Mekana zima
Ako sad ne divanimo o zimi, meže biti da će posle biti dockan. A može da bude i da je ureknemo, pa da se posle na nas srde ovi što i sad drkću dok glede u kalendar. U kalendaru piše da je sad zima. Malko tako i kroz pendžer izgleda, al je daleko od oni pravi zima.
Nit je zapravo ladno, nit imamo snega. Samo nas plaše da je ladno. Jedared sam čuo da nema zime, ima samo tanko obučenih. Onda nas još i plašidu na svaki frtalj sata s prognozom vremena i na radiju i u televizoru. Ko da je to najvažnije što narod treba da zna. Moš misliti, te kolka je temperatura, ima l’ magle, te pada l’ kiša, kad veje oni javljadu da pada sneg, kad smrzne ondak jave da je poledica i tako trired i još jedared, svaki sat. Kadgod bude i češće. Bože oprosti, ko da je narod bez očiju i da niko nema pendžer. Kanda misle da sve radimo žmurećki. Da žmurećki i spavamo.
Kadgod nas nisu ni plašili ni ubeđivali da je napolju zima i da je ladno. U to doba narod nije dangubio ko danas, nit je skito i sedio po najlonskim kafanama, nit se šećko kojekuda. Kad se poradi napolju, sedne se nuz peć il za razboj, muški za saračku stolicu, da štogod pokrpe od sersana, dok ne sine sunce, pa da prežu u sonice. Žene su il kuvale il tkale. Mesile su i lebac, al jedared nedeljno. Najlonski kafana nije ni bilo. Kafane su bile unutra, debeli zidovi okolo a na sredinu su mećali bubnjaru, da svima bude podjedanako toplo. Danas kafanu zastru najlonskim ponjavama i metu je na sokak, di narod treba da prolazi. Ondak imaš one što idu i one što sede. Onda se tako kroz tu ponjavu glede oni što sede i oni što bi tuda da idu, al ne mogu da prođu od najlonske kafane. Oni unutra misle di su ovi krenuli, što idu, a ovi napolju zavrću nosevima na ove što sede i u nji glede. Niko tu nema pametnija posla, ni spolja ni iznutra. Pitajte nji ako ne verujete.
Kadgod se nije išlo kojekuda, sokakom. Samo su lude i lucprde londrale. Čestit svet je imo pametnija posla. Kad zatrapa i naveje zapravo, onda se od odbačenog i počišćenog snega nije vidlo preko. Bude ko breg, pa se dalje ne vidi. Umo je sneg da ostane cele zime. Ondak je i taki red bio, nisu zime bile mekane.
Vidlo se zimi svašta, na snegu sve piše, to ne moš sakriti. I kad ostane beo, vidi se trag. Tačno se znalo ko je došo i prošo, nije trebalo da se sedi i gledi kroz ponjavu na sokak. Sedile su ondak samo udavače i jezičare nuz pendžer. Ove prve da vide đuvegiju ako naiđe tuda, il da im stigne kakva cedulja od njega al da njeni ne vide, a ove druge da imadu o čim da lajedu kad krenedu šorom il digod u selo.
Vidlo se po tom snegu i ko je s kim dobar i ko s kim ne divani. Sve sneg pokaže. Tako di su komšije s preke strane bili dobri i divanili se, tamo je i zimi išo tanjir preko i natrag. Nejde tanjir sam, nose ga u rukama. Zato je bio počišćen sneg i preko šora a ne samo tuda, nuz pendžere. Tamo di nisu marili jedni za druge, ni za sneg popreko nisu marili. Još su većma i voleli kad ne vide te s preke strane, da malko danu dušom bez nji, a i ovi da ne glede šta oni rade. I onako samo popreko glede s preke stane. Kad nema snega i kad se komotno vidi, ovim ništa nije moglo da promakne. Vazda je kogod od nji bio na šoru, na pendžeru, il je iz druge avlije gledo preko kapije, da vidi daleko, čak preko, kod ovih.
Zimski dan je bio kratak, a noć dugačka. Nije bilo elektrike ko danas, pa da niko ne mari što sijalica svetli celu noć. Šparalo se i gazdovalo domaćinski, lampa se gasila da bude gasa i za sutra. Kad poležu i kad ugase lampu, onda je svako sanjao svoj san. Sanjali su budni, otvorenih očiju. Gledalo se u pomračinu koja je zimi bila crna i gusta, bez mesečine. Ni u njoj pogled nigde nije mogao da zapne, ko ni u ravnici kad svane. Napolju pod snegom, a unutra pod debelim jorganom il dunjom, pogled je išao u nedogled. Svaki je bio topao. U to doba niko nikog nije gledo ladno. Dobro, jesu oni s preke strane, al je to od snega, on malko razladi te preke. Kad doće leto, ne vide se od posla.
I u te jake zime baba je bio najtvrđi, a najmekaniji. Da je mekan uvek se vidlo na kraju, kad ga nema. I taki tvrd nas je volo većma od drugih, što su bili mekani. Kanda da niko ne bi mario da se menjamo, kad bi moglo. Nek ostanu te mekane zime, a da nam se baba vrati, makar bio još tvrđi. Sad znamo da nas je zapravo volo.
