Lazarevo – Lepi, pa široki
Kada dolazite u Lazarevo, najvažnije vam je da znate – ovde nemate jednu, već hiljadu priča! Ovo besprekorno ušoreno selo nadomak Zrenjanina veliko je onoliko koliko vam mašta dopušta
Čudo su ti mediji. Koliko mogu da pomognu, toliko umeju i da odmognu. Evo, Lazarevo je najbolji primer. Pripremajući se za priču o njemu, zavirio sam da vidim šta se o njemu najčešće piše. I na udarnom mestu naiđem na podatak: „Naselje je postalo poznato nakon što je u njemu 26. maja 2011. uhapšen Ratko Mladić“. Pa onda sledi opis ovog događaja. To mu dođe isto kao kada biste vi bili odličan učenik. Pa dobar student. Onda ste počeli da radite svoj posao, nakon što ste osnovali porodicu. A na kraju svega neko o vama napiše da ste postali poznati jer ste, dana „tog i tog“, napravili neki saobraćajni prekršaj. Da li bi to bilo u redu? E, tako je i s Lazarevom. Selo s fantastičnim intelektualcima, vrhunskim sportistima, sjajnim udruženjima, s tradicijom dužom od dva veka – poznato je po jednom događaju koji sa samim mestom, u suštini, i nema nikakve veze! Ne može to tako.
Evo ja sam, boraveći u selu, imao muku šta da preskočim, jer na raspolaganju imam samo četiri strane. Mogao sam poseban tekst napisati samo o karatistima. Pritom ga ilustrovati fotografijom na kojoj tridesetak dece sa svojim trenerima vežba u ovdašnjoj više nego funkcionalnoj sali. Iz Lazareva je potekla karatistkinja Sanja Cvrkota, seniorska prvakinja države, koja je donosila medalje s evropskog prvenstva i najvećih međunarodnih takmičenja. O košarkašima i fudbalerima „Zadrugara“ iz Lazareva moglo bi se takođe nadugačko pričati. Legenda Partizana, fudbaler Nenad Bjeković, nikada nije propustio priliku da kaže da je iz Lazareva. Opet, ovdašnjim lovcima iz Lovačkog društva „Lazarevo“ obećao sam da ću se prvom prilikom vratiti i napisati tekst samo o njima. Proslavili su nedavno 75 godina rada. Opremljeni su poput društava u mnogo većim sredinama i imaju stotine priča. Obećanje ću zasigurno ispuniti.
Pa onda, gde je priča o lekovitoj mineralnoj vodi, kojoj, kako ispitivanja kažu, po hemijskim svojstvima nema ravne u čitavoj Srbiji. Ispitivanja su pokazala da za 24 časa izvor daje 300.000 litara vode, što bi bilo sasvim dovoljno za njenu ozbiljnu eksploataciju. Još 1933. godine, „gorka voda“ je flaširana i prodavana kao lek za stomačna obolenja i malokrvnost. Stručnjaci kažu da je po svojstvima, voda koja izvire na kilometar od sela, jednaka onoj u čuvenoj banji Karlsbad. Već ovi podaci moraju zagolicati maštu, ali i konkretno interesovanje. Ko zna! Voda nigde ne žuri. Moglo bi se o ovome tek pričati. Na drugoj strani, svakom novinaru koji ima „nerva“ za taj posao, izuzetna je priča o Mariji Stankov. Radila je u muškom frizerskom salonu u Lazarevu, ali joj ambicija nije dala mira. Sa svojih 25 godina rešila je da vanredno završi četvrtu godinu srednje škole, koju je onomad napustila. A onda je upisala Tehnički fakultet „Mihajlo Pupin“. Diplomirala je kao jedan od najboljih studenata u generaciji, s diplomskim radom koji se odnosio na upotrebu solarne energije i primenu fotonaponskih solarnih sistema. Lokalna frizerka rešila je da uzme život u svoje ruke. Danas je u svetu nauke za 21. vek. Amerikanci o takvima filmove snimaju.
Onda imate sjajnu priču o tome kako ovo izrazito kolonističko mesto, sve doskora nije imalo pravoslavnu crkvu. Hram posvećen Svetoj velikomučenici Marini još uvek je okružen skelama i uveliko se gradi. A znate li gde su se do početka izgradnje hrama obavljali pravoslavni crkveni obredi? U ovdašnjoj nemačkoj protestantskoj crkvi! Naravno, sa svim dozvolama i blagoslovima. Ni jednoj ni drugoj strani to nije smetalo. Što bi se reklo, jedna prava „vojvođanska priča“. Verujte, mogli bismo ovako u beskraj. I sve je to Lazarevo. Selo u kojem smo muku mučili šta da izostavimo iz teksta, a da se neko s pravom ne uvredi. Sreća u nesreći, pa su u danu u kom smo pravili reportažu sportisti bili odsutni i razasuti po raznim takmičenjima. Ostalima smo dali čvrsto uverenje da ćemo se vratiti. Nećemo ih razočarati. Tim pre što je selo od Zrenjanina udaljeno desetak kilometara. Od Novog Sada možete stići za laganih sat vremena. Moramo doći još jednom.
Pravo da vam kažem, a vraćajući se na početak priče, kada bi mene neko pitao po čemu je Lazarevo poznato, bio bih na golemim mukama. Ovo besprekorno ušoreno selo, neverovatno širokih ulica, a dobrih ljudi, izvor je čudesnih priča.
I ko za nesreću, taman kada smo se spremali da krenemo, domaćini su nam oduzeli ključeve od kola. Ovu odluku pratila je rečenica: „Prvo da probate najbolju kolenicu u Vojvodini!“ I hajde da ne reklamiramo restoran, ali – stvarno je najbolja. Nema nam druge. Vratićemo se mi u Lazarevo.
NEMA ŠTA. DOMAĆINSKI!
Formalni domaćini u selu bili su nam Radovan Tihomirović i Goran Grahovac. Zapravo, baš tako bi i trebalo da bude, jer njih dvojica su predsednik Saveta i sekretar Mesne zajednice. Bio je to jedan od poslednjih zimskih dana u godini. A njih dvojica pokazali su nam sve. Na njihovim licima, gotovo sve vreme, čitao se dečački zanos, dok su nam govorili o tome kako selo ima mesni samodoprinos još od 1953. godine. Na osnovu njega imaju 24 kilometra asfaltiranih seoskih ulica. Imaju gas, školu, ambulantu, 17 različitih klubova i udruženja. Za razliku od Zrenjanina, čak i pitku vodu. U glas nam kažu: „Nema se šta više graditi. Samo treba održavati“. I mi im verujemo.
POŠTOVANJE ZA PRIMER
Godine 1800. na imanju Lazara Lukača, odnosno tada već njegovog sina Lazar Janoša, osnovan je Lazarfeld. Na ovu nenaseljenu pustaru stigle su nemačke porodice iz Sent Huberta, Šarlevira i Seltura. Živeće tu vek i po. Poznata nam novija istorija učiniće da 1945. u ispražnjeno selo stigne 340 kolonističkih porodica, mahom s Romanije, Bosanske Krajine i okoline Doboja. Važno je reći da stanovnici Lazarfelda odnosno Lazareva, užase istorijskih dešavanja nikada nisu shvatali kao povod za bilo kakvu omrazu. Protestantska crkva i danas je u pristojnom stanju, a obližnje nemačko groblje uredno je održavano. Poštovanje za primer.
PAPRIKA I POŽARI
Dimitrije Đukanović se nalazi u dvostrukoj ulozi. Na čelu je Dobrovoljnog vatrogasnog društva sa svojih tridesetak aktivnih članova. Leti u okolini sela bude gotovo dvadesetak požara, pa vatrogasci rade i prekovremeno. Opet, Dimitrije je poljočuvar. Vodi računa o uzurpiranju zemljišta, bacanju otpada, štetama… Ali, zapravo, njegovu pravu prirodu otkriće vam tek kada počne priča o baštovanstvu i povrtarstvu. S akcentom na paprici. Tu je neprikosnoven. S nekom novopridošlom energijom uputiće vas u tajne zanata od kog živi. I koji mu je, očigledno, taman po meri.
TAČKA NA HORIZONTU
Zvezdan Veselinović najpre izvrši smotru svojih golubova. A onda kreće s treninzima. I zaista, on svoje „visokoletače“ doživljava bukvalno kao sportiste. U suštini, oni to i jesu. Kada su u takmičarskoj formi, lete po 15 sati. Sve dok ih mrak ne prizemlji. Treba tu vremena, ulaganja i beskrajne ljubavi da bi sve profunkcionisalo. Udruženje golubara iz Lazareva okuplja 25 posvećenika. Svakom od njih teško je da nađe zamenu. Jer, golubarstvo se voli ili ne voli. Sredine gotovo i nema. Ova strast je previše zahtevna da bi joj se olako pristupalo. Zvezdan je jedan od istinskih zaljubljenika u lepet krila i posmatranje pernate tačke na horizontu.
