Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Brojanica od graška

Na malom dvorištu ispred letnje kuhinje, baba mi Marija, ili samo Mara (jer ovde se od nadimaka ili skraćenih oblika imena bežalo teže nego od sudbine), i te, kao i svake prethodne godine, počinjala bi da služi svoj gotovo liturgijski precizan i posvećen ritual. Ritmom koji su diktirale bolne artritične ruke, iznosila bi najpre golubije plavu vanglu, dna toliko širokog da se na njemu pegla okućni veš. Minut kasnije, vukla bi za sobom golem plastični džak, koji će za svog veka preturiti robe koliko solidan sodadžijski špediter. Kroz rupe na džaku probijale su mahune, poput palca na probušenoj čarapi. Konačno, ugledao bih je kako u levoj ruci drži šamlicu, a u desnoj omanji nož. Taj nož u kući je obavljao više poslova nego onaj „švajcarski“, sa deset dodataka.

Onda bi moja baba, koja je za mužem vezala maramu pre četrdesete, sedela satima, ne pomičući ništa osim ramena. Laktovi, leđa i kukovi, satima bi ostajali u istom položaju. Zglobova otvrdlih poput izraslina na kori brezinog stabla, uzimala bi mahune graška, parala ih neverovatno vešto, a zatim pretakala zrna u vanglu, u koju bi najpre padala uz prodoran zvuk, koji je postajao sve tiši, gotovo tup, kako bi se posuda punila. U nekom nepojamnom miru, moja baba bi čistila grašak. Pune, sjajno zelene mahune, pod pritiskom njenih prstiju propuštale bi sočna, mirisna zrna. Slika koja bi se tih časova u jednoličnom ritmu ponavljala stotinama puta. Toliko da mi se činilo da zapravo više nema početka i nikada neće prestati.

Kao opčinjen, čitavo popodne stajao bih pored nje, svestan da prisustvujem ostvarenju svečanog dogovora između prirode, čoveka i one sile, koju smo s kolena na koleno u kući zazivali kada nam druge pomoći nije bilo. Iako glavu ni na tren nije okretala prema meni, baš kao ni bilo gde drugde, znao sam da uživa u mom prisustvu. Ako ništa drugo, nosio sam ime onog mladog muškarca, crnih uzanih brkova i bele košulje podvrnutih rukava, koji joj je onomad ukrao salašarsko srce. Njegovo ime sricao bih subotom, kako stoji lepim ćiriličnim slovima uklesano na spomeniku, tu odmah desno, sa ulaza u nadaljsko groblje. Mera mog odrastanja bila je da i mene jednom zovu Ilija, umesto svih onih deminutiva koji ma su me posipali onako neuhranjenog.

Grašak je padao u vanglu, poput rasute brojanice.

Mnogo godina kasnije, posledesetina pročitanih knjiga i dugog samovanja, naišao sam na možda najbolji opis čitave zen filozofije: „Kada hodaš, hodaj. Kada jedeš, jedi“. I to je sve.

U letnjim satima, na prednjem dvorištu naše kuće, moja baba je čisteći grašak bila poput monaha religije za koju nikada neće saznati. Usmerena, posvećena i predana, poput potoka koji spokojno teče ka reci u koju će se jednoga dana uliti.

U vremenima kada su velike kazaljke pokazivale sate, a male minute, jer ovi nikome zapravo nisu bili ni potrebni, lako se rađalo. Još lakše umiralo. Bilo je bračnih preljuba i prirodnih pošasti. Suše, poplave, požari. Pričalo se o mnogim tajanstvenim, opasnim i blagorodnim stvarima. I ratovalo se. Uvek se iznova ratovalo. Odlazilo se bezuslovno. Vraćalo po sreći i božjoj promisli. Jedne stvari se bojalo više od svega što je po zemlji ikada hodalo ili gmizalo. Strahovalo se od slučajnosti.

Samo je ona jeziva. A jedina svetinja pred kojom ona uzmiče jeste red. Kada se ide redom, ni umreti nije teško. Normalnost, izražena u večnoj monotoniji života, bila je privilegija srećnika.

Miris mladog graška davao mi je mir i uvodio me u stanje neke savršene ostvarenosti. Davao osećaj da sam svoj i među svojima.

S prvim znacima večeri, od Andrićevih čardaka počeli bi da se navlače crni oblaci, u kojima sam tražio i viđao oblike koji bi me radovali ili plašili, poput nekih mitskih stvorenja ili samo pramenova vašarske vune. U džaku bi ostajalo mahuna tek za nekoliko pregršti. Baba bi spuštala nož i istom rukom podbočila leđa. Ustajala bi oslanjajući se na kolena, koja su je uprkos godinama i dalje dobro slušala. Jednoličnim pokretima uzimala bi šamlicu i nož, pa bez ijednog znaka da ikako može biti drugačije, kretala prema letnjoj kuhinji.

Bližila se večera. Trebalo je oljuštiti nekoliko krompira i preseći ih na police. Liturgija je završena. Sledila je pričest. Nakon koje ćemo svi otići na počinak.

Spokojni poput onih koji znaju da im haos sveta nikada nije išao na ruku.

Blaženi poput nepismenog, koji je u ovoj beskrajnoj ravnici sveta slova učio i čitao sa zemlje na kojoj se rađao, na kojoj i pod kojom će vekovati.

Samo nek reda bude. Za dalje se ne pita.

 

Tekst: IlijaTucić

Možda vam se svidi...