Nikad suza tek tako da krene
Ne treba da ustaju sukurdovi, kurđeli, navrdede il pradede, da vide šta je i kako je danas. I deda i otac da ustanu, samo bi se češkali ispod šešira il’ šubare i pružali dlanove napred, ko da voz ide pravo na njih pa bi da ga zaustave rukama.
To da l’ je šešir il’ šubara, oma možemo da rešimo. Šubara se kadgod nosila od Mitrovdana do Đurđevdana, a šešir resto. To je bilo neko doba kad je samo Tarzan išo po toj njegovoj šumetini gologlav. Ode kod nas nije bio red da kogod ide sokakom gologlav, a da je čestit i da je dobar uglavu. Naši su bili gologlavi samo za astalom, kad uđu u crkvu il’ digod unutra, onda su skidali šešir, taki je red bio. I kad pronesu koga s nogama napred, skido se šešir dok ne odmaknu. Onda se šešir vraćo di mu je mesto i život je išo dalje. Taki je život. A i taj što su ga proneli je imo šešir. Ni tamo se nije putovalo bez šešira. Spakovali su mu njegov svečani, kad stigne da ima, da se ne sramoti. Venčano odelo, ako je mogo da stane u njega, i svečani šešir. Ta di ćeš lepše il’ tužnije? Uglavnom, za svakim su divanili da se naradio, napatio, da je bio valjan. I za žderetinama su mekano divanili, da je popio svoje. Da je bio ždera – to se znalo, nije trebalo da se ponavlja, al’ je završni račun neko moro da istavi. I oni baćari, što su išli kojekuda i kojedi, što su tuđe opasivali ko svoje, i oni su isto prošli na kraju. I za njima su mekano divanili. Najmekše od sviju nas napisao je moj drugar iz Srema, iz Bačinaca. On se zove Nemanja Radivojšić i zdravo volem kako ume: „Kad su Lalu iz kuće izneli, za oproštaj i za pokoj duše, drugovi mu iz štale izveli i pastuva i sve tri riđuše. Ala su ga ožalile žene, mloge krile, al’ sve su plakale, i vidlo se da su ubijene i sve znale što žale zbog Lale. Kad su Lalu u zemlju spuštali, na jedeku sa njegovih kola, tamburaši, zadnja želja Lali, svirali su plačući od bola. Ala su ga ožalile žene, neke krile al’ sve su plakale, nikad suza tek tako ne krene, sve su znale što žale zbog Lale. Jednom ljudi i na taj put reše, al’ prolete, moj čestiti Lala. Juče biće a danas već beše, zbogom, Lala, i na svemu fala. Ala su te ožalile žene, mloge krile al sve su plakale’, i vidlo se da su ubijene, i sve znale što za tobom žale“. Napisao je Nemanja ovo kao pesmu, a može i ovako, jednako je jako.
Još malko pa će biti tako. Ide Đurđevdan, da ima hajduka i šuma, oni bi tamo. Šeširi bi opet na glavu, al’ je tu sad sve nešto malko drukčije. Il’ nema šešira, il’ nemamo šta da pokrijemo. Gologlavi idemo i kod brice i posle mašinice. Ko da nam je svejedno i da se falimo i rutavi i ošišani. Nema više ni mekanog divana. I to se kanda izgubilo digod pod šeširom.
Ne tražite pticu ispod šešira. Kadgod su nas tako varali, da je baba šeširom poklopio vrapca pa treba mala ruka da uvati vrapca, da ne prne ako se otklopi mlogo. Nije to bila prava prevara, bio je to nauk. Svašta su umeli da podvale ispod šešira, a umelo je da bude i da nema ništa. Sve zavisi čemu su nas učili. Neke da budu mućkovi pa da podvale i drugima, neke da veruju da je vrabac odleteo a oni malko zakasnili, neke da sebi daju na volju i maštu da umeju bolje od ovog, neki su verovali da je do šešira i da je vrabac pametniji, a neki su verovali babi svom. Ja mu i danas verujem, makar što se skoro već frtalj veka nismo igrali sa šeširom.
Kadgod vidim vrapce, ja se setim šešira i želje koja me još nije minula. Voleo bih da konačno uhvatim tog vrapca pod tatinim šeširom, da ga držim u ruci i da se gledamo u oči. Pustio bih ga, al’ prvo da mu kažem kako da se vlada i šta da javi drugim vrapcima. Sumnjam da to već i vrapci znaju al’, rekoh, ajd’ da probam. Možda još ima nade. Makar pod šeširom.
