Radivoj Paroški: Od zemlje do neba
Najbolji černozem u Evropi i legenda o ljubavi Lenke i Laze aduti su Srbobrana. Sada ih treba povezati i dobro marketinški upakovati. Ako se to desi, predsednik Opštine Radivoj Paroški imaće sigurnu budućnost pred varoši kojom upravlja
Ako vam je u ataru zvanično najkvalitetnija zemlja u Evropi, blizu ste Novog Sada i velikih putnih pravaca, imate istoriju kakvu drugi moraju da izmišljaju – vi, po definiciji, ne biste imali o čemu da brinete. E sada, u praksi i nije baš tako. Predsednik Opštine Srbobran Radivoj Paroški, iz milion razloga, mora da brine o mnogo čemu. Toga je svestan. I zna šta će. Zato, da krenemo redom…
Još uvek znatan broj ljudi opštinske organe doživljava kao puku ispostavu centralne vlasti, bez svesti o tome da se na ovom nivou rešava mnogo toga što i te kako utiče na njihov svakodnevni život. Izgradnja infastrukture –asfaltiranje ulica, uređenje javnih površina, opremanje škola ‒ u javnoj slici sinonim su delovanja lokalne samoprave. A ne bi trebalo da bude tako, jer je taj spektar daleko širi.
U praksi dolazi do određenog nerazumevanja građana i vrlo često brkaju se nadležnosti republičkih organa i organa kojima su povereni poslovi, kao i izvorni poslovi lokalne samouprave. Tada imamo problem, jer ponekad građani misle da je sve što je na prostoru opštine ‒ njena nadležnost i neretko se za određene probleme krive organi lokalne samouprave. Građanin u većini slučajeva ne zna, i nema obavezu da zna, u čijoj je nadležnosti neka saobraćajnica, da li je ona državna ili lokalna, da li je katastar državni ili lokalni… a svima nam je cilj da naši građani budu zadovoljni i da brzo i uspešno reše probleme koji su njima najvažniji. Ovde je voma važna dobra saradnja državnih i lokalnih organa i organizacija. Trudimo se da budemo efikasan servis građana i da pomognemo i onda kada rešavanje određenog problema nije u našoj nadležnosti.
Lokalna samouprava može znatno da unapredi uslove života građana, a to se pre svega odnosi, kako ste i sami konstatovali, na izgradnju komunalne infrastrukture, izgradnju kanalizacione i vodovodne mreže, asfaltiranje ulica, uređenje javnih površina… Na primer, uveli smo besplatan autobuski prevoz u međumesnom saobraćaju na području opštine, besplatan prevoz za učenike svih škola u Srbobranu, besplatne i subvencionisane užine za učenike, besplatne udžbenike za znatan broj dece koja su u teškom materijalnom stanju, besplatno letovanje za vukovce i najbolje učenike, stipendije za studente, subvencionisane đačke karte itd. Tu su i velika sredstva za podršku mentalno nedovoljno razvijenim osobama i osobama sa invaliditetom, pružamo pomoć socijalno ugroženim porodicama, takođe izdvajamo za narodnu kuhinju. Sve je to direktna materijalna i finasijska pomoć građanima, odnosno porodicama, bez obzira u kakvom su materijalniom ili finansijskom stanju. Mogućnosti su raznovrsne, samo je potrebno osluškivati potrebe građana i reagovati na vreme. Samo tako možemo biti na visini zadatka.
Naravno da nekada opštinske nadležnosti nisu dovoljne (ili ne postoje) da bi se rešili određeni problemi, i upravo tada nastaje nezadovoljstvo građana, koji ne mogu da prihvate da postoje određena zakonska ograničenja koja ne dopuštaju da se njihovi problemi reše sa nivoa lokalne samouprave, ali i tada ih upućujemo ili savetujemo na koji način određena problematika može da se reši.
Imaju li male opštine poput Srbobrana dovoljno prostora za inicijativu?
Sve ovo što sam naveo ne zavisi ni od kog drugog do samo od nas i, naravno, finasijskih mogućnosti društvne zajednice. Inicijative i ideje uvek su dobrodošle, samo je pitanje koliko su realne mogućnosti da se sprovedu u život. Na sreću, nismo sami. Postoje Vlada Republike Srbije i Pokrajinska vlada, i podrška sa tih nivoa veoma znači svima, a naročito manjim opštinama kakva je Opština Srbobran. Svi govore o investicijma, domaćim i stranim ulagačima i novim radnim mestima. Što se Srbobrana tiče, mi smo poslednjih godina vredno radili na uređenju industrijske zone, i već se javljaju zainteresovani investitori. Međutim, birokratska sporost i procedure znatno su uticali na to da u Srbobranu još uvek nemamo nove pogone. Dobili smo saglasnost Republike Srbije, prema kojoj dva investitora, jedan iz oblasti mašinske a drugi iz oblasti tekstilne industrije, mogu da uđu u određene parcele u industrijskoj zoni i započnu izgradnju svojih objekta. Mislim da inicijativa pre svega zavisi od ljudi koji vode lokalne samouprave, ali i od pogodnosti olakšica što se nude investitorima.
Ako živite u opštini sa manje od 20.000 stanovnika, javnost u Novom Sadu, baš kao i u drugim većim centrima, premalo je obaveštena o vašim prilikama. Čini nam se da se o „provinciji“ (pa makar ona, kao u ovom slučaju, od Novog Sada bila udaljena pola sata vožnje automobilom) još uvek razmišlja u stereotipima, a ne u svetlu stvarnih činjenica. Prepoznajete li ovo kao problem?
Da li će Srbobran neko doživljavati kao provinciju ili ne, nije uopšte relevantno, živimo u eri masovnih komunikacija, gde je svaka informacija dostupna, tako da u tom svetlu ne vidim nekakav problem. Problem može biti samo u tome što je nekada Srbobran od velike i bogate varoši postao, po nekim kriterijumima, srednje ili nedovoljno razvijeno mesto, iako praktično leži na dva prirodna bogatstva ‒ na najplodnijem černozemu u Evropi i na velikom nalažištu nafte i prirodnog gasa. Ko je za to kriv i kada je nastao problem, ne znam, ali mogu vam dati jedan primer. Sredinom 19. veka Srbobran je imao oko 10.000 stanovnika, kada su mnogi današnji veliki gradovi bili kasabe ili sela. Skoro dva veka kasnije, po poslednjem popisu, imao je 12.000, a danas mislim da nema ni toliko. U takvim okolnostima naš zadatak jeste da sačuvamo Srbobran i da njegovim stanovnicima obezbedimo dobre uslove za život. Blizina Novog Sada nama jeste prednost, ali mi se ipak trudimo da kroz kvalitetne i mnogobrojne kulturne, prosvetne umetničke, društvene, sportske, socijalne i zdravstvene usluge, zadovoljimo potrebe svojih građana, a ono čega nema kod nas, može se naći u velikom gradu. Prednost je i živeti u manjim mestima, ona su mirnija, ljudi su bliži jedni drugima, a s druge strane ‒ danas se veoma brzo stiže do većih centara.
Koji su osnovni razvojni ciljevi opštine u ovom tenutku, a koji bi, po vašem mišljenju, trebalo da budu prioritet u dugoročnom periodu?
Temelje svog razvoja sada i u budućem periodu svakako postavljamo na daljem razvoju poljoprivrede. Poljoprivreda je uvek bila i biće osnov razvoja opštine. Naši planovi su usmereni na promenu strukture poljoprivredne proizvodnje, a to znači postepeni prelazak s ratarenja na intezvnije grane poljoprivredne proizvodnje ‒ voćarstvo i povrtarstvo, koji zapošljavaju više radne snage, ali i ostvaruju veći profit. Zato smo počeli s realizacijom projekta elektrifikacije poljoprivrednih parcela, što upravo omogućava razvoj voćarstva i povrtarstva. Na ovakav način stvaramo i uslove za razvoj prehrambene industrije, a samim tim i preduslove za privlačenje kapitala i direktnih investicija, što će u perspektivi omogućiti brži privredni rast opštine. Pored ovoga, pripremaju se projekti razvoja turizma, a cilj je razviti seoski i kulturni turizam. Posebno želim da istaknem kulturni turizam, jer Srbobran ima veliku šansu da napravi ozbiljnu turističku ponudu, koja bi se odnosila na srbobransku porodicu Dunđerski.
Kada smo kod toga, kakva je sudbina srbobranske Gimnazije, koja ove godine slavi 100 godina postojanja? Uspeva li da upiše dovoljan broj učenika i održi nekadašnji kvalitet nastave?
Vremena se menjaju, društvene okolnosti nekada idu naruku, nekada ne. Nekada je srbobranska gimnazija bila elitna škola, u koju je dolazio velik broj učenika iz okruženja. Sećam se vremena kada je gimnazija imala od osam, pa do čak 13 odeljenja prvih i ostalih razreda. Srbobranska gimnazija danas deli sudbinu Srbobrana. Ona već nekoliko godina, pored opšteg smera, ima i dva smera ekonomske struke, te je promenila i naziv. Sada se zove Gimnazija i ekonomska škola „Svetozar Miletić“, a od ove godine uveden je i novi smer ‒ modni krojač. Pomenuo sam da je za našu industrijsku zonu zainteresovan jedan investitor iz tekstilne oblasti. Upravo odatle saradnja škole i investitora, kako bi on dobijao školovan kadar, koji će svoju školsku praksu realizovati upravo u tim pogonima. Ništa nam ne preostaje nego da se prilagođavamo uslovima, a dualno obrazovanje može biti uslov opstanka srbobranske gimnazije ili srednje škole.
Ipak, najpoznatiji srborbanski brend bez sumnje je porodica Dunđerski. Čini nam se da je o Lazaru i Lenki poslednjih nekoliko godina napisano i snimljeno više nego kroz ceo vek unazad. Koliko mesto koristi ovu pogodnost za vlastitu promociju? Može li se, osim manifestacije „Lenkin prsten“ i nekoliko godišnjih kulturnih događaja, učiniti nešto više? Pa zašto da ne, i u komercijalnom smislu?
Nažalost, u pogledu razvoja kulturnog turizma nismo mnogo toga uradili. Srborban svakako mora da iskoristi šansu koju ima kada je u pitanju porodica Dunđerski. Ovde je Gedeon bio začetnik porodice, a Lazar začetnik imperije Dunđerski. U njihovo vreme Srbobran je bio bogato mondensko mesto, ovde su njihovi koreni, ovde su se i vratili. Porodična grobnica im je u Crkvi Sv. Đorđa, u kojoj je sahranjena i Lenka. Još uvek u Srbobranu postoji njihova porodična kuća, u kojoj žive potomci porodice Dunđerski, a u toj kući boravio je i kralj Aleksandar. Tu je i pravoslavni hram Svetog Bogojavljenja Gospodnjeg… Postoje ideje o postavljanju bisti, spomen-česme, spomen-sobe Lenke Dunđerske. Želimo od Srborana da napravimo grad zaljubljenih, u koji će ljudi doći da osete duh starog Sentomaša i snagu stihova pesme nad pesmama ‒ Santa Marija della Salute, i bruj zvona velelepnog srbobranskog Bogojavljenskog hrama.
Rođeni ste Srbobranac. Koliko vas, a u smislu svega o čemu govorimo, određuje činjenica da ste u njemu proveli čitav život. Imate li utisak da ste nešto propustili, time što, poput mnogih, niste prešli tih tridesetak kilometra prema Novom Sadu.
Vidite, volim Srbobran, ali volim i Turiju i Nadalj, volim njihove ljude. Rođen sam ovde i ceo život sam proveo u Srbobranu. Nisam ga napuštao čak ni za vreme studija. Jedini duži period tokom kog nisam bio u Srbobranu jeste onaj kad sam bio u vojsci. Možda to najbolje oslikava koliko sam vezan za ovo mesto i njegove ljude. Veći deo svog života posvetio sam radu na njegovom razvoju i unapređenju života ovdašnjih ljudi. Da li sam uspeo u tome, ne znam, o tome će drugi suditi, ali znam da sam uvek davao maksimum želje, znanja i energije. Imao sam priliku da s porodicom odem u inostranstvo, o prilikama da odem u Novi Sad i Beograd da i ne govorim. Nisam otišao. Ne znam kako bi mi bilo tamo da sam otišao… Možda bi mi bilo bolje, možda ne, to niko ne zna… ali se nijednog momenta nisam pokajao.
Blizina Novog Sada svima nam znači. Tridesetak kilometara do administrativnog, privrednog, obrazovnog, zdravstvenog, sportskog centra Vojvodine, ostavlja mogućnost svima nama koji smo vezani za svoje mesto da ostanemo u njemu, i da u svojim malim zajednicama stvaramo bolje uslove života za sve nas. Srbobran je mirna varošica, utakana u „centar“ naše ravnice, opasana najplodnijim zemljištem, Velikim bačkim kanalom s jedne strane, Krivajom s druge strane, zaštićenim parkom prirode Beljanska bara, s treće. Otvara mogućnost života u mirnoj sredini, s dobrim ljudima, bez tenzije i stresa koje život u gradu sa sobom nosi. Ne smatram da sam nešto propustio, mislim da sam postigao sve što sam želeo, da sam bio relativno uspešan na svakom polju, kako poslovnom, političkom, društvenom, tako i privatnom. Više od 20 godina imam svoj privatan biznis, uporedo s tim učestvujem u radu lokalne samouprave. Uspeo sam da ostvarim životne ciljeve i ne smatram da mi je život u malom mestu nešto uskratio. Naprotiv, imao sam priliku da se više posvetim porodici, prijateljima i mestu u kom sam odrastao.
Srbobran je u doslovnom smislu geografski centar Vojvodine. Na koju god stranu da krenete, za posla sata ste u nekom većem mestu, koje vam potencijalno nudi mogućnost zaposlenja, školovanja, lečenja… Može li Srborban još bolje da iskoristi svoj izvarendan položaj?
Srbobran mora bolje da ga iskoristi. Blizina velikih centara, tok kanala DTD, postojeća infrastruktura, raskrsnica puteva, blizina Novog Sada, više od 27.000 hektara plodnog zemljišta, naftno polje ‒ jesu preduslovi da Srbobran postane manji privredni centar. Nažalost, to do danas nije iskoršćeno, ali kao što sam već rekao, mi svakodnevno vodimo pregovore s potencijalnim investitorima, tako da se nadam da ćemo prve pogone u Srbobranu videti uskoro.
Na čelu opštine nalazite se kratko. Ipak, imate li viziju onoga što biste voleli da ostavite iza sebe? Kakav Srbobran u budućnosti želite?
Srbobranska opština ima potecijala, o tome smo govorili, samo je potrebno snažnije krenuti u njegovo plansko osmišljavanje, korišćenje geografskog položaja, kulturno-istorijskih sadržaja i drugih komparativnih prednosti koje posedujemo. Ukoliko uspemo da kao mala sredina napravimo snažnu sinergiju svega toga, i Srbobran će krenuti bržim koracima razvoja. To je osnov. Ako u tome uspemo, nećemo nepotrebno gubiti vreme koje neumitno teče. Stvaranjem uslova da se u poljoprivredi ostvaruje mnogo veća zarada i ulaganjem u visokoakumulativne grane poljoprivrede stvoriće se uslovi za razvoj prehrambene industrije, gde ćemo od proizvođača sirovina postati prerađivači, te ostvarivati veći profit, a pritom omogućiti nova zaposlenja i viši životni standard građana. Ako u svemu ovome uspemo, Srbobranu ćemo vratiti stari sjaj, naravno, u novim društvenim okolnostima.
