Dušan Mihalek: Od Fruške do Maslinske gore

Bio je dve decenije urednik muzičkog programa Radio Novog Sada, u vreme kada su se njegovi prenosi emitovali od Pekinga do Njujorka. A onda je, početkom devedesetih, sve napustio i otišao u Izrael. Danas živi svoj drugi život. Ili možda treći…

Kada hiljade turista sa prostora bivše Jugoslavije negde oko reke Jordan ili na obali Mrtvog mora vide čoveka koji ih stasom, pa i glasom, podseća na avanturistu poput Indijane Džonsa, verovatno ne sumnjaju da je u njegovom slučaju sve moglo biti i drugačije. Jer on, Dušan Mihalek, jedan od naših prvih diplomiranih muzikologa, u Tel Avivu je od 1993. do 2005. bio direktor Izraelskog muzičkog centra. A pre toga ispisivao je stranice koje će ostati u medijskoj i kulturnojh baštini ovih, naših prostora. Doduše, ako imate majku koja na pragu desete decenije skače padobranom, onda sve to možda i nije tako teško.

Ono što je najvažnije, i tako suprotno stereotipu na koji smo navikli – iako je u jednom trenutku napustio sve i otišao, Mihalek se u Srbiju povremeno vraća bez jeda i žaljenja. Kao neko ko samo hoda po stepenicama koje je život pred njega stavio. Trudi se da svako lice gleda i pamti sa njegove lepše strane.

Rado ističete da je pre svega zaslugom novosadske Muzičke akademije muzička kultura u Vojvodini na izuzetnom nivou. Šta vam govori da je zaista tako?

Retko sam u posednjih tridesetak godina dolazio u Novi Sad, ali svaki put sam zaticao sve bolji kvalitet muzike i muziciranja. To je rezultat postojanja Akademije umetnosti, koja je od svog osnivanja uvezla odličan pedagoški kadar iz istočnih zemalja (SSSR i njegovi sateliti). Sada su ondašnji studenti već profesori na toj akademiji, akademski kadrovi su u svim muzičkim školama u okolini. Orkestri, horovi, kamerni ansambli i solisti dostigli su nivo značajnih evropskih muzičkih centara. Mnogi od tih mladih umetnika ostvarili su svoju karijeru u inostranstvu, gde su veoma cenjeni. Oni koji su ostali u Novom Sadu, i pored ogromnih materijalnih teškoća, rade sa entuzijazmom i visokom profesinalnom odgovornišću. Kao muzikologu, posebno mi je drago da profesori Akademije (Ira Prodanov, Bogdan Đaković, Marijana Kokanović Marković i drugi, kao i njihove mlade kolege poput Nemanje Sovtića i Milana Milojkovića i ostalih) krče puteve i prema prošlosti naše muzike i prema savremenim svetskim trendovima. To sam nekad krčio sam, a sada postoji čitava blistava plejada. Treba se time ponositi.

Radili ste na Radio Novom Sadu početkom sedamdesetih godina, kada je nailazilo vreme njegove najveće slave. Muzička i dramska produkcija, koja je tada bila deo svakodnevne rutine, danas nam se čini gotovo nestvarna. Studijsko-koncertna sala Studija M postala je jedan od najprepoznatljivijih simbola Novog Sada. Kako vam sa ovog vremenskog rastojanja sve to izgleda?

Čini mi se da savremena mlada generacija ne može to ni da shvati. I vremena su se promenila. Počeo sam da radim u Radio Novom Sadu 1972, kada još ni novosadska televizija nije proradila, a sećam se i vremena kada televizija uopšte nije postojala. Zlatna era radija bila je već na izmaku, ali je Radio Novi Sad imao vrlo specifičnu ulogu. Od vremena raskida Tita i Staljina, Jugoslovenska radio-televizija bila je članica EBU (Evropske radiodifuzne unije), nasuprot OIRT, kojoj su pripadali SSSR i njegovi sateliti. U vremenu otopljavanja odnosa između Istoka i Zapada i popuštanja „gvozdene zavese”, upravo je Radio Novi Sad bio počastvovan time da bude perjanica borbe za tu saradnju. Dobili smo sve četiri najveće manifestacije EBU (Godina muzike i mladih 1985, zatim Džez, Rok i Folk koncerti), na kojima su prvi put u istoriji EBU bili predstavljani i muzičari iz Istočnog bloka. Tome su doprinosili i redovni festivali narodne muzike podunavskih zemalja. U Radio Novom Sadu su se okupljali muzičari iz svih podunavskih zemalja (tada ih je bilo osam), pa su ti koncerti prenošeni širom sveta, a studijski snimci se i dalje nalaze u fonotekama podunavskih radio-stanica.

Studio M, koji je građen i sredstvima samih zaposlenih, bio je jedan od najboljih radijskih studija na svetu, a ekipa tonskih tehničara je ostvarila festival „Taktons”, koji je bitno uticao na kvalitet snimaka. Mnogi od tih naših ton-majstora razišli su se po svetu – i svi ostvarili zapažene profesionalne karijere.

Dopala mi se vaša izjava da je „Radio Šabac srušio muzički koncept koji je do tada negovan u medijima”.

Veliki uspesi i visok kvalitet muzičkog programa Radio Novog Sada i drugih jugoslovenskih „matičnih” stanica (Ljubljana, Zagreb, Sarajevo, Beograd, Priština, Titograd, Skoplje) uticao je na opšti nivo muzičke kulture. A onda su se pojavile „lokalne radio-stanice”. Bez određene kulturne politike i obrazovanih kadrova, počela je da se emituje „muzika po željama” – kičerajske pesme-čestitke povodom svadbi, rođendana, vašara… Još tada sam, dakle 1960-tih, govorio da je to početak kraja srpskog nacionalnog muzičkog identiteta. Grudva koja se otkotrljala iz Radio Šapca danas je lavina koju je nemoguće zaustaviti. Kada dođem u otadžbinu, osećam se kao stranac kom je 90 posto pesama nepoznato.

Mnoge anegdote iz onog vremena proistekle su iz vašeg druženja sa potonjim kumom, pijanistom Ivom Pogorelićem, kojem će u osvit njegove najveće slave Novi Sad biti i te kako važna destinacija.

Ivo Pogorelić se sa moskovskih studija vratio u rodni Beograd sa svojom suprugim i profesoricom, znatno starijom od njega, Alisom Kežeradze. Svi su samo o tome govorili, a retko ko je govorio o kvalitetu njegovog muziciranja. Meni je od prvog tona bilo jasno da se radi o izuzetnom muzičkom geniju. Omogućio sam mu da vežba i snima u našem Studiju M, gde smo imali dva najbolja koncertna klavira u tadašnjoj Jugoslaviji. Pet minuta nakon njegove pobede na montrealskom konkursu, objavili smo to preko Radio Novog Sada. Međutim, ni tada nije shvaćen u Beogradu i Srbiji. Tek nakon varšavskog skandala i početka briljantne karijere, ljudi ovde počeli su da uviđaju njegov značaj, ali Zagreb mu je ponudio mnogo bolje uslove, pa Ivo sada nastupa kao hrvatski pijanista.

Iako ste celog života radili na uzdizanju srpske kulture, a deda vam je bio profesor na Bogosloviji u Sremskim Karlovcima, već krajem osamdesetih, političke implikacije vašeg prezimena stale su na put dotadašnjoj karijeri. Sa suprugom i četvoro dece 1991. selite se u Izrael. Iako ste i tamo, relativno brzo, postali direktor Izraelskog muzičkog centra, sarađivali sa svetskim imenima poput Zubina Mehte, ostaje li bar donekle profesionalni žal za nečim što ste ovde, u drugim okolnostima, mogli da uradite da ste ostali?

Ne! Jako sam zadovljan svim što sam u Novom Sadu uradio do 1991, zajedno sa izvanrednom redakcijom muzičkog programa Radio Novog Sada i vrednim saradnicima u Matici srpskoj, gde sam bio jedan od osnivača Zbornika i Odeljenja za scenske umetnosti i muziku, i prvi sekretar tog odeljenja. Radili smo pionirske stvari i ostavili vidnog traga u muzičkoj kulturi Novog Sada, Vojvodine, Srbije, Jugoslavije, pa i u međunarodnim razmerama. Prenos našeg koncerta povodom Međunarodne godine muzike i mladih 1985. prenosilo je preko 250 radio-stanica od Pekinga do Njujorka. Zbornik Matice srpske privukao je muzikologe iz dvanaest zemalja, koji su pisali o srpskoj muzici. Mislim da smo tada ostvarili maksimum. Imali smo i maksimum društvene podrške u periodu 1974‒1988, kada je Vojvodina bila na vrhuncu svoje ekonomske snage.

Dve države, dva posla, dva identiteta… Da li je to zapravo prototip modernog čoveka?

Rekao bih – tri! Prvi period bio je u Novom Sadu do 1991. Drugi u Izraelu, gde sam do 2005. bio direktor Izraelskog muzičkog centra. Treći – od 2005. do penzionisanja, koji još traje – jeste period izlaska (volim da kažem „skidanja”) iz muzikologije i uplovljavanja u sasvim drugačiju profesionalnu orijentaciju turističkog vodiča.

Ako je prvi prelom (prelazak iz Novog Sada u Izrael) bio iznuđen, ovaj drugi (menjanje profesije) učinio sam potpuno svesno. Postalo mi je jasno da se u čitavom svetu kultura slabo ceni, da su plate ljudi koji rade u kulturi relativno male, da sa takvom platom, nastavim li to raditi, neću ostvariti penziju ni da dođem do novosadskog groblja. Namerno sam to uradio imajući pred očima svojih četvoro dece i nadolazeću plejadu unuka (očekujemo deseto unuče). Da bih se profesionalno bavio turizmom, morao sam u Izraelu da završim kompletan Turistički fakultet (70 ispita na hebrejskom jeziku) i steknem državnu licencu. To mi je omogućilo pet puta veću zaradu nego što ima direktor Izraelskog muzičkog centra. Mnogo divnih novih stvari sam naučio na faklutetu. Ovaj posao mi daje zadovoljstvo da hodam po najsvetijim mestima na zemaljskoj kugi, da ih pokazujem i objašnjavam na maternjem jeziku, da upoznam stotine i hiljade hodočasnika, od kojih su zaista mnogi postali moji bliski drugari – i to me ispunjava srećom.

Kao dečak u osnovnoj školi bio sam tri godine jedan od najboljih matematičara u Vojvodini i Srbiji. Taj talenat se posle preneo na muziku, a sada, pod stare dane, na turizam i biznis. Talenat je Božji dar – ima ga samo 2-5 procenata stanovnika planete Zemlje. Svima preporučujem: talenat je jedinstven, neuništiv i preseljiv. Ne boj se novog izazova. Skoči – i plivaćeš!

Uskoro će biti pola veka kako ste u statusu muzikologa. Ipak, sudbina hoće da mnoštvo ljudi vaše ime vezuje za karijeru turističkog vodiča. Gotovo da ste postali sinonim hodočašća u Svetu zemlju?

Trudim se da Sveti zemlju prikažem ne samo kroz priču, istoriju i legende, nego objašnjavam da je treba i dodirnuti, pogladiti, pomirisati, piti, potopiti se u svetu vodu reke Jordan ili plutati na površini Mrtvog mora. Sveta Zemlja se doživljava celim telom, umom i dušom.

Ipak, ostaje jedan zanimljiv podatak. A on kazuje da ste pravi Vojvođanin. Živeli ste u Bačkoj, Banatu i Sremu. Šta vam danas, kao čoveku koji je proputovao čitav svet, znače Vršac, Sremska Kamenica i Novi Sad?

U penziji sam, pa imam vremena da mnogo putujem i obilazim krajeve koje volim. Kao pravi vojvođanski „avlijaner” (među mojim precima, osim Srba, ima Nemaca, Čeha, Poljaka, Rumuna, izgleda i Rusina, verovatno i Jevreja) uvek sam se dobro osećao u toj multikulturi i multikonfesiji. Mnogo toga je sada narušeno, ali su svugde ostali divni, dobri, plemeniti, kulturni ljudi (pa i mnogo mladih), sa osmehom i spremnošći da ti uvek pomognu. Putujem po manastirima, istorijskim mestima, prirodnim lepotama – ali najviše volim druženje sa dobrim ljudima. Družeći se sa njima, i mi dobijamo novu snagu. Kako je govorio moj profesor dr Pavle Vasić: „Ljude ne treba stavljati u neke unapred određene okvire. Uzmite od njih ono što je dobro, a na ono što nije – nemojte se mnogo obazirati”. Imam mnogo prijatelja, svugde, volim da se družim. Ne zaboravljam ni reči drugog profesora, Dušana Stulara: „Život nije baš tako jako ozbiljna stvar. Treba ga prihvatati sa osmehom!”

Ne propuštate priliku da kažete kako vam je majka ipak veća Vojvođanka od vas!

To je porodična tradicija. Ja sam otišao, a ona i tata su nastavili borbu „na barikadama”, „pod prozorom”, sa pištaljkama, za dostojanstvo Vojvodine i njenih naroda. A i srčani smo. Majka mi je pre nekoliko godina, na pragu desete decenije, skakala padobranom. Nedavno sam sa njom bio u adrenalin-parku. U toj borbi verovatno nije mnogo ostvareno, ali se barem malo sačuvalo – uvek se treba boriti da se to ne zaboravi.

Kada smo već kod Vojvodine, nema pozvanije osobe od vas da joj uputimo pitanje: Čija je zapravo tamburica, o koju se toliko otimamo svi mi koji živimo pod ovim prostorom panonskog neba?

To je pitanje za etnomuzikologe, etnologe i antropologe. Najvažnije je da nas tambura spaja, nije toliko važno odakle je došla. Od prodora austrougarske kulture u ove krajeve, prihvatila ju je građanska klasa. Tambura je orkestarski instrument, mora se svirati u kolektivima. U vreme kad nije bilo ni radija, ni filharmonije – čuvala je nacionalni identitet i Srba, i Hrvata, i Mađara, Slovaka, Bosanaca, Crnogoraca, Slovenaca, Rusina… Sve nas je spojila i održala – njojzi hvala!

Shodno tome, šta je to, a pod uslovom da uopšte postoji, što bi moglo poneti epitet „autentične vojvođanske muzike“?

Kad Izraelcu postavite nezgodno pitanje, uvek će vam odgovoriti protivpitanjem: Šta je to na primer, autentična izraelska muzika? Gde su tu granice, koje su tu migracije bile, šta je to autentično autohtono, a šta doneto i nakalemljeno? Tako je i sa Vojvodinom. Lepota je u raznolikosti, prihvatanju, suživotu, preplitanju kultura.

Vašu knjigu „Muzika i reč“, suprotno svakom očekivanju, završili ste slovom profesora Lazara Rakića koje je izgovorio na predstavljanju svoje monografije o Nadalju. Šta vas je navelo na takav izbor?

Doktor Lazar Rakić, moj razredni starešina u gimnaziji, bio je duša koja je slučajno zalutala na ovu zemlju. Nikad nije bacio mrvicu hleba. Nikad nije podigao glas. Grudvice nadaljske zemlje pronosio je na svim, i najdaljim svojim putovanjima, i ostavljao ih u krajevima koji su barem duhovno vezani sa Nadaljem i ovim podnebljem. Mnogo je uticao na sve nas. Nažalost, dešava se da najbolji ljudi imaju najgoru sudbinu. Hteo sam da ovim citatom podsetim prisutne na njega, jer ga, nažalost, pomalo zaboravljaju. A od ljudi poput njega moramo neprestano učiti.