Bog, kum, pa komšija
Ima tome tri veka, a nekima i više, kako prebrajaju šta su sve dobili dolaskom na prostor današnje Vojvodine. Jedni su bežeći pred neprijateljem, dobili sigurnost. Drugi su, uzmičući ispred gladi, došli do hleba. Treći su stekli svoj identitet. I tako redom… A znate li šta su zasigurno svi dobili, iako se to skoro pa nikada, kao takvo ne spominje? Dobili su – komšiluk! Baš tako. Istorija komšijskih odnosa, jeste čitava uporedna istorija vojvođanskih prostora.
Evo recimo, zasigurno svi znamo za sliku „Seoba Srba“ Paje Jovanovića. Slika pod punim nazivom „Seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem III Crnojevićem“, jeste niz od četiri slične uljane slike Paje Jovanovića koje prikazuju Srbe, predvođene patrijarhom, kako napuštaju Staru Srbiju tokom Velikih seoba 1690—1691. godine. Na ovoj slici, za koju saznamo još iz školskih udžbenika, između ostalog, vidimo i kako je bilo organizovano društvo onog vremena. Ono što u modernom smislu zovemo porodicom, bivalo bi neraskidivim familijarnim odnosom, objedinjeno u porodičnu zadrugu. A ove bi opet, upletene tvorile bratstva. Ako bismo dalje ređali, mreža socijalnih odnosa bivala bi sve gušća… I onda sav taj narod stigne u „Vojvodinu staru“.
Pred nama je upravo jedan spis, koji govori o kolonizacijama iz vremena Jozefa Drugog i njegovog sina Leopolda. Reč je o vremenskom periodu od 1781. do 1800. godine. Dvorska komora Habsburga, ovim spisom, današnjim rečnikom, uradila je regionalno planiranje brojnih naselja i time oblikovala nov, izuzetan i jedinstven pejzaž u tadašnjoj Evropi. Pored ostalog, kuće novih doseljenika, ali i starosedelaca, ušorene su preciznom naredbom. Izgled kuća propisan je do detalja. Sve do toga da je „svaka kuća morala da ima pokriveni nužnik na kraju dvorišta“. Tokom nekoliko decenija 18. veka, u potpunosti je izmenjen etnički sastav i uvećana brojnost stanovništva, šarolikost nacija i navika, obrazovanja i običaja. Pored ostalog, utemeljena je i jedna prepoznatljivost svima zajednička – svako je imao svoje komšije. Svakako, ne birane po vlastitom nahođenju. Sa njima je trebalo živeti u dobru i zlu. Naprečac je transformisan život porodičnih zajednica kakve su do tada postojale. Ranije je bilo, kako se koji sin oženi, ti uzmeš pa mu dozidaš, odmah kraj sebe. Da žene zajednički podižu decu a muškarci udruženi obavljaju poslove. E pa više, neće da može… Od sada se uvodi neki drugi red! Svako dobija sopstvenu kućnu numeru u prostoru koji mu je određen.
Carski geometri izvukli su međe a kuće su uzdužno „nabijane“ pored njih. Jedna od druge, komšijske avlije odvajale su se tarabama, bagremarima ali i pravim zidovima. Naravno, samo do visine koja laktu najviše odgovara. Jer na tarabu ili zid, valjalo se nasloniti a onda se često nadugačko, ispričati sa komšijom. Svakodnevni „teatar življenja“, dobio je svog, možda najdinamičnijeg, u bezbrojnim pričama pominjanog aktera – komšiju.
Vremenom, nove navike a sa njima i drugačija svest, dozreće do onoga što čini simbol ovog panonskog prostora. Građanska kuća, značiće mnogo više od vizuelne promene ambijenta. Kuće građene „na lakat“ zatvaraju uličnu stranu. U dnu dvorišta, pomoćne zgrade, jasno odvajaju vlasništvo. Jedni drugima, dolazićemo samo u prethodno najavljenu vizitu. Intimnost ličnog prostora, prvi put postaje sveto pravilo. Niču uređene bašte, prostori za dnevni boravak ukućana i sve ono što ispunjava naša današnja sentimentalna osvrtanja na prošlost. Ostaće zabeleženo da su u tim kućama, distancirani od uličnih događanja, radili i stvarali naučnici i pesnici, lekari i advokati, zanatlije i kompozitori i svi „u Evropu zagledani, povarošeni izdanci vojvođanske paorije“.
Jedan od poslednjih živih panonskih mudraca, Bela Duranci, reći će nekom prilikom, da se između ušorene građanske kuće i paorskog doma, proteglo bezmalo dva stoleća narodnog iskustva i duhovnosti, sve zgusnuto i potresno, kao u poemi „Vojvodina“ našeg Mike Antića. Hteli mi to ili ne – uvek s komšijama!
Pred kućama su postavljane ukopane klupe, kao osmatračnice duha koji će zavladati našim sokacima. U dnu seoskih bašti, kao znak posebne pažnje i naklonosti jednih spram drugih, na tarabama su otvarani „kapidžici“. Bio je to simbol uzajamnog poverenja. Doduše u smutna vremena i krajnje praktična mogućnost, da se na drugi sokak izađe kroz komšijsku avliju.
Uostalom, da li ste zapazili da čak ni na našim salašima, nikada nemate ugaženu prečicu preko komšijske ledine! Sa svog se uvek izlazi „direktno na put“. Čak i salašarski kerovi, kada se daju u trk za mačkom ili neznancem, uvek idu samo do sopstvene međe.
Kod nas Vojvođana, svoje se „poštiva“. Ali tim više i komšija ceni. Gde nema ovog prvog, nema ni drugog.
Danas nam se čini kako je ovo oduvek bila konstanta zajedničkog nam duha. A nije tako. Reč je o vrednosti koja se formirala kroz vreme i koja je prevalila mnogo toga, pre nego što je postala sastavni i toliko prepoznatljivi deo našeg kolektivnog identiteta.
Preko istorije komšijskih odnosa, može se stoga ispričati jedna od najuzbudljivijih verzija prošlosti na ovim prostorima. Ono čuveno „dobro jutro komšija“, nije samo pozdrav. To je naša tajna lozinka.
