Orom – Selo salaškog srca

U formalnom smislu, Orom je postao selo pre jedva šezdesetak godina.A opet, danas je u mnogo čemu uzor selima sa mnogo dužom tradicijom

 

UMESTO UVODA

Našu priču mogli bismo početi podatkom koji je istovremeno zanimljiv, istinit ali i suštinski značajan. Znate li, dakle, da je dobar broj stanovnika Oroma stariji od sela u kom žive? Ne verujete da je tako nešto moguće? Priča o Oromu jeste priča o jednoj važnoj etapi u nastajanju Vojvodine kakvom je danas znamo. Naslov pripovedanja mogao bi glasiti „hej salaši na severu Bačke“.Znao je Zvonko Bogdan o čemu peva više nego što pretpostavljamo.

Još donedavno ovim prostorom dominirala su salašarska naselja razbacana na način na koji su nekada seljaci rukom sejali žito. Njihovi žitelji čitav život bi provodili na tim svojim malim ostrvima usred panonske ravnice. A onda se 1889. zbio događaj koji im je promenio živote. Podignuta je železnička stanica. Gde drugde nego na idealnom raskršću puteva. Na mestu na kom se pruga Subotica – Senta – Bečej ukršta sa kolskim putem Kanjiža – Čantavir – Topola. U doslovnom smislu, železnička stanica postaće svetionik spram kog se upravlja život. Salašari su, osim meseca i zvezda, usred beskraja zemlje dobili još jedan orijentir, koji ćese pokazati presudnim. Ubrzo je pored železničke stanice podignuta škola. Za njom mlin, trgovina, krčma… O imenu ovog mesta nije trebalo razmišljati. Lokalni stanovnici, svi odreda Mađari što su se svojevremeno doselili iz okoline Segedina, ovaj deo Telečke visoravni oduvek su smatrali njenim vrhom –na mađarskom „orom“. Visok je gorostasnih 115 metara nadmorske visine. Za rođene ravničare i to je dovoljno!

Naravno, ništa se ne dešava preko noći. Tradicionalan salašarski život još nekoliko generacija odvijao se na, manje ili više, istovetan način. A onda se dogodio još jedan, ispostaviće se, tektonski poremećaj. Pretpostavićete, sasvim logično, da je reč o Prvom svetskom ratu i događajima koji će za njim uslediti. Najvažniji je svakako onaj u kom će ovaj deo bačke ravnice ući u sastav nove države. Logika vam je ispravna, ali – zanemarujete specifičnost salašarskog života. Za ove ljude postoji nešto mnogo važnije nego što je čak i raspad monarhije.A to je – agrarna reforma. Diraj u državu, ako baš moraš diraj i u boga – ali u zemlju mi ne diraj nikada! A baš se to dogodilo, odmah iza Drugog svetskog rata. Najveća pošast koja može zadesiti nekoga ko živi ovim načinom života. S gubitkom zemlje sve se okrenulo naglavačke. Orom je postao selo u pravom, pa i administrativnom smislu te reči. Zato u šali, ali i u zbilji, svi meštani rođeni pre 1950. formalno su stariji od sela u kom žive.

Predsednik Mesne zajednice Orom,  Robert Leko kaže nam da godišnje organizuju 30 manifestacija. Sva ta takmičenja, priredbe, festivali služe da podignu ugled sela i pozovu ljude da dođu, pa zašto ne – da u njemu i ostanu. Trenutno je na prodaju nešto manje od 50 kuća. Cene su za svačiji džep, od 8.000 do 50.000 evra. Uz kuću i imanje dobijate idiličan način života na po dvadesetak kilometara od Subotice, Kanjiže i Sente. Do auto-puta imate jedva 15 kilometara. Idealan spoj. Život u selu u kom vlada smirujući salašarski duh, a na dve cigarete daleko od centara tri grada u okruženju. Osnovna škola „Aranji Janoš“ trenutno ima 17 prvaka, što i nije tako malo ako znamo kakve su prilike u drugim selima. Orom ima školu sa stotinak đaka, Dom kulture, svu infrastrukturu, ima hipodrom, vetrenjaču, mali bazen. Doduše, valja znati da Mesna zajednica obuhvata još dva nekada tipična salašarska naselja: Dolinu i Novo selo. Ovo prvo je najudaljenije selo od opštinskog centra Kanjiže, a ovo drugo je najmlađe. Generalno, jedino što selu nedostaje jeste asfaltiranje dva putna pravca. Jedan bi spojio onih šest kilometara do Čantavira. Drugi je pravac prema Velebitskom jezeru i Paliću. Ako bi se on valjano rešio, Orom, jezero i Palić uvezali bi se u celinu sa sjajnim turističkim potencijalom… Sve u svemu, jeste da je malo po strani, ali je opet svima usput. Izgovora nema. Svratite u Orom.

 

DA SE PREBROJIMO

U februaru je iz Oroma razaslato mnoštvo pisama na sve strane sveta, od Nemačke do Kanade. U njima je pisalo: „Ako si iz Oroma ili okoline, mi te očekujemo! Ako si ti, ili su tvoji roditelji, deda i baka, rođeni u ovim krajevima, u podnožju vetrenjače, blizu centra, na Feher-putu, u blizini posmatračkog tornja, u okolini Novog Sela ili na salašu u Dolinama; ako si pohađao ili je neko od tvojih išao u školu u Uštorki ili se provodio na balovima kod Almašija, a za Orom te vezuju lepi trenuci urezani u uspomene iz detinjstva, pa makar to bilo i na momenat; ako je to uspomena na jedno leto ili neke godine tvog života – dođi kući! Mi, rođeni ovde, smo tu i pamtimo te, nismo te zaboravili! Zajedno smo hodali prašnjavim putevima, vodili stoku na pašu, odgovarali učiteljima čika Bosnaiju ili čikaTimaru, sećaš li se?”I onda, 19.avgusta, školsko igralište bilo je premalo da primi sve one koji su se odazvali na prvi „Svetski susret Oromčana“. Sa svojih 1.900 stanovnika Orom je tog dana dočekao mnoge od 3.000 bivših meštana rasejanih po Srbiji, Mađarskoj i diljem sveta. I svi su bili „svoji“. Pevalo se, zabavljalo i do besvesti pričalo. O Oromu nekada i ovom sada. Da se pohvalimo – „Vojvođanski magazin“ dobio je status dragog gosta.

 

SVE, SVE – ALI OROM

Neformalno, prvi čovek u selu je Mihalj Njilaš.Potpredsednik Pokrajinske vlade i pokrajinski sekretar za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine – nacionalne zajednice postao je u junu 2016, nakon formiranja nove Pokrajinske vlade. Priznaje nam da mu je srce puno tek ovde u Oromu: „Ovde sam se rodio i, evo, ovde živim 55 godina. Radio sam u Subotici, pa u Kanjiži. Nikada mi nije padalo na pamet da se preselim iz Oroma. Tu sam išao u školu, ovde su mi roditelji, odavde mi je supruga i svi njeni.Tu imam mir, bezbednost za decu, meštane koje poznajem.Prija mi što je ovo izrazito mlado selo, u kom se još čuva stari salašarski mentalitet. To znači da su ljudi malo zatvoreniji, ali sa snažnim osećajem lične slobode. Ako pogledate stara sela, poput Čantavira i Martonoša, videćete da su kuće zbijene jedna uz drugu.Ovde se i dalje ceni veličina placa, jer što je on veći, manja je teskoba koju bi domaćini osećali. Što bi rekli: možeš ti otići sa salaša, ali on iz tebe neće nikada. Broj stanovnika manji je nego pre, ali dobro se držimo. Zato je osnovna poruka i ovog okupljanja da nismo zaboravili svoje stare komšije, a nadamo se da neće ni oni nas. Vrata su im ovde uvek otvorena.”

 

ČIKOŠ – JEDNOM I ZAUVEK

Mađari za sebe vole da kažu da su narod koji se rađa na konjima. Shodno tome, u Mađarskoj postoji snažan pokret koji se zalaže da se jahanje i ljubav prema konjima uključe u obavezan školski program.Janoš Farago je ovu tezu pretvorio u svakodnevni ritual.Poznat je nadaleko kao proizvođač lekovitog bilja. Sa suprugom Irmom, rođenom Nemicom, i njihovih četvoro dece,  danas gaji veliki broj biljaka što poseduju brojna lekovita svojstva, i to na organski način, navodeći da je čitav proces gajenja bilja manuelan, od setve-sadnje, preko okopavanja, pa sve do branja. Tako na njegovim parcelama koje okružuju salaš možete videti biljke poput bosiljka, nane, nevena, hajdučke trave, koprive, beloga sleza, origana, timijana, estragona, rabarbare, azuki pasulja, majčine dušice i mnogih drugih. Lično smo uz Janoša proveli dva ili tri sata. Stvar je u tome što nijednog trenutka nije ispuštao kajase iz ruku. Vozio je konjsku zapregu, pucao čikoškim bičem, jahao i sve vreme bio najponosniji čovek na svetu. Slikati ga bez konja bilo bi svetogrđe na koje ne bi pristao. Posao je posao, ali – ima nešto i u duši. A ona tek u sedlu postaje prava.

 

FESTIVAL VETRENJAČA

Od ukupno 11 vetrenjača u okolini, jedina preostala jeste vetrenjača „Bajus” u Oromu. Izgrađena je 1869.godine, od cigle, a pokretale su je ogromne drvene grede. Radila je sve do šezdesetih godina 20. veka, nakon čega je prepuštena zubu vremena, a okolni salaši porušeni. Trenutno je vetrenjača u vlasništvu Mesne zajednice, a na korišćenje ju je dobilo civilno udruženje „People” iz Oroma. Upravo ova vetrenjača postala je okosnica svojevrsnog festivala, koji se ove godine održao četvrti put. Što se njegove koncepcije tiče – zamislite Egzit samo daleko interaktivniji.Uz koncerte, naime, ovde se održavaju brojne radionice, priređuju izložbe, neguje volonterski rad i duh zajednice. Samo u jednom danu, na festivalu zna biti preko 5.000 mladih. I što je najzanimljivije, dolaze iz Amerike, Evrope i čitavog sveta.Na mala vrata, Orom je dobio atrakciju za 21.vek.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Čila David