Milan Predojević: Skamija, školska i opštinska
Po mnogim parametrima, Inđija je na listi deset najuspešnijih opština u Srbiji. Uloga omiljenog varoškog profesora u svemu tome nije zanemarljiva
Predsednik Skupštine opštine Inđija Milan Predojević svakako ne spada u red stereotipnih političara na koje smo navikli. On je svoje znanje i ugled sticao decenijama, naočigled svojih sugrađana. To mu daje šarm iskrenog i samopouzdanog čoveka. A takvi su, nažalost, retki.
Lično smo se uverili da ljudi u Inđiji na pomen vašeg imena, gotovo bez izuzetka i u bezmalo intimnoj konotaciji, koriste epitet „moj profesor“. Vaša vezanost za školu je očigledno jača čak i od političkog delovanja. Uveren sam da je to nešto što može samo da vam prija. U tom svetlu, kao neko ko je do te mere uključen u obe sfere, obrazovanje i politiku, pretpostavljam da imate stav prema primedbi koju sve češće čujemo. Reč je o tome da se naš obrazovni sistem optužuje da je nedovoljno fleksibilan i prilagođen promenama koje se oko nas intenzivno događaju. Konkretno, uporno školujemo kadrove za kojima više nema potrebe, a ne otvaramo škole za nove profile, za kojima postoji potražnja. Mislite li da je zaista tako?
To svakako stoji. Smatram, međutim, da je pogrešno o tome razmišljati isključivo kroz prizmu politike. Naprotiv. Ubeđen sam da je pre svega do roditelja. Nisu izdržali breme devedesetih, a ni sada nije lako. Vaspitavali su decu pomoću štapa i kanapa. Odatle nelogičnosti. Evo, na primer – posao zavarivača. On danas ima uslove rada u kojima ne može da mu bude loše. Ima propisanu opremu, mere zaštite, natprosečnu platu. Kod nas bez problema može da zaradi do 2.000 evra. U inostranstvu duplo više. I opet, neće niko taj zanat da upiše! Uz reklamu i sve ostalo u Inđiji smo na ovaj smer upisali ‒ dva učenika. Neće deca da idu u zavarivače, jer ih roditelji nisu učili da treba da stvaraju i zarade novac. Nemamo mesara, pekara, mehaničara… Sve devojčice koje ne žele dalje da se školuju htele bi da budu frizerke. To je fizički težak posao! Ali one vide samo onu lakšu stranu, u kojoj se bez mnogo truda, sa malo snalažljivosti, dolazi do novca. Mislim da je do roditelja. I nije im zameriti. U moje vreme, ako bi ti roditelj rekao da nema novca za ono što si mu tražio, ti si to prihvatao kao gotovu činjenicu, nisi o njoj dodatno razmišljao, a kamoli je doživeo kao veliki problem. Danas je roditelje sramota da decu suoče sa sopstvenom nemoći da im priušte sve što bi ona htela. Kako da se u takvim uslovima fokusiraš na rad i kreaciju! Dakle, može društvo da kreira obrazovni sistem, otvara nove smerove. Ali, na kraju će sve ipak zavisiti od dece i roditelja. A tu ulazimo u raskorak…
Nedavno smo videli podatak da u Inđiji trenutno posluje 35 velikih svetskih kompanija, a još desetak je najavilo dolazak ili već ima potpisane ugovore. Uz ostalo, to su i hiljade novih radnih mesta, koja su se otvorila u relativno kratkom roku. Koje su granice ovom širenju? Ako je u pitanju elementarna infrastruktura, priliv velikog broja ljudi kojima treba obezbediti uslove za život, na ličnom i porodičnom nivou, pa onda raspoloživa kvalifikaciona struktura ljudi koji traže posao… sve to predstavlja nešto o čemu i te kako treba voditi računa i što, u krajnjoj liniji, određuje granicu između želja i konačnih mogućnosti.
Što se tiče struje, nemamo nikakvih limita. Mali smo spram onoga čime raspolažemo. Takva nam je elektro-struktura. Da je do struje, Inđija bi mogla biti grad od 100.000 stanovnika. Kada je u putanju putna infrastruktura, uz male korekcije, a tu mislim na obilaznicu, stvari stoje sasvim dobro. Da ne kažem da će nakon izgradnje brze pruge, Inđija imati stajalište. Na taj način, vozom ćete za 20 minuta biti u Beogradu ili Novom Sadu. To je nešto izvanredno, činjenica koja nam strateški otvara vrata. Što se vodovoda tiče, tu smo možda najtanji. S vodom imamo problem. Rešenje je u regionalnom vodovodu, koji bi nam omogućio snabdevanje iz reke Save. Da se povežemo na onu stranu, prema Rumi. Voda nas ograničava. Zvuči možda smešno, ali je tako. Industrija troši mnogo vode. Opet, kada govorimo o stanovanju, kao bitnom segmentu, moramo voditi računa da se rastereti centar. Ne možete se sabijati u glavnim ulicama ako nemate komunalnu i svaku drugu infrastrukturu, koja može podržati zgrade od ne znam koliko spratova. Mora obod grada da zaživi. Predsednik opštine ima jednu vrlo dobru ideju, koja će se, nadam se, ostvariti. U pitanju je blok namenjen izgradnji kadrovskih stanova. Na taj način bismo obrazovane ljude privukli i na određen broj godina vezali za našu sredinu. Konačno, ako govorimo o ljudskom resursu, onda treba znati da Inđija na godišnjem nivou ima oko 500 svršenih srednjoškolaca. Kada njima pribrojimo i ono nešto nezaposlenih, dobijamo sasvim solidnu osnovu. Naravno, kada su u pitanju inženjeri mašinstva, elektrotehnike ili saobraćaja, oni su svakako deficitarni, ali trebalo bi izračunati kolika je godišnja potreba za njihovim zapošljavanjem. Mislim da, generalno, u tom kadrovskom smislu, Inđija ima sasvim solidnu podlogu.
Reklo bi se ‒ više nego solidnu. Godinama već, bez ikakvog povlađivanja i preterivanja, iz Inđije stižu doslovno neverovatne vesti kada je investiciona politika u pitanju. Do te mere da ovo odavno nisu činjenice važne samo za opštinu, već za bukvalno čitavo okruženje, koje podrazumeva i dva naša najveća grada, Beograd i Novi Sad.
Upravo tako. U poslednje tri godine u severoistočnu radnu zonu u Inđiji uloženo je skoro 100 miliona dinara, zajedničkih sredstava Opštine Inđija i pokrajinskih sekretarijata, što je dovelo do odličnog rezultata i do potpisivanja ugovora o 10 novih investicija. Nova industrijska zona u toj opštini najmodernija je i najopremljenija površina te namene, ne samo u Srbiji, već i na području čitave jugoistočne Evrope. Stoga ne treba da vas čudi vest o tome da kompanija poput „Toyo Tires“ stiže upravo ovde. Reč je o jednom od najvećih proizvođača pneumatika na svetu, mada se kompanija bavi i automobilskom tehnologijom, kao i hemikalijama. U prvoj fazi biće uloženo 390 miliona evra. U novoj fabrici bi trebalo da se proizvodi premijum klasa guma za renomirane proizvođače automobila. Plan podrazumeva proizvodnju 10 miliona pneumatika prve klase. Ovo je prva fabrika japanske kompanije u Evropi. Ako se ostvare svi planovi i potpisani ugovori, u šta ni malo ne sumnjam, stopu nezaposlenosti u Inđiji spustićemo ispod dva procenta, što je, ne samo za naše uslove, fantastičan podatak.
Kada već govorimo o ovoj temi, moramo se dotaći odnosa grada i ovih nekoliko sela u njegovom zaleđu. Ima primedbi da se grad u svakom smislu razvija, ali da sela udaljena od njega svega nekoliko kilometara muku muče s nekim elementarnim potrebama. Ima li u ovome istine?
U izvesnoj meri, naravno da se razlika o kojoj govorite oseća. Ipak, ako biste ispred sebe uzeli spisak onoga što je od nas traženo, i onoga što je urađeno i u čemu smo pomogli ‒ videli biste da se ova dva spiska gotovo poklapaju. I na tome se neprekidno radi. Omogućili smo da svaka ulica u svakoj mesnoj zajednici Opštine Inđija bude asfaltirana. Bez obzira na veličinu sela i to da li govorimo o Beški ili Slankamenačkim Vinogradima, do svake kuće vodi asfalt. Time smo pokazali želju da urbanizujemo gradsko zaleđe. Svugde je urađen vodovod, rešavamo kanalizaciju. Ona nam je infrastrukturni problem „broj jedan“. Naravno, u smislu ovog uređenja, najveći problem imamo u Čortanovcima. S jedne strane, ovo selo je fizički razuđeno, a s druge ima jednu veliku specifičnost. Naime, ono ima možda i 4.000 stanovnika, a u školu se godišnje upisuje jedva 15 đaka. To govori o tome da je reč o starijoj strukturi stanovnika, ali pre svega o tome da Čortanovci imaju sve dominantniji broj vikendaša, koji ne čine selo u onom doslovnom smislu. Ipak, želim da naglasim da je izuzetno važno da Mesna zajednica bude jaka. Oni moraju reći: „Nama to treba!“ Svako ko je bio istrajan, dobio je ono što je tražio.
Jedan projekat, vezan naravno za Inđiju i opštinsku vlast, ima prvenstveno vaš lični potpis. I čini nam se da predstavlja zadatak kom ste posebno posvećeni. Reč je o ideji što će u prvom redu afirmisati delo Milutina Milankovića, naučnika koji se u svetskim okvirima odavno stavlja u rang Nikole Tesle, dok kod nas, nažalost, najširoj javnosti nije poznat.
Upravo tako. S jedne strane zaljubljen sam u svoju struku, a s druge, vezan sam naravno za Inđiju, kao mesto u kom sam rođen i u kom sam proveo ceo život. Kada se ove dve činjenice preklope, dovode me do projekta što mi je suštinski važan. Na početku moram da vas upitam: Znate li da naučnici iz čitavog sveta poslednjih 300 godina istražuju lokalitet Starog Slankamena? Na osnovu dugogodišnjih istraživanja, zaključili su da je lokalitet lesnih sedimenata kod Starog Slankamena jedinstven u Evropi i jedan od tri takva u svetu. Slični postoje još u centralnoj Aziji i Kini. On predstavlja jedinstven geološki lokalitet u Evropi, star 800.000 godina, i izuzetno prirodno dobro koje čuva tajnu ledenog doba. Naučnici tvrde da upoređivanjem čestica lesnih profila na različitim mestima Zemljine kugle mogu, na primer, da rekonstruišu kakvi su bili klimatski uslovi u tom delu sveta pre petnaest hiljada godina. Stari Slankamen ima najznačajniji lesni profil u Panonskom basenu, koji čuva najduže kontinualne kopnene zapise o klimi u prethodnih milion godina. A na ovom mestu stižemo do Milutina Milankovića, našeg velikog naučnika, koji se, vođen svojom neverovatnom imaginacijom i ogromnim znanjem, bavio istraživanjem planete Zemlje. Pored ostalog, bio je matematičar, geofizičar, klimatolog, astronom, poznat po teoriji ledenih doba koja povezuje varijacije Zemljine orbite i dugoročne klimatske promene. To je čovek kojem se ni izbliza nismo na valjan način odužili. Opština Inđija na moju inicijativu, u saradnji sa Prirodno-matematičkim fakultetom Univerziteta u Novom Sadu i Udruženjem „Milutin Milanković“ iz Beograda i Inđije, donela je odluku o otvaranju Istraživačkog centra u Starom Slankamenu koji će nositi ime našeg velikog naučnika. Istraživački centar će se nalaziti na samoj obali Dunava i okupljaće naučnike, đake iz inđijskih škola, kao i studente iz naše zemlje, a sve radi istraživanja lesnih profila, paleozoika i drugih tragova burne evolucije Panonskog mora i ledenog doba. Hram nauke koji će nositi Milankovićevo ime nalaziće se na samoj obali Dunava, u Starom Slankamenu. Ono što je najvažnije, istraživački centar će okupljati, kako naučnike, tako i učenike iz inđijskih škola, ali i studente iz cele naše zemlje, koji će istraživati lesne profile, paleozoik i sve ostalo što im je interesantno. Nadam se da ću biti u prilici da sve ovo dočekam, jer to je misija kojoj sam već duže vremena posvećen.
Rekli ste nam da se još uvek i te kako radujete poslu, ali da negde u sebi nosite svest o relativno skoroj penziji, u kojoj ćete takođe uživati. Uostalom, kao prosvetni radnik, u svakoj prilici naglašavate da su pravi podvizi rezervisani za mlade ljude, kojima treba dati priliku. Kakvu Inđiju biste želeli da ostavite iza sebe?
Ono što je veoma bitno, a odnosi se na Istraživački centar „Milutin Milanković“, jeste da bih lično želeo da sve škole budu dovedene u pristojno stanje. Govorim o svih 12 škola na teritoriji inđijske opštine. To su devet osnovnih i tri srednje škole. Voleo bih da ne postoji bilo kakva razlika između škola u selima i ove tri osnovne u gradu. U tom pogledu već su napravljeni veliki koraci. Otiđite, na primer, u školu u Beški i sve će vam biti jasno. Moramo napraviti takvu zgodu, da deca vole da idu u školu. Detetu nije samo važno da ima projektor, pametnu tablu ili štogod drugo. Ono hoće da se oseća lepo kada uđe u svoju školu. Da uživa u mirisu, da mu prostorije budu svetle. Deca moraju shvatiti da u školu treba da idu zbog njih samih, a ne radi diplome. Znam da zvuči kao floskula, ali moram da kažem da je najveća odgovornost na učiteljima. Moraju da objasne deci da to što uče u školi jeste samo elementarna stvar, od koje ne treba zazirati. Ne treba se ničega bojati. Zato bih voleo da Inđija, pre svega u tom obrazovnom sistemu, bude savršeno pokrivena. Druga važna stvar jeste zdravstvo. Svako selo mora imati ambulantu. Želeo bih da budemo pametni i zdravi. To zvuči jednostavno, ali traži kontinuiran rad. Nema stvari koje se mogu smatrati gotovim. Mora se stalno napredovati. Konačno, voleo bih da se Inđija i dalje razvija u investicionom smislu, ali da pritom ostane dosledna u borbi za zdravu životnu sredinu. Upravo, mi smo „pod“ Fruškom gorom. Ovde ispod opštinske zgrade u kojoj sedimo nalazi se potok, izdanak vode što nam dolazi s Fruške gore. Inđija naprosto mora biti jedna lepa, zdrava sredina. Aerodrom je na 20 kilometara od nas. Imamo dva auto-puta oko Inđije. Nalazimo se na dobrom mestu. Geografski, Inđija se nalazi na idealnom položaju. Beška kao najveće selo, Novi Karlovci, Novi i Stari Slankamen, Slankamenački Vinogradi, Čortanovci, Maradik, Krčedin, Ljukovo i Jarkovci ‒ to su mesta koja sva odreda imaju perspektivu. Treba omogućiti da investitori dođu u svako to mesto. Ako pogledate, na mnogim mestima u našoj opštini naići ćete na lepe i napredne voćnjake. To vam govori o tome da ljudi dugoročno razmišljaju i planiraju. I to je vrlo važno. Voleo bih da pokrenemo i neku prerađivačku delatnost, koja bi znatno podigla čitavu stvar. Nadam se, u tom pogledu, pre svega kineskim investitorima. To bi nam mnogo pomoglo. Moramo ići u pravcu razvoja prerađivačke, uslužne delatnosti i turizma. To su pravci na kojima, smatram, treba insistirati. E sada, šta će od svega biti, videćemo. Naše je da imamo viziju i da radimo. A ostalo će, nadam se, doći.
