Srk pa trk
Bilo je to u ona davna vremena kad se u Sremu, na svečarima il u kakvim velikim gostima, zvanicama davalo do znanja da vina ima makar kolko i još tolko, da ne brinu, al zato da vode računa o vodi. Vodu kupujemo, govorio bi domaćin. Mislio je na sodu il, malko posle, na kiselu vodu, kad nam je došla u flašama.
U to doba smo svi bili jednaki, jednako obučeni, jednako ošišani, jednake patike smo nosili i radili smo fiskulturu u crvenim gaćama i belim majicama. Nigde nije pisalo koje su marke gaće i majice, a na patikama je marka bila na jeziku, s unutrašnje strane prema čarapi. Onda je samo čarapa znala koje patike nosi, guzica koje su gaće, a pune grudi mladosti i radosti nosile su svoju majicu belu. Tamo negdi u porubu bila je ušivena i markica od majice, da se ne vidi i da ne smeta.
Šta nam je ondak bilo važno, kad smo se tako nosili? Važno je bilo da se družimo, volimo i igramo svaki dan, a ne samo sredom ili kad deda i baba imaju vremena da vode unuke u igraonicu na sat vremena da se igraju. To je sad moda. Nisam ni primetio kad je nestalo ono naše „idemo napolje“. Sad je napolju ničije, i kad je ničije, to nije dobro ni za decu ni za matore. O tom ničijem treba da brine navek neko drugi. Taj neko drugi je svima nepoznat i svi ga čekaju da dođe a njega nema. Dok ne dođe, nema ko da iznese kese s đubretom koje domaćini izbace iz stana oma tu, iza vrata, na hodnik. Nema ko ni da počisti lišće ispod terase. Očin će ga znati čije je to lišće kad stoji ispod dvadeset terasa. Ničije lišće, to je uglavnom odgovor. Pre će biti da je izgovor.
Kadgod smo vodu pili kod kuće, kad krenemo i kad se vratimo. Ako smo žedni, onako odjedared, bilo je bunara i česmi na svakom ćošku. Koji bunar nije imo rupu da napravi onaj mali vodoskok kad dlanom zapušimo sisak, pilo se iz ruke il nuz nju, kolko prođe, ko danas na slavinu. Jedan zapuši rukom i mulja, a svi redom piju. I nikom ništa. E, danas je flašica s vodom izgleda omiljena dečija igračka, malo-malo pa prođu nuz nas s flašicama vode u ruci. Svako svoju flašicu nosi.
Kad je kogod od nas imao i pio sok il tako štogod što nije bila voda, onda je navek onaj drugi tražio: Daj srk?! I taj srk se zdravo poštovao i bio je tačno odmeren. Jedan srk – jedan gutlja, i dosta! Za drugi gutljaj, za novi srk, uvek se pitalo ponovo.
Ako je bilo i nešto da se jede, ni to nije bilo sramota da se ište, ako je kogod iz društva bio gladan il je hteo da košta. „Daj griz“ bila je najveća garancija drugarstva. Sa drugarima se sve delio. Nit je ovaj što je podelio s drugarima patio i žalio, nit je kogod dobio žvale, nit se otrovo od hrane i pića. I kad ispadne komad pa tresne u prašinu, nije se bacalo, znate vi to i sami.
Sad kad bi kogod to uradio, da ište od drugog, to bi već bilo agresivno ponašanje, otimačina, ugrožavanje prava i ko zna šta bi još napisali nadležni u izveštaju o tom nemilom incidentu među mladima.
Gledam otojuč, sinulo sunce, puno igralište dece. Okolo zgrade, a igralište u sredini. Po igralištu deca, oni s loptom se još i drže zajedno. Al ovi manji, svako se igra sam sa sobom il s mamom il bakom.
Namažite deci komad leba, zdraviji je od tog što jedu iz tih šarenih kesica, naučite ih da druga deca nisu otrovna i opasna. Opasni smo mi, matori. Iz nas ide taj otrov i mi im branimo da budu ko mi. Ni mi se nismo otrovali jedni od drugih, to je došlo posle. Valda dono neki vetar to da se ne volemo ljudski i da je prosjačenje ako drugar ište srk ili griz. Mi smo često i nudili srk ili griz. To je nama bilo najjače drugarstvo. Srk, pa trk u igru.
