Ćošak
Neko ima okruglu, a neko ćoškastu glavu. I za jednu i za drugu je ćošak najopasniji. Časkom se glava na ćošak razbije, pa ume da bude i gadno da se mora i kod lekara.
Nije svaki ćošak taki, da ne valja i da je opasan. Oni s bunarima, kadgod, nisu tako bili opasni za glavu. Više su bili opasni za tur il leđa. Oko tih bunara je dečurlija kadgod pravila kaljugu, da imaju blata kad se budu topali i topove pravili. Onda odu kući da ih mater oriba i pozna, a blato ostane. E ondak oni što po vodu dođu umu da se okliznu i uvate zeca. Malko gunđaju, al se sete da su i oni bili taki, pa ih brzo prođe. Malko će se komšiluk smeškati kad ih vide kako idu kaljavi s bunara, al sve to posle voda i kalup sapuna operu. Sutra komšije uvate zeca i tako ukrug, sve do zime i tociljarke tamo di je bio poligon za topanje.
S ćoška se kadgod i ulazilo u radnju il u dućan. Taj ćošak se malko istupi, da mogu u njega vrata da se umeste, gore se okači firma i radnja radi. Vrata nisu ni sa čije strane, neg su s ćoška, svačija i zajednička.
Kad je štogod trebalo da se javi i izdobuje, dobošar je dobovo na ćošku. Ondak je bilo svima lakše da se okupe tu, na polak puta. Jedni s jedne a drugi s druge pole sokaka.
Dok se ćošak zvao i rogalj, nikom fejsbuk nije trebo. Tamo na roglju je narod uveče sedijo, divanilo se, gledali se u oči, mlađi i malko niže. One udavače što nisu bile isprošene nego što su odbegle, za nji se divanilo da su se udale s ćoška. Rogalj ih prevarijo, kobojagi. Bilo je i taki što su baš i hteli tako, s ćoška − manje troška.
I u to doba je bilo svakojakog sveta, s nekima se moglo lako, a oni drugi su bili na ćoškove. S takim nikad nisi bio načisto kako će ispasti.
Ni lopte ondak nisu baš bile skroz okrugle. Pravile se krpenjače, pa je umela ta krpenjača, kad se zdravo pocaka, da bude na ćoškove. Onako malko kockasta. Al i s takom se važio gol i znalo se čija je pobeda.
Na ćošku je navek bila stanica. Tu je stajo i avtobus, da narod uđe, a stajalo se i kad su koga pratili. Pratilo se svakojako. Pratilo se iz kafane, sa svircima, kući. Pratio se kum iz svatova, ondak on na ćošku zakera, pa dok ga ne otprate do kuće, bude i podne. Pratile se i nove devojke, al do ćoška. Posle ona sama ode još tri- četir kuće, do svoje, da mater i njen baba ne vide da ima momka. Čuju oni posle od onih što žive na ćošku s kim im ćerka ašikuje, al bude već dockan. Pratilo se i od kuće na groblje, kad kome dođe vreme. Ondak sarana stane na svakom ćošku i popa malko očita. Posle, kad odu da plate saranu, broje ćoškove, kolko puta su stali, pa talko puta novci za to i ondak izvedu ceo račun i trošak. Nikom nije godilo kad kogod umre, ni zbog tuge ni zbog novaca. Navek je taj trošak bio najgori.
Oni što su imali tvrdu bradu i tup brijač, umeli su da kažu da će se obrijati s malko benzina, na ćošku. Staneš na ćošak, divanili su, malko namažeš bradu benzinom (za upaljač, valjda), grecneš šibicu i časkom se obriješ. Jest očin, samo su tako divanili, al niko tako nije radio. Na ćošku navek ima vetra i promaje, pa su se valda zato tako i šalili. Bogami, umela je košava da iznenadi na ćošku, kad se izađe iz zavetrine. Maltene da koga svuče s bicikla kad jako dune. Šešire je nosila čak preko, na drugi ćošak. Zato je narod, kad stanedu na ćošak da divane, navek biro onu stranu di ne duva. Da budu u zavetrini.
Kad su na banderama visile obične sijalice, ondak je navek na ćošku bila zavrnuta malko jača, s više sveća, da se bolje vidi. Jest da je mesečina bila jača od tih lampi, al ona nije sijala i kad je bilo oblačno. A lampa jeste. I te bandere na ćošku nisu bile iste ko one prid kućama u sokaku. One s ćoška su bile ko veliko A il poduprte s jedne strane drugom banderom, ukoso. I u vinogradu se moralo tako, kad su povatali tačke pa metli stubove i žice. Ne mož te žice zateći ako krajnji stub nije poduprt. Tako bi i s onim drvenim banderama bilo, da su bile drukčije.
Drukčije je i vreme bilo, pa sad volem kad naiđem digod di su ostala vrata s ćoška. Oma se svega setim.
