Mirko Đorđević: Zaratustra iz Šimanovaca

Polazna pretpostavka za sve što je radio u životu, jeste da ne postoji svetinja o kojoj se ne bi moglo diskutovati. Njegoš, Nikolaj, Justin … samo su ljudi, baš kao i mi, sa kojima je izazovno i danas voditi dijalog. I sa leva i sa desna, navikao na provale pohvala i uvreda, sa osmehom, u kojem se mešaju mudrost Crnotravca i šeretski duh Sremca, konstatuje da je on – svima oponent, ali nikom  neprijatelj

U osmoj deceniji života drži predavanja i nastupa na tribinama, pri čemu među publikom u prepunim salama ima više diktafona, nego na konferencijama za novinare nekih viđenih političara. Knjige mu, uprkos opštoj besparici, doživljavaju ponovljena izdanja. Pre par godina su na njegovu spavaću sobu, u porodičnoj kući, bačene kamenice. Počinioci nikada nisu pronađeni. Mediji su pretpostavljali da su povod za napad bila njegova istupanja protiv navodne zloupotrebe religije i crkve.  Niko … ali baš niko … pri pominjanju njegovog imena nije ravnodušan. A u svoj toj buci, on, Mirko Đorđević, snalazi se savršeno. Kako i ne bi kada u svojim Šimanovcima, ima sve što mu treba. Knjige i porodicu. Za nečim trećim, ionako nikada nije mario. E da … ima još nešto! Pisaću mašinu, koje se nikada nije odrekao, i na kojoj, onako „po starinski“, sa dva kažiprsta, kuca tekstove koji se probijaju kroz šumu naše ovdašnje (ne)svesti. 

Čovečanstvo je nagomilalo ogromnu tehnološku moć.. Kažu da se svakih nekoliko meseci, ona progresivno uvećava. Digitalizacija, komercijalni letovi na mesec, upotreba nanotehnologije … Sa druge strane, socijalne kategorije, ostale su tamo gde su bile pre vek ili dva. Država, nacija, organizovana religija, porodica … malo su se ili nimalo transformisale. Koliko je opasna ova sve očiglednija neravnoteža?

To je kompleksno pitanje. Najveći istoričari, sociolozi, teoretičari našeg vremena, govore o fenomenu „ubrzanja istorije“. On zaista postoji. Samo u toku XX veka, Evropa je preživela desetine katastrofalnih ratova, pala su dva totalitarna sistema. Na Balkanu je nacionalizam ostavio pustoš. Jedva da je potrebno komentarisati da tehnologija napreduje takvim koracima, da druge forme života ne mogu ni izbliza da je prate. Ako se vratimo u prošlost, videćemo da se i u To nam danas nedostaje i zato je ovo haotičan momenat. Nemanjićka Srbija je bila primer uređene države u nemoguća vremenaXV veku u jednom trenutku, znanje silno nagomilalo. Ali tada se ono prenelo na duhovnu sferu, pa smo dobili razdoblje humanizma i renesanse, koja je oblikovala današnju istoriju. Danas, međutim, vidimo da se kvalitet ljudskog života nije puno promenio u boljem pravcu. Sve se menja, osim čoveka samog. I kod nas je to lako videti. Srušen je velik broj granica i zidova, ali neki zidovi u mentalnoj sferi i na planu kolektivnog ljudskog pamćenja, jako teško padaju. Pogledajte, mi pravoslavci i katolici, još uvek smo, generalno gledano, na nivou na kojem smo bili u XI i XII veku! Jeste između nas dogmatska razlika mala, ali šta vredi kada su se na tom temelju oblikovala čitava dva mentalna sklopa – a to se vrlo teško menja. Nešto krupno se i na ovom planu mora dogoditi. 

Neki su čak skloni da kažu kako je zatečenim socijalnim kategorijama istorijsko vreme isteklo?

Zavisi. Porodica jeste u krizi, najvećoj do sada, ali imam utisak da će preživeti, jer čini, kako se to nekada popularno govorilo, osnovnu ćeliju društva. Naravno to ne znači da u ovom ubrzanju istorije i ona nije izložena intenzivnom razlaganju. Neki fenomeni postaju sve masovniji. Recimo, zagovaranje istopolnih brakova. Šta god o tome mislili, to su fenomeni koji su nas oduvek pratili, a sada su krajnje vidljivi. U ljudima postoje instinkti, nagoni, kako kaže Biblija „sve zveri koje su sa mnom“. Ali, svi ti nagoni i instinkti nemaju istu kulturno-civilizacijsku vrednost. I incest je nagon, ali nema istu vrednost kao nagon koji spaja čoveka i ženu. To se često smeće s’ uma, jer ovo naše vreme je i vreme jeftinih mitova. I ljudožderstvo nije organska potreba nego nagon, pa mu ne možemo dati istu vrednost, kao recimo, osećanju lepote. Obično se kod nas kaže da svako zlo dolazi sa Zapada, te da mi imamo tradicionalnu tablicu vrednosti koja je trajnija. Samo je prividno tako. Prečesto se fokusiramo na Zapad, a zaboravljamo da je reč o planetarno prisutnim fenomenima. Sa druge strane, i dan-danas, u Španiji ćete sresti 15.000 bosonogih mladića, kako u verskom transu, kreću putevima svetog Franje Asiškog. Još uvek je jaka duhovna potreba da čovek nadiđe postojanje u krilu biološke nužnosti. Jednaka i na Zapadu i u Rusiji. Tradicionalne vrednosti u nas su samo prividno jače. Stvar je u tome da više nema daljine i prostora u tradicionalnom smislu. To je traumatično. Kupite novine u Barseloni, još ih ne pročitate, i za sat i po ste u Beogradu. Strašno iskustvo.

Kako se dogodilo da jedno društvo, koje se dičilo svojom avangardnošću, dođe u situaciju da poslednjih deceniju ili dve, povlači isključivo iznuđene poteze? Stalno reagujemo na stvarnost, poodavno smo prestali da je kreiramo. 

Mi ne samo da vučemo iznuđene poteze, već imamo poslednjih 50 godina crtu markiranog gubitnika. Pogledajte samo oko nas … Svima se dogodio neki progres. Hrvati 900 godina nisu imali državu. Sada su je dobili. Mi Srbi, sa državom iz doba Nemanjića i sa, neospornim državotvornim instinktom, došli smo u situaciju da ne znamo gde su nam granice. Mi se danas osećamo kao politička siročad mita koji se zove Velika Srbija.. Nismo mi tu Veliku Srbiju jedini izmislili. Postoji mit o „velikoj Mađarskoj“, „velikoj Bugarskoj“ … Ipak, svi drugi su se nekako uklapali u promene, a nama se dogodilo da smo u neprekidnoj regresiji i uzmicanju. To strahovito traumatizuje i pojedinačnu i nacionalnu svest. Vrlo je teško objasniti taj fenomen. Zapravo, sve što smo činili od početka XX veka bilo je iznuđeno i tragično: Balkanski ratovi, dva Svetska rata, oslobađali smo Makedoniju, Sloveniju … Svi koje smo oslobodili, postali su nam neprijatelji. Na drugoj strani, imate jednu malu ostrvsku zemlju, Englesku. Nakon što su izgubili neposrednu vlast nad svojim kolonijama, napravili su Komonvelt. Ta organizacija i danas funkcioniše sjajno. Mi sve obrnuto, kao da nas neki usud neprekidno prati. Znate, Mađari su u jednom trenutku izgubili četiri petine svoje teritorije. Turska je, kao sila koja se protezala od Bagdada do Petrovaradina, došla u situaciju da se sastoji od Carigrada sa okolinom. Kasnije su joj velike sile dodale Anadoliju. Pa opet, i Mađarska i Turska su danas napredne, ozbiljne zemlje. Treba učiti od njih. Od ovoga što nam je preostalo, moramo osmisliti nešto što će imati proverenu tabelu vrednosti, i neće se bojati drugih i drugačijih. 

Zašto onda i ne kreiramo svoje promišljanje u tom pravcu, nego i dalje koristimo suštinski nerazumljive floskule tipa „treći put“, „istok na zapadu i zapad na istoku“ …

To je novija mitologija koja ima političke posledice. Pa i Bugari su između istoka i zapada! Pa šta onda? To je naš gubitak smisla za realnost. Nismo mi sada u situaciji da se izjašnjavamo za Evropu ili protiv nje. Prvi naš realni Evropljanin bio je Sveti Sava, koji se suočavao sa istim problemima kao i mi danas. On nas je, modernim rečnikom, odlično pozicionirao u svetskim relacijama. Pazite, on je u vreme kada se praktično putovalo pešice, išao u diplomatsku misiju na Bliski i Srednji Istok, sve do Bagdada! To nam danas nedostaje i zato je ovo haotičan momenat. Nemanjićka Srbija je bila primer uređene države u nemoguća vremena. Šta tek reći za Stefana Lazarevića, koji je bio običan despot, ali je vodio državu na, za ono vreme, skoro fantastičan način? Posle njega, imamo grofa Đorđa Brankovića sa svojom državom, koja je obuhvatala tri sreza. Pa i takva malena, bila je toliko efikasna, da je bila finansijski garant moćnoj Dubrovačkoj Republici! Mi Srbi smo opsednuti teritorijom, a ona je promenljiva. U vremenima o kojima govorim, nigde nećete naći termin „Srbija“. Govorilo se isključivo „srpske zemlje“, jer – teritorija se menjala iz dana u dan. Ako se zakujete samo za jedno parče zemlje i proglasite ga svetim, u velikom ste problemu. Narod je stajao na jeziku, kulturi, sistemu vrednosti, a nije se vezivao za tačno definisanu teritoriju. To nam, zaboga, mora već jednom postati jasno.

Slažemo se da mora, ali još uvek postoji, gotovo kritična masa onih, koji u najboljem slučaju o ulasku u Evropu govore kao o nužnom zlu? 

Skoro da je teško naći govor nekog od političkih prvaka, bilo koje oni orijentacije ili usmerenja bili, u kojem se ne govori, naglašeno i samouvereno, kako to političari i čine, o Evropi i o našem „neminovnom vraćanju u Evropu“. Govore o tome i na desnici i na levici, pa bi se reklo da je Evropa nezaobilazna paradigma jednog puta u budućnost, o čemu inače i u samoj Evropi ne misli svako isto, naročito nakon iskustva koje istoričari kulture označavaju opštim pojmom – evrocentrizam. Nama je od nedavno Evropa opsesija, istovremeno neka vrsta – identiteta. Recimo, intelektualci iz kruga oko SANU znaju šta je Evropa, ali se u svojim prigodnim javnim nastupima okreću protiv Evrope i njenog duha, kulture i civilizacije. „Mi smo bili Evropa i pre Evrope“ je jedna utrošena poštapalica bez ikakave intelektualne težine, ali to ovoj poštapalici ne umanjuje vrednost na ideološkoj skali – ona se koristi prema potrebi. Intelektualci, pak, koji su agnostici ili ubeđeni ateisti, koji su ipak negde „oko Crkve“, takođe imaju takav dvostruki stav – pa bi se moglo pomisliti da smo mi jedina Evropa, jedini hrišćani, jer su svi drugi „otpali“. To se vidi posebno po tome što se oni, i kada zagovaraju nekakvu „evropeizaciju“, pozivaju na mislioce koji su nedvosmisleno bili principijelni protivnici Evrope i svega što je evropsko. Leva, pak, i levičarska srpska inteligencija – koja nije bila tako brojna kako se to tvrdilo – tom se problemu približavala, ali ga nikada nije razrešila, jer i sama se bila zarobila u ideološke mreže „ruskog mita“, jer i sama nije bila slobodna, uglavnom od provincijalne skučenosti. Mi se i danas opredeljujemo za i protiv, između svetog Save i Dositeja, recimo – Vrhunac je bila država SFRJ. Poslednja serija balkanskih ratova obrnula je taj proces. Mi smo politički i simbolički gubitnici, koji jedini u celoj priči nisu ništa dobilibez snage da se kulturne i duhovne komponente sagledaju komplementarno kao istorijsko legitimni tokovi, što se u toj staroj Evropi odavno zna. Zabune su, naravno, današnje, ali koreni su mnogo dublji i mnogo složeniji, sežu u dubinu prošlosti. Zanimljiv je slučaj čuvenog vladike žičkog, Nikolaja Velimirovića, koji se danas uzima kao kruna srpske misli. Za njega se kaže da se „može biti samo s’ njim ili protiv njega“. Emotivan, bez mere uznemiren duhovno, on naslućuje smisao jevanđeoskih poruka, ali kao duh sklon najbednijim kompilacijama, on ne uspeva da artikuliše neku novu i izazovniju misao. On je tirade o. Justina o Evropi, sveo na meru provincijskih banalnosti. Evropa je za njega „nerotkinja proroka“ i osuđena na smrt, ako je mi „varvari“ sa njenih rubova ne obnovimo. Ne vidi žički vladika bolje ni Srbiju, jer – po njemu: „Srbija nije Evropa i Evropa nije Srbija“, pa je svaki korak ka Evropi korak u ambis. Mešajući ponešto iz Špenglera, Haushofera i Dostojevskog – uistinu kompilatorski, on je umesto artikulisane misli nudio mitologiju ili mitomaniju, koje su se izlivale do rubova najbanalnijeg nacionalizma. I u njemu je progovorio duh banalnosti, duh jedne neprevladane tradicije, koja u drugom i drugačijem vidi samo zlo – za njega su Evropljani kao i nekada Latini samo „stare varalice“. U nekim svojim digresijama, on ide tako daleko da smatra da je bolje što su nas Turci pokorili, nego da smo ostali u Evropi. Na ovu se „misao“ danas i ne bismo morali vraćati kada se ona ne bi sama vraćala, opet po nekom tajanstvenom zakonu tromosti koja prati, i to decenijama, misao u našem podneblju. Kada se i misao oca Justina kao i misao vladike Nikolaja, prelome u ravni savremenih zbivanja – a to se poslednjih decenija i dogodilo – postaje jasno da je naš diskurs o Evropi, tipičan primer intelektualno nezrelog diskursa. Nisu prevladane sve one protivurečnosti, kojih se evropska misao na prirodan način oslobodila. 

Može li se tačno prepoznati trenutak u kojem počinje naša istorijska regresija?

Početkom prošlog veka imali smo jednog velikog čoveka, Dimitrija Tucovića, koji nas je upozorio da se mi na prostoru Kosova i Metohije ponašamo kao da imamo kolonijalnu moć, pa ćemo vremenom da asimilujemo Albance. Problem je u tome, što su oni star narod, sa izvanrednim genom za opstanak. Mi smo našu moć počeli da gubimo. Posle smo se ratovima širili, pa nas je to zavaralo. Vrhunac je bila država SFRJ. Poslednja serija balkanskih ratova obrnula je taj proces. Mi smo politički i simbolički gubitnici, koji jedini u celoj priči nisu ništa dobili. Vera u silu nije nam se isplatila. Našli smo se u zaista komplikovanom istorijskom bespuću. Mala nam je uteha što danas možemo da se pozivamo na istorijski kontinuitet, jer smo očigledno u fazi razgradnje. Ali – ne treba tugovati! Ima na svetu i mnogo manjih država od nas, koje funkcionišu savršeno, i u kojima žive srećni ljudi.

Neprekidno se dotičemo istorije i politike, ipak, stiče se utisak da je vaša, skoro pa opsesivna tema – Crkva?

Moguće da je presudilo to što sam odrastao u jednoj maloj, geografski skrajnutoj sredini, u kojoj je uloga Crkve bila vidljiva na svakom koraku. Učinilo mi se da ona može biti faktor koji će dovesti do preporoda društva. Kasnije sam, međutim, uvideo i to da Crkva ume da zaluta baš kao i društvo samo. I nju čine ljudi. Jeste današnja Evropa tehnološki i ekonomski moćna, ali ona mora da ima i dušu. Veliki ruski stvaralac, Vjačeslav Ivanov, tvorac ruskog simbolizma, govorio je: „Neće biti Evrope, ako ne bude disala na oba plućna krila, a to su pravoslavlje i katolicizam“! I u Crkvi, baš kao i u društvu, prepliću se moć inovacije i palanačkog duha, i u njoj ima lutanja, uspona i padova.

Zašto vam tako često, u tekstovima u kojima pišete o Crkvi, odriču dobronamernost i učitavaju, gotovo politički profilisan, precizan stav?

Uh … Svestan sam toga. Znate, jedno je dobra namera, a drugo je ostrašćenost. Kako možete, recimo, da kažete da u Crkvi nema homoseksualizma – kada ga ima! Zašto prelaziti preko očigledne istine? Uostalom, ja sam jedan od retkih koji je uvek spreman na dijalog svake vrste. Učestvovao sam čak i u javnim raspravama sa pripadnicima „Obraza“, jer smatram da je pravo jedinstvo, samo jedinstvo raznovrsnosti. Nema potrebe da se iko oseća obednikom.. Ja nisam neprijatelj – već oponent! A to je nešto drugo. 

Činilo nam se da je momenat uvođenja veronauke u škole, bio trenutak da se na pravi način, velike duhovne teme uvedu u sistem. Mnogi međutim, imaju utisak da je ova prilika propuštena. 

Veronauka je uvedena na temelju jedne uredbe vlade Srbije pokojnog Zorana Đinđića, on je bio predsednik vlade. Dakle, na temelju jedne uredbe, ad hoc donete, situacija je bila takva, tako da još nema ni zakona. Nećemo se sad baviti tom veronaukom u školama. Vi naravno znate, pratite štampu – veronauka u školama, građanskim, potpuni je debakl. Godinama već nema izveštaja od strane prosvetno-pedagoških službi, nema izveštaja i ne može ga ni biti. Potpuni debakl! I za islamsku decu, i pravoslavnu… neuspelo potpuno. To se i očekivalo, zato što nisu hteli da prihvate jedan model koji smo mi nudili pokojnom premijeru – ruski model. Po tom modelu, veronauka je dozvoljena u Rusiji danas, ali u crkvi i pri crkvama, uz obilatu pomoć države i društva, ali u školama je zabranjena u Rusiji. Ni u Francuskoj, ni u Italiji, nigde nema, nigde nema veronauke u građanskim školama. Zato je to i propalo. Kad smo kod toga, vi znate da je Francuska velika država, atomska sila – ona ima vladu, vlada ima 16 ministara, a uopšte nema ministra vera ni ministarstvo vera. Ni u Rusiji nema ni ministra vera ni ministarstvo vera. Ovde kod nas ministarstvo vera je napravljeno iz političkih razloga, čisto iz političkih razloga. Prvo što bi jedna normalna vlada trebalo da uradi, trebalo bi da ukine ministarstvo vera i da se cela stvar vrati u ustavni okvir. U Ustavu piše da su građani slobodni da veruju kako hoće ili da ne veruju, a država je dužna da ih štiti. U Francuskoj ni u Rusiji ne postoji zakon o crkvama i verskim zajednicama, ne! U ustavu lepo piše, republika, štiti, i ja nigde nisam video bogatije pravoslavne zajednice nego u Francuskoj. Slobodni su, republika je dužna da štiti vašu slobodu, ali nemaju ministra vera.

Pitanje namenjeno svakome čije se mišljenje nađe na ovim stranama, glasi: Vojvodina kao politička kategorija, kao kulturna vrednost, kao činjenica, kao utopija ili …“? 

Vojvodina je najpre činjenica. U sastavu Austro-Ugarske bila je obična regija, ali imala je školsku, crkvenu, a dve godine i političku autonomiju. To su činjenice. Vojvodina ima svoj identitet. To opet, nije razlog da se na osnovu njega razmišlja u pravcu moguće državnosti. Danas, kada se u svetu pominju regije, svi govore o uspelom primeru Vojvodine! Zato što je opstojala kao kulturna činjenica. Da nije Vojvodine, da li bi imali Vuka, Dositeja, Maticu, barok … A mi danas u Vojvodini, umesto baroknih, gradimo crkve u raško-vizantijskom stilu. Vojvodina je jedina regija u Evropi sa pečatom na pet jezika. U Francuskoj na zvaničnom pečatu nema ni bretonskog ni provansalskog. Sa druge strane, priče o Vojvodini kao Republici su obične floskule. Pri tome opet, ne treba zanemarivati ni razlike. A između Srbina iz Sombora i onog iz Vranja, te razlike su duge tačno 300 godina. Narodi se oblikuju ne prema genetici, već prema uslovima u kojima žive. U vreme kralja Milana, vlada je tri puta odbijala predlog da železnica prođe kroz Srbiju. Pa Rusi su rekli Jeremiću: „Uzmimo da vam pomognemo da zadržite Kosovo. Šta biste vi zapravo s njim? Tek tad vas ne bi bilo“! Da li ste sigurni da nisu u pravu?Jug je uvek bio konzervativan. Ovde su stvari drugačije. Zato, na sreću, u Vojvodini i nije bilo većih etničkih sukoba. Uostalom, stvari ne treba prenaglašavati. Nemačka ima 36 ovakvih Pokrajina. Zašto Vojvodina ne bi imala Akademiju? Francuska ih ima pet, Rusija i više od toga. Ne treba od Vojvodine praviti korpu za politički profit. Autonomije su bogatstvo jedne zemlje, mi se moramo otvoriti za različitosti. Pa da li znate da u jednom Iraku imate 25 odsto hrišćana? U Siriji, hrišćani čine trećinu ukupnog stanovništva. U Albaniji živi gotovo 20 odsto pravoslavaca. Nema „samo jednih“ ili „samo drugih“. Zaboravili smo da je katedrala Notr Dam građena iste godine kada i naši Sopoćani! Mi smo u jednom trenutku, ravnopravno stajali na putu najviše evropske duhovnosti. Sami smo krivi što smo sa toga puta sišli. Drugi je problem što mi nemamo elitu koja bi umela da naše bogatstvo funkcionalizuje. Ali, ponavljam, osećaj za različitost je preduslov svih preduslova. Da li biste mogli da zamislite da gradonačelnik Beograda bude Albanac? Čak i ukoliko bi savršeno radio svoj posao. Da su Albanci bili mudriji i ostali u političkom sistemu Srbije, danas bi na osnovu broja, imali najmanje 65 poslanika i bar dva ministarstva! Ima ozbiljnih ljudi u Srbiji, koji deklarativno govore o Kosovu kao „srcu Srbije“, ali razmišljaju da je bolje Kosovo otpisati, nego dopustiti da nam danas-sutra premijer bude Albanac! Pa Rusi su rekli Jeremiću: „Uzmimo da vam pomognemo da zadržite Kosovo. Šta biste vi zapravo s njim? Tek tad vas ne bi bilo“! Da li ste sigurni da nisu u pravu?

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški-Karadžić