Postoje sela za koja bi se uz malo slobode moglo reći da svojom prepoznatljivošću predstavljaju simbole čitave regije. Takva su na primer: Mokrin, Čurug, Deronje, Čerević, Orlovat… Od „mađarskih“ sela, ne verujemo da postoji iko ko nije čuo za Horgoš ili Debeljaču, recimo. A opet, postoje velika i značajna sela, čija slava nije izašla van okvira lokalnog atara. Pa tako, na primer, u Sremu imamo Slankamen koji ima 600 stanovnika i Laćarak u kom ih odavno živi preko 10.000. I opet je slava Slankamena nekoliko puta veća. Za našu priču je važno da sve ovo ne pričamo nimalo slučajno. Između dva rata, Torda je imala i 5.000 stanovnika. Uvek je bila veliko selo. A sada, budimo pošteni: Šta znate o Tordi? Ako ćemo iskreno, odgovor bi glasio – malo ili nimalo! Gotovo je izvesno da većina Vojvođana ne bi iz prve pogodila ni opštinu u kojoj se Torda nalazi.

Odmah ćemo vas utešiti. Nije to plod neznanja, već dobrim delom realnih istorijskih i geografskih okolnosti. Najpre, Torda se nalazi u opštini Žitište, apsolutno izvan bilo kog važnog tranzitnog puta. I ne samo to… Danas iz sela možete izaći u tri pravca, prema: Melencima, Banatskom Karađorđevu i Banatskom Dvoru. Sve do 1968. godine, prva dva od ova tri puta nisu postojala. Selo je bilo izolovano poput ostrva u banatskoj ravnici. I što je najvažnije – u potpunosti okrenuto samo sebi. Torđani u šali sami za sebe kažu da su bili poput vojvođanskih Amiša. Ova okolnost značajno je uticala na lokalni mentalitet, navike, izbor zanimanja, pa čak i način odevanja ovdašnjeg stanovništva. Sve do sedamdesetih godina, bilo je sasvim normalno na ulicama Torde videti žene u narodnim nošnjama. Devojke su pantalone oblačile tek kada bi odlazile u gimnaziju na dalje školovanje. Svi su se držali tradicionalnih, patrijarhalnih shvatanja. Narodni običaji nisu bili deo prazničnog folklora, već uobičajenog, svakodnevnog života. Nestvarno zvuči podatak da je do pre 40 godina u Tordi živelo pedesetak zanatlija. Selo je imalo svoje tesare, grnčare, kovače, užare… Šta god da vam je trebalo, bez problema biste rešavali u samoj Tordi. Od meštanke kojoj danas jedva da je šezdesetak godina slušali smo kako je u trećem razredu osnovne škole dospela u zrenjaninsku bolnicu. Bila je preneražena kada je shvatila da se oko nje govori nekim jezikom koji ona nikada nije čula! Budući da nije bilo televizije ni bilo kakvih drugih sredstava komunikacije, a ona poput velike većine dece nikada do tada nije izašla van Torde, bilo joj je čudno da se može pričati i na drugim jezicima osim mađarskog. Sada vam verovatno ona priča o „kontinentu zvanom Torda“ izgleda mnogo realnije. U selu su se održavali balovi, slavili su se imendani, žene su se okupljale na prelima… Bila je dovoljna i najmanja potreba pa da vam čitav komšiluk i bez poziva pritekne u pomoć.

A onda se zakoračilo u sedamdesete. U selo su stigli traktori i mehanizacija koja je promenila način tradicionalne poljoprivrede. Država je, s druge strane, forsirala industrijalizaciju koja će ljudima otvoriti put ka velikim gradovima u okruženju. Zbog novih administrativnih mera, ljudi su počeli masovno da zatvaraju zanatske radnje. Ostalo ih je tek nekoliko. Stare seoske kuće počele su da se ruše. Zanimljivo da je i ovde prevladao kolektivni duh Torđana. Kada su osetili da je došao trenutak da napuste selo, masovno su krenuli ka Subotici. Verovali ili ne, danas u ovom gradu na severu pokrajine živi oko 400 porodica poreklom iz Torde! Sve ovo uticalo je da se umnogome promeni duh mesta. Svet ratara kadgod pristiglih iz okoline Segedina i Makoa, koji su ovde doneli kulturu uzgajanja duvana, od čega je selo mahom i živelo, „preko noći“ se promenio. Iz sela je počelo da se izlazi s kartom u jednom pravcu.

Danas u Tordi ne postoji nijedna firma koja bi zapošljavala ljude. Svi se bave poljoprivredom. Ako imate dovoljno zemlje, u redu. Ali ako nemate, ulazak u ovaj svet prilično je skup. Prosta logika kaže da je svako bavljenje poljoprivredom s manje od 40 lanaca zemlje neisplativo. A jedan lanac košta i do 6.000 evra. Pa vi računajte! Da pokušate da se zaposlite u obližnjim gradovima pa svakodnevno putujete, prilično je zamorno i skupo. Do najbliže Kikinde imate nešto malo preko 30 kilometara. Do Zrenjanina i više. Verovatno i zbog toga, ne samo mladi, već i ljudi srednjih godina, masovno napuštaju selo. U Tordi su im danas na raspolaganju dve prodavnice, ambulanta, apoteka, pošta… pa opet, savremen način života traži i nešto mnogo više od toga. Kao i u svim sličnim primerima, reč je o „kvadraturi kruga“ koju tek treba rešiti.

ZA SVA VREMENA
Naši domaćini u pravom smislu te reči bili su Žuža i Jožef Mezei. Blagoslovena je Torda koja ih ima! Dom porodice Mezei zapravo je pravi lokalni kulturni centar u kom se u svakom trenutku realizuje po nekoliko značajnih ideja. Žuža je predsednica „Kluba Torđana“. Imaju i svoj „Torđanski list“ koji je već izašao u 108 brojeva. Klub je smešten u njenoj etno-kući, prvoj adresi na koju bi svaki putnik namernik u Tordi morao da svrati. Doslovno svaki komad autentičnog enterijera napravljen je ovde u selu. Iz „radionice“ Mezei tek je izašao bogato ilustrovani kuvar sa autohtonim specijalitetima, a već je pred štampom knjiga o torđanskim tamburašima s poklon diskom. U jednoj rečenici: Čega se Žuža i Jožef prihvate, to će jedino i ostati.

JOSIP PLEMENITI
U istorijskom smislu najznamenitija ličnost rođena u Tordi jeste Josip Mihalović, nadbiskup zagrebački. Školovao se u Velikom Bečkereku, Temišvaru i Segedinu. Godine 1870. imenovan je za zagrebačkog nadbiskupa. Sedam godina kasnije postaće i kardinal. Ipak, ostao je autentičan zapis da je ubrzo nakon dolaska u Zagreb „malodušno odlučio dati ostavku i tražiti premještaj u neku od mađarskih biskupija s obrazloženjem da ne može živjeti u ‘neprijateljskoj zagrebačkoj okolini’ te je samo na izričitu želju kralja i crkvenih poglavara ostao“. Detinjstvo u Tordi uticalo je do kraja života na svaki čin njegovog delovanja.

GORKA VODA
„Gorka voda“ je zaštitni znak sela. Torđanska „gorka voda“ je između dva svetska rata bila nadaleko poznata. Otkrivena je 1923. godine, slučajno, brzo je analizama utvrđeno da je lekovita, a krštena je imenom „Jordan“ i počelo je njeno flaširanje. Ubrzo je iskopan još jedan bunar s vodom, koju su kasnije nazvali „Sveti Đorđe“. Prodavala se širom Evrope, sve do Drugog svetskog rata. U posleratnim godinama Banja „Rusanda“ jedno vreme flaširala je tu vodu. Podignuta je i zgrada nad izvorištem. Kasnije je Banja odustala od eksploatacije, a jedno vreme vodu su flaširali privatni investitori. Sada je tačno 20 godina kako su od ovog posla svi digli ruke. Ipak, tinja nada da bi se i dalje mogao naći neko zainteresovan da pokrene posao. „Banja u Tordi“ zvuči tako bajkoliko. A što je najvažnije – nije nerealno.

BAR NADA
Torda je između dva rata imala i do 5.000 stanovnika. Godišnje se rađalo po 140 dece. I sva su u školi imala jednog učitelja! Danas u ovdašnjoj školi, od prvog do osmog razreda ukupno ima 67 dece. Selo po popisu ima 1.200 stanovnika, a šapuće se da ih na spavanju nema više od 700. Naravno, tome je najviše doprinela politika dvojnog državljanstva zbog koje su mladi i stari pohrlili u inostranstvo, najviše u Austriju i Nemačku. Naši domaćini su nas proveli kroz selo i utvrdili smo frapantnu činjenicu da je gotovo nemoguće pronaći tri kuće u nizu a da bar jedna od njih nije prazna. Vreme prela, imendana i balova odavno je prošlo. Ali bar nade – mora da ima!

Izvod:
Nestvarno zvuči podatak da je do pre 40 godina u Tordi živelo pedesetak zanatlija. Selo je imalo svoje tesare, grnčare, kovače, užare… Šta god da vam je trebalo, bez problema biste rešavali u samoj Tordi.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Čila David

Članak TORDA – A BEHU PRELA I BALOVI se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Osim Kovačice, kao tradicionalno „slovačko selo“ slovi Padina. Mađari dominantno žive u Debeljači, a Rumuni u Uzdinu. Srbi su oduvek jasna većina u Idvoru, Crepaji i Samošu. I sve to, kao u nekom simfonijskom orkestru, savršeno skladno funkcioniše

Rado prepričavam anegdotu koju su mi onomad ispričali u Kovačici. Da budem iskren, više mi zvuči kao urbana legenda. A kao i u slučaju svake legende, potpuno je uzaludno proveravati i nedajbože demistifikovati. Priča kaže ovako… Južni Banat. Jun mesec, negde sredinom „sedamdesetih“. Kovačica je već počinjala da miriše na dolazeće varoško leto. Jednog prepodneva neko je pokucao na vrata lokalnog fotografa.
„Hajde, požuri u Galeriju. Stigli su neki Englezi. Malo čudno izgledaju, ali kažu da su slušali o Zuzani i Martinu, pa bi voleli da vide slike. Upravnik misli da bi trebalo da svratiš!“ Fotograf se počešao po glavi. Ima danas i drugog posla. A morao bi da skoči i do Padine da pogleda neki plac.
„Dobro, a ko su oni? Otkud baš sad?“
„Neki muzičari. Ruku na srce, malo izgledaju da nisu ‘svi svoji’, al’ šta ja znam…“, odgovorio je neodređeno čovek pred vratima.
Fotograf se našao u još većoj nedoumici. Znao je dobro da se o naivnim slikarima iz Kovačice uveliko priča po svetu. Nije tih godina bilo ništa čudno kada neko velik, iz sveta, osvane u varoši. Ali ovi Englezi na prvu ruku nisu obećavali da su od tih. A i ono za Padinu… dogovorio je još odavno i nije red da izneveri ljude koji su ga čekali. Osim toga, upravo je nabavio nov film za aparat i nije baš raspoložen da ga troši uzalud.
„Ej, znaš šta! Kaži ti da me nisi našao. A da mi ni bicikl nije bio u dvorištu, pa sam garant negde otišao. I onda sutra-prekosutra svrati na rakiju, pa mi baš javi šta je bilo!“
Još jedan junski dan, nakon što se kratko zatalasao, počeo je da dobija svoj uobičajeni tok. U sredu, za kariranim kafanskim stolom, lokalni fotograf uzeo je u ruke novine. Podnaslov ga je privukao: „Poznata rok-grupa iz Engleske oduševljena delima Zuzane Halupove i Martina Jonaša!“
U nastavku teksta, pevač grupe objasnio je da su nakon koncerta u Zagrebu poželeli da dođu u Kovačicu i sretnu se sa običnim ljudima iz Jugoslavije, koji su bez ikakvog likovnog obrazovanja postali umetnici o kojima govori ceo svet. Pevač sa neobičnim, velikim ustima, našminkan „božmeprosti ko žensko“, zvao se Mik Džeger.
I stvarno je bilo tako. Nakon koncerta u zagrebačkom Domu sportova, te 1976. godine, Rolingstonsi su svratili u Kovačicu. Da nije bilo onog placa u Padini i novog filma za aparat, možda bismo imali i sliku da vam to pokažemo.
Lokalni fotograf je spustio novine i okrenuo se prema krupnoj šankerici u plavim „borosanama“:
„Daj dupli vinjak… I ne pitaj zašto!“

Kao i mnogo toga u Kovačici, kada sam čuo za ovu priču, zvučala mi je sjajno. Sama Galerija naivne umetnosti u Kovačici osnovana je 15. maja 1955. godine, kao galerija seljaka slikara, u okviru Doma kulture. Uprava Doma obavezala se da će galeriji ustupiti prostor na prvom spratu zgrade. U početku su u njemu priređivane izložbe, a kada ih nije bilo, izlagane su slike iz fonda galerije. Sve je bilo na amaterskom nivou. Galerija je poslovala samo kao sekcija Doma kulture, bez stručnog osoblja. Od januara 2009. godine Galerija ima sopstvenu zgradu okruženu ateljeima naivnih slikara i raspolaže ogromnim fondom umetničkih dela. Ono što je za samo mesto najvažnije, godišnje kroz Galeriju naivne umetnosti u Kovačici prođe 20.000 posetilaca.

Budući da sam o Galeriji već pisao, a o Kovačici baš na ovom mestu napravio veliku reportažu, rešio sam nešto drugo. Poželeo sam da proputujem kroz čitavu opštinu. Kovačica ima moćna sela u svom zaleđu. Zanimljivo, sva su organizovana po principu po kom je i Vojvodina u 18. veku bila kolonizovana. Svako selo ima jasnu etničku većinu, ali što je važno – u ukupnom zbiru niko ne preteže. Osim Putnikova, koje nikada nije imalo više od nekoliko stotina stanovnika, sva su mesta velika i značajna. Osim Kovačice, kao tradicionalno „slovačko selo“ slovi Padina. Mađari dominantno žive u Debeljači, a Rumuni u Uzdinu. Srbi su oduvek jasna većina u Idvoru, Crepaji i Samošu. I sve to, kao u nekom simfonijskom orkestru, savršeno skladno funkcioniše.
U jesen dan je kratak. Sela na severnoj strani, onoj prema Sečnju, nismo stigli da obiđemo. Uzdin, Samoš i Putnikovo, svakako ostavljamo za neku narednu priliku. Kovačicu i preostala četiri sela, uz dobro planiranje, uspeli smo da posetimo. Naravno, čitav posao bio bi nemoguć da stasom, glasom i objektivom, uz sebe nismo imali Nikolu Petkova. Karikaturista, ilustrator, novinar, autor bezbrojnih fotografija sa zavičajnom tematikom. Ipak, zbog jednog neprocenjivo značajnog posla koji obavlja, ovaj deo Banata tek u budućnosti biće svestan koga je imao. Nikola predano i posvećeno radi na digitalizaciji publikacija koje govore o istoriji njegove Crepaje, ali i okolnih mesta. Nije preterano ako kažemo da će za večnost preteći samo ono što je prošlo kroz njegove ruke. Ljudi poput njega zaslužuju iskreno divljenje.

CREPAJA, DALEKO A BLIZU

Za prilike u Bačkoj, recimo, Crepaja je geografski skrajnuta. Ali za ovdašnje prilike sve je kako treba. Do Pančeva ima 18 kilometara. Do Kovačice se stiže za 10 minuta vožnje. Sve što vodi ka Kovačici, nema bližeg puta ka Beogradu od onog kroz Crepaju. A kada ste u društvu s Nikolom, nemoguće je, uz svu tu blizinu, ne zaći i u daleku prošlost. On i njegov sin Marko, istoričar naravno, satima vam mogu pričati o formiranju Vojne Granice godine 1764, kao o mitskom događaju iz života ovdašnjih ljudi, iza kog je ostao drugačiji duh i mentalitet. Dovoljno je reći da je još krajem 19. veka selo dobilo pravo na četiri godišnja vašara! Nema jačeg argumenta o značaju Crepaje, tada velike opštine u Kovačičkom srezu. Ako ne verujete, pitajte Nikolu i Marka.

IDVOR, VRATA U SVET

U Njujorku, na grobu čoveka koji se smatra jednim od najvećih naučnika i pronalazača kog je svet video, dobitnika Edisonove medalje i Pulicerove nagrade, piše: Michael Idvorski Pupin. U godinama kada mu se svet odavno poklonio, Pupin je samom sebi nadenuo srednje ime – Idvorski. U čast ona dva ili tri sokaka, pašnjaka, i ljudi koji su ga u taj isti svet kadgod ispratili. Idvor, sa svojih tek oko hiljadu stanovnika, onima koji umeju da je osete, omirišu i u vazduhu opipaju – i danas nudi istu čaroliju. Ko zna, možda je baš kroz ova vrata na staroj idvorskoj školi prolazio dečak koji će proći put od pašnjaka do naučenjaka.

DEBELJAČA, KROZ DRVOREDE

Na dan Svetog Josipa, 16. marta 1873. Godine, održan je prvi vašar u Debeljači. Sledećeg proleća biće mu tačno 150 godina! I što je najvažnije, ovo nije samo prilog iz sfere zanimljivie istorije. I dan-danas sarači, ćurčije, trgovci i nakupci, kunu se u tri vašara. One u Debeljači, Šapcu i Rumi. Kada se pogodi lepo vreme, na vašarištu u aleji dudova zna da bude i preko 15.000 ljudi. Ali ovo ni slučajno ne treba da bude jedini razlog da svratite u mesto čarobno iz mnogo razloga. Baš kao i ovih dana, u Debeljaču sam najradije dolazio zbog njenih drvoreda. Videćete ih na koju god stranu da se okrenete. U cik zore i prvi sumrak naročito, prizor deluje bajkoliko. Od srca preporučujemo.

PADINA, OAZA DUHU

Verovatno bi neki antropolog morao ozbiljno da se pozabavi fenomenom po kom je naš svet razvio neverovatno poverenje u žene iz slovačkih sela. O „zuskama“ je reč. Njima su se, bez ikakve zadrške, davali ključevi od stana, ostavljala deca, poveravale kućne tajne… I pri tome je, stiče se takav utisak, svako više verovao njima, nego rođenim ukućanima! I upravo zahvaljući njima, za Padinu se mnogo više zna u Beogradu nego u Novom Sadu. Iz Kovačice i Padine, svako jutro na Banovo brdo, Voždovac, Senjak… stizalo je, a delimično i danas stiže, preko 600 žena! A sada je vreme da mi dođemo u Padinu. Beskrajno uredno i mirno selo. Ako vas u potrazi za unutrašnjim smirenjem izda sve drugo, svratite u Padinu. Osam minuta od Kovačice. I verujte nam na reč: U njoj ćete naći sve što vam treba.

Izvod:

Nikola predano i posvećeno radi na digitalizaciji publikacija koje govore o istoriji njegove Crepaje, ali i okolnih mesta. Nije preterano ako kažemo da će za večnost preteći samo ono što je prošlo kroz njegove ruke. Ljudi poput njega zaslužuju iskreno divljenje.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Nikola Petkov

Članak Niz drumove Kovačice se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Stara Pazova je jedina velika opština u Vojvodini o čijim smo doslovno svim selima napravili reportaže. Krstarili smo od Golubinaca, preko Surduka, pa natrag do Krnješevaca. Na kraju smo se uverili da to nije bilo nimalo slučajno!

Po isterivanju Turaka, Srem je bio skoro pust. Naseljavalo ga je tek oko 30.000 stanovnika. Carske vlasti, videći potencijal koji je oblast Srema pružala, poželele su da ga iskoriste. To je bio povod da te 1770. godine počne veliko naseljavanje na prostoru sadašnje opštine Stara Pazova. Nemaca je bilo veoma malo, jer je Srem bio periferija carstva. Srba takođe. Međutim, vest se pročula. Za nju su čuli Slovaci iz Selenče, koji su upravo tražili novo „mesto stanovanja“. Prvi kolonisti Slovaci na Pazovačku pustaru došli su 21. maja 1770. godine. Mesto koje je predviđeno planom bečkog barona ranije nije bilo naseljavano. U ataru Pazove bilo je dosta privremenih naselja, takozvanih šanaca. Ali to su bila samo privremena naselja, koja su se napuštala posle 50-60 godina da bi se pravila na novom mestu u okviru atara, jer se zbog turskih upada bežalo na Frušku goru. Po nekim nemačkim starim zapisima, Srbi su živeli u istočnom delu atara, u takozvanom „starom selu“, udaljenom od današnjeg naselja oko dva-tri kilometra. Slovaka je bilo u delu pazovačkog atara koji se graniči s pustarom Jarkovci. Prva slovačka ulica pružala se od potoka Mali Begej i nosila je naziv Selenčanska, današnja Svetosavska. U njoj se nalazi slovačka crkva, u samom centru grada. Prva srpska ulica nalazila se u blizini ovog potoka, ali smerom ka istoku. Taj deo Pazove nazvan je „srpski kraj“, a danas nosi naziv Ulica Vuka Karadžića. I tako je počelo…

Upravo, bile su to prve godine u kalendaru Stare Pazove. A onda preskačemo dva veka da bismo se primakli trenutku sadašnjem. Dva podatka su fascinantna. Na nivou opštine stopa nezaposlenosti iznosi dva odsto! Preko 25.000 ljudi nalazi se u stalnom radnom odnosu. Zbog toga je jedan od apsolutnih prioriteta gradnja vrtića i poboljšanje uslova za boravak dece u predškolskim ustanovama. U Pazovi se već stiglo dotle da su u ogromnom broju porodica zaposlena oba roditelja, pa im je ova usluga neophodna. Dovoljno je reći da su na teritoriji opštine Stara Pazova neke od najuspešnijih svetskih i domaćih kompanija izgradile svoja postrojenja: Mercedes-Benz, Nestle, Volvo, Valhall, Gorenje Tiki, DHL… a sada im se pridružio i vodeći svetki proizvođač avio-motora, nemačka kompanija MTU. Zahvaljujući tome, ne samo da se neprekidno otvaraju nova radna mesta, već stanovnici dobijaju i čitav niz drugih pogodnosti. Recimo, već početkom naredne godine, nakon izgradnje i rekonstrukcije 30 kilometara lokalnih puteva, sva naselja u opštini imaće savršenu putnu infrastrukturu. I uopšte, ko je poslednjih godina prolazio kroz Vojku, Golubince, Banovce, Belegiš, Surduk, Krnješevce, mogao je da se uveri da su sva ova mesta, ne samo u komunalnom smislu, opremljena tako da ljudima koji u njima žive pruže apsolutno sve pogodnosti kakve bi imali živeći u gradovima. Ipak, za onih nekoliko „krunskih“ poduhvata, koji su trenutno u domenu želja, poput izgradnje savremene bolnice pa čak i univerziteta, potrebno je da se ostvari glavni cilj čelnih ljudi opštine – da Stara Pazova dobije status grada.

Pored ostalog, status grada omogućio bi stvaranje gradskih opština, a za građane bi to značilo lakše rešavanje brojnih administrativnih problema. Formirale bi se tri gradske opštine i to: Stara Pazova, Nova Pazova i Podunavlje. U gradsku opštinu Stara Pazova spadali bi i Golubinci, Vojka i Krnješevci, dok bi opštinu Nova Pazova činilo samo to mesto, a u okviru gradske opštine Podunavlje bili bi Stari i Novi Banovci, Belegiš i Surduk. Uslovi su ispunjeni. O tome da Pazova u svim sferama ima izvanredan značaj, ne treba posebno ni govoriti. A njen geografski položaj tek je posebna priča. Nalazi se između dva najveća grada u zemlji, a sve važne saobraćajnice u regionu presecaju teritoriju opštine: Auto-put Beograd–Zagreb (E-70), auto-put Beograd – Novi Sad (E-75), magistralni put M-22 i regionalni putevi R-106 i R-121. Beogradski aerodrom „Nikola Tesla“, najvažnija vazdušna luka u Srbiji, udaljen je 15 kilometara od centra Stare Pazove. Zapravo, kada čovek sve ove činjenice stavi ispred sebe, postane mu jasno zašto je poslednjih godina život u Staroj Pazovi i njenoj okolini postao privilegija.

I OVO SMO MI

Dvorac Šlos u Golubincima, „Janeskina kafana“ (Menzulana) u Banovcima, muzej i magacin „Macura“, poseta konjičkom klubu „Mirela“ ili nekom od ugostiteljskih objekata na obali, samo su deo onoga što bi u prolazu kroz ovaj deo Srema valjalo videti. Šta god da odaberete, svakako deo vremena morate izdvojiti za skoro pa meditativan odmor na mestima na kojima se lesne zaravni nadnose nad Dunavom. Taj prizor svakako nećete zaboraviti. Naročito ako ste na mestu koje je prosečeno predolnicama i surducima. Lesne zaravni vas uvode u atmosferu i maglinu davnih vremena. Priroda je učinila sve što je mogla. Sve dalje, prepušteno je samo vašoj mašti.

IME KOJE SE PAMTI

Ako bi iz čitave prošlosti Stare Pazove trebalo izdvojiti samo jednu ličnost, verovatno bi to bio narodni heroj Janko Čmelik. U znak zahvalnosti njegovo ime nose osnovna škola, kulturno-umetničko društvo i druge organizacije, pa i ulica u kojoj se rodio i živeo. Porodica Čmelik je živela u ove dve plave kuće, koje su, zahvaljujući projektu Turističke organizacije Opštine Stara Pazova i Zavičajnog muzeja iz Rume pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture, dovedene u stanje dostojno velikana. Ambijent iz tridesetih godina prošlog veka, sa sjajno postavljenom Zavičajnom zbirkom, ne samo što govori o životu i delu Janka Čmelika, već svedoči o suživotu srpske i slovačke kulture na ovom prostoru. Vredi ga obići. Ime ulice lako se pamti.

SVI SU JEDNAKI

Sadašnja crkva u Belegišu, izgrađena 1927.godine, jeste treća koja je podignuta otkako je selo nastalo. Ima dva tornja i najveća je u sremskoj eparhiji. U skorije vreme kompletno je renovirana. Uopšte, putujući selima pazovačke opštine, uverili smo se kako se u svakom trenutku radi nešto od vitalne važnosti. Podižu se ili renoviraju putevi, vodovodne mreže, škole, obdaništa, sportske hale, trgovi, domovi zdravlja… Ono što je najvažnije jeste da je prioritet uvek bio na ravnomernom razvoju svih sela. Ulaže se u Stare Banovce koji imaju preko 6.000 stanovnika, ali i u Krnješevce u kojima ih ima tek nekoliko stotina. I što ono kažu – to se i vidi!

LIRSKI TRENUTAK

Dunav protiče kroz opštinu u dužini od 24 kilometra. Ko na ovo kaže da je to malo, očigledno nikada nije bio na ovom delu reke. Ako pratite obalu ili plovite, od Surduka, preko Belegiša do Starih i Novih Banovaca, doživećete ono najlepše što Dunav može da vam pruži. Netaknuta priroda, rukavci, peščane ade koje tokom godine izranjaju, pa pred vama misteriozno nestaju. Igra prirode u koju se čovek umešao tek toliko da je na što bolji način predstavi onima koji su je željni. Od svega, mi smo za vas odabrali tek jedan „lirski“ trenutak.

Izvod:

Dva podatka su fascinantna. Na nivou opštine, stopa nezaposlenosti iznosi dva odsto! Preko 25.000 ljudi nalazi se u stalnom radnom odnosu. Zbog toga je jedan od apsolutnih prioriteta gradnja vrtića i poboljšanje uslova za boravak dece u predškolskim ustanovama. U Pazovi se već stiglo dotle da su u ogromnom broju porodica zaposlena oba roditelja, pa im je ova usluga neophodna.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Arhiva VM

Članak NA PAZOVAČKOM DRUMU se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Nedavno smo javno postavili pitanje, koje je zapravo mnogo zanimljivije nego što se na prvi pogled čini. Ono je glasilo: Onako iskreno, šta vam znače toponimi: Sterijino, Utrine, Obornjača, Svetićevo, Kevi, Gornji Breg, Pobeda, Gunaroš…? Odgovor je bio očekivan. Osim ljudi koji su poreklom ili rodbinski vezani za ovaj prostor, za nabrojana sela gotovo da niko nije ni čuo, a kamoli u njima bio. Zapravo to i ne treba da čudi. Zajedničko za sva ova mesta jeste da se nalaze unutar one „plahte“ od atara, na čijem se jednom kraju nalazi Ada, a na drugom Bačka Topola. Samo srce Vojvodine, o kojem gotovo da ne znamo ništa. Ima razloga zašto je tako. Reč je o rastojanju od pedesetak kilometara koje vam nikada nije usput! Osim ako baš ne zalutate, ne postoji šansa da „slučajno“ svratite u Utrine. Jednostavno, na ovom mestu u priču treba ubaciti i malo antropologije, odnosno pomenuti dva osnovna načina na koja su vojvođanska sela nastajala. U 18. veku počeo je veliki talas kolonizacije. Pa su, recimo, ako gledamo niz Dunav, planski nastali Bezdan sa većinskim mađarskim stanovništvom, Monoštor sa šokačkim, Apatin u kojem su u većini živeli Nemci, pa srpski Stapar… I tako redom. A postoji i drugi tip naseljavanja. On podrazumeva sela nastala grupisanjem salaša. U jednom trenutku, na nekom pogodnom putnom pravcu, poređa se nekoliko salaša. Onda spontano niknu crkva, prodavnica, kafana, pa škola… Ljudi na usamljenim salašima, zbog posla, dece, lične bezbednosti, osete potrebu da se pridruže. S vremenom, na prirodan i spontan način, nastane selo. Otprilike to je slučaj sa svim mestima koje smo nabrojali. S tim što je ovde postojao i motiv više. Da se vratimo konkretno na mesta u opštini Ada. Naravno, ne računajući Mol, koji je neka veća i sasvim druga priča.
Dakle, ako bismo krenuli putem od Bečeja prema Bačkoj Topoli, pa Senti i završili u Adi, iscrtali bismo pravougaonik, čija bi svaka strana otprilike imala po četrdesetak kilometara. Unutar njega dobijate zemlju za koju kažu da je među najplodnijom u Evropi. S druge strane, to je oduvek kraljevstvo salašara. U posleratnom periodu, intenziviranjem poljoprivrede, mnogi od njih prepoznali su priliku za sebe i svoju porodicu. Recimo, poljoprivredno dobro „Halas Jožef“ bilo je pravi gigant u oblasti ratarske i stočarske proizvodnje. Dovoljno je reći da je navodnjavao preko 1.500 hektara, oživeo konjarstvo i hipodrom u Adi i još mnogo toga. Kogod je hteo da radi, imao je priliku. Sada nam je već sasvim jasno kako su nastali Sterijino, Utrine i Obornjača. Od ova tri „salašarska“ sela ađanske opštine, daleko najveće su Utrine. Imaju osnovnu školu koja je istureno odelenje škole „Čeh Karolj“ iz Ade. Meštani su ponosni na svoje Kulturno društvo „Neven“ koje aktivno neguje tradiciju ovdašnjih Mađara. Zamajac razvoja sela čini Zemljoradnička zadruga „Utrine-Obornjača“. Jedinoj zadruzi u opštini Ada gravitira oko 150 porodica. Osnovana je 1991. tako što se izdvojila iz nekada moćnog „Halas Jožefa“, a onda domaćinski ulagala u magacine, mašine, mešaonu stočne hrane… U međuvremenu, izrasla je u stub na koji se naslanja čitavo selo sa nešto manje od hiljadu stanovnika. Inače, Utrine čine jednu Mesnu zajednicu sa Obornjačom, do koje vam treba manje od desetak minuta vožnje.

E sada, ovde najpre moramo da rešimo jednu dilemu. Dobri poznavaoci geografije upitaće se: Kako to da se Obronjača nalazi u opštini Ada, kada ona pripada Bačkoj Topoli? I delimično su u pravu. Naime, iza naziva Obornjača kriju se zapravo dva naselja. Pri čemu ono, na koje često prvo pomislimo – više ne postoji. To selo koje je potpuno ostalo bez stanovnika na mađarskom se zvalo Velika Dolina. Nekada je imalo blizu 300 žitelja, a danas postoje još samo dve ruševne kuće, jedna novo izgrađena vikendica, a u nekadašnjem centru sela, simbolično su postavljeni krst i oltar. Ta Obornjača ili „Velika Dolina“ nalazila se blizu Gunaroša, pored rečice Čikerija. U ovo selo nikada nije vodio asflatni put, i to i jeste glavni zazlog zašto je odumrlo. Još sedamdesetih u selu je radila i škola. Velika Dolina je u to vreme bila poznata po svojim pijacama. Prodavci su dolazili iz Čantavira, Tornjoša, Mola, a bilo je i onih koji su stizali čak iz Subotice, Bečeja i Srbobrana. Ipak, nedostatak asfaltnog puta bio je nepremostiva prepreka. Zatvoreno je skladište žita koje je meštanima mnogo značilo. Onda škola, kafane i prodavnice. Velika Dolina – Obornjača je nestala. Na mestima nekadašnjih kuća danas su bagremari. A Obornjača koju danas znamo nalazi se u opštini Ada. Uverili smo se da njeni meštani, gotovo bez izuzetka vezani za poljoprivredu, uz sve poteškoće sa kojima se sreću, veruju da sasvim sigurno neće doživeti opisanu sudbinu. Sa druge strane, iako je najbliže Adi, selo Sterijino možda upravo zbog toga plaća danak. Jednostavno, Ada kao razvijena i prosperitetna varoš, suviše je zanimljiva mladim ljudima da bi se vezali za desetak kilometara udaljeno selo koje im pruža nedovoljno mogućnosti za život kakav žele. Sa svojih stotinak stanovnika teško i da može biti drugačije. Uostalom, kako smo u uvodu rekli – ovde sve ide prirodno i spontano. Neka tako i ostane.

SAMO VI… I VETAR

Putovati kroz ova sela, pri tome koristeći i letnje puteve, a ne posetiti nijedan od salaša, čini nam se nekako neozbiljno. Stoga smo osvanuli na „Košovom“ salašu. Smestio se neposredno iza Sterijinog prema Utrinama, ali ako idete prvi put, gledajte pažljivo, da ne promašite. Besprekorno uredan i osmišljen ambijent, s vrata nam otkriva da Timea i Deže Koš imaju ozbiljne planove. Za sada nude mogućnost za sjajne jednodnevne izlete, a velika sala ambijent je brojnih okupljanja. Tu su i sobe, pa originalna sauna, đakuzi… Ko želi da bar nakratko iza sebe ostavi sve brige ovog sveta, na pravom je mestu.

S KRAJA NA POČETAK

Još sredinom pedesetih, Sterijino je imalo 75 stanovnika. Ranije je ovde umesto sela bilo tek nekoliko salaša. A onda je, rastući uporedo s poljoprivrednim dobrom, Sterijino stiglo do 450 stanovnika. Radila je škola, ambulanta, dom kulture… U međuvremenu, sve se nekako vraća na početak. Škola više ne radi, a ono malo dece putuje u Adu. Zapravo, možda bi upravo salašarski turizam bio prava šansa i perspektiva ovog mesta. Idiličan mir okolne prirode, velik broj atarske divljači, a sve u neposrednoj blizini Ade, nude šansu na kojoj bi vredelo raditi. Salaš je ovde, izgleda, sudbina.

RAĐANJE ŽIVOTA

Od meštana smo čuli da kogod ima uslova da se bavi poljoprivrednom proizvodnjom, ostaje u Utrinama. Neki se čak i vraćaju. Naročito u situaciji u kojoj su mnogi shvatili da ni odlazak u inostranstvo nije idealno rešenje. U ovom mestu naseljenom gotovo isključivo mađarskim stanovništvom, mnogo je onih koji su to probali. Na kraju, dođeš do zaključka da ako imaš zemlju, nešto od mehanizacije, kuću, možda ti je isplativije, i svakako mirnije, da živiš tu gde i svi tvoji. Salašarski duh mesta u Utrinama se vidi na svakom koraku i pažljivo neguje. U selu deluju čak tri organizacije koje vode računa da ovdašnja kultura, običaji, način pripremanja hrane… ostanu kao zaveštanje narednim generacijama.

MESTO ZA PREDAH

Pripovedaju nam ljudi kako je današnja Obornjača bila odmorište na putu za onu nekadašnju. Još se pamti „Petlićev salaš“ i čuvena kafana. Vredno je znati i to da je preteča kombinata „Halas Jožef“ bio „Sedmi juli“ u Obornjači. I danas je njegova upravna zgrada najmarkantnija zgrada u selu. Nas je naravno privukla vetrenjača, po kojoj je mesto postalo prepoznatljivo. Podignuta je devedesetih godina 19. veka. Bila je u funkciji do 1966, kada je preminuo njen poslednji vlasnik. Danas je u znatnoj meri rekonstruisana. Ostalo je još posla, ali i ovakva kakva je sada, služi na ponos meštanima.

IZVOD:

Od ova tri „salašarska“ sela ađanske opštine daleko najveće su Utrine. Imaju osnovnu školu koja je istureno odelenje škole „Čeh Karolj“ iz Ade. Meštani su ponosni na svoje Kulturno društvo „Neven“ koje aktivno neguje tradiciju ovdašnjih Mađara. Zamajac razvoja sela čini Zemljoradnička zadruga „Utrine-Obornjača“. Jedinoj zadruzi u opštini Ada gravitira oko 150 porodica.

Tekst: Ilija Tucić i ekipa VM
Foto: Čila David

Članak U kraljevstvu salašara se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Kao časopis kojem je Vojvodina vazda u duši, a gotovo svakodnevno i pod tabanima, nekoliko puta pisali smo o svojevrsnom paradoksu. Naime, teško da ćete sresti nekog ovdašnjeg ko vam neće reći da je zaljubljen u Frušku goru. Nevolja je, međutim, što ta ljubav, gotovo bez izuzetka, cveta samo vikendom i na „crveno“ slovo u kalendaru. Svi zajedno olako zaboravljamo da ima i onih kojima Fruška gora ne predstavlja samo izletište – već dom u kojem svakodnevno žive. I tu namah slika prestaje da bude idilična. Mi sami, na ovim stranama, zavapili smo toliko puta… U planovima o strateškom razvoju Vojvodine na gotovo svim mestima naglašava se kako postoje dve tačke na kojima treba insistirati. Prva je, naravno, poljoprivreda. A druga je – Fruška gora. I ponekad bi nam se zaista moglo učiniti da jeste tako. Gotovo da nema dana da u nekom od medija ne osvane vest o turističkom potencijalu banje Vrdnik, o novim zasadima voća i vinograda na fruškogorskim padinama, o jagmama za kuće u Čortanovcima… Reklo bi se da Fruška gora buja od života. U to nas obilato uveravaju i svi oni tekstovi, koji u maniru turističkih bedekera, jedinu vojvođansku „planinu“ vide kao stazu „okupanu mirisima svežeg voća i livadskog cveća“, po kojoj teku vino, med i mleko. Ali ukoliko odlučite da sednete u kola i provozate se po Fruškoj gori, ne računajući ova tri, najviše četiri izvikana mesta – zateći ćete stvarnost koja je dijametralno drugačija. Do te mere, kako se vrlo osnovano pretpostavlja, da za 50 godina više od polovine fruškogorskih sela neće postojati. Ne verujete? Ako je tako, evo samo najosnovnijih činjenica. Opština Irig ima 11 mesta. Među njima je Velika Remeta sa svojih 40 stanovnika. Grgeteg ima otprilike isto toliko. Krušedol naseljava oko 300 ljudi. Toliko ih je i u Šatrincima. U Maloj Remeti živi stotinak ljudi. U Neradinu možda ima i svih 500, mada u taj podatak otvoreno sumnjamo. U Rivici ih je tek nešto više… Pa i tu su nam gotovo u svim selima rekli: „Toliko nas je preko dana. Ali nemoj da nas brojiš na spavanju…”

U Opštini Sremska Mitrovica stvari su potpuno merljive. Zanimljivo je da i Mitrovica ima 11 fruškogorskih sela. U njima je, prema poslednjem popisu, ukupno živelo 9.216 stanovnika. Situacija je još nepovoljnija ako uzmemo u obzir prosek godina njihovih stanovnika. Dovoljno je reći da su u vreme kada smo se mi raspitali Šišatovac i Šuljam imali po jednog đaka prvaka, Bešenovo četiri, Ležimir pet… Sve u svemu, budućnost ovih mesta je poprilično maglovita. Iza ovih brojki krije se činjenica da svaki oblik organizovanja normalnih uslova za život postaje ekonomski neodrživ. Prodavnice, pošte, ambulante, linije autobuskog prevoza… postaju luksuz, a ne stvar preke potrebe. Vođeni uverenjem da Fruška gora zaista jeste suštinski važna, a opet, osećanjem da smo uveliko nemarni kada je u pitanju opstanak njenih sela, pa dakle i života na njoj, uputili smo se ovih dana ka četiri sela koja teško da bi se ikada našla u okvirima naših reportaža pod zajedničkim naslovom „Selo moje”. Razlog je sasvim jednostavan. Šišatovac, Mala Remeta, Grgeteg i Velika Remeta zajedno jedva da imaju 400 stanovnika! I savršeno se uklapaju u ovo o čemu smo do sada govorili.

Ako krenete sa zapada u pravcu istoka, pobrojana sela upravo su ovako poređana. U oči vam je svakako najpre upala činjenica da su sva četiri naziva prepoznatljiva pre svega kao imena manastira. Preko godine ih poseti na desetine hiljada ljudi. Ali, kako u uvodu rekosmo, u ovom slučaju reč je o selima. O selima po čijim sokacima žive i deca, i sasvim mladi ljudi, pa onda one dve generacije starije od njih. I svi imaju svoje specifične potrebe. Jedni bi da se zabave. Drugi da kvalitetno provedu vreme. Treći, prirodno dobu u kojem živimo, očekuju da imaju besprekoran signal za internet i mobilnu telefoniju, da imaju prodavnicu, poštu, dom zdravlja, autobusku stanicu, školu, uređene seoske puteve, kvalitetno urađenu struju i vodu… Nažalost, u Šišatovcu, Maloj Remeti, Grgetegu i Velikoj Remeti tek sporadično možete sresti nešto s pobrojanog spiska. Gotovo da više nema ni nade da može biti drugačije. Realno je teško naći razlog zbog kog bi neko investirao u mestu u kom živi manje od 100 stanovnika. Tu je trka s vremenom pomalo izgubljena. I zaista. Činjenica je da sva četiri mesta ubrzano menjaju svoj karakter. Od nekadašnjih karakterističnih sremačkih sela, polako ali sigurno, prerastaju u vikend-zone. Dovoljno je proći kroz njih. Umesto sadržaja o kojima smo govorili, niču isključivo restorani i pansioni namenjeni gostima i putnicima namernicima. Preostalim meštanima ostaje jedino da se prilagode situaciji, pa eventualno svoju kućnu radinost prilagode potrebama turista i vikendaša, kojih će ovde u budućnosti biti sve više. Onaj klasičan, starosedelački način života, tipičan za vinski Srem, ostaće opevan uz tamburu. I samo tamo. Ako u za ove prilike ogromnim Čortanovcima, odavno imamo duplo više vikendica nego seoskih kuća, jedan Grgeteg, budimo realni, nema čemu da se nada. Naprosto… to je tako.

ŠIŠATOVAC

Pretražujući internet, naći ćete podatak da selo ima „oko 200 stanovnika“. Istini na volju, toliko ih je bilo na popisu urađenom pre više od 10 godina. Danas ih je, nažalost, gotovo upola manje. Ipak, to što selo nema prodavnicu ili bilo šta od drugima uobičajenih sadržaja, problem je samo starijim ljudima. Oni mlađi idu u jedva tri kilometra udaljeni Ležimir, a za bilo šta „ozbiljnije“ tu je Sremska Mitrovica, do koje ima 16 kilometara. Selo koje vijuga niz nekoliko brežuljaka, s oba kraja ima po jedan znameniti manastir. Šišatovac je uveliko proslavljen. Ali i obližnju Petkovicu svakako treba videti. Sve je više meštana koji se upravo prilagođavaju činjenici da bi se moglo pristojno živeti od sve brojnijih turista. S njima će u selo stići i dobri putevi. A uz njih, šta ćeš lepše od fruškogorskog meda, sira, jaja, slanine, vina i rakije. Druge nema.

MALA REMETA

Na našem kratkom putu, jedino mesto na kom smo se iskreno iznenadili bila je Mala Remeta. Selo ima stotinak stanovnika. Ali, već na ulazu u Remetu s „gornje“ strane, iznad manastira, pomislite da ste negde na Zlatiboru ili Kopaoniku! Eko-naselje „Ruža vetrova“ sa sedam impresivnih objekata od sibirskog kedra i pogledom koji puca na pola Srema, nešto je nesvakidašnje. Mala Remeta postaće nezaobilazno mesto na turističkoj mapi. Kada proradi velnes centar s bazenom, uz nekoliko odranije poznatih restorana u selu, sa sve vinarijom „Deurić“ u podnožju sela, prema Jasku, ovo će biti nezaobilazna ruta na putevima turističke znatiželje. Velik broj ovdašnjih, sada trošnih seoskih kuća, možda i ne slute kakva ih sudbina čeka. A loše biti ne može.

GRGETEG

Realno, Grgeteg je još pre pola veka imao samo 130 stanovnika. Danas ima više monahinja u čuvenom manastiru nego meštana u jedinoj seoskoj ulici. U nizu od četiri sela koje smo posetili, Grgeteg je uvek bio u najtežoj situaciji. Loš put, nepostojanje bilo kakvog sadržaja, te činjenica da mesto ni dan-danas nema vodovod, učinili su da i ono malo stanovnika s vremenom potraži sreću na drugoj strani. Prijatno nas je iznenadilo to što smo neposredno pre ulaza u manastirsku portu ugledali kako je, otkad smo poslednji put bili ovde, u blizini iznikao lep restoran. Ovdašnji manastir, koji je po predanju podigao Zmaj Ognjeni Vuk, jedan je od najznačajnijih, ne samo na Fruškoj gori. Hiljade njegovih hodočasnika od sada će imati i lepu priliku za predah. Samo selo ionako živi još samo u uspomenama najstarijih meštana.

VELIKA REMETA

Pre jednu deceniju Velika Remeta zvanično je imala 44 stanovnika. I tu je početak i kraj priče o Remeti kao selu. U međuvremenu dogodilo se nešto drugo. Agilnošću i harizmom arhimandrita Stefana Vučkovića, ovdašnji manastir, malo je reći, postao je kultno mesto. Lično smo se uverili da je vikendom i crkvenim praznicima na parkiralištu dugom stotinak metara, od ulaza u portu do manastirske kapije – nemoguće pronaći slobodno mesto. Uz to, harizmatični otac Stefan podigao je pravo etno-selo s bezbroj sadržaja. U neposrednoj blizini manastira danas je moguće provesti čitav dan u jedinstvenoj atmosferi. Ova činjenica, uz nekoliko desetina impresivnih vikend-kuća, dala je Velikoj Remeti neku sasvim posebnu draž. Kao selo, gotovo da se više i ne pominje. A i zašto bi, kada joj je i ovako sasvim lepo.

Ilija Tucić
Foto: Maja Tomas

Članak Selo moje fruškogorsko – Ode šor u vikend-zonu se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Čudo su ti mediji. Koliko mogu da pomognu, toliko umeju i da odmognu. Evo, Lazarevo je najbolji primer. Pripremajući se za priču o njemu, zavirio sam da vidim šta se o njemu najčešće piše. I na udarnom mestu naiđem na podatak: „Naselje je postalo poznato nakon što je u njemu 26. maja 2011. uhapšen Ratko Mladić“. Pa onda sledi opis ovog događaja. To mu dođe isto kao kada biste vi bili odličan učenik. Pa dobar student. Onda ste počeli da radite svoj posao, nakon što ste osnovali porodicu. A na kraju svega neko o vama napiše da ste postali poznati jer ste, dana „tog i tog“, napravili neki saobraćajni prekršaj. Da li bi to bilo u redu? E, tako je i s Lazarevom. Selo s fantastičnim intelektualcima, vrhunskim sportistima, sjajnim udruženjima, s tradicijom dužom od dva veka – poznato je po jednom događaju koji sa samim mestom, u suštini, i nema nikakve veze! Ne može to tako.

Evo ja sam, boraveći u selu, imao muku šta da preskočim, jer na raspolaganju imam samo četiri strane. Mogao sam poseban tekst napisati samo o karatistima. Pritom ga ilustrovati fotografijom na kojoj tridesetak dece sa svojim trenerima vežba u ovdašnjoj više nego funkcionalnoj sali. Iz Lazareva je potekla karatistkinja Sanja Cvrkota, seniorska prvakinja države, koja je donosila medalje s evropskog prvenstva i najvećih međunarodnih takmičenja. O košarkašima i fudbalerima „Zadrugara“ iz Lazareva moglo bi se takođe nadugačko pričati. Legenda Partizana, fudbaler Nenad Bjeković, nikada nije propustio priliku da kaže da je iz Lazareva. Opet, ovdašnjim lovcima iz Lovačkog društva „Lazarevo“ obećao sam da ću se prvom prilikom vratiti i napisati tekst samo o njima. Proslavili su nedavno 75 godina rada. Opremljeni su poput društava u mnogo većim sredinama i imaju stotine priča. Obećanje ću zasigurno ispuniti.

Pa onda, gde je priča o lekovitoj mineralnoj vodi, kojoj, kako ispitivanja kažu, po hemijskim svojstvima nema ravne u čitavoj Srbiji. Ispitivanja su pokazala da za 24 časa izvor daje 300.000 litara vode, što bi bilo sasvim dovoljno za njenu ozbiljnu eksploataciju. Još 1933. godine, „gorka voda“ je flaširana i prodavana kao lek za stomačna obolenja i malokrvnost. Stručnjaci kažu da je po svojstvima, voda koja izvire na kilometar od sela, jednaka onoj u čuvenoj banji Karlsbad. Već ovi podaci moraju zagolicati maštu, ali i konkretno interesovanje. Ko zna! Voda nigde ne žuri. Moglo bi se o ovome tek pričati. Na drugoj strani, svakom novinaru koji ima „nerva“ za taj posao, izuzetna je priča o Mariji Stankov. Radila je u muškom frizerskom salonu u Lazarevu, ali joj ambicija nije dala mira. Sa svojih 25 godina rešila je da vanredno završi četvrtu godinu srednje škole, koju je onomad napustila. A onda je upisala Tehnički fakultet „Mihajlo Pupin“. Diplomirala je kao jedan od najboljih studenata u generaciji, s diplomskim radom koji se odnosio na upotrebu solarne energije i primenu fotonaponskih solarnih sistema. Lokalna frizerka rešila je da uzme život u svoje ruke. Danas je u svetu nauke za 21. vek. Amerikanci o takvima filmove snimaju.

Onda imate sjajnu priču o tome kako ovo izrazito kolonističko mesto, sve doskora nije imalo pravoslavnu crkvu. Hram posvećen Svetoj velikomučenici Marini još uvek je okružen skelama i uveliko se gradi. A znate li gde su se do početka izgradnje hrama obavljali pravoslavni crkveni obredi? U ovdašnjoj nemačkoj protestantskoj crkvi! Naravno, sa svim dozvolama i blagoslovima. Ni jednoj ni drugoj strani to nije smetalo. Što bi se reklo, jedna prava „vojvođanska priča“. Verujte, mogli bismo ovako u beskraj. I sve je to Lazarevo. Selo u kojem smo muku mučili šta da izostavimo iz teksta, a da se neko s pravom ne uvredi. Sreća u nesreći, pa su u danu u kom smo pravili reportažu sportisti bili odsutni i razasuti po raznim takmičenjima. Ostalima smo dali čvrsto uverenje da ćemo se vratiti. Nećemo ih razočarati. Tim pre što je selo od Zrenjanina udaljeno desetak kilometara. Od Novog Sada možete stići za laganih sat vremena. Moramo doći još jednom.

Pravo da vam kažem, a vraćajući se na početak priče, kada bi mene neko pitao po čemu je Lazarevo poznato, bio bih na golemim mukama. Ovo besprekorno ušoreno selo, neverovatno širokih ulica, a dobrih ljudi, izvor je čudesnih priča.

I ko za nesreću, taman kada smo se spremali da krenemo, domaćini su nam oduzeli ključeve od kola. Ovu odluku pratila je rečenica: „Prvo da probate najbolju kolenicu u Vojvodini!“ I hajde da ne reklamiramo restoran, ali – stvarno je najbolja. Nema nam druge. Vratićemo se mi u Lazarevo.

NEMA ŠTA. DOMAĆINSKI!

Formalni domaćini u selu bili su nam Radovan Tihomirović i Goran Grahovac. Zapravo, baš tako bi i trebalo da bude, jer njih dvojica su predsednik Saveta i sekretar Mesne zajednice. Bio je to jedan od poslednjih zimskih dana u godini. A njih dvojica pokazali su nam sve. Na njihovim licima, gotovo sve vreme, čitao se dečački zanos, dok su nam govorili o tome kako selo ima mesni samodoprinos još od 1953. godine. Na osnovu njega imaju 24 kilometra asfaltiranih seoskih ulica. Imaju gas, školu, ambulantu, 17 različitih klubova i udruženja. Za razliku od Zrenjanina, čak i pitku vodu. U glas nam kažu: „Nema se šta više graditi. Samo treba održavati“. I mi im verujemo.

POŠTOVANJE ZA PRIMER

Godine 1800. na imanju Lazara Lukača, odnosno tada već njegovog sina Lazar Janoša, osnovan je Lazarfeld. Na ovu nenaseljenu pustaru stigle su nemačke porodice iz Sent Huberta, Šarlevira i Seltura. Živeće tu vek i po. Poznata nam novija istorija učiniće da 1945. u ispražnjeno selo stigne 340 kolonističkih porodica, mahom s Romanije, Bosanske Krajine i okoline Doboja. Važno je reći da stanovnici Lazarfelda odnosno Lazareva, užase istorijskih dešavanja nikada nisu shvatali kao povod za bilo kakvu omrazu. Protestantska crkva i danas je u pristojnom stanju, a obližnje nemačko groblje uredno je održavano. Poštovanje za primer.

PAPRIKA I POŽARI

Dimitrije Đukanović se nalazi u dvostrukoj ulozi. Na čelu je Dobrovoljnog vatrogasnog društva sa svojih tridesetak aktivnih članova. Leti u okolini sela bude gotovo dvadesetak požara, pa vatrogasci rade i prekovremeno. Opet, Dimitrije je poljočuvar. Vodi računa o uzurpiranju zemljišta, bacanju otpada, štetama… Ali, zapravo, njegovu pravu prirodu otkriće vam tek kada počne priča o baštovanstvu i povrtarstvu. S akcentom na paprici. Tu je neprikosnoven. S nekom novopridošlom energijom uputiće vas u tajne zanata od kog živi. I koji mu je, očigledno, taman po meri.

TAČKA NA HORIZONTU

Zvezdan Veselinović najpre izvrši smotru svojih golubova. A onda kreće s treninzima. I zaista, on svoje „visokoletače“ doživljava bukvalno kao sportiste. U suštini, oni to i jesu. Kada su u takmičarskoj formi, lete po 15 sati. Sve dok ih mrak ne prizemlji. Treba tu vremena, ulaganja i beskrajne ljubavi da bi sve profunkcionisalo. Udruženje golubara iz Lazareva okuplja 25 posvećenika. Svakom od njih teško je da nađe zamenu. Jer, golubarstvo se voli ili ne voli. Sredine gotovo i nema. Ova strast je previše zahtevna da bi joj se olako pristupalo. Zvezdan je jedan od istinskih zaljubljenika u lepet krila i posmatranje pernate tačke na horizontu.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Tibor Arva

Članak Lazarevo – Lepi, pa široki se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Pri dolasku u Lalić ništa nije nagoveštavalo da bismo se nečim trebali posebno iznenaditi. Bačko selo, ušoreno „na lenjir“. Čak je i nastajalo onako kao i sva druga. Još u 16. veku bilo je pomena o dvadesetak srpskih porodica u ovdašnjem ataru. Najezdom Turaka stanovništvo se razbežalo. Zvanično, selo postoji od 1759. godine. Dva leta kasnije formirana je prva opštinska uprava. Ostalo je zanavek zapisano… Godine 1761. rođen je Vasilije Štrbački, prvi „uteftereni“ Lalićan. Prvi venčani bio je Stevan Despotov. A onda su usledili talasi kolonizacije. Prvi Slovaci stigli su 1788. Druga, znatno veća grupa Slovaka stigla je 1780. iz Slovačke, okoline Tatri, i to iz Peštanske, Zvonjenske, Gemerske i Njitranjske županije. U selu se iz generacije u generaciju prenosi sećanje na dane kada su Slovaci kročili na ovu zemlju. U početku, naravno, nisu imali nikakve uslove za smeštaj. U domove su ih primali Srbi koji su tu stigli nešto ranije. Valjda zato, u Laliću u kojem „po pola“ žive Srbi i Slovaci, nikada, od kada je sveta i čoveka, nije zabeležen sukob na nacionalnoj osnovi. Ovde se to poštuje.

Lalić je najmanje selo u opštini Odžaci. Ima oko 1.100 stanovnika, a kroz vreme je znao imati i tri puta više. O tim „kadgod“ vremenima svedoči crkva posvećena Svetom velikomučeniku Dimitriju, koja ima 62 ikone. Po broju ikona, hram je treći u Vojvodini. A nema stalnog sveštenika, već po potrebi službe dolazi paroh iz Odžaka. Priču o istorijskim vremenima valja zaokružiti onim na šta su ovde posebno ponosni. Najpoznatija Lalićanka jeste velika umetnica Milka Grgurova, prema nepodeljenom mišljenju, naša najbolja glumica 19. veka. Tokom 40 godina duge karijere u Srpskom narodnom pozorištu i tek osnovanom Narodnom pozorištu u Beogradu, igrala je oko 400 uloga. Njeno ime danas nose ulice u Somboru, Novom sadu i Beogradu. U Laliću je rođen i Proka Jovkić, živopisna ličnost na prelomu dva veka. Poživeo je 28 godina i za to vreme stigao da ode u Ameriku, druguje sa Teslom i Pupinom, postane iskušenik u ondašnjem srpskom manastiru, pa bude narodni tribun, ratni dobrovoljac i pesnik koji će u istoriju ući pod pseudonimom Nestor Žučni. To ime danas nosi osnovna škola u Laliću.

I tu je priča, nažalost, onakva kakvu srećemo posvud. Škola ima 80 đaka, a nekada ih je bilo više od 300. Ipak, Lalić je živo mesto. Dobra polovina dece ostaje u selu, što se već može smatrati uspehom. Jedno vreme ovdašnji Slovaci porodično su odlazili u Slovačku, s idejom da tamo i ostanu. Sada ne samo što ima povratnika, već u selu živi i pet porodica „autohtonih“ Slovaka, koji su rešili da napuste rodnu Slovačku i nasele se u Laliću. Ljudi u selu tradicionalno se bave zemljoradnjom, poslednjih godina sve više povrtarstvom. S obzirom na to da je obližnji Ruski Krstur centar proizvodnje i prerade paprike, i ovde je konzumna paprika najpopularnija među povrtarima. Mesto ima ambulantu i apoteku koje rade svaki dan. Zapravo, ima sve što vam je za život svakodnevni neophodno. Jedino nema organizovanih autobuskih polazaka. Sve se rešava lično ili uz pomoć linijskog taksija. Cena povratne karte do 60 kilometara udaljenog Novog Sada je 2.000 dinara, što već predstavlja ozbiljnu stavku u kućnim budžetima. Ipak, na oko je vidljivo da ljudi sve više prepoznaju zemlju kao ozbiljan kapital s kojim treba računati. Nekada su se porodična imanja prodavala u bescenje a njihovi vlasnici hrlili su u gradove. Sada se situacija ozbiljno menja. Skoro da više nema seoskog gazdinstva u kojem zemlja nije obrađena. Čak je i mladim ljudima ona sve interesantnija kao oslonac za zaradu i buduću egzistenciju. Tim pre što i lokalna Zemljoradnička zadruga „Poljokop“ odlično funkcioniše. Nekako, posmatrajući sela poput Lalića, čini se da samo treba biti strpljiv. Umerena klima, dobra zemlja, kulturna atmosfera i relativna blizina grada garantuju pouzdanu sutrašnjicu. Ili, u najmanju ruku, moglo bi se reći – najgore je prošlo! I tu se vraćamo na našu uvodnu rečenicu. U njoj smo konstatovali kako: Pri dolasku u Lalić, ništa nije nagoveštavalo da bismo se nečim trebali posebno iznenaditi. E pa – iznenadili smo se. I to onim najdragocenijim. Pre svega velikim brojem kreativnih, preduzimljivih i zavičajno orijentisanih ljudi, koji su odlučili da svoj dom grade upravo ovde. Ovo je priča o njima.

OŽIVETI ŽIVOT

Ima li ičeg lepšeg od onoga kada u jednom selu naiđete na mladog čoveka koji vam kaže da želi da „oživi život“. Nenad Živanov jedan je od tih. Sav se ozari dok priča kako su Lalićani još 1905. godine pokrenuli pozorište, koje je između dva rata bilo u rangu s bilo kojom varoškom družinom. Još je njegov deda Radoje Živanov bio pisac i pozorišni reditelj. Posle rata, slavna prošlost staje pod skute KUD-a „Branislav Nušić“. Nenad je njegov predsednik već pet godina. Danas imaju folklornu, dramsku, pevačku i recitatorsku sekciju. Naš agilni domaćin naročito je ponosan na to što je Društvo iznedrilo nekoliko manifestacija: „Lalićke susrete“, „Mitrovdanske svečanosti“, „Kulturne dane Milke Grgurove“… I da! Selo jeste oživelo.

LETEĆE CARSTVO

E ovo stvarno treba videti! Milan Brkić je sa svoje tri godine dobio prvog goluba. Sa sedam je imao sopstvenog „lepezana“. Danas je jedan od najboljih golubara na svetu! Na evropskim takmičenjima osam puta je imao „Grande šampiona“. Jedini je ervopski sudija iz Srbije. Predsednik je nacionalne sudijske organizacije. Niko u Srbiji ne može da naruči prstenje za golubove osim njega. Njegovih 200 šampionskih golubova šepuri se u uslovima nekog kopaoničkog apartmana. Kako i ne bi, kada mu nije bilo teško da tri puta po goluba ode u Ameriku. Nakon 38 godina života u Švajcarskoj, sa svojom Marijom vratio se u rodni Lalić i ostvario dečački san. Stvorio je svoje „leteće carstvo“, kojem nema cene.

MAJČINO SRCE

Iako organizovano rade već 90 godina, Udruženje žena „Majčino srce“ kontinuirano je aktivno od 1995. godine. Predsednica Marka Mackova sa svojim članicama ugostila nas je u nekadašnjoj kući Tomaša Benke, koju su pretvorile u pravu etno-kuću. Uostalom o „Majčinom srcu“ i ne treba mnogo govoriti. Od Petrovca, Gložana, Kulpina, Selenče, Pivnica, Silbaša… sve do mesta Mošovci u Slovačkoj, nema ko za njih ne zna. Svojim vrednim radom sačuvale su istoriju i etnografiju svojih predaka. Najponosnije su na svoj „Nošnja bal“. Hajde što na njemu bude zabave i plesa, ali to je i ozbiljna kulturna manifestacija, na kojoj bude narodnih nošnji starijih od veka. Članice su Asocijacije slovačkih Udruženja žena. Naše dame – naklon do poda! A šta bi tek bilo da smo kolače probali. Nešto treba ostaviti i za drugi put.

TU SE NE SVRAĆA – VEĆ DOLAZI!

Bili smo u Laliću, pa kod Damjana Vučenova usput svratili. I to nam je velika greška. Kod Damjana se ne svraća – već „dolazi“, i to na čitav dan. Hajde što je on vedar, mlad i neverovatan domaćin. Nego što se iza skromnog naziva „Udruženje ljubitelja konja Šagija“ krije pravo malo čudo. Ljudi iz Beograda i Novog Sada sve češće dolaze u Lalić u školu jahanja ili samo na prisno druženje s njegove četiri rase konja. I naravno – magarcem, od kog se deca bez suza ne razdvajaju. Damjan je master inženjer poljoprivrede, ali je i to završio samo zbog konja. To mu je još i deda voleo – pa vole i on. U bliskoj budućnosti, biće ovde i nekoliko brvnara za odsedanje gostiju. Jahanje konja, dresura, druženje, domaći specijaliteti iz vlastite peći… pa ima li tu nešto da fali? A mi, eto, samo svratili…

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Čila David

Članak Lalić – Ovde su čuda moguća se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Gardinovci spadaju u onaj, svakako manji broj sela, za koja možemo reći da njihovo vreme tek dolazi. Ovo zapažanje duguju svom pre svega nesvakidašnjem geografskom položaju. Nalaze se skriveni – a odmah ispred očiju. Od Kovilja su udaljeni jedva pet kilometara. Od Novog Sada samo 24. Do opštinskog središta Titela, treba im malo više od 15 minuta vožnje. Što je najvažnije, da biste se iz Kovilja dovezli do Gardinovaca, činite to tako što pređete nadvožnjak preko auto-puta. Dakle, selo nije u centru – već u epicentru šajkaške ravnice. A opet, nikome nije usput. Sa auto-puta ne postoji direktno isključenje prema Gardinovcima. Iz Titela se stiže preko Vilova, putem na koji najčešće i ne obratite pažnju. Uopšte, selo je zašuškano kao da se potrudilo da tako bude. Blizu a daleko. A taj imperativ „blizu a daleko“, postaje najtraženija roba savremenog čoveka. Da bude na pola sata od kuće, a da ga niko ne vidi. Da ima svoj mir, a opet blizu konfora na koji je navikao. Gardinovci mu, u ispunjavanju ove želje, dođu kao idealna destinacija.

Zapravo, kroz čitavu istoriju, ovo selo se oslanjalo na svoj položaj. Ako bismo rekli stručno,nastalo je na isturenom delu južne Bačke lesne terase. Jedva 500 metara od rukavca Dunava i dva i po kilometra od same reke. I ponovo ista priča. Gardinovci su bili vojno uporište iz kojeg se idealno kontrolisao tok Dunava. A opet dovoljno daleko i bezbedno da ne stradaju od poplava i drugih opasnosti. Mogli su da se bave i stočarstvom i ribarstvom.  „Blizu a daleko“, osnovno geslo u životu sela. A kada iz pravca Kovilja ulazite u selo, prvo što vam padne na pamet jeste da ono ima nešto od onog prepoznatljivog šarma fruškogorskih sela, kojim dominiraju „blago zatalasan“ pejzaž i netaknut mir. Zanimljivo je, da je ne tako davno, iz Novog Sada do Gardinovaca išao gradski autobus. Problem predstavlja činjenica da je to činio po asfaltnom putu širokom jedva tri metra. Polasci su ukinuti, pa se sada autobusom može ići samo do Vilova. Meštani pamte kada se do Novog Sada ili Titela moglo ići i vozom, odnosno šinobusom iz stanice u Vilovu. Verovali ili ne, pruga Novi Sad – Titel, izgrađena je još 1899. godine. Danas pretpostavljate, ne funkcioniše.

U ovom živopisnom mestu, ostalo je upamćeno, živeli su i verovatno poslednji direktni srodnici pesnika Laze Kostića a u njemu je boravio i praunuk Svetozara Miletića, dr Slavko Miletić. I kada smo već kod stanovnika, valja reći da se njihov broj prividno nije drastično menjao. Gardinovci nikada nisu imali više od 1.800 stanovnika. Danas ih je dobra trećina manje. Ipak, mnogo više zabrinjava njihova starosna struktura. Nekada je u ovdašnjoj osmogodišnjoj školi, svaki razred imao po dva odelenja. Danas je ukupno 75 đaka. Pre par godina, postojala je opasnost da se učenici starijih razreda izmeste u školu u Vilovu. To bi za Gardinovce bila nepopravljiva šteta. Meštani su reagovali i škola je opstala. Nadajmo se da će tako i ostati. Zapravo, nema razloga da tako ne bude. Selo ima ambulantu, poštu, nekoliko prodavnica, Dom kulture u kojem deluje Amatersko kulturno-umetničko društvo, ima svoj fudbalski klub „Hajduk“ koji će uskoro napuniti čitav vek postojanja. Tu je i biblioteka, lovačko društvo, čak i lokalni provajder koji obezbeđuje kvalitetan signal za internet i televiziju, što je za jedno selo itekako značajno. Valjda zbog svega toga, u Gardinovcima je prazno jedva petnaestak kuća. Cene su skočile. Kuća bez specijalnih ulaganja, nekada se mogla kupiti za 10.000 evra. Danas treba izdvojiti duplo više. Jutro zemlje staje i do 5.000 evra. Uostalom, u poslednje vreme na ulazu u selo niče i sve ozbiljnije vikendaško naselje. Ljudi iz Beograda i Novog Sada sve češće prepoznaju Gardinovce kao idealno mesto za odmor. Pa nije džabe u selu, svojevremeno snimljeno čak šest igranih filmova!

Od skora se proneo dobar glas, da će ovdašnjim nasipom proći međunarodna biciklistička staza. U dobrom delu Vojvodine, uz Dunav, ona već postoji. Stoga su nade sasvim realne da će proći i ovdašnjim priobaljem. Selo bi dobilo stazu koja mu je neophodna a turisti bi našli sadržaje za rekreaciju. Dobitna kombinacija, kako god okreneš. I uopšte, na ovom mestu naše reportaže o Gardinovcima, valja nam ponoviti rečenicu sa kojom smo počeli. Tim pre što smo se uverili koliko je umesna: Gardinovci spadaju u onaj, svakako manji broj sela, za koja možemo reći da njihovo vreme tek dolazi.

STRUČNA EKSKURZIJA

Iako je tek nekoliko meseci na čelu Saveta mesne zajednice, Dimitrije Stojšić idejama i agilnošću ostavlja utisak nekoga ko je na ovom položaju bar u trećem mandatu. Onako domaćinski, umesto praznog razgovora, uvodi nas u auto i poput idealnog vodiča, provodi kroz Gardinovce. Ima priču za svaku kuću, u nekoj od 12 ovdašnjih ulica. Radni vek proveo je u policijskoj uniformi na večitim terenima. I konačno se skrasio u svojim Gardinovcima. Sa svojih 50 godina, vodi i ovdašnje Udruženje penzionera, na šta je veoma ponosan. Ima troje dece pa mu je itekako stalo do budućnosti sela, u kojem su njegovi Stojšići već treći vek. Najuporniji je u nameri da Gardinovci dobiju puteve kakve zaslužuju. S obzirom na energiju s kojom to čini, nemamo dilemu da će tako i biti.

PRIČA O CRNOM DUDU

Dudovi su nekad bili glavni seoski domaćini. Sačekivali su putnike namernike, ispraćali seljane na njihove voljne i nevoljne puteve. Nažalost, po Vojvodini odavno, to više ne čine. Ali ovaj dud u Gardinovcima odoleo je vremenu. Nalazi se pred kućom Đurđev Stevana iz 1937. godine. Stavljen je pod zaštitu države. Zapravo, sada je najbolje čuvani žitelj Gardinovaca. Ne sme niko da ga pipne. I tako treba da bude. Čega se on sve nagledao! Kada bi mogao da priča, šta je sve video u svojih 200 godina, bila bi to najuzbudljivija seoska priča, ikada sačinjena. Ispratio je askurđele i čukundedove sadašnjih meštana. Zato je i poštovan. Kako to već i dolikuje najstarijem članu porodice.

HLEB KOJI SE SMEJE

Još kadgod je Sima Stojšić imao pekaru. On i brat mu Dimitrije, od kojeg je sve i krenulo. Zanat ko zanat. Ili ga voliš – ili ne voliš. Samo od ovog drugog, posla nema. A Stojšići su ga voleli. Pa je porodični zanat prešao na Radenka. Ključna godina bila je 1965-a. Tada je nasledio očevu pekaru u Gardinovcima. I rodio mu se sin koji će poneti dedino ime. Sve se posložilo. Kako je i red u jednoj ozbiljnoj pekari. Ali otad je prošlo pola veka i frtalj više. Nisu to više one iste „turske“ peći. Ni isti ljudi. Sve se nekako promenilo. Zato i Sima, peče samo lepinje i hleb. I to vekne… i onaj lebac što ga zovu cipovka. Ili „hleb koji se smeje“. Lepinje i cipovka kod Stojšićevih, postali su jedan od zaštitnih znakova Gardinovaca. Jedan od onih zbog koji se dolazi u selo.I tako tri generacije. A sve nam se nekako čini… biće i četvrta.

VIKEND NA „PROVALIJI“

Gardinovački rit je nastavak Koviljskog rita i po svemu je sličan znamenitom koviljsko-petrovaradinskom ritu koji ima status Specijalnog rezervata prirode. A u svom ovom bogatstvu prirode, nastanjenom vrbama i retkim pticama, nešto se u poslednje vreme izdvojilo. Kada iz Gardinovaca, pođete nasipom prema Loku, nakon par stotina metara, nailazite na „Provaliju“. Meštani joj tepaju da je jezero. Zapravo, to baš i nije… ali zar je važno. Ovaj rukavac Dunava, nekada je bio raj za pecaroše. Sada su ga prigrlili kupači. Deo obale je iskrčen, postavljen je i pravi izletnički mobilijar. Za letnjih dana, ovde sve vrvi od ljudi. Ako se zaista dogodi da međunarodna biciklistička staza, prođe odmah uz „Provaliju“ ugled će joj višestruko skočiti. Ova tradicionalno divlja plaža, mogla bi se mnogo bolje urediti i raščuti po okolini. Tada bi to postao ozbiljan adut čitavog sela.

Tekst: Ilija Tucić i EVM
Foto: Čila David

Članak Gardinovci – Na obalskoj straži se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Vojvodina u 45 opština, ima oko 350 naseljenih mesta. I kada bi se na osnovu najvažnijih parametara, napravio spisak 10 najznačajnijih – na njemu bi se nesumnjivo našla i bela Crkva. Površnom turisti, koji je recimo svratio na jedan dan da se okupa u nekom od ovdašnjih jezera, takav utisak teško da bi se nametnuo. Varoš je relativno do skora, imala nešto preko 10.000 stanovnika. Danas u njoj živi jedva polovina od tog broja. I to se oseća na svakom koraku. Ipak, dve činjenice ne mogu se poreći. A one su itekako važne. Najpre, tu je tri veka fantastične istorije. Od njenog nastanka 1717. godine, pa sve do raspada Austrougarske monarhije, kada stvari kreću da se odvijaju po novim pravilima. A osim istorije, tu je i doslovno neverovatno geografsko okruženje, koje potpisnik ovih redova, smatra bez konkurencije najfascinantnijim prirodnim lepotama na području Vojvodine. I već ovo, dovoljno je da Belu Crkvu stavi uz bok sa nekoliko desetina puta većim gradovima. Uostalom, da ne bismo pali u napast da govoreći o ovoj temi, odemo predaleko i uđemo u suvoparno pripovedanje poput kakvog letopisa, nabrojaćemo samo nekoliko zanimljivosti. A vi izvucite zaključke.

Najznačajniji objekti u varoši, nastali su još krajem 18. veka. Građeni su u baroknom stilu. Najreprezentativnija su zdanja: Rimokatoličke i pravoslavne crkve, zgrada Opštine, Dom vojske, Vatrogasni dom… Krajem 19. veka, ovdašnju arhitekturu boji i raskošni stil secesije. Kada bi se našao novac, da se ova zdanja obnove i povrate nekadašnji sjaj, Bela Crkva se ne bi razlikovala od sličnih gradića u Čekoj, Austriji ili Poljskoj na primer. Inače, prva apoteka ovde je otvorena daleke 1804. godine. A samo 25 godina nakon puštanja u promet prve pruge na svetu (one koja je povezivala Liverpul i Mančester), voz je stigao i u južni Banat. Neverovatan je podatak, da je prema redu vožnje iz 1857. predviđeno da se od bele Crkve do Beča, stigne za 24 sata!

Prvi karneval, ovde je održan još 1828. po uzoru na karneval u Kelnu. Postoje svedočenja, da su između dva Svetska rata, karnevali u Beloj Crkvi, bili odmah iza onih koji su se održavali u Kanu i Monte Karlu. Uostalom i sam car Franc Jozef ovde je dolazio više puta. Prvi put, stigao je 17. jula 1852. godine. Bila je to privilegija, koja sama po sebi mnogo govori. Takođe, u Beloj Crkvi, osnovan je prvi muzej u Vojvodini. Bilo je to 1876. godine. Pre toga, u varoši je podignuta Gimnazija.

A pazite sada ovo… Sačuvan je podatak, da je godine 1924. sa ovdašnje železničke stanice, otpremljeno 6.000.000 litara vina i 260.000 litara rakije. Berze vina u Evropi, čekale su da čuju kakav je rod bio u Vršcu i Beloj Crkvi, pa su na osnovu tog podatka, korigovali cenu viza na međunarodnom tržištu! Moj bato… Ali šta još može da nas čudi u gradu koji je imao Vazduhoplovnu školu gađanja i bombardovanja. U periodu rada ove škole (1932. – 1941.) Bela Crkva je imala više aviona nego automobila!

Pre tačno vek i po, ovde je radilo pet fabrika svile, fabrika cigle i crepa, fabrike prehrambenih proizvoda, kože, mlinska industrija, tri sodare, majdan šljunka, štamparije… Tridesetih godina, u varoši je bilo 349 zanatskih udruženja i 392 radnje! Treba li da nabrajamo dalje? Značaj Bele Crkve bio je ogroman. Stvari su nizbrdo krenule raspadom velikog carstva. Teriotrijalno razgraničenje Kraljevine SHS i Rumunije, po ovdašnje stanovnike imalo je fatalne posledice. Bela Crkva je postala varoš na samoj granici. Šume i velika polja obradivog zemljišta, ostala su u Rumuniji. Mnogi putevi su zatvoreni, izgubljena su velika evropska tržišta. A onda je nakon Drugog svetskog rata, politika iznova krenula da režira sudbine. Raskidom veza između Beograda i Moskve, granica prema Rumuniji postala je neprobojna barijera. Ako ste neko ko tu granicu svakodnevno, golim okom gleda, onda vam ta činjenica itekako upravlja životom. Naravno, i ova činjenica u senci je one mnogo značajnije. Dve trećine Belocrkvana, činili su Nemci. Njihovim kolektivnim odlaskom, odmah nakon rata, ovo mesto izgubiće veliki deo svoje moći ali i značajan deo svog duha, mentaliteta i atmosfere.

Sada vam je jasno, zašto smo se odlučili da lokalnu istoriju, predstavimo u samo nekoliko zanimljivosti. Sa jedne strane, iz njih se stiče utisak o veličini i moći Bele Crkve. A sa druge, izbegli smo sasvim osnovanu potrebu da ovome posvetimo bar nekoliko puta više strana, od ovih koje imamo na raspolaganju. Sa najnovijom istorijom, onom koja je nastajala u poslednjih pola veka, stvari međutim izgledaju drugačije. Tu bi sve moglo da stane u tek nekoliko pasusa. Sudbina je zatvorila krug. U 18. veku naime, varoš je sa vojne tačke, imala ogroman strateški značaj. Nastala je na geografskoj tački koja je bila predodređena da zaustavi bilo kakav napad sa juga. Tih godina, Požarevačkim mirom, Turci su konačno napustili Banat, ali nijedna mera opreza nije bila suvišna. I kroz čitavu istoriju, ovde će uvek biti stacionirani snažni garnizoni i korpusi. Čak i u vreme bivše Jugoslavije, kada je Bela Crkva imala nesrazmerno veliku kasarnu. Poslednjih decenija, ta vrsta promišljanja nepovratno je izmenjena. Bela Crkva je redom gubila vojni, ekonomski, politički… a onda čak i značaj koji je neophodan svakodnevnom funkcionisanju varoši. Lokacija, koja je nekada bila velika prednost, postala je nesavladiva prepreka. Onih 100 kilometara prema Beogradu i čak 180 prema Novom Sadu, u uslovima kada su meštani, najviše zbog posla i školovanja, a onda i svih onih sitnih i krupnih stvari koje život znače, počeli sve brže da odlaze – pokazalo se fatalnom okolnošću. Najbliže veće mesto je četrdesetak kilometara udaljeni Vršac, ali to nije dovoljno. Bela Crkva, sasvim očigledno, ulazi u novo doba svog postojanja. I tu će poprilično biti prepuštena sama sebi i svojoj dovitljivosti. Sada već uveliko poznata jezera, pa neposredno okruženje tri reke, jedinstven krajolik, manifestacioni turizam… svakako su neke od šansi. Ali njima treba mudro upravljati. Konačno, ne bi bilo zgoreg, da se i svako od nas zapita – šta može da učini za Belu Crkvu. Jer ona, pored nekoliko ostalih, predstavlja ugaoni kamen našeg kolektivnog identiteta. A to je važno.

Mnogo važno.

BANATSKA VENECIJA

Belocrkvanska jezera čine grupu od sedam međusobno odvojenih veštačkih jezera, nastalih eksploatacijom šljunka. Prva intenzivnija iskopavanja šljunka bila su 1858. godine za potrebe izgradnje železničke pruge Orlovica – Bela Crkva – Jasenovo – Bazijaš. Najposećenije je Gradsko jezero, koje je ujedno i najstarije od svih jezera. Ostala jezera su: Vračevgajsko jezero, Šljunkara, Šaransko jezero, Malo jezero, Nersko jezero i Novo jezero. Iz godine u godinu, jezera dobijaju sve značajniju turističku infrastrukturu. Od nekadašnje lokalne atrakcije, jezera na izlazu iz grada, prema Kovinu i Pančevu, postaju ozbiljni i sve posećeniji turistički aduti. Beloj Crkvi preostala je samo briga koju imaju sve turističke destinacije ovog ranga. Kako produžiti sezonu sa nekoliko letnjih meseci, na značajan deo godine? U godinama koje dolaze, ovo će svakako biti jedan od prioritetnih zadataka onih kojima je varoš na srcu.

SAMO TU… I NIGDE DRUGDE

Reka Nera, nažalost još uvek, predstavlja lokalnu atrakciju. Izvire u Rumuniji. Na teritoriju naše zemlje ulazi kod sela Kusić, na 22. kilometru od ušća u Dunav. Leva je pritoka Dunava i granična reka prema Republici Rumuniji. Širu prepoznatljivost, poput Nere, traži i nešto udaljeniji Karaš. A ako ovim dvema rekama, pribrojimo i Dunav, te kanal DTD koji kroz opštinu prolazi u dužini od 16 kilometara, dolazimo do činjenice da je Bela Crkva doslovno okružena vodom, što za naše prilike predstavlja okolnost od neprocenjivog značaja. Specijalni rezervat prirode Deliblatska peščara, predeo izuzetnih odlika „Karaš – Nera“, ramsarsko područje „Labudovo okno“… samo su deo neuporedive lepote, koju ovaj deo južnog Banata, nudi svakom ko ima bar komadić duše koji ga je željan.

PROSTOR EVROPSKOG DUHA

Činjenice su neopozive. Bela Crkva danas ima možda i duplo manje stanovnika od Sremskih Karlovaca. Ali u arhitektonskom smislu, ona je mnogo razbokorenija od svog „parnjaka“. Nekoliko centralnih ulica, organizovanih u skladnu urbanu celinu, svojim zdanjima nude primere: Baroka, klasicizma, romantizma, secesije… U njihovoj kulturološkoj pozadini, nalaze se duh i građanska tradicija mesta, koje pamti i daleko raskošnija vremena od ovog sadašnjeg. Skladna simbioza kulturnog nasleđa Nemaca, pa Srba, Rumuna, Mađara, Čeha… formirana u puna tri veka, urodila je panoramom dostojnom bilo koje ugledne srednjoevropske varoši. Nevolja je samo u tome, što održavanje ove urbane matrice, iziskuje mnogo novca, truda i zdravih ideja. Zub vremena je nemilosrdan. Nudi samo dve opcije: Napredak ili entropiju. Trećeg nema. Shodno tome, zabrinuti jesmo – ali nade imamo.

POEMA O BELOJ RUSIJI

Nezaobilazno mesto u varoškoj istoriji čini događaj iz dvadesetih godina prošlog veka, kada je ovde pristiglo oko 2.000 ruskih oficira, plemića i intelektualaca, poraženih u sukobu sa Crvenom armijom, koja je sprovela Oktobarsku revoluciju. Daleko od otadžbine, Rusi su formirali Krimski kadetski korpus, kojeg će preimenovati u Kadetski korpus velikog kneza Konstantina Konstantinoviča. Pored Korpusa, formiran je i Devojački institut, te je za kratko vreme, varoš postala pravi „ruski Hajdelberg“, kojeg je krasilo 19 generala, desetine kneginja, senatora, carskih državnih savetnika. Jedan kuriozitet je izuzetno značajan. Od 30 ruskih Kadetskih korpusa van matične zemlje, ovaj u Beloj Crkvi poslednji se održao. Bila je to jedna od poslednjih institucija carske Rusije u čitavom svetu. Na nju danas, pre svega podseća „ruska crkva“ Svetog apostola i evangeliste Jovana Bogoslova, koja se nalazi a gde drugde, nego na Trgu ruskih kadeta.

Tekst: Ilija Tucić i EVM
Foto: Milan Belobabić

Članak Bela Crkva – Najlepši stih južnog Banata se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Prošli smo Banat uzduž i popreko, ali nigde nismo čuli da se o njemu govori kao ovde u Crepaji. Što se banatske priče tiče, ovde smo se osećali kao u „malom Temišvaru“. Do ranog popodneva, bar pet puta naglasili su nam da je čak i u okviru one istorijske 1848. godine, konstituisana celina koja se punim imenom zvala „Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat“. Kao regija geografski definisana Dunavom na jugu, Tisom na zapadu, Morišom na severu i Černom na istoku, Banat je uvek imao sopstveni istorijski put. I sve što mu se na tom putu dešavalo, neminovno je prolazilo kroz Crepaju. Satima nam se ovde pripovedalo o formiranju Vojne Granice godine 1764. kao o mitskom događaju iz života ovdašnjih ljudi. Granica će potrajati duže od jednog veka. Nakon što je ukinuta 1872. zauvek je iza nje ostao jedan drugačiji duh i mentalitet. Banatski. A što se samog sela tiče, dovoljno je reći da je još krajem 19. veka, dobilo pravo na četiri godišnja vašara! Za bolje poznavaoce, nema jačeg argumenta o značaju Crepaje, koja je u to doba bila velika opština u Kovačičkom srezu.

Široke, dugačke i na lenjir izvučene seoske ulice, i danas govore da ovo mesto nije moglo bez burne prošlosti. Ali na ovom mestu, mnogi će nas prekinuti i upitati: Al kako se danas živi? Odgovor opet mora biti – po banatski! I jeste tako. Za prilike u Bačkoj recimo, Crepaja je geografski skrajnuta. I nikome usput. Ali za ovdašnje prilike, sve je kako treba. Do Pančeva ima 18 kilometara. Do Kovačice se stiže za 10 minuta vožnje. Mnogo je važnije to što se svi putevi u ovom delu Banata, koji prirodno vode ka Kovačici, nemaju bližeg puta ka Beogradu, od onog kroz Crepaju. Od centra sela, do prestoničkog „kruga dvojke“, kada nema gužve, stiže se za četrdesetak minuta. Pre tome, možda to Novosađanima tako ne izgleda, ali Crepaja nipošto ne može da ponese epitet „zabačenog“ sela. Naprotiv.

Ako preskočimo opšta mesta, zajednička za sva sela, ne samo u Vojvodini, to znači ona koja se odnose na manjak stanovništva, lokalnu privredu koja je daleko od nekadašnje, nepostojanje kanalizacije… primećujemo da Crepaja ima sve što joj je za normalan život potrebno. Infrastrukturno u selu stvari sasvim dobro stoje. To je posledica činjenice da je Crepaja nekada imala velik broj zaposlenih. To je značilo da se, dokle god su postojale zakonske mogućnosti, sakupljao „jak“ mesni samodoprinos. Iz njega su odavno uređeni putevi, trotoari, vodovod i mnoge važne stvari za svakodnevni život sela. Ipak jedna stvar, koja je više rezultat prirodnih okolnosti nego čega drugog, mući ovdašnji svet. Crepaja nema reku, nema bazen. Kanali ne mogu da služe za osveženje. Jednostavno, za razliku od mnogih okolnih sela, ušuškanih rekama i velikim vodotokovima, ovde hajde što nema te vrste turističkog potencijala – em što su u letnjim danima, mladi prinuđeni prinuđeni da se snalaze kako znaju i umeju. Postoji doduše jezerce koje je nastalo popunjavanjem rupa koje su ostale iza bivše ciglane. Okruženo je lepim vrtom i idealno je za kratak odmor i šetnju. Ali selo i dalje sanja „veliku“ vodu. Doduše, pa onu pijaću ne mora da sanja. Za razliku od mnogih mesta u Banatu, ovde je pijaća voda pristojnog kvaliteta.

Crepaja ima dobar Dom zdravlja koji radi dvokratno sa dežurstvima vikendom. Čak ni zbog laboratorijskih analiza, više se ne mora putovati u Kovačicu. Dom kulture obeležava aktivnost folklornog ansambla „Sveti Sava“. Tu su i dve lepe manifestacije. Prva je naravno „Crepajački fijaker“. Sa tradicijom dugom tačno četvrt veka, ovo okupljanje paradnih konja i fijakera postal je “crveno slovo” u kalendaru svih onih, kojima je ova vrsta sporta, zabave, a pre svega ljubavi, prirasla srcu. Manifestacija se organizuje drugog dana Uskrsa. Selo ima hipodrom. Doduše više nema kasački klub, a nekada su bile priređivane ozbiljne trke. Konačno, valja pomenuti i „Veliko crepajačko kolo“, koje je znalo da u centru sela okupi i preko 400 folkloraša. Organizator manifestacije je Kulturno umetničko društvo “Sveti Sava”. Što bi rekli „na kraju, ali ne i na poslednjem mestu“, treba spomenuti ovdašnju biblioteku, koja ima konkurse za mlade autore, letnje radionice, uvek neku vrednu inicijativu. Uspeva čak i da objavljuje značajne knjige lokalnih autora. A kada govorimo o Crepaji, posebna priča je Likovna kolonija „SLIC“. Rođena je sa ambicijom da okupi hiljadu autora, koji bi u nekoliko dana, slikali ispred hiljadu crepajačkih kuća. Bio bi to globalno interesantan događaj. Organizator kolonije Ivan Karafilovski, priča nam da je znalo da dođe i po 50 umetnika, a da je čitavo zbivanje trajalo i po desetak dana. Bilo je slikara iz Rusije i Velike Britanije. Upravo sada, 20. Jula, počeće sedmi saziv Kolonije.

Sve u svemu, u Crepaju svakako treba doći. Mada ako vam se žuri – nemojte ulaziti u priču o Banatu! Ovde takvi razgovori do u beskraj traju.

KONZUL CREPAJE I BANATA CELOG

Moto Dušana Gluvakova glasi: „Moramo sami da vaspitamo decu i da okrečimo i očistimo ispred sopstvene kuće“. I zato nikada nije očekivao pomoć. A stvara neprekidno. Njegov „Banat Blues Cafe“ još od osamdesetih, jeste neformalan Dom kulture. Koncerti, promocije, likovne kolonije, susreti, izdavaštvo… Čovek koji je obeležio 50 godina Vudstoka u vreme kada to još niko u Americi nije uradio. Još od 1971. Dušan odlazi u London. Formalno je kao muzičar „od nerva i umeća“ trgovao instrumentima. Ali ono još važnije jeste da je tu shvatio da smo prešli u jedan novi sistem u kojem „osim kod mame, besplatnog ručka nema“. Ako nešto želiš – izvoli sam! I on to i radi. Kroz „Banatski forum“ ili svoj Kafe, sasvim svejedno. Dušan Gluvakov, „konzul“ Crepaje i Banata celog.

ŠTA REĆI… SVAKA ČAST!

Nikola Petkov zapravo je ekonomista. A gledajući ono što decenijama s beskrajnom voljom radi, teško da bi to iko pretpostavio. Ilustrator, novinar, fotograf, karikaturista… to da. Godine 1997. ispred MZ Crepaja kao osnivača, pokrenuo je prve lokalne novine u Crepaji. Mada za pokolenja ostaju prevashodno dve monografije: „Crepaja 1660-1918“ i „250 godina Banatske vojne granice-položaj i uloga mesta iz naše opštine u Vojnoj Granici“. Što bi se reklo – tu se celog dao. Nikola nam je stručno predstavio sva izdanja, objavljena tridesetak godina u nazad, u kojima Crepaja ima važno mesto. A ako vam pomenemo da je, pored svega ostalog, autor nekoliko hiljada odličnih fotografija koje prate život u Crepaji kroz vreme – biće vam jasno kakav blagoslov ovo selo sa njim ima.

ZEMALJSKI DANI TEKU

Za crepajačku zemlju kažu da je prvoklasna. Lanac zemlje ceni se oko 8.000 evra. Ali Slavoljub Avram otkriva nam da ona fraza „i dugme da baciš, nešto bi niklo“ baš i ne važi. On je paor i to dobro zna! Jer stiglo se do logike – ako imaš manje od 30 hektara, arenda je najbolja opcija. Inače, ne isplati se. E sada, on je mislio da je taj problem rešio tako što je uz zemlju koju obrađuje, rešio da se bavi i voćarstvom. Gaji krušku, trešnju i kajsiju. Ali tu je brzo shvatio da je činjenicom da je voće izuzetno osetljiva i kvarljiva roba, proizvođač najslabija karika u lancu. Kajmak kupe hladnjačari. Čak i berači, uzmu svojih 50 dinara po kilogramu. Namire se i kupci na veliko. A proizvođač je tu negde između, pa ako se provuče – provuče! Ipak Slavoljub od zemlje ne odustaje. I da hoće, ne može. Odavno je to u krv ušlo.

SA BREGA I BRDA – U CREPAJU

Niz brdo, pa pravo… u Crepaju! Zvuči kao štos, ali u životu Borislava Teodora, stvarno je tako bilo. Rodio se ispod Vršačkog brega. Pa je kao sasvim mali, otišao na beogradsko Banovo brdo. Tu je bio do pre pet godina. Onda se sa svih tih bregova i brda – skotrljao u Crepaju! I ne da se ne kaje, već kaže da mu je to najbolja odluka u životu. Ovde je otkrio da ima i muzičku žicu. Bio je, kao većina nas, samo zaljubljenik. A onda mu je ekipa u „Banat Blues Cafeu“, ponudila da se i sam oproba. Seo je za perkusije. I od tada ne ustaje. A za Beogradom ne žali. I zašto bi? Od Crepaje do Knez Mihajlove, treba mu oonoliko vremena za koliko je u centar stizao sa Čukarice. Skoro pa u minut. Pa kad ovoj činjenici pribrojimo seoski mir, ekipu sjajnih prijatelja i njegove bubnjiće – dileme više nema. Prodato!

Tekst: Ilija Tucić i EVM
Foto: Čila David

Članak Crepaja – Još jednu čašu Banatu se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.