Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Kušet-kola

Sedamdesetih godina počeli smo da „idemo na more”. Sve bi počinjalo putnom groznicom, koja bi postajala krajnje ozbiljna bar nedelju dana pre polaska. I danas mi pred očima zaigra vazduh od panike izazvane mogućnošću da „nešto možda ipak nismo zaboravili”. Strah, u ondašnjim kriterijumima, i nije bio zanemarljiv. Jer ako biste stigli na more, pa shvatili da vam nema rezervacije, para ili čega drugog jednako važnog, morali ste hitro otići na lokalnu poštu, a onda unutra, usred paklene vrućine, stati u neki od redova pred telefonskim kabinama, koji su bili dugi kao oni na ulazu na koncert Rolingstonsa. Ako biste imali sreće da je taj ko vam treba tog momenta bio kod kuće, morali bi da mu se, derući se koliko vas grlo nosi, požalite i poručite da vam, uz obavezno čašćavanje konduktera, sve to narednog dana stavi na isti voz kojim ste došli. Onda biste, uzimajući pošiljku, unezvereni zbog bacanja para i vremena, sutradan na stanici u Kanfanaru, procedili kroz zube kako ste na more „došli sad i nikad više“… E, zato su nama dva kofera i mamin neseser stajali nasred dnevne sobe, sedam dana pred put.

I onda, konačno… Ulazak u kušet-kola na novosadskoj železničkoj stanici, po stepenu uzbuđenja ličio bi na otiskivanje prekookenaskog broda koji je dvadesetih godina odvozio naseljenike u Ameriku. Srce mi je lupalo od ponosa. Godinama sam, naime, trpeo autobus koji me je iz ulice Pariskih komuna vozio u školu u centar grada. Ovaj je imao samo prednja i zadnja vrata, i u njemu bi kondukter, sedeći za svojim pultom, nesnosnu gužvu svako malo regulisao rečenicom: „Ajmo, sredina, malo napred!“, intonacijom koja je ličila na onu koju izgovara kočijaš kad hoće konje da potera u galop. Na poslednjoj stanici putnici bi pokuljali napolje, i onako malog, najčešće bi me odigli od tla i praktično izneli iz autobusa. Efekat rulje na mene je, bož’ me prosti, delovao kao kad bacite nešto u klozetsku šolju a onda povučete vodu. Talas me samo oduva!

E sada, pretpostavite koliko mi je značilo kada početkom avgusta dočekam da uđem u kušet-kola. Meni je delovalo kao da stupam u carsku kočiju. Nije mi smetalo ni kloparanje točkova, ni 60 centimetara širok krevet, čak ni to ako bi sa nama u kupeu bio i neki neznanac koji bi najpre potezao iz pljoske, a onda zahrkao još u Slavonskom Brodu, pa testerio sve do Istre… sa sve probušenim čarapama na petama, koje je skinuo i ostavio pored prozora, kao znak obzira prema saputnicima.

Nisam se ljutio ni na mamine pokušaje da u prostoru veličine kabine lifta, sa dva kubna metra vazduha i četvoro ljudi unutra, organizuje večeru po pravilima koja su važila kod kuće. To je značilo da je u plastičnim tanjirima pored mesa obavezno bilo i varivo. Bila je potrebna velika veština da se uđe u ritam točkova „dum-dum… dum-dum… dum-dum“, pa da kao muzičar u simfonijskom orkestru, na svaki polutakt loviš pauzu u kojoj zalogaj hitro grabiš viljuškom i podmećeš ga u usta. Ako sekund zakasniš, ruka se zatrese a grašak i krompirići završe negde u skladu sa Njutnovim zakonom gravitacije. Ako niko nije primetio, otreseš majicu i nastaviš da osluškuješ: „dum-dum… dum-dum… dum-dum“.

Ni to mi nije smetalo. Ma ništa… Dobro, možda samo malo to što nikad nisam mogao da izaberem donji krevet. Budući da sam odmalena klaustrofobičan, osećaj da ležeći mogu rukom da dohvatim pod davao mi je sigurnost. Ali, po zakonima anatomije, moja majka, građena baš onako kako jedna Slavonka treba da izgleda, nije mogla da se popne ni na jedan od kreveta osim na taj donji. Mene je zapadalo da budem u neverovatno uskom „sendviču“, između kreveta i tavanice kupea. Spolja gledano, moje putovanje je ličilo na čajni keks „domaćica“. Krevet i plafon kao dve piškote – a ja u sredini, kao onaj krem.

Odmah iza ponoći ušli bismo u Ljubljanu, a ja nisam mogao da zaspim od uzbuđenja zbog onog jutarnjeg trenutka u kojem ću na horizontu ugledati morsku pučinu. Prvo bih se upitao: Bože, zar je moguće da u ovo čudo neko gleda svaki dan! Biti Dalmatinac činilo se ozbiljnom privilegijom potomku onih kojima je čitav život stajao u parče neba i zemlje, između Srbobrana i Čuruga. Uostalom, verovatno sam bio prva generacija onih kojima je odlazak na more bio bezmalo normalna stvar. Do tada, bilo je sasvim uobičajeno da se deca šalju na more sa školom, izviđačima ili preko neke omladinske organizacije. Generacije i generacije su iskustvo prve cigarete, prve ljubavi, osećanja slobode… sticala u kampu u Buljaricama ili već negde gde bi ih poslali da osete blagodati slanog vazduha i morske vode.

Sa ovog odstojanja verovatno deluje kao ironija to što je u rano jutro, na vrata kupea u kojem smo ležali omamljeni jednoličnom bukom točkova, mirisima znoja, šunkarice, pržene piletine i čarapa… obavezno kucao kondukter da vas ponudi kafom! Mami je prijala ta pažnja. Obavezno bi je naručivala, iako ju je ta kafa koštala kao da je u boljem lokalu uz nju dobila i kolač. Kušet-kola, more, kafa… život zaista ume da bude lep! Skoro da nam je bilo žao što ćemo uskoro stići.

Na železničkoj stanici, usred kamena i retkog rastinja, obično bi nas sačekivao ujak Slobodan. Grabio bi kofere, ne dozvoljavajući mami da ih ona nosi. Iza srdačnog, oznojenog lica, na čijoj je donjoj usni visio patrljak cigarete, čitao sam mu nervozu izazvanu naporom da nas nekako uglavi u kuću u koju su već stigla dva bratanca iz Zagreba sa sve familijama i još dva-tri „pobočna“ rođaka. Mislim da je u tim trenucima proklinjao dan u kojem je odlučio da se, još uvek mlad i pust, sveže razveden, iz Osijeka preseli u Rovinj.

To je bila njegova briga. Mene je grejalo saznanje da ću se istim kušet-kolima vraćati nazad. Kolima u kojima ti kondukter, umesto da se dere „sredina, malo napred“, pakuje sitniš u rolnice papira, koje je hipnotišućim pokretima, trljao satima – donosi kafu i pita te kako si.

Istrijani i Dalmatineri, držte se – stigli Vojvođani.

Tekst: Ilija Tucić

Možda vam se svidi...