Jedna od konstanti kada se govori o Pančevu jeste njegov urbani razvoj u poslednjih nekoliko godina. Osim što je neprikosnoveno postao treći grad po broju stanovnika u Vojvodini, Pančevo u oblasti stanogradnje beleži nezaustavljivu progresiju. Relativno svež podatak iskazao je da je u jednom trenutku u toku bila izgradnja oko 50 stambenih objekata, dok je još najmanje 15 novih planirano u narednom periodu. Evidentna je i kontinuirano velika potražnja za stanovima, kao i skok cena nekretnina od skoro 50 odsto. Naravno, najpre ćemo pomisliti na mehanički priliv stanovništva iz okolnih manjih gradova i sela. Ipak, u novije vreme, najveći generator čitavog dešavanja jeste sve veći priliv stanovnika iz prestonog Beograda. Još uvek povoljnija cena kvadrata uz niz drugih uslova, privlači sve značajniji broj stanovnika glavnog grada, da „pređu“ Dunav u potrazi za boljim kvalitetom života.

Podaci su neumoljivi. Jedan od njih polazi od činjenice da je Pančevo na 19 kilometara od Beograda. Pa konstatuje da Pančevo ima oko 120.000 stanovnika, 20 vrtića, 10 osnovnih i osam srednjih škola. Do Pančeva se može lakše i brže stići iz centra Beograda nego do mnogih drugih delova grada. Od glavne autobuske stanice u gradu na Tamišu do Pančevačkog mosta u Beogradu stiže se autobusom za oko 25 minuta, a za još 10 do 15 do gotovo svih centralnih destinacija u prestonici. Automobilom je to i značajno brže, a očekuje se i izgradnja planirane obilaznice. Poslednjih nekoliko godina, cena kvadrata u Pančevu porasla je i više od 50 odsto. Cena novogradnje skočila je sa 800 do 950 evra po kvadratu, na 1.100 do 1.400 evra. U Pančevu se i danas, na svakom koraku grade nove zgrade, a da zainteresovanih kupaca ima, pokazuje i to što investitori većinu stanova prodaju i pre završetka izgradnje.

Pančevo ima renoviran sportski centar, velike markete i tržne centre, sve bolju mrežu saobraćajnica, jeftinije usluge u poređenju sa Beogradom. Naravno, uz ovo idu i neželjene okolnosti. Sve izraženiji manjak mesta za parkiranje, gužve u karakterističnim „špicevima“, sve veći pritisak na zdravstvene centre ili predškolske ustanove na primer.

Na ovom mestu svakako, treba podsetiti na „Plan razvoja grada Pančeva 2022-2028“ koji su odbornici Skupštine grada Pančeva usvojili na 22. sednici postavio je pravce razvoja Pančeva u narednih sedam godina.

Ovim strateškim dokumentom kao prioritetni pravci razvoja navode se dalje unapređenje poslovnog ambijenta sa fokusom na domaću privredu i poljoprivredu, zatim ulaganja u infrastrukturu i programe koji unapređuju Pančevo i kvalitet života građana i zelenija i zdravija životna sredina. Ulaganja u infrastrukturu i programe koji unapređuju Pančevo i kvalitet života građana podrazumevaju razvoj programskih i sistemskih rešenja koja podržavaju funkcionalnost infrastrukture i urbanističkog planiranja Grada, zatim izgradnju, rekonstrukciju i obnavljanje infrastrukture i mreža (komunalne, saobraćajne, energetske…) koje podržavaju dinamični razvoj Grada; ulaganja u infrastrukturu i objekte koji doprinose socijalnom razvoju, kulturnom identitetu i kvalitetu života građana Pančeva i razvoj programa i sistemskih rešenja u domenu socijalnog razvoja i kvaliteta usluga lokalne uprave. Zelenija i zdravija životna sredina podrazumevaju unapređenje sistema upravljanja otpadom i činilaca životne sredine, unapređenje kvaliteta vazduha i povećanje površina pod zelenilom i povećanje energetske efikasnosti i stepena korišćenja obnovljivih izvora energije.

Pančevo. Ruku pod ruku sa nastupajućim 21. vekom.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Članak Stanogradnja – U NOVOM VEKU se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Ostalo je zabeleženo da je sredinom 12. veka, arapski geograf i putopisac Abu Abdulah Muhamed el Idrizi, u nepregledu banatske ravnice zapisao ime trgovačkog naselja Bansif. Njegovo delo, sasvim modernog naslova „Razonoda onima koji žele da obiđu svet“, verovatno je prvi dokument koji govori o postojanju naselja na ušću Tamiša u Dunav. Naselje je kroz vreme menjalo ime. Iz magline vekova, izranjaju: Panuka, Panjajeva, Pansal… pa staroslovenska reč Pačina koja označava stajaću vodu. Buduća varoš nedvosmisleno je podignuta na močvarnom terenu. Naravno, opis ove beskrajne ravnice, nije mogao bez čuvenog Evlije Čelebije, koji je zatekao palanku sa drvenim kućama, pokrivenim trskom i rogozinom. U njoj su dizdar i 50 vojnika.

Začas se stiglo od 12. do 21. veka. Pančevo je brojem stanovnika stiglo do trećeg grada u Vojvodini. Po svom privrednom potencijalu može da se meri i sa većima od sebe. A ispod svih tik podataka, koji nesumnjivo impresioniraju, kriju se fina tkanja kulture, tradicije, umetnosti, kojih je ovde vazda bilo. I naravno, Pančevu sasvim pristaje naziv „kapija Banata“. Ako bi na severu taj pojam bio nategnut, na jugu dileme nema. Kada od Beograda krenete ka Vršcu ili Zrenjaninu, od volje vam, pred vama će izroniti grad po mnogo čemu moćan, izrazit i prepoznatljiv.

Malo je istorijskih podataka o organizaciji vlasti na ovom prostoru tokom prošlih vekova. Od srednjeg veka smenjivala se ugarska, turska i austrijska vlast, dok se srpski etnički korpus zadržao tokom čitavog tog vremena u kontinuitetu. Nešto podataka, ali ne dovoljno, ostalo je zabeleženo iz perioda kada je Banat bio pod turskom upravom. Pančevo je bilo u rukama Osmanlija od 1552. do 1716. godine, kada se Turci povlače pred trupama austrijskog grofa Klaudija Florimunda Mersija. Austrijanci urbanizuju trošnu tursku kasabu i pretvaraju je u komorsko trgovište. Već 1718. godine Pančevo postaje središte distrikta i stiče pravo na održavanje godišnjih vašara. Četiri godine kasnije Abraham Kepiš iz Požuna dobija dozvolu za proizvodnju piva i rakije, tako da tradicija pravljenja piva u gradu traje neprekidno od 1722. godine.

U drugoj polovini 18. veka formirana je Vojna granica koja je predstavljala bedem za očuvanje Evrope ne samo od turskih upada nego i od čestih epidemija kuge koje su harale južno do Dunava. Pančevo je bilo sedište vojne regimente, ali stroga pravila vojničkog života naterala su Pančevce, Srbe i Nemce, koji su bili većinsko stanovništvo, da od bečkog dvora zatraže status slobodnog vojnog komuniteta. Dobijanjem ovog statusa 1794. godine stekli su se uslovi da se grad oslobodi mnogih vojnih obaveza, da se nemačka i srpska opština spoje u jedinstven komunitet, da se pristupi još bržoj urbanizaciji i da se zanatlije udruže u cehove. U Pančevu krajem 19. veka postoje dve pravoslavne crkve i po jedna katolička, evangelička, reformatorska, rumunsko-pravoslavna i jevrejska bogomolja. Tu su gimnazija, zanatlijska škola, trgovačka škola, građanska muška i ženska škola, srpska viša devojačka i srpska narodna škola. Na prelazu 18. u 19. vek formiraju se gradski trgovi i nastaje istorijsko jezgro Pančeva u današnjem centru grada. Podižu se javne i reprezantitivne građevine koje se i danas izdvajaju veličinom i dekorativnim elementima na fasadama.

Kao ugarski municipalni grad, Pančevo se krajem 19. veka povezuje železničkim linijama sa Bečkerekom i Vršcem, a u tom periodu uređuje se i tok Tamiša. Sve to doprinosi razvijanju trgovine i industrije u gradu. Odlučan korak ka tržišnoj privredi simbolički je obeležila velika Industrijska poljoprivredna izložba održana 1905. godine u Narodnoj bašti, u kojoj je učestvovalo 713 preduzetnika i zanatlija iz južne Ugarske. Dalje promene u životu grada posledica su velikih političkih preokreta, od kojih su najvažniji pripajanje Vojvodine Srbiji na kraju Prvog svetskog rata i proterivanje okupatora iz grada na kraju Drugog svetskog rata. U posleratnom periodu ubrzana industrijalizacija i mehanički priliv stanovništva menjaju izgled grada.

Grad je nakratko ugostio velika imena srpske književnosti kao što su Miloš Crnjanski, Jovan Jovanović Zmaj i Isidora Sekulić. Najveći srpski komediograf Branislav Nušić ovde je jedno vreme izučavao trgovački zanat, a fizičar svetskog glasa Mihajlo Pupin pohađao je gimnaziju. U Pančevu su rođeni moderni liričar Milan Ćurčin, prvi srpski virtuoz na violini Dragomir Krančević i etnolog dr Jovan Erdeljanović.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Članak Kroz istoriju – NIT KOJA SE NASTAVLJA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Град на Тамишу, све до данас негује историјску поделу на Горњу и Доњу варош. Наравно, ове територијалне ознаке данас имају искључиво симболичну и сентименталну вредност. Сваки од ових делова града, дичи се својим храмом. А имају и чиме.

Панчево је још 1797. у Доњој вароши добило малу Успенску цркву. У њој се служило до 1810. године. Протојереј Андрија Арсенијевић убрзо је покренуо изградњу новог, знатно монументалнијег храма Успења пресвете Богородице. Подухват је стајао 300.000 форинти. Црква је завршена и освећена по благослову надлежног епископа 15. августа 1811. године. Освећење је обавио протопрезвитер панчевчаки Андреј Арсенијевић, када је и одслужена прва служба Божија“, записао је летописац. Два торња Светоуспенске цркве симболично представљају српски народ у две царевине: и поред великог противљења аустроугарских власти, Срби из Панчева су помагали устанике у Шумадији, те је Карађорђе заузврат дао грађу за храм (650 хвати дрва).

Прота Андреј Арсенијевић је приликом освећења темеља, на великом входу, поменуо и Карађорђа, због чега је био осуђен и протеран из града. Доцније је помилован и враћен у Панчево где је умро и сахрањен у припрати храма 1816. године. Осликавање иконостаса било је поверено тада још не толико познатом сликару Константину Данилу. Током три године, урадио је 48 икона за тронове, певнице и иконостас. Црква је освештана 1832. године. Прича о цркви у Горњем граду није мање узбудљива.

Године 1717. када је установљен темишварски епископат, панчевачки округ је био протопрезвитерат, и већ тада су Срби имали своју цркву на месту данашње. Године 1727. било је 66 српских кућа. Та црква је била од дрвета, покривена шиндром, а гласило се клепалом. На месту ове првобитне цркве Срби су саградили 1743. године цркву зидану циглом која није имала торањ. Године 1788. Турци освајају Панчево и врше невиђен зулум у Горњем Граду, а цркву спаљују.

Ускоро је црква поново обновљена, овога пута сазидан је и торањ, али такво стање је потрајало до 1843. године када се торањ срушио, а црква затворена. Проћи ће пуних 30 година до постављања камена темељца садашњој цркви Преображења Господњег 1873. године. Пројектант цркве је био архитекта Светозар Ивачковић. Црква је у неовизантијском стилу у који је Ивачковић вешто укомпоновао романички, готски и наш, моравски стил. Прва је грађевина тог типа у Војводини, настала као идеја да се успостави континуитет са средњовековним српским градитељством.

Иконостас у Преображенској цркви сликао је Урош Предић од 1906. до 1911. године. То је једно од његових најзначајнијих дела јер њиме заокружује свој црквени опус. Предић је иначе похађао панчевачку Гимназију. Занимљиво је да је на њој често и предавао ликовну уметност уместо приученог професора, који му је радо препуштао часове. Фреске на своду Преображенске цркве насликао је Стеван Aлексић, уметник рођен у Араду, који је студије завршио у Минхену. У време велике популарности импресионизма, Алексић је живео повучено у Јаши Томићу а своје радове никада није излагао.

Обе цркве данас представљају симболе града и доказ су његовог трајања и традиције.

Текст: Нада Јокичић
Фото: Един Хоџић

Članak Наслеђе – НА ПОНОС ДОЊЕМ И ГОРЊЕМ ГРАДУ se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Da li ste znali da Bela Crkva ima muzej od 1877. godine? Sticajem okolnosti svest o istorijskim artefaktima, tu na obali Nere brzo je zaživela. Grad tako moćne istorije kakvo je Pančevo, nije toliko žurio. Doduše, u domaćim okvirima i njegov muzej osnovan je davno, ali ipak “tek” 1923. godine. S obzirom na činjenicu da se istorija u prvom redu oslanja na proverene, egzaktne podatke, i mi ćemo poći tim tragom. Dakle, Narodni muzej Pančevo diči se odeljenjima za arheologiju, istoriju, etnologiju, istoriju umetnosti, fotografskom i preparatskom laboratorijom. Osnovao ga je pre tačno 100 godina doktor Branislav Jankulov, iz privatnih zbirki. Počeo je smešten u samo jednu prostoriju Magistrata. Kako su zbirke rasle, Muzej se selio u potrazi za pogodnijim prostorom. Konačno, od 1965. nalazi se ponovo u samom centru grada, na Trgu kralja Petra Prvog. Magistrat je pokazalo se, njegova sudbina.

Najveće vrednosti koje se čuvaju u muzeju su slika Paje Jovanovića „Seoba Srba“, slika Konstantina Danila „Arhimandrit Kengelac“, zbirka slika Uroša Predića, zastava Srpskog Vojvodstva iz 1848. godine, keramički predmeti stari 7.000 godina iz perioda Starčevačke kulture i unikatna veš-mašina iz 19. veka. Arheološka zbirka sadrži predmete iz perioda od mlađeg kamenog doba do poznog srednjeg veka i vremena turske dominacije. Istorijska i etnološka postavka potiče iz perioda 18-19. veka. U salonu za namenske izložbe, pohranjeni legati Olge Smederevac, Zorana Petrovića  SlavkaPavva, te spomen-zbirka Stojana Trumića.

Naravno, u čitavoj priči o Narodnom muzeju Pančevo, posebno mesto pripada samoj zgradi. Sagrađena je 1838. godine, za vreme Habzburške monarhije, kada je Pančevo, pored Temišvara, bilo značajno uporište banatske vojne granice čija je uloga bila odbrana od Osmanskog carstva. Pre nego što je podignuta Zgrada Magistrata, gradska kuća se se nalazila u kući porodice Vreta, na glavnom trgu, odnosno na istom mestu gde je današnja zgrada Muzeja. Ova i još tri susedne kuće su otkupljene i načinjen je projekat koji je izradio graničarski građevinski direktor major Hajman. Kamen temeljac je postavljen 15. septembra 1833, a izgradnja je trajala pet godina. Prema podacima iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Pančevu, do 1965. godine u ovoj zgradi nalazila se opštinska uprava, uključujući i zatvorske prostorije koje je i danas moguće posetiti, a po preseljenju opštine u Magistratu su do 1982. bili gradski muzej, biblioteka i arhiv. Nakon 1982. u zgradi Magistrata ostaje samo Narodni muzej Pančevo.

Upravo ovo dvoje. Magistrat i Muzej, na vašem dolasku u Pančevo, biće najverovatnije prvi koji će vam poželeti dobrodošlicu.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Članak Narodni muzej Pančevo – MAGISTRAT KAO SUDBINA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Tamiški kej je svakako jedan od najprepoznatljivijih simbola Pančeva. Do pre godinu i po dana, on je to bio pre svega u simboličnom smislu. Ipak, utisak koji se sticao šetnjom uz obalu reke, nije odavao sliku takvog značaja. Kej je izgrađen još osamdesetih godina. U periodu dugom četiri decenije, vreme je učinilo svoje. Mnoge javne površine postale su zapuštene. Nije bilo ikakvih značajnijih ulaganja.  A onda su čelnici grada rešili da Tamiškom keju podare novi život. Od marta 2022. do danas, pred očima Pančevaca kej proživljava drugu mladost. Već tada je najavljeno da će se rekonstrukcija i dogradnja keja raditi na potezu od mosta na Tamišu do Brodoremonta. Svetlo dana ugledali su raskošni planovi u okviru kojih bi bili izgrađeni: Novi sportsko-rekreativni tereni, moderna dečja igrališta, nove pešačko-biciklističke staze, sankaonica i skejt park, prostor za kućne ljubimce, prošireni amfiteatar, teatar na vodi, suvenirnica, info-pult… I prionulo se na posao.

Zbog obima radova projekat se izvodi u fazama, kako bi i tokom rekonstrukcije sadržaji na keju bili dostupni građanima i posetiocima. Čitav posao, spektakularnim projektom, biće okončan 2030. godine. U pitanju je  izgradnja pasarele preko Tamiša. Reč je o pešačko-biciklističkoj pasareli koja će omogućiti odlazak u Gradsku šumu. Izgradnja pasarele omogućiće prelazak iz grada na drugu obalu reke Tamiš i obilazak simbola grada Pančeva, a to su kule svetionici, koje su jedinstvene bliznakinje na celom toku Dunava.

Inače, osim zabavno-rekreativnog karaktera Tamiškog keja, ne izostaje ni briga o još jednoj važnoj funkciji. Ne treba zaboraviti da se tamiško priobalje smatra plućima grada. Stoga će u neposrednoj blizini reke biti posađeni poljski jasen, hrast lužnjak, crna jova, bela vrba, a u gornjem delu Potamišja, gde je mogućnost plavljenja mala – mleč, gorski javor i sitnolisna lipa. Očuvanje predeonog diverziteta rečne obale sa šetalištem, deo je projekta vrednog 20 miliona dinara, koji uz lokalnu samoupravu, sufinansiranjem podržava Ministarstvo zaštite životne sredine. Grad Pančevo je za nabavku i postavljanje novih sadnica, zamenu starih i obolelih i uređenje zelenih površina, opredelilo 12, a Ministarstvo ekologije odobrilo osam miliona dinara.

Od starog mosta u Ulici Moše Pijade do parcele Brodoremonta, ukupna dužina šetališta je oko 1.600 metara i zauzima površinu od čak 19.000 kvadrata. Izvedbom čitavog projekta privredni i turistički potencijal grada biće značajno poboljšan. Prihodi lokalne samouprave, znatno uvećani. omogućiće dalja ulaganja u nove projekte i otvoriti nova radna mesta.

Nakon svega, jedno je jasno – Pančevo je sišlo na reku!

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Članak Infrastruktura – SIĆI DO REKE se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Taman smo se namerili da pišemo o selu Starčevu, kada smo naišli na jedno zanimljivo objašnjenje. S obzirom na činjenicu da smo ga sreli upravo u “Starčevačkim novinama” valja mu verovati. Stvar deluje vrlo razložnom. Naime na osnovu važeće klasifikacije, u Republici Srbiji postoje naselja gradskog i seoskog karaktera. Svako naselje u kome je udeo poljoprivrednog stanovništva manji od 30 odsto, čini ga – naseljem gradskog karaktera. Tamo gde je udeo poljoprivrednog stanovništva veći od 30 odsto, govorimo o selu. A konkretno u Starčevu, još na popisu 1981. godine, poljoprivredom se bavilo manje od trećine meštana, te je upisano kao naselje “gradskog karaktera”. Tome je naravno, najviše doprinela snažna industrijalizacija u ovom regionu. Doduše, urbanizacija mesta u onom karakterističnom, lako vidljivom smislu, počela je relativno nedavno, od kada Starčevo i infrastrukturno i vizuelno dobija nove obrise.

Zapravo, jedna stvar je gotovo neverovatna… Starčevo je naselje koje svoj život provodi u amplitudama između daleke prošlosti i budućnosti. Upravo smo nešto rekli o budućnosti koja se Starčevu uveliko osmehuje. A sa druge strane, znana nam je okolnost koja je ovo naselje odavno uvela u istrorijske udžbenike širom sveta. Dakako, o Starčevačkoj kulturi je reč.

Starčevačka kultura je nastala je na mestima gde je ranije postojala kultura Lepenskog Vira. Donela je početke stalnog naseljavanja stanovništva i poljoprivrede. Gajenje pšenice i uzgajanja stoke. Prva iskopavanja na lokalitetu Starčevo, koji se nalazi na levoj obali Dunava, rađena su 1939. godine, a nastavljena pedesetih godina. Nađene su grube keramičke posude, ali i keramika oslikana sa geometrijskim ornamentima, kao i antropomorfne figurine rađene od pečene zemlje. Pronađena su i oruđa od kamena i kostiju. Datiranje nalaza nije sasvim pouzdano, ali se uzima da pokrivaju period petog milenijuma pre nove ere.

Najverovatnije je da su naselje u sadašnjem obliku osnovali doseljenici iz Srbije, koji su ovde stizaliod seobe pod Arsenijem Čarnojevićem. Smatra se da je nastalo između 1690. i 1716. godine. Nakon oslobađanja od Turaka dolazi do novog naseljavanja. Starčevo je od 1764. godine pravoslavna parohija u Pančevačkom protoprezviratu. Austrijski carski revizor Erler je 1774. godine konstatovao da mesto pripada Pančevačkom distriktu. Sudbinu naselja obeležilo je kasnije osnivanje Banatske vojne granice. Naselje ima militarski karakter. Prolazile su godine… Posle Drugog svetskog rata i odlaska Nemaca, došlo je do nove kolonizacije, u okviru koje su mahom pristigli ljudi iz krajeva koji su se nekada zvali „užom Srbijom“. A onda postepeno, dolazi do onoga o čemu smo već govorili. Neposredna blizina Pančeva, snažan razvoj industrije, menjaju socijalnu strukturu meštana.

Ono što je možda i najvažnije, jeste da se u Starčevo doseljava i dalje. Posla ima, mesto je komunalno izvanredno opremljeno, a Beograd i naročito Pančevo, nalaze se na dohvat ruke. Stoga ne čudi da se u poslednje vreme cene stambenih objekata u Starčevu na tržištu izjednačavaju sa onima u većim gradovima.

Krenulo se od neolita. A opet, za Starčevo – budućnost je tek počela.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Članak Starčevo – PAMTE OD NEOLITA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Samo činjenica da se selo Omoljica nalazi u prirodnom zaleđu i neposrednoj blizini Pančeva, odnosno Beograda, učinila je da ovo veliko mesto duge istorije, u vojvođanskom „predanju“ nema još istaknutiji položaj. Osnovne činjenice su neosporne. Hronološki poređane, izgledale bi ovako.

Najstarija kuća u selu je iz 1766. godine, i u njoj je bio štab 10. banatske regimente. Posle toga je u zgradi bio kontumac (karantin) gde su određeno vreme provodili putnici koji su dolazili iz Turske (Srbije). Jedno kratko vreme u njemu je boravio i Vuk Karadžić. Danas je mesto prepoznalo turizam kao razvojnu šansu. Sedamdesetih godina otkriven je izvor lekovite vode. Izvor ima temperaturu od 37,5 stepeni a voda je bogata fosforom.

Reka Ponjavica, koja se delimično nalazi u ataru sela Omoljica, proglašena je za zaštićeno prirodno dobro, Park prirode. U moru manifestacija koje se održavaju po Vojvodini, jedna je posebno prepoznatljiva. Reč je o međunarodnom festivalu amaterskog filma „Žisel“ koji se redovno održava od 1971. godine. Reč je o festivalu amaterskog filma posvećenom seoskom životu. U međuvremenu, festival je proširen i na fotografiju.

Na području naselja otkriveni su ostaci iz neolitskog doba. Predmeti se čuvaju u Vršačkom i Temišvarskom muzeju. Otkriveni su i spomenici koji vode poreklo iz bronzanog doba i to iz vremena od 1500 – 1000. god p.n.e. a danas se čuvaju u pančevačkom muzeju. Predmeti i novac, ukazuju da su ovde živeli ljudi u vremenu Kelta, Rimljana i Vizantije. Postoji predanje da su prvi naseljenici ovog sela poreklom iz Homolja i da je po njemu naselje dobilo ime Homoljica. U matičnim knjigama sve do 1882. godine selo se naziva Homoljica, a od tada pod imenom Omoljica onako kako se u narodu izgovaralo.

Evo i malog kurioziteta. U Omoljici je 1976. godine snimljen film i televizijska serija „Salaš u malom ritu“. Uopšte gledano, Omoljici nikakvi specijalni kurioziteti i ne trebaju. Selo je od Pančeva udaljeno 15 kilometara a od Beograda 38. U vreme u kojem se konfor svakodnevnog života prepoznaje kao prioritet, mir seoskog života u korelaciji sa činjenicom da se za manje od pola sata nalazite u velikom gradu, prepoznat je kao dobitna kombinacija. Omoljica danas ima preko 6.000 stanovnika. I imaće sve više. Fantastično zaleđe južnog Banata, u sazvučju sa velegradskom bukom Pančeva i Beograda, nemaju alternativu. Uostalom, Omoljici se tek smeši razvoj turizma i svega ostalog što ova delatnost donosi. Dovoljno je samo pomenuti reku Ponjavica, koja nastaje kod Omoljice spletom kanala koji se severno od Ivanova ulivaju u Nadelu. Kretanje motornim plovilima je zabranjeno radi sprečavanja zagađenja, čime su stvoreni uslovi za kupališni i ribolovni turizam. I sve to na pola sata od beogradske Knez-Mihajlove ulice. Selo koje ušlo u svoj treći vek postojanja, za budućnost ne treba da brine.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Članak Omoljica – TAKO BLIZU, A TAKO DALEKO se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Zasigurno najneobičniji manastir u kojem smo bili jeste Vojlovica. Najpre ćete imati problema da ga uopšte uočite. I niste krivi. Manastir se i bukvalno nalazi u okviru kruga Rafinerije nafte „Pančevo“. Beskrani dimnjaci i karakteristična postrojenja jedne rafinerije, u ovom slučaju, u svojim nedrima kriju čitav manastir. I to ne bilo kakav manastir. Prema najstarijoj verziji, manastir je osnovao 1383. godine despot Stefan Lazarević, sin kneza Lazara, a najstariji pouzdani izvor ostavio je jeromonah Partenije 1542. Godine. Neka predanja govore da su crkvu podigli monasi misionari zvani „sinajci“, koji su se doselili iz srpskih krajeva.

Tokom Drugog svetskog rata u manastiru su Nemci držali zatočene srpskog patrijarha Gavrila Dožića i vladiku žičkog Nikolaja Velimirovića. Tokom godina provedenih u manastiru, a pre odlaska u logor Dahau, vladika Nikolaj je pisao. Ove njegove beleške jedinstveno su svedočanstvo iz tog perioda. Zbog podizanja Rafinerije nafte u Pančevu koja je izgrađena na manastirskom posedu 1965. život u manastiru Vojlovici je bio ugašen. Problem je posle više godina prevaziđen, život u manastiru je obnovljen, a fabrika i manastir danas postoje u retko viđenoj simbiozi.

Poslednji put je rekonsturisan i obnavljan osamdesetih godina.Uz obnovu, urađeni su i konzervatorsko-restauratorski radovi na crkvi, na osnovu kojih je ukazano na to da u crkvenoj građevini postoji više slojeva živopisa, iz različitih perioda gradnje i obnove, gde najstariji sloj potiče iz 15. ili prve polovine 16. veka. Manastirska crkva posvećena prazniku Saboru arhanđela Mihaila i Gavrila, zidana je 1752. godine od cigle. Ikonostas je bio pozlaćen. Posebno je vredna čudotvorna ikona Presvete Bogorodice, a sa desne strane pevnice nalazile su se mošti Prepodobnog oca Grigorija Sinajskog. U manastirskoj riznici je vredna srebrna ložica iz 1558. godine, i panamar jeromonaha Nikanora iz 1717. godine.

Mnogi koji su u novije vreme dolazili u manastir Vojlovica, pamte ga po jeromonahu Dimitriju (Laziću). Otac Dimitrije koji se zamonašio u manastiru Bavanište, najzaslužniji je za „renesansu“ manastira koji se nalazi u krugu pančevačke rafinerije. Posle duge bolesti, jeromonah Dimitrije upokojio se pre nekoliko godina. Danas će vas u manastiru Vojlovica dočekati jeromonah Teodor, sa kojim ćete nakon neke od redovnih službi, moći da provedete vreme u razgovoru koji će vam zasigurno ukrepiti dušu.

Manastir Vojlovica osim svog zaista krajnje neobičnog okruženja, jedinstven je po mnogo čemu. Borba za povraćaj zemlje koja mu je oduzeta i dalje se vodi. U međuvremenu, konak manastira postao je vlasništvo Opštine Pančevo. Ali bar se ovde za vreme ne mari. Bogoslužbene knjige, ali i drugi pokretni vredni predmeti manastira Vojlovice kao što su ikone, slike, ikonostas proglašeni su za spomenike kulture rešenjima iz 1952. i 1968. godine, a 1991. godine Manastir Vojlovica stiče status spomenika kulture od izuzetnog značaja. Prostor u kojem sedam vekova odjekuju molitve, takav je kakav jeste i tu se ništa ne može ni dodati ni oduzeti. I šta bismo više. Doći, svakako doći. Jedan od retkih banatskih manastira, raduje se dolascima.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić i istorijski arhiv Pančeva

Članak Vojlovica – PO VERI VAŠOJ se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Iako meštani većine sela, vole za svoje mesto da kažu da je „čudno“ i posebno, uglavnom to nije slučajno. Ali za Ivanovo – greške nema. Da, Ivanovo jeste posebno. Najmanje selo u opštini Pančevo, zaslužuje ne jednu, nego bar tri reportaže. Na samom početku, za broj stanovnika nas ne pitajte. Najpribližnija cifra jeste oko 1.000, sa napomenom da ovde ne vredi ono „prebrojte nas na spavanju“ i doći ćete do tačnog broja. Jer ovde sve zavisi od toga, u koje doba godine biste to prebrojavanje vršili. Naime, leti bi broj sigurno bio bio znatno veći nego u januaru recimo. Tajne nema. Broj izvornih stanovnika sela se smanjio. Ali je na drugoj strani, značajno porastao broj onih koji su Ivanovo izabrali za svoj drugi dom. Iako će vam na prvi put izgledati kao da je „na kraj sveta“, stvarnost je potpuno drugačija. Preko Dunava, selo je na dva kilometra od Ritopeka, a na jedva pet kilometara od Grocke. Veze sa Beogradom i naravno Pančevom su odlične. Stoga su ovaj mir, za velika mesta nezamisliv, mnogi izabrali da bude mesto njihovog odmora, a za mnoge penzionere iz Beograda na primer, Ivanovo je postalo i dom. E sada, koliko je tu „pravih“ stanovnika sela – od volje vam.

Uglavnom, Ivanovo je od vajkada poznato po mnogo čemu. Nekada se najviše pominje po svom nesvakidašnjem nacionalnom sastavu. Ovde naime, složićemo se ne baš karakteristično, žive Bugari. Ali i Mađari, Makedonci, Rumuni, Srbi… Ko god da zafali, to više ne bi bilo Ivanovo kakvog ga znamo i kakvo treba da bude.  Uostalom, ovde su sve table na institucijama i zgradama ispisane na tri jezika: srpskom, mađarskom i palćenskom, ( jeziku banatskih Bugara, koji su za razliku od većine svojih sunarodnika, katoličke vere). Svakog 21. februara u ovdašnjem Domu kulture, obeležava se međunarodni dan maternjeg jezika. Kažu nam da se recituje i peva na više od deset jezika, među kojima su i grčki, cincarski, jevrejski…

Uz to, pažnju privlači činjenica da Ivanovo ima sasvim osoben geografski položaj. Sa svih strana, okruženo je vodom. Spomenik prirode Ivanovačka ada, Dunav, Nadela, Ponjavica… Sve to u prirodnom ambijentu kojeg nema na daleko. Kako neko reče: Ne treba previše pričati, tržište je najbolji pokazatelj stanja na terenu. E pa raspitajte se za cenu kuća i vikendica u Ivanovu. U poslednje vreme, sve su nekoliko puta skuplje nego ranije. A to svakako, nije bez razloga. I nije… U neposrednoj blizini dva velika grada, a usred netaknute prirode, selo ima osnovnu školu iz 1888 godine, ambulantu sa apotekom, poštu, sjajan Dom kulture, sređene puteve… Inače, Ivanovo je osnovano 1868. godine kada je odobreno koloniziranje oko 200 bugarskih – palćenskih i desetak nemačkih porodica. Važi kao izrazito živopisno. Muzičari, fotografi, umetnici svih vrsta, ovde više nego rado dolaze. Najpoznatije manifestacije su: Međunarodni festival harmonike „Zlatna dirka Vojvodine“ i Foto-safari, na kojem već 15 godina fotografi obilaze selo i okolinu i prave nestvarne foto zapise. Tu su naravno i avgustovski “Ribarski dani i noći”. Na sve to, valja dodati vožnju biciklima, brojne drvorede, plovidbu Dunavom. I sve je to Ivanovo. Selo kojeg valja videti.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Članak IVANOVO – NA KRAJ SVETA – USRED SRCA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Neposredna okolina Pančeva živi je dokaz tvrdnje da svaku informaciju, bez obzira koliko nam se ona čini verodostojnom, treba proveriti iz više izvora. Tako je recimo, Pančevo decenijama sinonim mesta koje poseduje tešku industriju sa svim pozitivnim i negativnim okolnostima koje ta činjenica nosi. Petrohemija, rafinerija nafte, fabrika veštačkog đubriva, fabrika za proizvodnju hemijskih sredstava za domaćinstvo… Rojevi fabričkih dimnjaka u večitoj brobi sa ekologijom, čine se tipičnim prizorom ovog grada. I to je ono što manje ili više svi znaju. Ali potrebno je samo malo truda i prići Pančevu sa druge strane. A tu će vas doslovno zaskočiti nešto što ste najmanje očekivali.

Dunav i Tamiš su nešto sa čime govoreći o Pančevu svakako računamo. Ipak, verovali ili ne, to je samo jedan od njegovih aduta. Neposredna okolina grada, raspolaže sa takvim prirodnim potencijalima, da će vam se na mah učiniti da ste se vratili nekoliko vekova unazad. Samo desetak minuta vožnje od rafinerija nafte recimo, već se nalazite u prirodi koja neodoljivo asocira na Vojvodinu kakvu znamo iz drevnih priča i legendi. Samo na tom kratkom potezu od Pančeva do Banatskog Brestovca, sve vreme ste okruženi vodom kojom do tada možda ni imena niste znali. I naravno, u okruženju ste prirode koja vas očarava.

Za Park prirode „Ponjavica“ verovatno ste i čuli. Deo reke koji je pod zaštitom u dužini je od 10 kilometara. Dovoljno da na njemu sretnete oko 100 biljnih vrsta, ždrala, čaplju i još 40 vrsta ptica, dok u vodi živi oko 20 vrsta ribe. Šetajući Parkom, gotovo svakim korakom prelazite u neko novo stanište. Čas vam se učini da ste u šumi. Pa u tipičnom močvarnom okruženju. A onda ste u Banatu kakvim ga uobičajeno zamišljate. Pa kada taman pomislite da je to sve, par minuta odatle, stižete do reke za koju osim lokalnih meštana retko ko zna. Hajde da proverimo… Da li ste čuli za Nadelu? Ispravnije je reći da je u pitanju vodotok, duži od 80 kilometara. Izvire u blizini Tomaševca i sve dok se ovde ne ulije u Dunav, skuplja u sebe vode iz pritoka i kanala. Stariji meštani, o Nadeli pričaju kao o nekada moćnoj reci na kojoj se učilo ribarenju i alaskom životu. Nažalost, reka se sve vreme koristi i kao drenažni kanal za otpadne vode iz industrijskih postrojenja. Stoga ekolozi neprestano vode borbu za njeno ozdravljenje. Ali verujte nam na reč… Nadelu i ovakvu kakva jeste, treba videti i doživeti.

Dunav, Tamiš, Ponjavica, Nadela – i čak ni to nije sve. Rekosmo da ste ovde sve vreme okruženi vegetacijom, vodom i dragocenim životinjskim svetom. Na desetak ili tek samo malo više kilometara daleko od Pančeva, čija javna slika toliko odudara od ovog o čemu vam upravo pričamo. Ako ne verujete, dođite i istražite sami. Ono što je sasvim sigurno, pokajati se nećete!

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Članak Priroda – OVOME SE (MOŽDA) NISTE NADALI se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.