Tama je neistraženo čudo
Nedavno sam čuo dve zanimljive stvari. Pa ih onda, upario sa trećom. Prva se odnosi na jedan tekst o Baču. U njemu doslovno stoji nešto, nama sadašnjima a ovdašnjima, potpuno šokantno: „Bio je Bač u 16. veku napredna turska varoš. Hrišćanske gradske četvrti uopšte nisu postojale, dok je istovremeno bilo šest muslimanskih mahala. Iz ovoga proizlazi da je u Baču bilo 411 kuća muslimanskih poreskih obveznika, u kojima je živelo 2.055 stanovnika muslimana“. Bač je u to vreme imao 10 džamija.
Drugu priču sam kao i znao, ali mi je dobro došlo da je čujem još jednom. Banaćani su se kroz vreme, borili sa silnim vojskama. I sve su došle i prošle. Samo jednog osvajača nisu nikada pobedili, do dana današnjeg. U pitanju je – Tisa. Ova pitoma i živopisna reka, na svom toku od Ukrajine do Dunava, ima jednu nezgodnu tendenciju. Stalno podlokava svoju levu obalu. Kao ono kada povrediš nogu, pa zabacuješ u jednu stranu. Tako i Tisa, stalno vuče na levo. To konkretno znači da menjajući tok, kroz vekove povećava Bačku na račun Banata. Zbog toga recimo, danas mnogi žitelji Banata, imaju zemlju s „preke“ strane. Jednostavno i ona je nekada bila na njihovoj strani obale, ali ih je Tisa izneverila… Uporno ovih dana, pokušavam da ove dve priče uparim sa vešću, koja je nedavno bila u svim medijima: „Prema nekim procenama, uglavnom na osnovu podataka Odbora za selo SANU, u Srbiji ima oko 150.000 praznih kuća i 50.000 potpuno napuštenih kuća… Od 4.700 sela u Srbiji 1.200 je već prazno”. Neprestano putujemo po Vojvodini i jasno je da se ovi dramatični podaci u punoj meri i na nju odnose. Za značajan deo ovih brojki, upravo ona je zaslužna. Uostalom, onoliko smo se raspisivali o kućama oglašenim za par hiljada evra i tek nešto skupljim varoškim stanovima. U tom svetlu, često i sam sebe pitam: Koliko je iskreno, a znajući sve ove činjenice, slaviti vremena stara, pevati o fijakerima, upregnutim konjima, obzorjima na salašu ili šorovima koji sve češće nikuda ne vode? Nevolja nam kuca na vrata, a mi se smejemo na prozoru. Dok topovi govore, muze ćute! Tako je oduvek bilo i biće. Ali tu se setim ovih priča s početka.
Nedaleko od Šida, nalazi se manastir Bođani. Osnovan je verovali ili ne – 1478. godine. Da stvari pojasnimo do kraja, neko ko se rodio u vreme Kosovske bitke, mogao je stići da još za svog života, ode u Bođane. Pokušajte sada da zatvorite oči i smirite um. A onda pomislite na to, kako su se u ta vremena osećali manastirski kaluđeri dok su posmatrali obližnju tursku varoš, u kojoj nije bilo nijednog hrišćanina? Ili dok su pet puta na dan slušali pozive mujezina sa jedne od 10 džamija. I ništa, ali baš ništa, nije ukazivalo da ikada može biti drugačije. Posle Mohačke bitke, Ugarska je izgorela u plamenu kao stog slame u ambaru. Osmansko carstvo se penjalo ka svom vrhuncu… A ti sa tvoja dva sabrata, usred sve te pošasti, vrtiš brojanicu i u sebi se moliš jer veruješ da će jednom biti bolje. I šta se dogodilo! Ne da je „došlo bolje“, nego danas dok govorimo o Baču sa šest muslimanskih mahala, mislimo da je reč o nekoj šali ili ko zna kakvoj anegdoti. Toliko nam je to daleko da mislimo da se nije ni zbilo.
U simboličnom smislu, to mu dođe kao i ovo sa Tisom. Znaš da nešto polako i neprimetno, ali progresivno radi protiv tebe. U ovom slučaju, to je reka. Ali šta sad treba, da joj obzidaš obale najjače što možeš, da ne bi mogla nikuda da mrdne! Pa naravno da ne. Pusti iskušenje da ide svojim tokom. A ti čini sve što osećaš da možeš i moraš. I jednom će sve doći na svoju meru. Prema tome, na suvislo pitanje „treba li slaviti štrudlu s makom i pevati bećarce u vreme kada nam sela koja su ih iznedrila, nestaju na očigled“, naš odgovor je da– treba. Upravo, bezuslovno treba. Jer da ona tri bođanska monaha, nisu činila što su osećala, već das u se prepustila utisku i njim izazvanom strahu… možda bi sve ostalo kako je bilo. Ali oni su verovali da će „biti ono, što biti ne može“.
Strepnji se najlakše prkosi, tako što živimo spokoj. A spokoj u spoljašnjem svetu, moguć je samo kada je naš unutrašnji svet u miru. Da bi takvim postao, potrebno je da svako radi ono što oseća da treba. Crnjanski je pevao usred Prvog svetskog rata. Milan Konjović je slikao u koncentracionom logoru. Paori su u vreme rata orali i sejali, iako su mnogi od njih znali da će žito ostati nepokošeno.
I zato, zašto bismo nesnađeno, išli kroz ovdašnja sela i varoši, brojeći na koliko prozora s večeri gori svetlo! Upali ti kandilo u sebi. A svetlost će doći kada joj vreme bude. Tako je oduvek bilo.
