Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Idvor – Sa pašnjaka do naučenjaka

Selo moje: Idvor

Banaćani, i kada se u svetu proslave, obožavaju rodno mesto. Kao što je Uroš Predić voleo Orlovat ili Paja Jovanović Vršac. Ali ljubav Mihajla Pupina prema Idvoru ostaje bez premca…

 

UMESTO LIČNE KARTE

U našim lokalnim bockanjima, imamo utisak da su Bačvani i Sremci često i bogu dosadni. Pričajući o tome šta je ko doneo Vojvodini, ovi prvi dojadiše više s pričom o svojoj kulturi. Dobro, shvatili smo! Somborski drvoredi, novosadska Matica, subotička secesija, senćanski Trg, pa Srbobran i Bečej s pričama o Dunđerskima, Lazi i Lenki. Sremci nas, opet, skroz opkoliše pričama o vinu, bermetu s Titanika, svojim Sirmijumom, Savom i Dunavom. A jeste li primetili koliko su u svemu ovome Banaćani tihi? A potpisujem da od Novog Kneževca do Kovina i Bele Crkve nije ništa ni deku manje kulturnije nego kod njihovih bučnih komšija! Ako ništa drugo, neka su nam Bačvani doneli kulturu, Sremci vino i Rimljane, al’ su nam Banaćani doneli dušu. I tačka.

Eto i ovaj Idvor. Na 13 kilometara od Kovačice, koju su njeni slikari proslavili od Njujorka do Tokija. E taj Idvor čekao je do polovine 18. veka da mu odu najpre Turci, a onda i kuga. Preteklo je tek par kuća. Onda je prodisao, odmorio se i neometan počeo da živi svoj san. S jedne strane okružen ledinama i trskom, s druge opružen po černozemu koji rađa i ono što jesi i ono što nisi posadio. To je čarolija južnog Banata. A kada te ona zamanta, ni nebo ti nije granica. Uostalom, Idvor je porodio najbolji dokaz. Na grobu čoveka koji se smatra jednim od najvećih naučnika i pronalazača kog je

svet video, dobitnika Edisonove medalje i Pulicerove nagrade, usred Njujorka piše: Michael Idvorski Pupin. U godinama kada mu se svet odavno poklonio, Pupin je samom sebi nadenuo srednje ime – Idvorski. U čast ona dva ili tri sokaka, pašnjaka i ljudi koji su ga u taj isti svet kadgod ispratili.

Idvor, sa svojih tek oko hiljadu stanovnika, onima koji umeju da je osete, omirišu i u vazduhu opipaju, i danas nudi istu čaroliju.

 

BANATSKA PETNICA

idvor_1Ima, naravno, u Idvoru, čak vrlo uspešnih povrtara, ratara i voćara. Ozbiljnih domaćina s pristojnim imetkom. Ali ipak, sva slava pripada jednom čoveku – Mihajlu Pupinu. I što je u čitavoj priči najinteresantnije, na temelju njegovog imena Idvor bi doslovno mogao da gradi budućnost. Jer, budimo iskreni, postoje ljudi koji su nam dragi, koji su bili veoma značajni, ali čija je slava bila ipak lokalnog dometa. Recimo, slikar i pesnik Đura Jakšić sigurno nam je svima mio. Ipak, teško da možete pomisliti da bi neki stranac potegao u Srpsku Crnju ne bi li video rodnu kuću srpskog romantičara. Sa Pupinom je stvar potpuno drugačija. U jednoj ozbiljnoj inostranoj anketi, rame uz rame sa Teslom, Pupin je proglašen jednim od najvećih naučnika i pronalazača sveta, svih vremena. Radni vek proveo je na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Patentirao je 34 pronalaska iz oblasti telegrafije, telefonije i radiotehnike. Bio je lični prijatelj američkog predsednika Vudra Vilsona. Zahvaljujući toj činjenici, Amerika je odbacila Londonski ugovor iz 1915, po kom je, između ostalog, Banat do
Tise trebalo da pripadne Rumunima. Zbog činjenice da je bio američki državljanin, da je kao takav izgradio karijeru, Amerikanci ga smatraju bezmalo svojim. Ako povežemo ovo dvoje, međunarodnu referencu u najvišim krugovima i strasnu privrženost rodnom selu, dobijamo ključ od velikih vrata. Nije li Idvor bogomdan da u najmanju ruku postane omladinski naučni kamp ravan Petnici? Kamp u koji bi sasvim sigurno investirali, a zatim i rado dolazili, ljudi iz čitavog sveta. Tim pre što osnovna infrastruktura već postoji. Žitu, kukuruzu i povrću svaka čast. Ali Idvor bi mogao, a možda i morao, da živi od Mihajla Pupina. Idvorskog.

 

NARODNI DOM

Mudrost ovog velikog čoveka ogleda se i u tome što svojim voljenim seljanima, u duhu one čuvene kineske poslovice – nije davao ribu, već je želeo da ih nauči da je pecaju i imaju stalno. To je mnogo više od pukog sentimenta. U tu svrhu, o sopstvenom trošku sazidao je Narodni dom, koji bi pored čitaonice bio i „škola u kojoj bi se idvorska mladež, pa i stariji Idvorci, poučavali u negovanju voća i povrća i u drugim poljoprivrednim poslovima”. Zamislio je da upravnik Doma bude upravo učitelj „baštovanske nastave“. Pupin se lično brinuo o svakom detalju. Zdanje je dobilo vodu i kanalizaciju, generator za struju, električnu i grejnu instalaciju, radio, razglas, salu sa 150 sedišta, stambeni deo za agroinženjera, koji bi se tako lakše privukao da ostane u selu, i kao posebnu zanimljivost – Narodni dom u podrumu ima dva seoska kupatila. Shodno vremenu, po jedan za muškarce i žene. Nažalost, nekoliko meseci pre završetka ovog najsavremenijeg i najlepšeg zdanja svog doba, Mihajlo Pupin je preminuo.

U okviru Doma kulture Mihajlo Pupin danas se pored Narodnog doma nalaze i rodna kuća te stara škola, u kojoj je čuveni naučnik ugledao prva slova, a koja je sada pretvorena u muzej. Na čelu ovog ogromnog zaveštanja nalazi se Svetislav Zakić. Mlad čovek, i što je vrlo važno – meštanin. Ono što mu je u ruke povereno mora se voleti. On ima sve preduslove da tako i bude. Otkriva nam da do kraja godine očekuje da kroz Narodni dom prođe 10.000 posetilaca. Ipak, s obzirom na neverovatnu mogućnost koju čitava ova priča nudi, planova ima još mnogo. Tako i treba da bude.

 

NAŠ UČA

idvor_2Dragiša Matić je dobri duh Pupinovog svetilišta, ali i čitavog mesta. Kako i ne bi bio. Rodom je iz Žabara kod Velike Plane. Godine 1959. završio je učiteljsku školu i kao prvi zadatak dobio da ode u tada skrajnuti, bez ijedne asfaltirane ulice, raskaljani i od svih zaboravljeni Idvor. Ispostaviće se da mu je prvi zadatak ujedno bio i poslednji. Dragiša Matić, ili samo „uča“, kako gotovo insistira da ga zovu, u školi je, radeći sa najmlađima, proveo 42 godine. Obožavao je svoj posao. Pola sela ga i danas smatra trećim roditeljem. Kakvi su to dani bili! Uča je, recimo, sve vreme držao i školski orkestar. Bili su toliko dobri da su krajem sedamdesetih pobedili na republičkom takmičenju u Knjaževcu. Posle proglašenja pobednik javili su se telefonom u selo. Kada su prispeli, dočekani su onako kako to danas radimo sa sportistima koji osvoje medalju na olimpijskim igrama.

Uču je penzija stigla u trenutku kada je vodio đake drugog razreda. Kada su jednog popodneva deca sva uplakana stigla kućama i rekla da „njihovog učitelja više nema“, roditelji su se skamenili. Pomislili su na, nedajbože, neku bolest. Ali kada su čuli da deca plaču jer uča ide u penziju, roditelji su se začas organizovali. Potrpali su se na traktore i – pravac Kovačica. Onako zajapureni, gnevni, poskakali su sa traktora i prošli kroz opštinska vrata. Lokalni funkcioneri, ubledeli od straha, brzo nađoše rupu u zakonu. Ostao je uča još dve godine. Da izvede decu do četvrtog.

Sa setom nam stari učitelj priča da je u njegovim razredima bilo od 25 do 30 đaka. Danas ih je u prvom razredu osmoro. E, tu već ni Dragiša Matić ne može da pomogne. Tugu leči upravo ovde, u Domu kulture. Volonter je tačno 55 godina. I biće. Dok ga srce i pamet služe.

 

MESTO ZA KOLEVKU

U životu slavnog naučnika, doslovno sve, započinjalo je u Idvoru. „Svaki dečko imao je bricu, nož sa dugom drvenom drškom“, piše Pupin u svojoj autobiografiji. „Taj bi se nož zabadao duboko u zemlju, zatim bi se udaranjem po njegovoj drvenoj dršci proizvodio zvuk, Ako povežemo ovo dvoje, međunarodnu referencu u najvišim krugovima i strasnu privrženost rodnom selu, dobijamo ključ od velikih vrata. Nije li Idvor bogomdan da u najmanju ruku postane omladinski naučni kamp ravan Petnici?a dečaci su, ležeći na zemlji, prislonjeni uhom, imali zadatak da odrede pravac i rastojanje zvučnog izvora. Vežbanjem smo postali stručnjaci za ovaj posao. Zapazili smo da se zvuk mnogo brže prostire kroz zemlju nego kroz vazduh, i da tvrda i čvrsta zemlja prenosi zvuk mnogo bolje od rastresite uzorane zemlje“, objašnjava Pupin, kazujući da su na taj način slali signale koje nisu mogli da čuju rumunski kradljivci stoke koji su se krili u kukurznim poljima. Ovo otkriće, godinama kasnije, Pupin će ugraditi u svoje pronalaske na planu telefonije, telegrafije i radio-tehnike.

Sve je, dakle, počelo iz jedne za ono doba tipične srpske banatske kuće, u kojoj je Mihajlo živeo sa četiri brata i pet sestara. Godine 2004. u čast 150. godišnjice njegovog rođenja, kuća je kompletno restaurirana.

 

BANATSKI SALAŠ

Poseta Idvoru bila je oda Banatu. Stoga mesto na kom je treba završiti svakako jeste „Banatski salaš“. U ambijentu koji dočarava ukuse, mirise, zvuke i ambijent Banata starog. Familija Ivković iz Idvora potrudila se da od ovog mesta napravi doslovno oazu, koja služi na čast ovom delu južnog Banata.  Pupin bi garant bio ponosan. Al’ ajd što on. Ponosni su i ovi iz Čente, Farkaždina i Barande. A kad ti u nas na nečemu zavide ovi iz susednog sela – znači da to nešto stvarno valja!

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški-K.

Možda vam se svidi...