Surduk je reč turskog porekla i označava „provaliju“. Malo je sela koja u tolikoj meri odgovaraju svom imenu, koliko naš, podunavski Surduk. Na njegovu sreću, ime je ostalo ali se mnogo toga drugog promenilo. Selo je oduvek bilo „drumsko“. Nastalo je u Dunavskoj ulici, na mestu na kojem je nekada bila lesna dolina koja se spuštala prema Dunavu. Tri poprečne ulice, koje se ukrštaju s glavnom. Može li jednostavnije? Modernu sudbinu sela odredila je činjenica da se, naročito poslednjih godina, sve karte tako poklapaju, da u ovoj igri Surduk naprosto ne može izgubiti. Sve hodeći niz reku,  u pravcu od Novog Sada, najpre stižete u Stari Slankamen, pa ovamo. Onda produžavate za Belegiš i Banovce. Do Beograda imate četrdesetak kilometara.

Manje od sat vremena vožnje treba vam do Novog Sada a ni pola sata do opštinskog središta Stare Pazove. Tu su vam i aerodrom i autoput.  Dok stojite u centru Surduka, nalazite se u epicentru svega. A opet usred poludivlje prirode koja fascinira. O tome koliki sklad prirode i čoveka na ovom mestu vlada, govori činjenica da okolina Surduka danas ima preko 400 vikendica. Uz njih naravno, odmah idu i prateći sadržaji. Prodavnice, restorani, turistički i rekreativni sadržaji. Sve zajedno em oplemenjuje izgled mesta, em donosi ljude i novac. Vreme kada se živelo od Dunava i teškog ratarenja, odavno je deo prošlosti. Iz mesta se sve manje odlazi u pravcu velikih gradova, a sve više iz njih dolazi ovamo.

Centar sela danas izgleda besprekorno. Radilo se na školi, sportskoj hali, asfaltiranju puteva. Bez lažne skromnosti ali malo je opština koje se poput Stare Pazove mogu pohvaliti da su toliko uradile za ravnomeran razvoj svakog mesta. Uostalom popis stanovništva pokazuje da ovde ne postoji uobičajen trend u kojem se jedan dominantan centar razvija na račun ostalih. Nova Pazova, Vojka, Golubinci, Belegiš, Banovci, Surduk, pa čak i Krnješevci preko kojih opština izlazi na autoput prema Šimanovcima, danas imaju infrastrukturu ravnu gradskoj. I gde god da odete, niko se ne oseća zakinut. U današnje vreme to je ravno podvigu.

Uostalom to je najbolje proveriti tamo gde se sve ove okolnosti itekako mere. Na tržištu nekretnina dogodilo se nešto što ni samim meštanima nije jasno. Više nikoga ne iznenađuje oglas da se recimo kuća u Surduku prodaje za 120.000 evra! I kupaca uvek ima. A kako i ne bi kada vam ovde treba desetak minuta da obavite ono što bi u gradu trajalo satima. U centru sela locirani su svi objekti javnih službi: osnovna škola koja je područna osnovnoj školi u Belegišu, hram prenosa moštiju Svetog Oca Nikolaja koji je stariji od dva veka, stadion FК „Borac“, zdravstvena ambulanta, predškolska ustanova i obdanište, nekoliko prodavnica, pošta. U mestu rade vinarija „Milanović“, konjički klub „Koversano“ koji od 1993. organizuje seosku „Fijakerijadu“ i udruženje žena „Jefimija“.

Posebna priča je bazenski kompleks „Horizont“. A isto tako za nekoliko minuta lagane šetnje, stižete na samu obalu Dunava koja je lako prepoznatljiva po svojim pod oštrim uglom odsečenim zaravnima, koje izgledaju kao da se obrušavaju na reku. Inače, ovi lesni odseci svoju najveću visinu od preko 50 metara, dostižu baš kod Surduka. Dunavski lesni odsek je 2000. godine proglašen za područje od međunarodnog značaja za ptice, jer predstavlja značajno gnezdilište za bregunice, pčelarice, vetruške i kukumavke. Surduk nema uređenu plažu, ali u blizini, na brdu iznad, nalazi se spomenik NOB-u (Svetionik), koji predstavlja jednu vrstu nepokretnog kulturnog dobra. Svetionik je pod zaštitom Zavoda za zaštitu kulture Sremska Mitrovica i delo je vajara Jovana Soldatovića.

Naravno, velika pogodnost je i dobar komšiluk. Dobrim putem iz Surduka, treba vam pet kilometara do Belegiša i još toliko do Starih Banovcima. S obzirom da ovi drugi već imaju ponudu robe i usluga u nivou kakvog manjeg grada, onda je jasno da vam je sve to lako dostupno i iz samog Surduka. Ispostavlja se nekako da se tolika uslovljenost geografskim karakteristikama mesta pokazala dobrom. S obzirom da mora da se razvija „duž puta“, nikada nije moglo da ide u širinu i bude veće 1.500 stanovnika. Tako je Surduk uvek zadržao svoju formu ali i mentalitet i onu pravu, kako ovde uživaju da kažu, pravu sremačku atmosferu. Sve vam je na dohvat ruke. A opet, ako želite da živite u opuštenom ritmu, na način na koji se to nekada radilo – izvolite! Od volje vam. Surduk vam pruža priliku da odaberete život po svojoj meri.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Stara Pazova.

Članak Surduk – SAMO PRAVO, PA POLAKO se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Detaljni podaci dobijeni na osnovu poslednjeg popisa stanovništva još nisu dobijeni. Oni preliminarni jesu. Čim su saopšteni rezultati popisa po opštinama, Stara Pazova je naravno stala u prvi red. A razlog je interesantan. Opština Stara Pazova ima 62.645 stanovnika. To je približno 5 odsto manje nego na prošlom popisu. I verovali ili ne, ovo je najmanje smanjenje stanovništva u odnosu na sve opštine u Sremu, gde je pad broja stanovnika za 9 odsto. A pazite sada ovo! Iako je broj stanovnika manji, broj stambenih jedinica je drastično veći. Sada ih je popisano 27.550, a pre 11 godina bilo ih je 24.448. Preko 3.000 novih stanova nije zanemarljiva činjenica.

Ako bi neko izveo zaključak, da to onda znači da je u ponudi previše stanova, prevario bi se. Što se prodaje samih stanova tiče, investitori kažu da čim dobiju građevinsku dozvolu, uspeju da prodaju dobar deo stanova. A onda kako napreduje gradnja i prodaja ide svojim tokom. Investitori kažu, dokle god bude kupaca cene novih stanova neće padati. A i zašto bi kada je jedan od njih početkom godine izjavio da na jedan stan bude i po deset zainteresovanih kupaca. Uostalom, ako ovih dana prolazite kroz Pazovu, obratite pažnju! Istovremeno ćete naići na nekoliko gradilišta na kojima se uveliko podižu nove stambene zgrade. Zapravo, jedini pravi zaključak mogao bi biti da ljudi sa jedne strane veruju u perspektivu koju ovaj grad pruža. Ulaganje u Staru Pazovu uvek je dobra odluka za plasman sopstvenog kapitala a kupovina nekretnine u ovom  gradu, sigurna investicija.

Sa druge strane, svako od nas zna bar nekoga ko je prodao stan u Beogradu ili Novom Sadu i kupio stan u Staroj Pazovi. Poslednjih godina intenzivno jača razmišljanje da je porodični život u manjem gradu višestruko poželjniji. Imate sve što vam treba kada je u pitanju urbana infrastruktura. Možete da se obrazujete, lečite, dobijate jednako kvalitetne usluge ma kojeg tipa. A opet, sve se obavlja daleko brže, jednostavnije, u ritmu koji vama odgovara. Naravno, na dohvat ruke od mesta koje ste odabrali za život, nalazi se netaknuta priroda, mir i tišina o kojoj u velikom gradu možete samo da sanjate. Uostalom, i ti gradovi nalaze se na četrdesetak minuta vožnje od vas.

A tu je svakako i ekonomska računica. U Beogradu kvadrat stan na manje atraktivnoj lokaciji staje 2.000 evra. Na poželjnijim je preko 3.000. Ako to uporedimo sa cenama stanova u Staroj Pazovi, koje su daleko niže, pa na to dodamo i eventualnu mogućnost da želite da se bavite nekom vrstom privatnog biznisa za šta ovde postoje idealni uslovi – odluka je doneta. Em dobiješ dvosoban ili veći stan, po ceni garsonjere u velikom gradu. Em imaš bolji kvalitet svakodnevnog života. A kada zatreba, za tili čas najznačajnijim saobraćajnicama kojima si bukvalno okružen, možeš da stigneš gde hoćeš. Uz to, imaš sigurnost da je ekonomska perspektiva Stare Pazove obezbeđena i nije ničim dovedena u pitanje. Kada sve ove elemente spojite u jedno promišljanje, shvatite da je zamah ovdašnje stanogradnje potpuno logičan.

Ono nepoklapanje u broju žitelja i broja stanova na nivou čitave opštine, odnosi se i na to da je po selima veliki broj ljudi starije dobi. Mnoga, naročito podunavska sela, imaju drastično povećano prometovanje vikendica. Ova naselja prepoznata su kao idealna destinacija za odmor. Život u gradu je nešto drugo. I zato nikoga ne čudi kada u Staroj Pazovi ugleda više građevinskih mašina i kranova, nego u nekim gradovima većim od 30.000 stanovnika. Kada saberete i oduzmete, stvar je zapravo potpuno jasna.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Stara Pazova.

Članak Stanogradnja – RAČUNICA JE JASNA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Retko se dešava da dođeš u neko selo i prvo što ugledaš bude škola. I to ne zato što ti je za nju pogled prvo zapeo – već što ima izgled koji vas ostavi u stanju pozitivnog šoka! Zapravo da budemo iskreni, ne možemo da se setimo da smo u nekom gradu videli lepšu i moderniju osnovnu školu. Više liči na futurističko zdanje nekog fakulteta nego na seosku školu. Mislimo tu i na veličinu i na vizuelni utisak. Svaka čast! Počela je da radi pretprošle jeseni. Podignuta je na mestu na kojem se nalazila stara školska zgrada. Raspolaže sa deset učionica, dva ateljea, dva kabineta, bibliotekom, informatičkim kabinetom, medijatekom, produženim boravkom sa čajnom kuhinjom i trpezarijom i šest kancelarija.

Alal vera. Škola „Vera Miščević“ potpuno je opremljena video-nadzorom, liftovima za invalide, protivpožarnom centralom i potpuno novim inventarom. Oni koji imaju decu školskog uzrasta, a nisu iz sela, verovatno padaju u iskušenje da se dosele u Belegiš samo zato da bi im deca ovde išla u školu. Valja pomenuti da škola i svoje izdvojeno odelenje u Surduku.

Imamo običaj da kažemo kako se svako od devet naselja u ovdašnjoj opštini, nalazi u stanju vidljivog razvoja i prosperiteta. Najpre zbog lokacije, koja je u svim slučajevima izvanredna a onda naravno i umešnosti da se ta privilegija iskoristi. Belegiš se nalazi na, za vojvođanske prilike ozbiljnoj nadmorskoj visini od 119 metara. Sa jedne strane graniči se sa Surdukom, sa druge se nalaze gotovo pripojeni Stari Banovci, preko reke je Banat, a u zaleđu Stara Pazova. Inače, Belegiš je nastao u 16. veku, kada su se na ovaj prostor, uz veliku reku, doselile 23 porodice. Sagradili su malu crkvu od pletera, pokrivenu trskom. Godine 1731. izgrađena je druga, modernija crkva. Tada je selo već brojalo 230 kuća.

Pošto je Dunav odnosio breg na kom je bila druga crkva, njeni zidovi su počeli da pucaju i tonu u zemlju. Sadašnja crkva, izgrađena 1927. godine, jeste treća koja je podignuta otkako je selo nastalo. Ima dva tornja i najveća je u sremskoj eparhiji. Pre nekoliko godina kompletno je renovirana. Seoska slava je Prenos moštiju Svetog oca Nikole, i slavi se 22. maja. Belegiš se diči narečenom crkvom, školom, fudbalskim stadionom, ambulantom, modernom predškolskom ustanovom, Domom kulture sa bioskopskom salom, konjičkim klubom, lovačkim društvom, vikend-naseljem, jedinstvenim dunavskim adama i krajolikom koji je, naročito posetiocima iz grada, pomalo nestvaran.

Ovaj deo dunavske obale, kojoj pripada i tri kilometra uz Belegiš, karakterističan je po brežuljcima što izgledaju kao da su odsečeni velikom kašikom za tortu. Ti odseci imaju mnoštvo surduka, koji daju neopisivu draž čitavom ovom predelu. Naime, selo je poznato i po jedinstvenom fenomenu. Ovdašnje dunavske ade, koje u zavisnosti od nivoa reke svake godine izgledaju potpuno drugačije i imaju nov raspored, pravi su raj za turiste. Velika ada je najveća ada na ovom delu dunavskog toka od Banovaca do ušća Tise. Na severnom kraju ade nalazi se popularna plaža. Na istočnoj strani ade su dva do tri rukavca pogodna za pristajanje i ribolov. Između istočne obale ade i leve obale Dunava, odnosno Velike i Male ade, nalazi se takozvana „plićina“ pogodna za vožnju glisera, skutera i skijanje na vodi. Uostalom, turizam je karta na koju se Belegiš sprema ozbiljno da zaigra.

Zapravo, priču završavamo onako kako smo je i počeli. U Belegišu na koju god stranu da pogledaš, ostaneš zadivljen. Krenuli smo sa zgradom osnovne škole, a posle smo shvatili da ovde nema ničega što se ne bi moglo smatrati uzornim i uređenim. Pokušavajući da ih bar negde uhvatimo nezatečene, pitali smo Belegišane za fudbalski klub. Računajući da je sigurno mali i tavori u nekoj od nižih liga. Kako da ne! Fudbalski klub „Podunavac“ osnovan je još 1933 godine. Ima upravnu zgradu sa svlačionicama, kancelarijama i restoranom, na čemu bi mu i neki superligaši pozavideli. Teren zategnut „pod konac“ liči na one u engleskom stilu. A za kraj ide ono najinteresantnije. „Podunac“ se takmiči u litnoj Vojvođanskoj ligi, gde igra sa klubovima iz Novog Sada, Zrenjanina, Pančeva… a recimo, u ovom trenutku je na tabeli daleko bolji od „Jedinstva“ iz Stare Pazove!

I opet nema stajanja. Kada dođemo za pola godine, ugledaćemo nešto novo. Jer to se ovde podrazumeva.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Stara Pazova.

Članak Belegiš – E OVAKO SE TO RADI! se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

O Staroj Pazovi obično govorimo fascnirani njenim ekonomskim i urbanim razvojem. I tek odjednom primetimo da zapravo svi preskaču ono što se u nedostatku ovako moćnih argumenata kakve ima Pazova, u drugim mestima stavlja u prvi plan. Na primer, znamo li kako je poteklo njeno ime? Šta znamo o njenoj istoriji? Ispada nekako da je Stara Pazova skočila na lestvicu u kojoj se govori o industrijskim zonama, investicijama, infrastrukturi … a da smo usput zaboravili da je ovo ipak jedno pre svega pitomo mesto, mirnih, jednostavnih i kulturnih ljudi. Pa hajde onda da ispravimo „nepravdu“ i malo zaronimo u prošlost, jer ovde se samo o budućnosti govori. Dakle, što se tiče porekla imena Pazova nema pouzdane i bezuslovne teorije. Možda najbliže realnom prosuđivanju izgleda pretpostavka da je ovo bilo graničarsko naselje. A na granici uvek moraš „paziti“, u smislu „stražariti“. Naselje se pominje još u 15. veku ali su ga starosedeoci zbog problema sa visokim vodama napustili.

Nailazilo je doba stalnih migracija. Istoričari kažu da je od formiranja Hrvatsko-slavonske vojne granice 1750. godine,  Pazova postala graničarsko mesto. Ovaj mešoviti vojničko-zemljoradnički status, znčio je recimo da se kapetan vojske stara o ekonomiji i obrazovanju meštana. Stanovnici te prvobitne „Pazuhe“ su bili poreklom iz Like, i prvih 20 godina u njemu su bili isključivo Srbi. A onda je došlo do masovne kolonizacije Slovaka iz Zvolenske, Turčjanske i Liptovske oblasti. Doseljavanje nije bilo jednovremeno. Crkvene knjige beleže da je 1784. u mestu živelo 1.348 Slovaka i 426 Srba. Zna se i to da sadašnji naziv Stara Pazova datira od 1792. godine.

Lokalna vlast organizovala je ušorenu izgradnju mesta. Kuće panonskog tipa bile su od naboja. Kuće su bile niske, sa malim prozorima i samo dva ili tri odelenja. Veliki prelom dogodio se polovinom 19. veka, kada su počele da se grade kuće od cigala, a krov umesto trskom, pokriva crepom. U Staroj Pazovi je tada radilo pet ciglana. Pod je bio od dobro nabijene zemlje pa se jednom nedeljno mazao tečnom glinom. Kasnije se prešlo na podove od dasaka. Voda se pila iz kopanih bunara, da bi vremenom bunari bili u svakom dvorištu. Tek 1934. Stara Pazova je počela vodom da se snabdeva iz arterskih bunara sa većih dubina. Glavne ulice, tek krajem veka dobile su tursku kaldrmu, makadam. Ostale su od ranog proleća do kasne jeseni bile okupane prašinom. Nazivi ulica nastajali su spontano. Pa smo tako imali „Srpski kraj“. Dolaskom Slovaka bilo je i sve više ulica: Selenski šor, Krivi šor, Dlhi šor, Kurta šor.

Od 1895. godine iz parnog mlina Stara Pazova snabdevala se strujom i postala osvetljena pre mnogih drugih gradova. Do Drugog svetskog rata gajila se i konoplja a u Staroj Pazovi je bilo pet uljara. Razvojem poljoprivrede, razvijali su se i zanati: opančari, šeširdžije, ćurčije, kolari, kovači, sarači. Još u pretprošlom veku bila je čuvena pazovačka stočna i žitna pijaca. Od značajnijih građevina koje i danas obeležavaju mesto, beležimo zgradu hotela i banke kojuje početkom prošlog veka podigao Nikola Petrović, jedan od najbogatijih veleposednika. Građenje sadašnje pravoslavne crkve započeto je 1827. Godine, nedaleko od prve crkve okojoj nema sačuvanih podataka. Crkva je posvećena Svetom proroku Iliji. Paroh je od 1896. Godine bio Simeon Aranicki, koji je prikupljao građu o nastajanju mesta i napisao knjigu o Pravoslavnoj srpskoj parohiji u Staroj Pazovi.

Zgrada Slovačke evagelističke crkve potiče iz 1788. godine, a takođe je podignuta na mestu prethodne porušene crkve.  Čuven je bio sveštenik Vladimir Hurban koji se borioza osamostaljivanje Slovačke evangelističke crkve. Njegov sin, Vladimir Hurban Vladimirov, jedna je od najznačajnijih ličnosti Stare Pazove. Pisao je dramska dela koja su govorila o doseljavanju Slovaka i vernoprenosila elemente života na selu i raslojavanje u društvu koje je postajalo sve vidljivije.

Po pisanim tragovima Antona Cuvaja u Staroj Pazovi je postojala srpska narodna osnovna škola od 1730. godine. Slovačka narodna osnovna škola osnovana je 177. A prvi učitelj Jan Lisi došao je iz Slovačke. Uopšte, kada pominjemo zaslužna imena ima ih mnogo: Đorđe vitez Glumac, učitelj Jan Blazi, episkop Evgenije Jovanović, sveštenik Stefan Nikolajević, kraljevski kapetan Trifun Vujin, austrijski feldmaršal Đorđe plemeniti Lemajić, književnik i kritičar Kosta Ruvarac, sveštenik i istoričar Dimitrije Ruvarac, doktor hirurgije i akušerstva Aleksandar Nikolajević, doktor medicine i hirurg Nikola Vujić, književnica i glumica Ljudmila Hurban, sveštenik, glumac i reditelj Vladimir Konštantin Hurban,veleposednik Sava Petrović, lingvista, reditelj i pedagog Mihal Filip, fudbaler Kosta Tomašević, slikarka i rediteljka Mira Brtka… Namerno smo nabrali ovoliki, a još uvek nepotpun spisak zaslužnih imena, da bi postalo jasno koliko je bio živ pregalački i misaoni duh ovdašnjeg naroda.

Tek kada ovako osvetlimo nastajanje i razvoj Stare Pazove, postane nam jasno zašto ovo što danas vidimo i čemu se divimo, nije ni malo slučajno.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Stara Pazova.

Članak Istorijski portret – OVDE SE ODUVEK „PAZILO“ se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Kada smo nedavno pisali o Apatinu, kao veoma važnu činjenicu istakli smo da je ovaj gradić, nekoliko puta u svojoj istoriji, kretao doslovno od nule. Najveći preokret dogodio se neposredno nakon Drugog svetskog rata, kada je Apatin odlaskom dotadašnjeg nemačkog stanovništva ostao ispražnjen. A onda su prevashodno sa prostora Like i Banije stigli novi ljudi koji su tu pronašli svoj dom. Ova apatinska priča u Novoj Pazovi gotovo je preslikana. Nova Pazova je nastala 1790. godine, kada je na pustaru južno od Stare Pazove, doseljeno 882 kolonista iz Nemačke. Imamo jedan zanimljiv podatak. Prvo naselje koje je nastalo kolonizacijom nemačkog stanovništva iz oblasti Baden-Virtenberg, a koje je vremenom postalo i najveće nemačko naselje na području Srema bila je današnja Nova Pazova, a tada samo Pazova. Krenuće da se ispisuje priča koja će trajati tačno vek i po. Odlaskom Nemaca nakon Drugog svetskog rata, varoš je čak i drastičnije nego u slučaju Apatina, ostala napuštena. Sve što se dalje događalo zna se u broj. Po Zakonu o kolonizaciji, u Novu Pazovu stigle su su 762 porodice sa 4.132 člana. Bile su to uglavnom porodice sa područja Krajine, Like, Banije i Korduna, Dalmacije… koje su u ratnom vihoru ostale bez ičega. Nova Pazova je otvorila naredno poglavlje u svojoj istoriji.

Kao i čitava opština Stara Pazova, ovo naselje je u poslednjih desetak godina doživelo potpunu transformaciju. Dovoljno je proći glavnom ulicom pa videti da Nova Pazova dobija sve karakteristike razvijenog urbanog naselja. Još od ranije, ovde je bilo najviše malih i srednjih preduzeća i zanatskih radnji u čitavoj Srbiji. Sada je sve podignuto još stepenicu više. Između nekoliko obližnjih industrijskih zona, jedna od značajnijih jeste upravo ona infrastrukturno potpuno uređena u Novoj Pazovi. Takođe, pisali smo svojevremeno da će na potezu između Stare i Nove Pazove, biti otvorena Multifunkcionalna radna zone- Sever. Ova lokacija biće atraktivna za sve investitore u oblasti proizvodnih delatnosti, trgovine na veliko, skladištenje roba i pružanja usluga. Zona se prostire na površini od blizu 300 ha što će biti  dovoljno  da se u okviru nje formira novi “industrijski grad” namenjen pretežno poslovanju, prožet komercijalnim funkcijama i funkcijama sporta i rekreacije. Ako ovome dodamo postojeću privrednu infrastrukturu Nove Pazove, lako ćemo doći do zaključka da će ona imati praktično potpunu uposlenost stanovništva, što je u poređenju sa nekim širim prilikama, gotovo neverovatno. Na ovu temu, upravo pre nekoliko dana, otvarajući u Novoj Pazovi 11. po redu manifestaciju „Dani doseljenika“ čelni čovek opštine Đorđe Radinović rekao je: „Nekad u šali kažem da dani doseljenika ovde u Pazovi gotovo da ne postoje. Ako pogledamo da od prošle godine do današnjih dana imamo 1.000 građana više u biračkom spisku, to govori o tome koliko ljudi svake godine dolazi da živi na teritoriji naše opštine“.

Zanimljivo je da i pored toga što demografski i prostorno-funkcionalni indikatori pokazuju da Nova Pazova uveliko nije naselje agrarnog tipa, statističko-pravna služba ga još uvek ne svrstava u naselje gradskog tipa. A dovoljno je samo prošetati kompletno uređenim centrom pa se uveriti koliko je ovo naselje promenilo svoju urbanu fizionomiju. Ekonomski prosperitet Nove Pazove, činjenica da se u njoj mogu zadovoljiti gotovo sve potrebe koje svakodnevni život u urbanom ritmu podrazumeva, privlače u nju nove stanovnike. Naravno, mesto se ne odriče ni svoje tradicije. Najstariji spomenici do posleratne kolonizacije nalaze se na starom nemačkom groblju. Hram Svete Trojice, hram Svete Petke, a tu je i nekoliko kulturno-umetničkih društva i udruženja, koja podsećaju na nasleđe ovog prostora.

Do opštinskog središta može se stići lepo uređenom šetnom stazom. Isto toliko kilometara koliko ima regionalnim putem do Stare Pazove, ima i na drugoj strani do Batajnice – tek nešto više od pet. Uz ovaj blagoslov i činjenicu da je infrastruktura potrebna za ubrzan razvoj kompletno postavljena, No Pazova mirno ulazi u vreme pred sobom.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Stara Pazova.

Članak Nova Pazova – ZAISTA „NOVA“ PAZOVA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Branko Oreščanin je toliko veliki umetnik da ga svi žele. U Novim Karlovcima, rado podsećaju da je tamo rođen, te da je meštanin Sasa. A opet, činjenica da je da je svoj dom našao u Staroj Pazovi, kojoj se odužio onako kako on najbolje zna. Staroj Pazovi posvetio je jedinstvenu monografiju koju malo gradova ima. Ispratio ju je po horizontali, onakvu kakva je bila pre više od jednog veka do danas. Po vertikali, obeležio je duh i život ovog mesta iz doba neasfaltiranih ulica i kuća od zemlje nabijače, preko svakodnevnih aktivnosti na tradicionalan način, do trenutka kada je ovo postao moderan grad. I nije se štedeo. Pred nama su bezbrojna dela, pri čemu je svako od njih uhvatilo neki od trenutaka koji su za život ovog mesta neopisivo važni.

U svemu, nama je možda najvažnija činjenica da je Oreščanin izvanredan crtač. Mnogi će na čas poverovati da su pre svega njegovi crteži olovkom zapravo crno-bele fotografije. Razlika je samo u tome što crtež rukom ima moć da vas emotivno više dodirne nego fotografija. Zbog toga je kontakt sa atmosferom i mentalitetom Stare Pazove daleko neposredniji nego što bi to bilo da se izrazio na bilo koji drugi način. Uz to, Branko ima i jednu veliku „nevolju“. On iz srca i duše voli mesto u kojem živi. I zato je toliko direktan u zapanjujućoj potrebi da mu ništa ne promakne. Zato je svaka njegova slika ili crtež, istovremeno lična, topla i privatna. A ima epski snažnu, univerzalnu poruku, u kojoj ćete se pronaći čak i ako dolazite s drugog kraja sveta.

Kako je primećeno, umetnost Branka Oreščanina nastala je iz strasne ljubavi prema životu, prema malom i jednostavnom, sitnom i nezamenljivom kao izraz njegove duhovne predodređenosti, nije menjala svoje osnovne sadržaje. Na njegovim crtežima Stare Pazove prošlost i sadašnjost se stapaju u poznato i doživljeno. Zahvaljujući tragalačkom duhu i emotivnoj napetosti ovog senzibilnog slikara, često se vraćamo detinjstvu, izvorima života i saznanja.

Ovom knjigom, neko ko nikada pre nije bio u Pazovi, upoznaće svaki njen kutak, praćen kroz vreme, da bi na kraju osetio u sebi da ovo mesto oduvek poznaje. Više od ovoga jedan umetnik ne može. Ovdašnji ljudi, šorovi, pijace, znamenite ličnosti, prepoznatljivi objekti, svakodnevne radnje, pričaju istovremeno priču o Staroj Pazovi koje više nema, baš kao i o onoj koja pred našim očima upravo nastaje. Ovo je monografija koju Pazovčani poput nekog porodičnog poklona vole da imaju uz sebe. A opet ovo je delo koje se iz desetina svedočenja, šalje u svet, da one koji su pre ili kasnije otišli odavde, podseti na to ko su. Divani na šoru, vršidba žita, polazak u školu, sve do pogađanja na pijaci i još bezbroj sličnih trenutaka, zapravo jesu oji kratki i mali momenti koji su za život jednog mesta važniji od godišnjica velikih bitaka i događanja iz udžbenika. Te razvikane događaje uvek ima ko da opiše. Ovi mali, intimni trenuci zamiču u prošlost ćutke i neopozivo. A onda se nađe neko da ih vrati Oreščanin je to učinio. I ostavio svoju Staru Pazovu ponosnom. Baš kao što je to činio sa Sremom i Vojvodinom celom.

Lako je ići u budućnost kada ti je sve najvažnije sačuvano. Posle ove monografije, Stara Pazova to za sebe može da kaže.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Stara Pazova.

Članak Više od umetnosti – INTIMA I DUH JEDNOG MESTA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Nekada su se stanovnici fruškogorskog, „vinskog“ Srema, dičili i na sav glas pevali o lepoti svojih vinograda, šuma i naravno onog nezaobilaznog pogleda koji se „od gore“ pruža. Nekako u dubokoj senci ostajala su ona sela koja su bila „ispod brega“. Čak se taj deo Srema u svakodnevnim anegdotama nazivao „svinjskim“ ili „žirskim“, dok su ga meštani zvali „ruzmarinskim“. Sada se ćurak nekako obrnuo. Fruškogorska sela se pretvaraju u vikendaška naselja dok je samih Sremaca sve manje. U nekim manjim selima mogu se na prste izbrojati. Ali zato „ruzmarinski“ Srem buja li buja. U opštinama Inđija, Stara Pazova, Ruma, Sremska Mitrovica… sve vrvi od života. Što je sa tim podatkom u direktnoj vezi, zbog blizine autoputa i aerodroma, sve je više velikih investitora koji su dali posao u ruke hiljadama meštana. Kada smo kod toga, da li ste znali da opština Stara Pazova ima najbolje demografske pokazatelje, čak i u poređenju sa drugim privredno uspešnim sredinama!

Znajući za ovaj podatak, stigli smo u Krnješevce, najmanje selo pazovačke opštine. Velik broj ljudi u drugim delovima Vojvodine za njega možda i ne zna, a ono direktno izlazi na autoput, ušuškalo se na 30 kilometara od Beograda i četrdesetak od Novog Sada – pa sve više uživa. Smešteno je između Vojke i Šimanovaca, a to je okolnost koja se pokazala dobitnom. Dva kilometra daleko, nalaze se Ugrinovci, prvo selo u opštini Zemun. Kada iz ove perspektive, stariji meštani pomisle na činjenicu da se zbog niske zemlje i snažnih podzemnih voda, nekada ozbiljno razmišljalo o kolektivnom preselenju u Ljukovo, ne mogu sami sebi da veruju. Pri tome, nikada nisu imali više od 850 stanovnika – a imaju sve.

Formalno imaju samo tri ulice: Partizansku, Ugrinovačku i Vojačku. A imaju industrijsku zonu jaču nego mnoge velike varoši. Meštani su nam lično pričali da se u neko doba, zarad moćnih firmi koje su im dolazile u komšiluk, jutro zemlje znalo prodati za 100.000 evra. Posla ima bukvalno za sve. Ta činjenica baća u zapećak sve ostale moguće primedbe. One se odnose na činjenicu da kao najmanje opštinsko selo imaju i drugačiji izgled od onog na koji smo navikli. Najpre, nema klasičnog centra. Tek vam crkveni Hram stavlja do znanja da se nalazite u centru. Krnješevci imaju osnovnu školu do četvrtog razreda, predškolsku ustanovu, poštu, trgovinske radnje, ambulantu koja radi dva puta nedeljno i dva kluba. Prvi je fudbalski klub „Sloga“ osnovan još pre Drugog svetskog rata. Drugi je lovački klub. I to bi, više ili manje, bilo sve.

Ali svaki stanovnik Krnješevaca pozvaće se na logičnu okolnost da se do Vojke može peške otići. Još je ndavnoi put renoviran. A onda se odmah iza ćoška nalazi Stara Pazova. Ima li bilo kakvog rezona da se u tih „par koraka“ zadovoljavaju potrebe sela koje se toliko lako i brzo mogu dobiti na drugoj strani! Zbog toga i nema nikakvog nezadovoljstva. Naprotiv! Meštani imajuizvanrednu pogodnost da se lako stiže do posla u nekoj od brojnih firmi. A sa druge strane, gotovo svako u svom domaćinstvu obavlja još neku delatnost. Drže goveda, ovce, svinje, bave se ratarenjem ili nekom od uslužnih delatnosti. Položaj koji se u današnja vremena samo poželeti može. Recimo, selo nikada nije imalo pijacu jer za njom nije ni bilo potrebe. Svako u svom domaćinstvu ima sve što mu treba. A za ono što nema, samo pokuca na neka od komšijskih vrata. Stanovnicima velikih gradova ovo može samo romantično da zvuči. Bez žurbe i halabuke, svugde si u par koraka.

I zaista, Krnješevci su u čitavom kraju poznati po svojoj neobičnoj sudbini. Oduvek su bili najsiromašniji jer im je zemlja plavila i na njoj se ništa čestito nije moglo raditi. A onda su upravo na račun te zemlje, odnosno njene lokacije, neslućeno prosperirali. Mnogo više je vredelo jutro njihove livade, nego jutro bačke crnice. Ali valjda je to generalno „sremačka“ sudbina. Možeš ti planirati šta god hoćeš. Ono što ti treba, nekada krene „uz očin“. A onda na kraju uvek bude kako ti hoćeš. Sremački i gazdački.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Stara Pazova.

Članak Krnješevci – ŠTA TI JE SUDBINA! se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Stariji svakako pamte da je još sedamdesetih godina, u nekadašnjoj Jugoslaviji, opština Stara Pazova bila sinonim za privatno preduzetništvo. U vreme kada se o ovoj vrsti poslovanja uopšte vrlo malo i govorilo, ovde je postojala klima u kojoj je mala privreda naprosto bujala. Danas u opštini postoji preko 1.160 privatnih preduzeća i preko 3.270 preduzetničkih radnji.Ono čime se ovde posebno diče, jeste da na teritoriji opštine Stara Pazova trenutno postoje četiri industrijske zonE na površini od oko 2.100 hektara. Postojeće zone su infrastrukturno opremljene i u potpunosti zadovoljavaju potrebe i nekih od najuspešnijih kompanija koje su svoja postrojenja izgradile ovde, a to su: Lidl, MTU Maintenance, Mercedes-Benz, Nestle, Volvo, Husqvarna, Gorenje, DHL, Muhlbauer, Alumil, Milšped, Grubin, Greiner i JP Packaging, Artinvest. Posebna priča jeste nova Centralna industrijska zona Ova zona je najperspektivnija industrijska zona u Srbiji koja se prostire na površini od oko 759 hektara. Zemljište zone trenutno je poljoprivredno i infrastrukturno neopremljeno. Prostire se uz pojas državni put IA reda A1 Beograd–Novi Sad (E75), a od Beogradskog aerodroma „Nikola Tesla“ udaljena je svega 15 kilometara. Samo je pitanje vremena kada će proraditi i ovaj adut.

Činjenice kažu da je 2012. bilo zaposleno 9.400 građana Opštine Stara Pazova. Danas je taj broj više nego duplo veći. To dovoljno govori o mnogo puta potvrđenom preduzetničkom duhu Pazovčana. A onda kada se taj duh nasloni povoljnu lokaciju, samo je nebo granica. Na pola puta između dva najveća grada u zemlji. Sve važne saobraćajnice u regionu presecaju teritoriju opštine Stara Pazova i to: Državni put IA reda A3 Beograd–Zagreb (E-70), državni put IA reda A1 Beograd–Novi Sad (E-75), magistralni put M-22 i regionalni putevi R-106 i R-121. Kroz opštinu prolaze značajni međunarodni železnički pravci koji idu ka Subotici i dalje ka Mađarskoj i Nemačkoj na sever, a ka Nišu i dalje prema Grčkoj na jug. Beogradski aerodrom „Nikola Tesla“, najvažnija vazdušna luka u Srbiji, udaljen je 15 kilometara od centra Stare Pazove, a vojni aerodrom Batajnica, budući kargo aerodrom samo 8 kilometara. Reka Dunav teče istočnom granicom opštine, dužinom od 24 kilometara, što doprinosi potpunosti saobraćajne mreže.

Da sumiramo čitavu priču. Veliki broj postojećih investitora, Opština sa vizijom i strateškim planom za njenu realizaciju, poreske olakšice, infrastrukturno opremljene industrijske zone, razvijeno preduzetništvo, blizina važnih saobraćajnica, blizina dva najveća grada u zemlji, izuzetan strateški položaj za razvoj privrede – jesu razlozi zbog kojih je uvek isplativo investirati u opštinu Stara Pazova.

Sada već legendarne priče o „biznis vremenima“ u nekadašnjoj Jugoslaviji, tek su vesela anegdota u poređenju sa onim što se danas događa. Kada se samerava sa drugima, Stara Pazova to čini vodeći računa o evropskim kriterijumima i rejtinzima. Sada sve to treba valorizovati još većim brojem ljudi koji su ovu opštinu odabrali za život i naravno, neprekidno raditi na urbanoj infrastrukturi.

Ali uostalom, šta mi i ima da govorimo. Sve to ovde, odavno dobro znaju.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Stara Pazova.

Članak Privreda – VIZIJA STRATEŠKOG RAZVOJA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Samo onome ko nikada nije kročio u Banovce, ovo može izgledati čudno, onda će vam izgledati sasvim umesno. Dakle, za našu priču vrlo je važno da odmah kažemo kako opština Stara Pazova obuhvata devet naseljenih mesta. Tri su gradskog tipa: Stara Pazova, Nova Pazova i Novi Banovci sa Banovci-Dunav. Preostalih šest naselja ruralnog karaktera: Vojka, Golubinci, Stari Banovci, Belegiš, Surduk i Krnješevci. Zašto je ovo važno? Putnik koji je ovde prvi put, vrlo lako će se „zabrojati“ i proći od Starih do Novih Banovaca uveren da je sve vreme u jednom mestu. Nije mu ni zameriti, jer osim po tablama sa nazivom mesta, teško da će ga nešto drugo, onako usput, asocirati gde je početak a gde kraj. A onda se lako može desiti da vas zbune i sami meštani.

Sa razumljivom potrebom da se „doda veličini“ mnogi će se tako i predstaviti, pa reći da se nalazite u jednom naselju. No, nije baš tako. Zna se da su Banovci postojali još u 15. veku ali prvi pisani izvor ukojem se pominju jeste turski popis Zemunske nahije iz 1566. godine. Sudeći po imenima kućnih starešina i po tome što su imali popa Pavla, u njima je živelo pravoslavno stanovništvo. Od kraja 18. veka postoje Stari i Novi Banovci. Kada je Požarevačkim mirom između Austrije i Turske, istočni Srem ušao u sastav Austrije, Banovci su se obreli u Habzburškom carstvu, u okviru Podunavske vojne granice, čija je reorganizacija otpočela 1745. a završena nekoliko godina kasnije, sva sela uz Dunav, od Zemuna do Petrovaradina, a kasnije i neka druga, postala su vojna naselja, a muški vojno sposobni stanovnici graničari. Delovi graničarskih jedinica u okviru redovne vojske, učestvovali su u ratovima koje je Austrija vodila u to vreme.

Ostalo je zapisano: „Ratovali su negde, Bog zna gde, u nekim zemljama kojima ni imena znali nisu, sa nekim vojskama koje nikad ni videli nisu“. Živeli su tako Banovčani iz generacije u generaciju, sve do 1872. godine, kada se Granica rasformirala. Od tog doba, nekadašnji graničari postajali su mahom zemljoradnici. Promena u broju stanovnika Starih i Novih Banovaca počela je intenzivnije sedamdesetih godina, kada je neveliki razmak između ovih naselja pretvoren u vikend-zonu, a formiranjem stambenog naselja Banovci-Dunav početkom osamdesetih i naseljavanjem izbeglih iz ratnih sukoba devedesetih godina, ova naselja su desetostruko uvećana i zapravo dobila za neupućene „zbunjujuću“ integralnu formu koju im najpre treba objasniti.

Zapravo i mi se ponašamo kao onaj jevrejski trgovac,koji je kaže priča, na samrti pozvao sinove da im otkrije tajnu uspešnog poslovanja. I rekao im je: Sinovi moji, da bi vam trgovina cvetala, važne su samo tri stvari – lokacija, lokacija i lokacija! Banovčani kao da ovaj savet poslušali. Nalaze se na pola sata vožnje do beogradske Knez Mihailove ulice. Imaju neposredan izlaz na autoput, na deset minuta su od aerodroma i najviše 40 minuta od Novog Sada. A sve vreme, društvo im pravi Dunav koji uz njih protiče. I da su Boga pitali da im pronađe mesto stanovanja, teško da bi ovako dobro prošli. A kada smo već kod Dunava, valja reći da se u operativnoj fazi nalazi dugogodišnji san o izgradnji moderne Marine, koja će postati nezaobilazna tačka na vodenom pravcu između Beograda i Novog Sada. Projekat podrazumeva pored ostalog i izgradnju ugostiteljskih i nautičkih sadržaja, kao i novih stambenih i stambeno-poslovnih kompleksa.

Time bi ceo ovaj potez dobio izgled urbane celine od ogromnog značaja u svakom smislu. Naišli smo na podatak da je još 2013. Izradom planova i studija, definisano sedam segmenata dunavske obale. Četiri najznačajnija projekta jesu: Priobalje Belegiša, obaloutvrda Stari Banovci, sportsko-rekreativni kompleks „Bair“ i kompleks marine Stari Banovci. Biće to kej kakvog nema ni u velikim gradovima. Već sada je ovaj prostor izuzetno privlačan onima koji bi se ovde trajno naselili ali i onima koji upravo ovde pronalaze turističke sadržaje koji su na višem nivou od mnogih drugih. Upravo kada prolazite putem „podunavskim“ putem od Belegiša prema Beogradu, ne možete se oteti utisku da je ovde premalo raditi popis stanovništva na svakih 10 godina. Ovde bi se on mogao obaviti i češće. Uzećemo samo jedan primer. Na popisu iz 1971. Novi Banovci su imali 1.872 stanovnika. Samo deceniju kasnije 4.077, a na popisu iz 1991. bilo ih je 6.354, da bi već na narednom popisu došli do 10 hiljada ljudi.

I zapravo možda ova demografska slika govori više od bilo čega drugog. Ako imate naselje u kojem između dva popisa broj stanovnika poraste za 50 odsto ili čak duplo, svaka priča može da prestane. Naprosto, na pravoj ste adresi. A na njoj pišu tri imena. Stari Banovci, Banovci-Dunav i Novi Banovci. Baš tako.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Stara Pazova.

Članak Pobednici urbanog razvoja NA PRAVOJ ADRESI se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Pre 250 godina na prostor današnje Stare Pazove doselili su se Slovaci. Pre toga su živeli u Selenči, gde je polovina življa bila katoličke veroispovesti i 1768. je stiglo naređenje da protestanti moraju da napuste to mesto. Nakon odobrenja sa Bečkog dvora, koje je potpisao suvladar Marije Terezije, njen sin Josip II u periodu od 23. do 25. maja 1770. prvih 120 porodica je organizovano stiglo na pustaru Pazova, koja je bila deo tadašnje Vojne granice. Uz obavezu da služe Habzburzima i brane monarhije od najezde Turaka, Slovaci graničari su imali potpunu slobodu veroispovesti, tako da su već nakon meseca dana održali svoje prvo bogosluženje s obzirom na to, da je u toj grupi došao sveštenik Samuel Španagel, koji je prvih nekoliko godina radio i kao učitelj.

Važno je naglasiti da je velika većina doseljenih Slovaka  došla upravo zbog pritisaka mađarizacije i kontrareformacije, koje su na području današnje Slovačke sprovodile tadašnje ugarske vlasti prema pripadnicima protestantske, odnosno evangelističke vere. Dolazili su vođeni nadom da će na jugu Panonske nizije pronaći bolje uslove za život i biti manje izloženi pritisku kontrareformacije, koja je u Habzburškoj monarhiji trajala sve do smrti Marije Terezije 1780. godine.

Prva slovačka ulica pružala se od potoka Mali Begej i zvala se Selenčanska. Sasvim razumljivo jer su njeni stanovnici bili upravo Slovaci pristigli iz Selenče. Ovo je današnja Svetosavska ulica, u samom centru, u kojoj se nalazi i slovačka crkva. Priliv slovačkih kolonista premašio je planove vojnih vlasti. Taj priliv je bio toliki, da je pred kraj 18. veka, Pazova bila najveće mesto u ovom delu Srema. Određena je nova lokacija za centar naselja. Na njoj se danas nalazi Slovačka evangelistička crkva. Određuju se nove parcele za crkvu i školu. Stara Pazova je od 1770. pa narednih 50 godina, bila sedište za stotinu vojnika. Nakon toga postaje sedište desete Petrovaradinske kompanije. Pod njom su bile i Vojka i Nova Pazova. Husarska komanda bila je u Golubincima, dok su ostali rodovi (artiljerci, pešaci i inžinjerci) pripadali starobanovačkoj kompaniji.

A sada dolazimo do jednog zanimljivog mesta. Godine 1971. u Pazovu je pred zimu, stiglo više nemačkih porodica. Posle nekoliko meseci, dobili su placeve na drugoj strani pustare, na kojoj nije bilo ničega. Kao znak zahvalnosti prema stanovnicima Pazove koji su ih primili da kod njih prezime, nemački kolonisti su svoje naselje nazvali Nova Pazova. I eto jedne prave vojvođanske priče u kojoj se doslovno neprekidno prepliću narodi i sudbine. Sve jedno iz drugog ističe i utiče.

Danas u Staroj Pazovi, koja spada u tri najveća mesta u Vojvodini sa slovačkim stanovništvom, živi oko 5000 Slovaka. Slovaci su bili većinsko stanovništvo u Staroj Pazovi od svog dolaska do polovine 20. veka. Samom tom činjenicom prisustvo slovačke kulture, jezika, duha i tradicije, vidljivo je na svakom koraku. Treba iskoristiti priliku pa svakako posetiti nekoliko objekata koji nam o tome i danas ubedljivo govore. Tu je Slovački narodni dom, monumentalna zgrada u ulici Ćirila i Metodija. Ideja o izgradnji Narodnog doma u kojem bi se zajednički okupljali Slovaci i Česi, rodila se 1923. godine. Nekoliko godina kasnije, Slovaci ujedinjeni u evangeličkom crkvenom saboru, izgradili su Crkveno-narodni dom, koji je kasnije nazvan Slovački narodni dom.

U njoj su pored crkvenih potreba, velika sala i okolni prostor korišćeni i za izvođenje pozorišnih predstava, za čitaonicu i ddruge kulturne potrebe. U njoj su delovala i slovačka društva poput hora, pozorišnog kružoka, dobrovoljnog vatrogasnog društva…. Danas se u ovoj zgradi nalazi SKUD „Heroj Janko Čmelik“. Ovom junaku podignut jei spomenik u gradskom parku, a nedavno je i kompletno renovirana njegova rodna kuća, koja govori koliko o njemu samom toliko i o istoriji postojanja Slovaka na ovom prostoru. Svakako, boraveći u Pazovi treba videti i prelep Župni dvor slovačke evangeličke crkve. Podignut je 1894. godine i nekada je bio dom svešteničke porodice. Danas se u njoj nalazi centralni crkveni arhiv. Naravno, podrazumeva se da posebnu pažnju treba posvetiti samom crkvenom hramu koji, pored ostalog, dominira starim gradskim jezgrom. Ima već više od 30 godina kako je Slovačka evangelička crkva proglašena za nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.

Iz svega je lako zaključiti da duh kolonista iz druge polovine 18. veka, itekako živi i danas. Ukupan duh Stare Pazove bez njega nije zamisliv. I to je činjenica koju ovde svi rado ističu.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Stara Pazova.

Članak Tradicija – DUH SELENČANSKE ULICE se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.