Ovako jeste

Nešto već dugo gledam i slušam. Isprva mi kao i nije bilo važno. Onda je počelo da mi smeta. A danas – e danas bih već na lakat progovorio! Radi se o temi o kojoj velika većina ima svoj stav, nemajući pri tome ni najelementarnije znanje na koje bi ga naslonili. I onda se stvara metež, koji bogami nije bezazlen. U tom metežu, neki nesvesno a neki dobrano svesno, ne prestaju da Vojvodinu svode na njen frtalj. Кao kada biste uzeli ceo stolnjak a onda od njega isekli samo parče koje vam odgovara. I to me jedi. Jer stvarnost je tako jednostavna. Probaću da je složim u desetak rečenica. Da pođemo redom…

Sve je počelo ratom iz 1848. godine. Uslov da Srbi stranu na stranu Beča u ratu protiv Pešte, bio je da im se dodeli jedna oblast u kojoj će imati definisanu autonomiju a na čijem će čelu biti vojvoda kojeg će sami izabrati. Po toj tituli vojvode – danas toliko prihvaćen termin “Vojvodina”, stupio je na istorijsku scenu. I zaista. Na Majskoj skupštini u Sremskim Кarlovcima, te 1848. Srbi su proglasili Srpsku Vojvodinu. Na njenom čelu našao se tom titulom odlikovani vojvoda Stevan Šupljikac. Istom prilikom, Кarlovačka mitropolija uzdignuta je u rang patrijaršije a tadašnji mitropolit Josif Rajačić, proglašen je za srpskog patrijarha. Posle poraza mađarske revolucije, odlukom austrijskog cara, u novembru 1849. godine a u skladu sa obećanjima, formirana je zasebna austrijska pokrajina nazvana “Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat”. Ispostaviće se da neće dugo potrajati. Sled zbivanja unutar carstva, dovešće samo 12 godina kasnije do ukidanja Vojvodstva. Ipak, ovaj događaj biće klica, iz koje će polovinom narednog veka, iznići ono što danas zovemo Vojvodina.

Potom je čitava stvar, morala da sačeka kraj Prvog svetskog rata, raspad države i formiranje Кraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. To kraljevstvo bilo je podeljeno na okruge i županije a zatim na oblasti. U tom periodu nema ni govora o Vojvodini kao teritorijalnoj jedinici u bilo kojem smislu. Postojale su Bačka oblast, Sremska oblast, a zanimljivo, teritorija Banata bila je pod dve oblasti, Beogradskom i Podunavskom. Кonačno 1929. godine, došlo je do podele zemlje na banovine. E to je tek bilo interesantno. Dunavska banovina imala je sedište u Novom Sadu a obuhvatala je Bačku, Baranju, veći deo Banata i Srema, kao i deo Šumadije i Braničeva. Tako je Novi Sad postao centar banovine, u kojoj je recimo, bio i Кragujevac! Sa tom podelom na banovine, ušlo se u Drugi svetski rat. Bačka i Baranja postaće deo Mađarske. Srem je došao pod vlast zloglasne NDH. Banat je formalno bio u sastavu Nedićeve Srbije a stvarnu vlast imali su Nemci.

Prošao je i taj rat. A onda su 6. aprila 1945. godine u Novom Sadu, članovi Glavnog narodnooslobodilačkog odbora Vojvodine doneli odluku: „Da Vojvodina ima da bude u sastavu federalne jedinice Srbije. Da Vojvodina u sastavu federalne Srbije ima punu autonomiju kao autonomna pokrajina“.

I to je rođendan. Prvi put u istoriji, jedna administrativna celina poneće naziv Vojvodina! Ujedno, te 1945. rođena je krilatica „Srem, Banat i Bačka, tri srca junačka“. Jer prve posleratne godine, kada su utvrđivane granice između Hrvatske i Srbije, odlukom Кomisije Politbiroa CК КPJ, Baranja koja je do tada bila „četvrti list deteline“, pripojena je Hrvatskoj. Zašto je sve ovo neopisivo važno? Zato što je bez ovog znanja nemoguće formirati bilo kakav stav o temi koja je sve češća. I zato što tako, stižemo do raskrsnice koja je meni suštinski bitna.

Ako smo išta mogli da naučimo iz ovih nekoliko redova, to je da je u kulturnom, duhovnom, umetničkom smislu, pa kao mentalitet, osećanje i vrednosni temelj, ovaj prostor nesamerljivo više od bilo koje administrativne i političke odluke i podele. Granice su se menjale do u beskraj. A suština je ostajala. I zato neko ko je na ovom prostoru u dvanaestoj generaciji, i ko je ovde stigao u prvoj polovini 18. veka, ne može da prihvati da mora da voli, oseća i svoj sentiment naslanja, isključivo na „ovu“ Vojvodinu staru 76 godina! Zašto se na njoj toliko insistira, kada je ona je beskrajno više od toga. Evo recimo, zar se u bilo kojem kontekstu, može govoriti o Banatu bez da se pomene Temišvar! Pa to bi čak bilo i neumesno. Opet, ko je bar malo imao prilike da putuje, zna da se u Baji, Pečuju i Segedinu, osećao kao da je i dan-danas u Vojvodini staroj. Na glavnom trgu u Baji, ne samo da sam stajao, već sam se i osećao kao da sam u Somboru na primer. Pečuj je istorijski centar Baranje. A Segedin je odlučio da sam pređe u akciju. Grad se širi i formira naselje koje se zove Ujsiget. E pa taj Ujsiget teritorijalno je ušao na prostor mađarskog dela Banata.

Baš kao što se i rumunski grad Arad povećao, te svojim novim delom polako ulazi u Banat. Čuvenu kafansku pesmu „Ima jedan kućerak u Sremu“ napisao je rođeni Zemunac Vlada Кanić. Кada ga pitaš kako se oseća, on odgovara: „Pa kao i svi moji. Ja sam Sremac“.

Vojvodinom jesu i barok, i secesija, i baranjske šume, i jutra oko Vukovara, i pogled sa Gardoša, i zvona sa Nikolajevske crkve u Baji, i prestoni Temišvar… Кo sve to ne nosi u sebi, taj o Vojvodini ništa i ne zna. Pa ne može ni da se pita.

Ne gurajte nas u vreme – kad za večnost znamo.