Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Kisač – Hvali grad, drž’ se sela!

Na dvadesetak minuta od Novog Sada imaš sve što i varošani, a opet uživaš u stvarima o kojima oni ne mogu ni da sanjaju. Osećaj nam govori da vreme radi za Kisač

 

FIN NEKI SVET

Kada u centru Kisača sednete u automobil, zaputite se put Rumenke. Tu na glavnoj ulici skrenete levo. Samo pravo i… Stigli ste u Novi Sad. Sve u svemu, za 20 minuta. A kada je već tako, onda važe neke sasvim drugačije propozicije. Kao deo novosadske opštine, povezan s gradom na milion načina, Kisač nema one velike probleme karakteristične za sela van glavnog puta. Osim toga, blagodat mesta na kom se nalazi učinila je da je, čak donedavno, polovina Kisačana radila u industriji. Što u velikim firmama u selu, što u Novom Sadu. Opšte urušavanje privrede tokom prethodne dve decenije učinilo je da tas ipak znatno pretegne na stranu poljoprivrede. Činjenica da banke nemaju interes da u ovako velikom selu sa blizu 5.500 stanovnika otvore ekspozituru – ipak dosta govori. Ali to je već druga priča.

Svakako, Kisač je nadaleko poznat i kao jedno od prestonih mesta vojvođanskih Slovaka. Ovo „jedno od prestonih“ treba shvatiti bukvalno. Kada Slovake iz Kovačice, Pazove, Bačkog Petrovca ili Kisača pitate koje je mesto najtipičnije za ovdašnje Slovake, dobićete bar nekoliko različitih odgovora. Kisačani, iako u ovom društvu najmanje brojni, ne odstupaju ni za pedalj! Naravno da oni imaju najbolji kulen, papriku, nošnje… Za svaki slučaj, najbolje je da se u sve to sami uverite. Ipak, činjenice su tu. U bivšoj Jugoslaviji Kisač je dva puta proglašen za najuređenije selo. A to je ozbiljna titula.

Ono što je sigurno – ovde živi neki fin svet.

 

KAD POPADAJU PODSUKNJE

Pre tačno 50 godina Jurij Petrik isprosio je Mariju. Otac joj je u miraz dao šarenu suknju od kašmira, u kojoj se venčala. Koštala je 32.000 dinara. Za te novce moglo se kupiti jutro zemlje. Još 10 ih je ponela sa sobom. Njenog Jurija odnedavno više nema, ali suknje su ostale. Ima ih Marija preko 120. Važno je znati da onaj ko se ne razume u ovaj deo kulturološkog nasleđa Slovaka, teško da može pratiti ovu priču. Jer, slovačka suknja je fenomen po sebi. Za početak, svima je interesantno kada čuje da je za svaki komplet (suknja, tri velike podsuknje i donja mala) bilo potrebno 27 metara somota, kašmira ili puplina! Za peglanje jedne suknje, čak i tako veštoj domaćici kakva je Marija, potrebno je dva do tri sata. I što je najvažnije – i leti i zimi, u kući ili na njivi, Marija je u suknji.

Kada ovo saznate, bude vam jasnije zašto je danas u slovačkim selima sve teže videti žene u nekada uobičajenoj, tradicionalnoj nošnji. Mlađim ženama sve je to i odviše nepraktično. Osim toga, pravu nošnju danas je sve teže i naći. Uglavnom se nasleđuju. Marija bi volela da njene, kada dođe vreme, završe u muzeju. Da sećaju na duh jednog vremena.

                   

KAO MONMARTR

Čuli ste sigurno onu frazu u kojoj se za nekoga ko je sumnjivog kulturnog nivoa kaže da „mora da je sa sela“! U Kisaču bi vam se na ovo nasmejali. Selo, naime, ima življu umetničku produkciju od mnogih manjih gradova. Kisačko amatersko pozorište ima stoletnu tradiciju. Prva vojvođanska gitarijada u Kisaču održana je još 1974. godine. A, verovali ili ne, u Kisaču živi i stvara 13 akademskih slikara! Svi oni, ali i znatan broj slikara amatera, okupljeni su oko Galerije Slovačkog narodnog doma. Tim povodom, u selu se organizuju bijenala akademskih i amaterskih slikara te bijenale majstora fotografije, čija se popularnost širi geometrijskom progresijom. Recimo, ove

godine fotografije su izložila 34 autora, iz prve garniture domaćih umetnika. Na otvaranjima izložbi u Galeriji Slovačkog narodnog doma okupi se i po 250 posetilaca. Mnogi umetnici tvrde da im na otvaranja u Novom Sadu ne dođe ni trećina od ovog broja. Svaka čast.

 

MIŠIN KISAČ

Foto-monografija “Moj Kisač” Mihala Madackog spada u red onih knjiga koje će se za nekoliko godina naći na svih pet kontinenata. Teško nam je i da zamislimo Kisačane, “bisere rasute po celom svetu”, koji je ne bi poželeli. Kako je neko rekao – foto-monografiju čini skup fotografija pri čemu one nisu samo puki artefakti. Ovde fotografija ima daleko značajniju ulogu. Ona nas navodi da razmišljamo o smislu postojanja i življenja, o emocijama autora, o običnom i svakodnevnom životu ljudi s ovih prostora. Knjiga je nastajala punih pet godina, i rađena je sa ogromnom ljubavlju i strpljenjem. Tekst u njoj služi tek koliko i puki saobraćajni znak. Da usmeri. Više od toga nije potrebno. Sve drugo u Mišinom je objektivu. Srećna su sela koja imaju ovakvu knjigu. Mogu kroz osmeh da pogledaju zaboravu u lice. I da se ne plaše.

 

KRALJICA SARMI

Već deset godina zaredom “Društvo kisačkih žena” organizuje Dane kisačke sarme. Postoji uverenje da se najbolja sarma u Vojvodini pravi upravo ovde, u Kisaču. Ako se s tim ne slažete – nema ljutnje. Tajna spremanja kisačke sarme prenosi se s kolena na koleno i njen kvalitet leži upravo u specijalnom postupku – koji počinje kiseljenjem kupusa, a završava se pečenjem sarme u seljačkim pećima. Ovaj proces traje nekoliko sati, a sarma je spremna za jelo kada na vrhu malo „zagori“. Imali smo sreću da prisustvujemo jednom takvom kulinarskom podvigu kisačkih žena. Doduše, u pojednostavljenoj varijanti ali – 250 sarmi je podvig u svakom slučaju.

 

ŠTOGOD OVCA

Kao što to obično biva, krenulo je iz hobija. A onda je postalo ozbiljan posao. Toliko da je Pavel Tordaj napustio svoj optičarski zanat i posvetio se ovčarstvu. Presudno je bilo to što je u startu pogodio sortu. Ovca „Il d frans“ na našim prostorima još uvek je malo čudo. Doći do stada jeste skupo. Žensko jagnje košta oko 250 evra, a muško je stotinak evra skuplje. Kada dođeš do stada od pedesetak grla, koliko je dovoljno za ekonomiju jedne porodice, sve postaje pesma. Pavel kaže da bi mogao da proda 100 puta više, samo da ima. On, doduše, prodaje samo grla za priplod. Odlika ove rase jeste da je mnogo mesnatija od drugih, da se jagnji na svakih osam meseci i da se hrani u okućnici. Na pastira zaboravite. Pavelu on ne treba, čak ni radi čuvanja stada. Ovce su u savršeno pouzdanim rukama – pardon, šapama njegovih srednjoazijskih ovčarskih pasa. Dostižu težinu i do 70 kilograma, pa im čak ni vuk nije dostojan rival. U domu Tordajevih psi su najpre bili podrška ovcama, a danas se Pavel trudi da formira ozbiljno leglo budućih šampiona. Svega u Kisaču ima.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški-Karadžić

Možda vam se svidi...