Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Od vode vode, od vina nose

Ima kod nas svakojaki voda. Imamo svetu i običnu vodu. Imamo belu i žutu, imamo onu što teče i onu što stoji. Neke pijemo, a od nekih begamo. Neke izviru ladne, a neke se puše i leti.

Sremci sa Fruške se navekčudekaddođu ode kodnas u Bačku, pa kad na astalu vide pokriven bokal a u njemu se žuti nešto. Izgleda ko njin rizling, al se čude što stoji i dangubi pokriven da u njega ne upada trunje i prašina, i što navek nudimo štogod drugo a ne to iz bokala. Još većma se čude kad kome od dečurlije naspu punu čašu iz tog bokala pa je mali Bačvan istrese na belo, makar što je žuta. Prvo Sremcima bude krivo što oni nemaju take naslednike ko što su naši, al brzo im se brk opet nasmeši kad čuju da je to voda. Naša, lepa, žuta voda. Kod nas i vodu moš birati, oš belu il’ žutu. Eto, Bečejci imaju česme i s jednom i s drugom, pa od volje im na koji će bunar.

Malo-malo pa digod nuz asfalt il’ tamo u ataru nuz drum zabeli se vodica. Kućerak, taman da pokrije bunar, nuz njega jablan, da se vidi iz daleka di je sveta i čudotvorna voda. Svaka ima i svoju priču i legendu, od svake je nekad neko il’ progledo il’ ozdravio. Vole to narod i poštuje i danas, zato se i bele friško okrečene. Jablanove su žage premestile u selo, al vodice su ostale di su i bile. Sremci imaju izvore iz kojih teku te čudotovorne vode, koje su mlogima pomogle i oči otvorile.

U Šajkaškoj ispod Titelskog brega na dva mesta izvire voda na Ločkom delu. Ločani kažu da je jedna dobra, a druga baš i nije. A i šta bi da su obadve jednako dobre, kako bi se posle falili. Dobra je za stomak, divane Ločani, zato je fraj nude. Navek je neka limuzina parkirana nuz onaj bolji izvor. Vole narod da mu bude bolje pa dođu s balonima da toče i nose kući za piće. I šunka i slanina su dobri za stomak, pa nije tolki red pred merdevinama ko na Ločkom izvoru. Al nek im je na zdravlje. Ono s našeg tavana malko i lepše miriši od te njine sumporne vode.

Nemamo baš mlogo vode koja ovuda teče. Dunav, Tisa, Sava, Begej, Karaš, Rojga, Zlatica, Budovari sremački potoci, Jegrička, Krivaja, Brzava, Studva, Bosut, Kiđoš, Živa i Berava, Mostonga… neke su velike a neke baš i nisu, neke su ćudljive a neke baš i nisu, neke leti pozelene a neke baš i ne, al svaku vodu treba poštovati, to su nam navek divanili.

Kadgod je ode kod nas bilo više žgadija nego sad. Možda se sećate one najgore psovke iz tih davnih vremena, kad su grdili po avliji: „Iš, voda te odnela“. Navek su se ljudi protiv nji’ borili, da nam ne kvare ovo što je naše i da ne prave štetu. Bilo je i otrova kadgod, al se vodilo računa da se ne trujemo, nije to ko sad. Sad je otrova makar kolko i oko nas i u nama, vidi se i u očima i čuje se u divanu. Kadgod se protiv žgadija koristila voda. Obična, bela il’ žuta, iz bunara il’ iz kanala, iz reke il’ sa izvora, svejedno. E, s njom su kadgod tamanili žgadije. Najvećma se tako svet borio protiv hrčkova u ataru. Ponesu bure vode, par dobrih palija i jednu il’ dve dobre kere i ajd u atar, dok nije kasno. Pravili su hrčkovi veliku štetu. Da ih se reše, uzmu paori vode u kante i sipadu u rupe u zemlji. Ondak te žgadije tako s vodom isteradu iz rupe. Posle je sve stvar veštine i kerine brzine. Nema sad niti hrčkova ko kadgod. I nas je sve manje. Umeli su da budu gadni, teli su i na kere i na ljude da skaču. Bilo je da izujedaju kere za njušku i da se okače za uvo, pa ova samo otresa glavom dok ga ne zgrabi zapravo i ne proštepa. Ej, a teli su i na ljude. Kad se to radilo, navek si moro da imaš il’ upasane čizme il’ da nogavice podvežeš sa uzicom. Divanili su ljudi da hrčak oće da uđe kroz nogavicu u čakšire i da ujede za onu stvar. Čuvali se oni što su još bili kadri bar jedared nedeljno.

 

Tekst: Bora Otić

Možda vam se svidi...