Jožef Greguš: Kralj gulaš i kraljica čorba
Kada sam prvi put čuo za naziv „Banatska kapetanija vitezova na otvorenoj vatri“, imao sam hiljadu asocijacija. Sve su bile uzbudljive, bajkolike, šarene i drugačije. A onda sam imao sreću da upoznam jednog pravog viteza. Doduše, u ruci ne drži mač… Ali kada je Jožef Greguš u pitanju ‒ i varjača je dovoljno moćno oružje!
Negovanje starih običaja i već pomalo zaboravljenih veština, poslednjih godina, pa i decenija, postalo je tema mnogih lokalnih manifestacija. Činjenice govore da se u Vojvodini godišnje održi toliko manifestacija da će vas konačan broj verovatno zapanjiti. Verovali ili ne – ima ih oko 1.200. Neke su prerasle u prave brendove. Problem je samo u tome što se većina ovih masovnih događanja preporučuje pre svega svojom masovnošću i zabavom koju nudi. Prebrojavaju se gledaoci u hiljadama i nude liste događanja, na kojima je važno sakupiti što više zvučnih estradnih imena. U krajnjoj liniji, sve se svede na najčešće dva dana ića i pića, uz nešto manje ili više osmišljene zabave. Broj zbivanja neprekidno se povećava. Ne treba sumnjati da će tako biti i nakon što prođe pandemijska pošast, koja je čitavu priču stavila na led. A ljude kova kakvog je Jožef Greguš sve to uvodi u setu i nostalgiju. Za njega su svi ti običaji i zanati, koji su povod zbivanja i okupljanja, daleko od puke turističke poslastice. On je s njima i uz njih rastao. Taj svet bio je deo njegove svakodnevice. On je neko kome i danas, posle toliko vremena, u uhu odjekuje čika Piština limena truba, s kojom je u šest ujutro pozivao domaćine da puste krave na ispašu. Vojvodina je u Jožefovom svetu još uvek onakva kakvom su je slikali i o kakvoj su pevali, njeni iskonski umetnici.
Uostalom i naš razgovor tako je započeo.
Na početku mi je važno da kažem da je sve ovo mnogo bitnije od onoga u šta se poslednjih godina pretvara. U redu je da to ljudima bude zanimljivo. Da bude čak i atrakcija. Ali, shvatite jednu stvar! Pre deset godina moja Mužlja imala je preko 8.500 stanovnika. Sada, ako nas na narednom popisu bude 4.000, bićemo presrećni. A da ne kažem da je pre samo 20 godina u Mužlji živelo više od 12.000 ljudi! E, to je muka. Nije ovo samo zabava. Daleko od toga. Ovo je borba za naše nasleđe i opstanak. To je glavni motiv svega što radim. Mogu da kažem da moje selo ima 24 civilne organizacije. Jedna od njih je i Udruženje negovalaca starih običaja „Remus“. Punih 14 godina bio sam predsednik Upravnog odbora i Skupštine. Proputovali smo pola Evrope. Imali smo preko 120 članova. Svi su bili organizovani u neku od sekcija. Imali smo sekcije za kulinarstvo, za bičevaoce, buklijaše, muzičku sekciju… Ljudi su se utrkivali da pronađu svoje mesto i priključe se nekom od događanja. Najponosniji sam na tri manifestacije: „Mužljansko leto“, „Pastirski dan“ i „Mužljanska svadba“. Iako najviše do izražaja dolazi kuvanje, nemojte se začuditi kada vam kažem da mi ono nije bilo najvažnije. Recimo, važnija mi je bila svadba. Upravo, oduvek se pričalo da su u Mužlji najlepši svadbeni običaji u Banatu. A svadbenu ceremoniju vodi „buklijaš“. Danas većina ljudi i ne zna ko je to! A mi smo nekada u selu imali preko 30 buklijaša. Oni su bili „ceremonijal majstori“. Nekada su svadbe počinjale već u devet ujutro. Buklijaš bi poimenično najavio svakog gosta, a onda bi imao još mnogo posla. On je taj koji pravi atmosferu. Recimo, kada najbolji buklijaš u Vojvodini Šoš Janika „izvodi mladu iz roditeljske kuće“, čitava svadba plače. Da kamen od tuge zadrhti.
Mada, vi ste se najviše pronašli na „Pastirskim danima“!
To vam je tek priča. U ovom slučaju glavna stvar je bič. A moji bičevaoci su ozbiljno trenirali pred svako takmičenje. U sportskom centru su svaki dan imali po 70 pucanja. Sve smo doživljavali neverovatno ozbiljno. Često smo odnosili sva tri prva mesta. Na takmičenju u Vrnjačkoj Banji optužili su nas da na vrh biča stavljamo petardu. Po njima, bilo je nemoguće da bič na „redovan“ način proizvede tako moćan zvuk. Imali smo čoveka koji je mogao da pukne 118 puta u minutu! To je neverovatan podvig. Čovek se zove Laslo Pakai. Zato su nas valjda toliko i zvali. Najviše u Sloveniju. Nema gradića u kojem nismo bili, a najčešće smo gostovali u Ptuju. Tamo je živeo predsednik Karnevalskih gradova Evrope Branko Brumen, koji je moj veliki prijatelj. Voleo sam karnevale. Oni su idealni za negovanje starih običaja. A posebna je priča što je i moja supruga bila uspešna u pucanju bičem. Valerija je bolja od mene. Nažalost, sada su se te manifestaciej proredile. Migracija je učinila svoje. Omladina nam se rasipa.
Sve je to u redu. I bičevaoci, i buklijaši, i znalci hiljadu veština. Ali za nas, i ne samo za nas, vi ste ipak kuvar.
Sećam se, prvi put smo kuvali neki ovčiji paprikaš na terasi sportskog centra „Lehel”, ovde u Mužlji. Mada, u sve me je, kako to obično biva, uveo moj stariji brat Janoš. On je baš voleo da kuva. Učestvovali smo na „Zlatnom kotliću” Zrenjanina. Ima tome više od 30 godina. Druge godine brat je osvojio prvo mesto u kuvanju riblje čorbe u bivšoj Jugoslaviji. Bilo je to u Smederevu. Na takmičenju kuvara podunavskih zemalja bio je treći. E sada, sve je to postlo suviše ozbiljno da u priču ne bih ušao i ja. Naravno, u početku je sve to za mene više bilo druženje nego posao. Onda sam u jednom trenutku seo i rešio da podvučem crtu. Hajde da više ne „landaramo“! Tako je i bilo. Registrovali smo se. Godine 2003. osnovali smo „Udruženje kulinara i negovalaca starih običaja“. Sada je naše kuvanje dobilo ozbiljnu formu, do koje nam je bilo stalo. Tako je sve počelo. Kad se samo setim… braća Siveri, Tibika, koji je sada u Švedskoj, i ja. Bili smo strašna ekipa. A izgleda da i nismo bili tako loši. Posle nekoliko godina zvali su me iz Mađarske i pitali da li želim da postanem vitez. Postao sam kuvar „Kraljevskog amaterskog viteškog reda“. Bilo nas je stotinak, naravno najviše iz Mađarske, ali i iz drugih zemalja. Ne mogu da kažem, prijalo mi je sve to. Pre pet godina ušao sam u „Kapetaniju vitezova na otvorenoj vatri“. Glavna Kapetanija je u Budimpešti. Red se bavi gastronomijom, i to ne samo u njenom etnografskom smislu. Jači je od viteškog reda „Beli sto“. Postao sam poverenik za ovaj deo Banata. U međuvremenu sam položio ispit za žiriranje. Austrija, Slovačka, Rumunija, Mađarska, Srbija… kuva se na sve strane! Godinama nisam imao slobodan vikend, što kao učesnik, što kao član žirija.
Budući da vam je „hiljadu raspaljenih vatri“ u rukama, postavljamo nezaobilazno pitanje: Koje vam je jelo, a koja manifestacija najdraža?
Najpre moram da vam kažem da mi je gulaš već navrh glave. Valjda sam zbog njega i oćelavio. Shvatam ja da je on ovde deo kulture i tradicije, ali posle hiljaditog kotlića shvatite da je vreme da ispustite varjaču iz ruke. Riblje čorbe sam skuvao za jednu veliku cisternu. Napravim podlogu od glave, repa i luka. Onda ubacim šarana, soma i malo štuke, da mi ne „prevuče“ miris. Ma idi beži! Nakuvao sam se čorbe za dva života. Posle svega, najviše volim da kuvam kačamak. Kukuruzno brašno s mlekom i malo meda. Biće da su i godine učinile svoje. A što se manifestacija tiče, volim, recimo, onu u Adorjanu. To je manifestacija koja neguje izradu kobasica i hurki. Na dan njenog održavanja u selu bude više gostiju nego stanovnika. Nikada ne bude ispod 200 takmičara, a sve se održava na najvišem nivou. Da se razumemo, u pomami za manifestacijama, koja traje već duže vreme, svega sam se nagledao. Ima, nažalost, i onih događaja tokom kojih organizatori razmišljaju o sto stvari, samo ne o higijeni. Samo im je bitan utisak koji će ostaviti, a hrana se priprema u uslovima da te bog sačuva. Totalna nehigijena na sve strane. Nekoliko puta sam bio u situaciji da organizatorima kažem da ću ja lepo da se okrenem i odem. Pa ne može to tako! E, u Adorjanu vam je zato sve pod konac. Baš se ljudi potrude. Znate, sve kreće od ideje, a ona uvek mora biti spoj mašte i istinske ljubavi za ono što radite. Mi smo, recimo, uz sve naše manifestacije pravili igranke. Onda sam poželeo da im dam konkretan povod, pa smo napravili prvi „Pastirski bal“. Bilo je toliko ljudi da smo morali da angažujemo obezbeđenje! Uz to smo pravili i tombolu. Sve nagrade bile su – žive. Recimo, glavna nagrada bilo je magare. Tako su se rađale naše manifestacije. Čak i one „jednostavnije“ imale su neverovatan odjek. Na „Mužljanskom letu“ cilj mi je bio da što više porodica izađe i okupi se na ovdašnjem jezeru. Onako usput, počeli smo da pržimo „langoške“. Na kraju se ispostavilo da smo ispekli na hiljade komada! Svako to može i u svojoj kući. Ali ovako je svima bilo slađe. Iskreno druženje, na temelju tradicije i davnih običaja. Ima li šta lepše od toga…
Da li se ova euforija za „…ijadama“ poslednjih godina nastavlja ili već pomalo jenjava? Naravno, ne računamo ovu godinu, koja je po svemu specifična.
Znate šta… ja to ipak gledam drugim očima. Ovog jula, nekako su ipak održani „Žetelački dani“. Kosio sam pred kamerama televizije iz Berlina. Onda sam im objasnio da na kosidbi nije najvažnije oruđe koje držiš u rukama, već – žetelački doručak. Naravno da smo ga tom prilikom i napravili. Bilo je divno. Ali bojim se da ta iskrena ljubav prema tradiciji i običajima polako nestaje. Nema želje da se oni sačuvaju i prenesu. Sve je suviše okrenuto turizmu, ugostiteljstvu i komercijali. A naša misija je nešto drugo. Bojim se da tu gubimo trku. Opet, na drugoj strani, strah me je od toga hoće li naš put imati ko da nastavi… Trenutno smo u velikoj krizi. Nisam siguran da smo toga u dovoljnoj meri svesni. Na jednoj strani, rasturaju se porodice, u kojima je sve manje dece. Na drugoj, mladi odlaze za boljim životom u velike gradove ili inostranstvo. U ogromnoj većini, više se ne vraćaju. U selima je danas problem da napravite fudbalski tim, da okupite folklornu grupu, da uvežete grupu mladih u bilo koju aktivnost. Jednostavno, ljudi je sve manje. Naravno, posebna je priča ta što i oni koji ostaju imaju pogrešne primere za uzore. U konkurenciji sadržaja kojim dolaze sa interneta ili mobilnih telefona, teško da ćete ih zainteresovati za priču o tome da treba negovati vrednosti na kojima su njihovi preci odrastali. Recimo, ja imam sina koji je u Nemačkoj. Njega sve ovo ne interesuje. Na takmičenjima sam, pored ostalog, osvojio i više od 20 kotlića. Moj Žolt me je nekoliko puta zamolio da mu dam neki od njih. Ja mu, naravno, dam. Posle par meseci pitam ga da li je u njima nešto kuvao. On mi kaže da nije. Eto… sve sam vam rekao! A mene u moje vreme nije morao niko da podstiče. S tim smo se rađali i to nam je bilo normalno. Pa, recimo, kada se samo setim naših mažoretkinja. Mogli ste ih pustiti da prošetaju bilo kojim karnevalom. Ehhh… ! Bile su u KUD-u „Petefi“. Sada ih više nema. Starije su se poudavale, mlađe to još uvek dovoljno ne interesuje. Zaista šteta.
Nisam siguran da čovek poput vas zaista može da odustane.
Ma dobro… Ponekad se malo umorim, a ponekad samo razočaram. Onda poželim da stvari gledam sa strane, a da u njima učestvujem mnogo manje nego do sada. Onda prođe dan-dva, pa shvatim da stara ljubav ne može nikada da vas napusti. Tako je i sada. Evo, nema par dana kako smo bili na kvalifikacionom takmičenju manifestacije „Izađi mi na teglu”, koja se održala na Trgu slobode u Zrenjaninu. Kuvao se ajvar. Jako je važno imati isti pristup radu, bez obzira na to gde se nalazite i za šta ste zaduženi. Godinama, recimo, radim gastronomski deo na velikim i značajnim okupljanjima. Takav je na primer „Klaster fokus“, udruženje koje okuplja porodična gazdinstva. S druge strane, znamo da budemo na manifestacijama zatvorenog tipa. Svejedno. Ako nešto volite, uvek ćete raditi najbolje što možete. A što se tiče „odustajanja“, nekoliko želja još uvek imam. Voleo bih da malo više afirmišemo ova naša tradicionalna jela: vojvođansku kobasicu, hurku s pirinčem, naš pileći paprikaš i još ponešto. Radimo na tome da napravimo „svinjokolj“, ali onako – baš kako treba. Rumuni ga rade u Žombolju već treću godinu. Moramo i mi. Zašto bi drugi privlačili pažnju čitave Evrope i pravili atrakciju od nečega što je do juče svaki naš domaćin znao! S tim smo odrasli. Sviđalo se to nekome ili ne – ali to je Vojvodina kakva je bila. I kakva će, nadam se, zauvek biti.
