Boris Kovač: Tango pod Bukovačkim bregom
Profesionalni kompozitor, instrumentalista, multimedijski umetnik. Ako mislite da od njega ima mnogo poznatijih − biće vam dovoljno da pređete granicu kod Horgoša. Shvatićete da stvari stoje mnogo drugačije
Abumi Borisa Kovača su u šest navrata zauzimali mesta na listi najboljih 10 albuma Evropske radiodifuzne unije (European Broadcast Union), a album „The Last Balkan Tango“ je uvršten u 50 esencijalnih world music albuma svih vremena, u izboru prestižnog londonskog muzičkog magazina Songlines. Dobitnik je Sterijine nagrade za najbolju pozorišnu muziku za predstavu „Nahod Simeon“ u produkciji SNP-a. U dva navrata je osvajao nagrade za najbolju muziku filmskog festivala Cinema City. Dobio je i godišnju nagradu međunarodne federacije FIPRESCI, za najbolju filmsku muziku u Srbiji u 2010. godini.
On je uradio sve što je mogao. Sve ostalo mnogo više govori o nama samima.
Za razliku od nekih vremena, koja svakako pamtimo, današnji „klasični” mediji u potpunosti su zatvoreni za umetničku muziku poput one kojom se ti baviš. Na domaćim TV kanalima, na onih nekoliko eminentnijih radio-stanica, kroz prikaze u štampanim izdanjima − mesta za nešto što nema napadno komercijalni potencijal više nema. Sve je ostalo prepušteno internetu i društvenim mrežama. Koliko ti je potrebna i da li ti nedostaje ta vrsta „konvencionalne” medijske podrške?
Klasični mediji su, pre svega, okrenuti zabavi i politici, a i jedno i drugo je premalo zabavno ili premalo ozbiljno. Možda bi politika, čak na neki
perverzan način, bila zabavnija da nam ne radi o glavama i ne zagorčava život. A podjednako nikome nije stalo do kulture, ni onima u politici niti onima što su zaduženi za zabavu. Retki specijalizovani programi, poput RTS3 (TV i Radio) ne korespondiraju sa stvarnošću, vode se beživotno, birokratski, i ne mogu da animiraju publiku. Novine čita vrlo malo ljudi, a u celoj Srbiji ima dva i po novinara koji pišu muzičke kritike. Zato se postavlja pitanje šta je onda javnost muzičkih dešavanja u situaciji u kojoj je internet toliko dominantan medij, naročito među mlađom generacijom. Na internetu kultura i jeste i nije javnost. Jeste jer je sve dostupno, a nije iz istog tog razloga, zato jer je sve podjednako značajno, odnosno beznačajno. Naravno da mi je kao umetniku potrebna podrška javnosti, ne zbog sujete, već zbog toga što je kultura komunikacija i svakom umetničkom delu je potrebna javna recepcija, u kojoj bi mediji trebalo da igraju ključnu ulogu.
Tvojih 17 albuma izdato je u svetu. Nebrojeno puta tamo si i svirao. Ima li razlike u načinu na koji se tvoje stvaralaštvo doživljava i vrednuje kod nas i u svetu?
Nema razlike u publici, ona, mada je svuda različita, u biti jeste ista, ako joj nešto zaista daješ, ona će to prepoznati i primiti. Zapad je do ekonomske krize bio veoma otvoren za umetnike iz celog sveta koji imaju šta da kažu. Sada to više nije baš tako, jer u krizi ipak svako brine o svojoj g….. pa tako i Zapad. Ja nisam komercijalni umetnik i moja publika nije masovna, ali imam publiku u celom svetu koja prati i poštuje moj rad. To mi svakako više znači nego da svoje lice vidim u nekom Kuriru, Blicu ili na Pinku ili Prvoj, to jest da budem „heroj” u svom dvorištu… Država bi pak trebalo da radi svoj posao, to jest da podržava i promoviše rad umetnika koji imaju šta da kažu svetu. Ona to ne radi, jer je svet i ne zanima, rekao sam već zašto.
U početku je pravac „New World Music“, u koji su vrlo rado ili gotovo po pravilu i tebe stavljali – bio veoma interesantan i doneo veliko osveženje. U međuvremenu je iskomercijalizovan do granicu u kojoj je izgubio izvornu suštinu. Kakav je danas tvoj odnos prema ovom žanru?
World Music je, to je tačno, bio najvitalniji muzički fenomen s kraja prošlog i početkom ovog veka. Taj žanr podrazumeva savremenu kreaciju na bazi tradicionalne muzike i, pošto je tradicionalna muzika onoliko bogata i raznolika koliko pripada tehnološki i ekonomski manje razvijenim zemljama i narodima, tako je muzika drugog i trećeg sveta preko ovog žanra došla u fokus planetarne kulture, posebno one zapadne. Nije mi poznato da se ikada pre desilo to da je zapadna muzika postala inferiorna u odnosu na neku drugu. Ali popularnost ovog žanra na Zapadu postala je za world music koliko stimulativna, toliko i pogubna, jer sve ono što je popularno neminovno postaje predmet tržišne manipulacije. Tu gde se umešaju trgovci, promoteri i ostali koji parazitiraju na tuđem radu, tu će s vremenom morati da dođe do prilagođavanja potrebama tržišta. I tako je world music počeo da gubi svoj osnovni, specifični kvalitet − autentičnost. Što se mene tiče, ja nisam nikada komponovao i izvodio tipičan world music, u mojoj muzici se može prepoznati uticaj koji je na mene imala tradicionalna muzika jugoistočne Evrope, ali i udaljenih kultura, poput istočnih ili onih latinskih, npr. Cape Verdea. Budući da sam se sa albumom „The Last Balkan Tango” pojavio na svetskoj sceni u pravom trenutku, 2000. godine, na talasu world musica sam doživeo najveći komercijalni uspeh u svojoj karijeri. Taj CD se našao visoko na top-listama, prodavao se odlično, ušao u antologije, a sa koncertnim izvđenjem smo obišli 30-tak zemalja… No, kada me danas neko svrstava pod kapu world musica, naglašavam da sa tim žanrom muzike nemam nikakve veze. I nemam.
U tvojoj biografiji mi se uvek dopadao onaj deo koji je toliko podsticajan za sve one koji nemaju hrabrosti, a želeli bi da ostvare svoj san. Naime, u jednoj anketi, tvoj album „The Last Balkan Tango“ uvršten je među 50 najboljih world music albuma svih vremena. Ko bi pretpostavio da je njegov tvorac zapravo − muzički samouk!
Kao dete sam iskusio frustraciju pohađanja muzičke škole. Svirao sam instrument koji nisam podnosio – harmoniku, na nagovor svojih roditelja (znatno kasnije postala mi je vrlo privlačan instrument, iako je više nisam svirao). Muzička škola, onako kako je i danas koncipirana, savršen je instrument da otuđi muziku od mladog čoveka, jer tamo nema muzike, već samo spotrskog bildovanja tehnike sviranja, koja je, umesto da bude sredstvo − cilj po sebi. Kada sam poželeo da sviram, negde krajem gimnazije, i to flautu, vrlo nezgodan instrument da bi ga čovek sam učio, jedan ugledni profesor flaute mi je rekao da je za mene prekasno. Ipak sam naučio da je sviram. Izuzev 20-tak časova saksofona u Moskvi, gde smo jedno vreme živeli, nemam nikakvog formalnog muzičkog obrazovanja, pogotovo ne kao kompozitor. No, bio sam uporan, čitao sam udžbenike za akademiju i obrazovao se onako kako mi je odgovaralo. Učio sam pre svega kroz praksu, rad u svom studiju itd. Biti samouk ima svoje manjkavosti, ali i prednosti, jer se razvijaš shodno svojim potrebama i afinitetima. To mi je omogućilo slobodu, koja mi je, kada podvučem crtu, u životu bila važnija od svega. To je, eto, dalo i rezultate.
Kako bi ti sam predstavio svoju muziku? Manje je važno kako bi je nazvao. Interesuje nas njen izvor i vrsta (pre)poruke koju sobom nosi.
Pišem i izvodim kamernu muziku, multižanrovsku i multistilističku. Pišem sa podjednakim žarom plesne komade kao i kontemplativnu, ritualnu ili ono što rogobatno zovemo − serioznu muziku. Moj rad se ne uklapa ni u jednu žanrovsku kategoriju i to je problem sa njegovim tržišnim plasmanom. Ipak, objavljeno mi je 20 CD-a, od čega 17 u inostranstvu; odsvirao sam otprilike 700 koncerata u 30-tak zemalja, imam odanu publiku. Verovatno zbog toga što to iskreno i posvećeno radim. Inače, nisam tipičan muzičar, već muziku koristim da bih u sebi i publici izazvao doživljaj koji će nas, makar dok muzika traje, učiniti boljim i smislenijim. Da ne komponujem i ne sviram, verovatno bih pisao ili još pre snimao filmove (ovo drugo sam i radio, doduše, samo na vlastitu muziku). Umetnički rad je prostor kreativnosti i slobode koji mi je naročito kao mladom bio privlačniji od svega ostalog. Sada je on deo mozaika. Živim jednostavan život sa porodicom, ponekim prijateljem, kućnim ljubimcima, šetnjama po bukovačkim brdima i svojim radom (komponovanjem, sviranjem, probama, koncertima, snimanjima…). Realizovao sam svoje ambicije, sada pokušavam da ostvarim skladan mozaik.
Izgleda nam da se svojim načinom života i stvaralaštvom trudiš da unutar sebe „zatvoriš sistem“. Kao neko ko je uspeo da podigne ostrvo sa kog vrlo kontrolisano spušta most ka „drugoj obali“. Jesmo li u pravu?
Da, to je tačno, možda i zato jer po majci nosim kulački gen, a možda i zato što sam bik/strelac u horoskopu, i zaista imam potrebu da sve što me se tiče držim pod svojom, ako ne kontrolom, barem nadzorom. Toj sudbini „sam svoj majstor” doprineo je i moj život u ovoj zemlji. Ostvariti se kvalitetno i napraviti međunarodnu karijeru iz ove sredine nije (bilo) nimalo lako. Sve sam morao da uzmem u svoje ruke: da komponujem, sviram, snimam i produciram svoje snimke, pravim studio, organizujem orkestre, imam preduzetničku firmu i još svašta nešto. Imao sam uvek veoma dragocene saradnike, bez kojih ne bih mogao mnogo toga, ali je breme bilo većinom na mojim plećima. Pokazalo se da ta nezavisnot ima visoku cenu, ali i da se isplati… Poslednjih godina sam i zdravstveno platio neke stvari, pa sada učim da se uskladim sa svojim limitima i da radim samo koliko mi prija.
Imam vrhunske uslove za rad, sjajne saradnike i to je ogroman potencijal. Još da smo u nekoj državi koja bi videla svoj interes u tome da podrži umetnike po kojima se za ovu zemlju zna u svetu, ne bih imao nijedan razlog da se požalim.
Mislim da je sjajan primer i to što ti generacijska pripadnost nikada nije bila važna. Recimo, pored tebe uveliko svira i tvoj sin Lav. Znači li to da su i godine samo predrasuda?
Nemam predrasude prema godinama, one su koliko objektivne toliko i relativne, ne odlučuju o kvalitetu, samo o bogatstvu iskustva. Lav je naprosto ovde najbolji bubnjar-perkusionista, ako ne objektivno, za moju muziku svakako. On je vrhunski instrumentalista, mogao bi svirati sa najvećim imenima, na sreću moje muzike još je tu.
Na tvojim koncertnim izvođenjima apsolutno se oseća kabaretska atmosfera. Iz muzike izlaziš u pozorište, a sve bi se to dalo i literarno uobličiti… Koliko je taj sinkretizam različitih umetnosti stvar improvizacije, a koliko namere?
Izvođenje muzike je performans, ne samo fizičko prisustvo instrumentaliste na sceni. Muzičari koji nisu svesni toga da ih publika ne samo sluša, već i gleda, trebalo bi samo da snimaju muziku, na audio-snimku se ne vidi izvođač. Ali to nije samo pitanje vizuelne strane izvođenja, već i toga da li je izvođač celim svojim bićem, znači i telom, prisutan kada donosi muziku. Neki moji projekti su imali tu kabaretsku atmosferu o kojoj pričaš, neki, koji su više kontemplativni ili ritualni, imali su sasvim drugačiju, svaka muzika nalazi svoj način izvođenja u svakom smislu, pa i vizuelnom, energetskom itd… Sinkretizam je pak prirodna pojava, specijalizacija je veštačka. Ipak živimo u svetu specijalizacije, to jest „fah idiotizma“. Jedna akademska glumica i predavač na akademiji je jednom postavila pitanje: „Kako si on daje za pravo da glumi na svojim koncertima kada nije glumac!?…” Siroti njeni studenti.
Svojevremeno smo radili intervju sa violinistom Lajkom Feliksom. Konstatovali smo koliko vešto koristi muzičko nasleđe vojvođanskih Mađara, pa i Rumuna. Koliko tebe inspiriše lokalna baština?
Muzika ne nastaje iz ničega, a to iz čega nastaje je dobrim delom i tradicionalna kultura u kojoj odrastamo. Ja sam neko vreme izučavao folklore jugoistočne Evrope, no taj uticaj tradicije je kod mene više nesvestan, intuitivan. Nikada nisam upotrebio nijedan postojeći folklorni motiv, a to što neki moji motivi imaju primese etničke muzike jeste zato što po kulturi i sentimentu pripadam ovim prostorima, prosto zato jer sam tu
odrastao.
Koliko te pogađa to što smo napadno počeli da negujemo „festivalsku” kulturu zarad one institucionalne, a naročito autentično alternativne? Novi Sad se u tome posebno ističe. Ukupan zbir festivalskih dana u Novom Sadu prevazišao je broj od 365.
Borio sam se godinama protiv neopravdane prakse da se ogromna sredstva iz budžeta namenjenog za kulturu dodeljuju visoko profitabilnom festivalu. Uzalud. To nema nikakve logike i ne postoji nigde u svetu. Festivalizacija kulture je posledica odsustva kulturne politike, a vlast se očito rukovodi samo onom maksimom da narodu treba dati hleba (ne više) i igara. Izgleda da u tom pravcu ide i projekat „2021“. Umesto da se osnaži lokalna kulturna produkcija, pare će se potrošiti na spektakl i zabavu.
Bukovac i njemu slična mesta u budućnosti bi mogla postati idealnim lokacijama za život. Blizu su sve pogodnosti grada, a oko tebe je spokojna atmosfera sela. Kako sa ove distance gledaš na tvoj izbor i odluku da se preseliš?
Od 1991. do 1995. sam živeo u inostranstvu, a kada sam se vratio, više nisam prepoznavao grad u kojem sam proveo 35 godina života. To je jedan od razloga što sam se pre 21 godinu preselio. Drugi je taj što mi je tu studio, a treći što su okolo divni tereni za šetnju i kontemplaciju. U grad idem samo kada moram. Naročito poslednjih godina, od kada mi je priroda mnogo atraktivnija od kulture.
Stvorio si sebi idealne uslove za rad u jednom „unutar sebe” zaokruženom ambijentu. Koje su ti muzičke ambicije i planovi?
Kao što rekoh, nemam više neostvarenih ambicija, planova još nekih imam, ali ne žurim da ih realizujem. Živimo u jednom svetu u kojem je sve postavljeno protiv čoveka, želim da se od toga zaštitim koliko mogu, a umetnički rad takođe koristim kao efikasno sredstvo za očuvanje ljudskog u sebi.
Imaš li neki životni stav kog se držiš sve vreme? Neki stav, osećanje ili misao bez čega naprosto ne bi mogao?
Sloboda, kao što rekoh, ključna je reč za mene. U svakodnevnom životu nisam neki avanturista, ali zato sam slobodan u svom radu. To je prostor koji je samo moj i delim ga jedino sa saradnicima i publikom. To je možda i glavni razlog što se bavim umetnošću.
