendi je građevina s osnovom u obliku ćiriličnog slova P, imao je 17 soba i sve potrebne pomoćne prostorije, a  park opasan zidinama bio je priča za sebe. Stariji Bočarci su ga opisivali kao botaničku baštu, oplemenjenu bazenom i teniskim igralištem. Dominirao je vodotoranj, pa je voda prirodnim pritiskom stizala u svaki kutak dvorca i okruženja. Krajem 19. veka dvorac i kompletno imanje Hertelendijevih dopalo je u ruke Alajoša Bajera, koji se sa porodicom doselio iz rumunskog Banata. Zato je dvorac Hertelendijevih među Bočarcima poznatiji kao „Bajerov kaštilj“. To ime mu je ostalo i posle Drugog svetskog rata, kada su Bajerovi napustili Bočar i preselili se u Mađarsku. Dvorac je bio upravna zgrada Poljoprivrednog dobra, pa istureno odeljenje neuropsihijatrije zrenjaninske Bolnice „Dr Đorđe Jovanović“, a onda je odlučeno da se rekonstruiše za potrebe novosadske Škole za osnovno i srednje obrazovanje dece s posebnim potrebama „Milan Petrović“, u nameri da bude Terapijski centar, gde će se deca, družeći se sa biljkama i životinjama, zapravo lečiti. Međutim, nečasne radnje prilikom rekonstrukcije dvorca prekinule su radove. Sada je Uprava za kapitalna ulaganje Vojvodine preuzela obavezu da završi rekonstrukciju dvorca, s namerom da to bude, poput nekadašnje „Letenke“ na Fruškoj gori, mesto za školu u prirodi najmlađih đaka.

Praunuk kneza Miloša Obrenovića, baron Ivan Bajić, 1903. godine završio je izgradnju dvorca na koji se, ulaskom glavnim šorom u Bočar, prvo nailazi. To je monumentalna prizemna građevina pravougaone osnove sa izraženim portikom na dvorišnoj strani. Ispred portika prostirao se lepo uređen park većeg gabarita, a dominirao je kružni bazen obložen kamenom crvene boje. Ulaz u posed barona Ivana Bajića krasila je kapija od kovanog gvožđa, a na zidanim stubovima i danas se šepure lavovi s ljubičasto ofarbanom grivom.

Baron je samo osam godina uživao u velelepnom zdanju, a kasnije je njegov zet, husarski kapetan, za jednu noć prokockao sve imanje, a novi vlasnik postao je veleposednik iz Vajske − dr Aurel Pejdž. Ne zadugo, jer je sve prodao Sofroniju Ognjanoviću, koji je 1921. godine stigao iz makedonskog Galičnika i nastavio da obrađuje zemlju i uzgaja stoku na bujnim pašnjacima bočarskog atara, s akcentom na proizvodnju sira. Bočarci i ovaj dvorac zovu, po poslednjem vlasniku, „Ognjanovićev kaštilj“. Posle Drugog svetskog rata dvorac je nacionalizovan i u njemu su mladi dobili svoj kutak. Balska sala je podeljena napola i u jednom delu su bile igranke u okviru omladinskog doma, gde se nalazio jedini sačuvani komad nameštaja − veliko ogledalo s bogato ukrašenim drvenim ramom, a u drugom delu bila je improvizovana fiskulturna sala. Sobe su pretvorene u biblioteku, kasnije predškolsku ustanovu, šahovski klub, pa Klub žena. Svojevremeno je saniran krov na velelepnom objektu, ali je zub vremena učinio svoje i dvorac je sada u izuzetno lošem stanju. Na prostoru nekadašnjeg parka izgrađen je sportski centar sa travnatim fudbalskim terenom i dva betonska, za male sportove.

Kad bi se našao investitor projekta za rekonstrukciju i ovog dvorca, Bočar bi, bar što se arhitekture tiče, vratio stari imidž i bio atraktivna turistička destinacija severnog Banata. Pogotovo što je selo puno zelenila, a krase ga dva parka u centru i naravno – Bočarci, koji su odvajkada bili ljudi na velikom glasu.

Tekst i foto: Vlastimir Jankov

Članak Bočar – Jedno selo, a dva dvorca se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Belesala su se i ovog maja jedra po palićkom „moru”. U zagrljaju vetra, razvijenih jedara, stotinu dece u svojim jedrilicama učinili su da dašak mora dopre do severa Bačke, na Palić, gde je održan Otvoreni kup Jugoistočne Evrope za klasu „optimist” (SEEOOC, South East Europe Open Optimist Cup), u kojoj se takmiče deca od 7 do 14 godina. Uz svu dečju veselost i šarm koji ovu najmlađu takmičarskuj klasu u jedrenju prati, ozbiljnost ovog takmičenja dokazana je time što su mnogi od mladih takmičara postali osvajači evropskih i svetskih priznanja u jedrenju. Nema mesta u Srbiji, tvrde jedriličari, koje ima bolje uslove za jedrenje od Palića.

− Palićko jezero je savršeno za jedrenje. Konstantno duva vetar, koji ponekad menja pravac, a njegovi udari nekad su malo jači, što doprinosi dobrom treningu i odlična je priprema za sledeće jedrenje, negde na morima, gde jedriličari odlaze na takmičenja. Ovakvu vodu za jedrenje druga mesta u našoj zemlji nemaju. Postoje reke, ali jedriti na rekama nije isto kao na jezeru. Reka ima svoj tok, ako nema vetra ili je malo snažniji, tok reke odnese brod u pravcu koji jedriličar ne želi. Zato je površina palićkog jezera idealna za jedrenje − tvrdi Igor Šimunović, sekretar regate SEEOOC i član Upravnog odbora Jedriličarskog kluba Palić.

Baš zbog idealnih uslova koje Palić nudi jedriličarima, u Klubu na Paliću trude se da omasove ovaj sport.

− Tradicija jedriličarstva na Paliću duga je već 130 godina. Imala je svoje uspone i padove, ali se trudimo da jedrenje podignemo na viši, svetski nivo − kaže Šimunović.

Jedriličar je, kažu, umetnik čiji je medij vetar, a sama pomisao na jedrenje golica maštu, podseća na lagano ljuljanje talasa, na uživanje…

− Jedrenje izaziva osećaj koji se ne može rečima opisati. To mora da se proba. Kada nema takmičenja i kada nije gužva, kada nema luna-parka i takvih stvari, onda je na Paliću mir. Tada ljudi mogu da oslušnu tišinu, da zaborave buku automobila i sve urbano, a pravi osećaj sledi tek kada se siđe na vodu. Na površini vode vreme kao da brže prolazi, sat vremena prođe očas posla, a duša se promeni, adaptira, osveži. Jedrenje je idealan sport, spoj prirode, samoće, tišine i mira. Na vodenoj površini tišina je još veća, a to se oseti samo na jezeru i nigde više − kaže Šimunović.

Kraj školske godine se bliži, a deca, kao i odrasli, imaju mogućnost da u Jedriličarskom klubu Palić savladaju tajne jedrenja i odmor provedu na zdrav i kvalitetan način. Naravno, ne postaje se jedriličar preko noći. Kao i za sve, tako su i za ovaj sport potrebni upornost i strpljenje. Jedriličarski klub Palić trenutno broji oko 80 dece, sa kojom se aktivno radi već četiri godine.

− Odlučili smo da damo sve od sebe kako bismo popularizovali ovaj sport, jer imamo sve. Priroda nam je dala tu mogućnost, treba samo da je iskoristimo. Uslovi su odlični, grad Subotica udaljen je deset minuta automobilom, do Palića se može se doći i biciklom i autobusom. Najvažnije je znati da se na Palić dolazi „po zdravo vreme″, deca će trenirati, nakon čega će satima biti puni energije. Vidimo to po mališanima koji su u Klubu. Trče, igraju se na travi, nisu zatvorena u sobi i, što je najvažnije, nisu za računarom − smatra Šimunović.
Dete u Jedriličarskom klubu uči još jednu važnu životnu lekciju − da pomogne drugu u nevolji.

− Osim te zaista važne lekcije, deca u Klubu uče da budu potpuno samostalna. Oni su osposobljeni da kompletnu opremu, brod, sve delove koji su na brodu sami upakuju, da opreme u potpunosti svoj brod. Trener je zadužen za to da prekontroliše da li je dete sve ponelo. Oni se uče da, ukoliko odu negde u inostranstvo, sa roditeljima ili drugim trenerom, poznaju svoj brod. Dete mora da zna da čuva opremu i da bude pažljivo prilikom pakovanja. Sve je to vrlo bitno za njihovo samopouzdanje, a uče i da čuvaju i vrednuju stvari − smatra Šimunović.
Učiti jedrenje podrazumeva i padanje u vodu, okretanje čamca. Već godinama voda u jezeru Palić, po oceni stručnjaka, nije za kupanje. Ipak, stotine dece svakodnevno izranja iz vode i, kako kažu u Klubu, nikome nije falila ni dlaka s glave.

− Dešava se da se prevrćemo, upadama u vodu, vraćamo brodove nazad, spuštamo jedra, čamci nas izvlače, ali sve je to jedrenje. Jedriličarima kvalitet vode ne smeta. Kupam se u ovom jezeru 33 godine, moja koža nikada nije imala nikakvu reakciju na jezersku vodu. Imamo decu od 8 do 14 godina koja upadaju u vodu na svakom treningu i nemaju nikav problem s tim − tvrdi Šimunović.

Istina, nije bistro, nema Posejdonovih talasa, niti velikih luka, ali Palić ima svoje mirno „more”, dve male marine, ukotvljene čamce, kao i bogomdane uslove da se čovek nađe u zagrljaju vetra, negde na površini jezerske vode.

Tekst: Tanja Milošević
Foto: Dejan Malagurski

Članak Palić – Zagrljaj vetra se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.