prof. dr Vasilije Topalov: Poigravanje s dušom

Kao načelnik na Institutu za kardiovaskularne bolesti Vojvodine postavio je standarde koji su i dan-danas za mnoge nedostižni. Izvodio je pionirske poduhvate. Pored ostalog, recimo, ugradio je više od 6.000 pejsmejkera. Predavao je na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, gde je iza sebe ostavio osam naučnih knjiga i 132 naučna rada. U književnosti, pre svega kao pesnik, autorski je potpisao više knjiga od većine profesionalnih pisaca. I nakon svega tvrdi: „U mom životu ima još mesta”

Obišao je svet više puta, ali kaže da je „jedino u Novom Sadu svoj”. I zaista, ogromnoj većini Novosađana nije ga potrebno predstavljati. Ime Vasa Topalov gotovo je kompletna vizit-karta, ugrađena u kolektivni duh grada. I tako već decenijama.

U vreme kada ste počinjali da se bavite medicinom, mnoga naučna dostignuća nisu još bila ni na pomolu, teže se putovalo u inostranstvo… Zažalite li nekada za onim što vam nije bilo dostupno u meri u kojoj jeste današnjim mladim stručnjacima?

Uvek je sve zavisilo od čoveka i snage njegove volje i ambicije. U „moje vreme” takođe se putovalo na usvršavanja širom sveta. Godinu 1984. Proveo sam na usavršavanju u tadašnjem Zapadnom Berlinu, u bolnici „Steglitz”, koja je u vrhu svetske kardiologije. Institut u Sremskoj Kamenici je omogućavao usavršavanje u inostranstvu skoro svakom lekaru. Problem usavršavanja je kompleksan. On podrazumeva da se pre odlaska obrade sva znanja u svojoj ustanovi i u najužoj okolini, te da se potom krene putem najviših saznanja. Nažalost, često nije tako.

Na mnogo mesta našao sam podatak, koji se profesionalno vezuje uz vaše ime: „Kao načelnik na Institutu za kardiovaskularne bolesti Vojvodine ugradio je više od 6.000 pejsmejkera, uradio 1.000 elektrofizioloških studija, pregledao 50.000 pacijenata te oživljavao više od 400 ljudi“. Kako sada, s distance, gledate na ove zaista neuobičajene i fascinantne podatke?

Sve što je urađeno, urađeno je. Međutim, treba naglasiti da je u podlozi svakog rada timski rad, a cifre se pripisuju jednoj osobi. Moji učenici danas ove brojeve ispisuju za nekoliko godina, dok sam ja to činio kroz više desetina godina. Meni u pohvalu ide da sam mnoge stvari radio prvi, i sam, bez podrške mentora, dok sam ja pri prvom koraku svojih učenika stajao iza njih.

Tradicionalno, medicina se vezuje uz termine humanosti i najviše ljubavi prema ljudskom biću. Već deceniju ili dve, gotovo da svako pominjanje medicine povlači sa sobom i priču o ciframa, o novcu kao pokretaču, a ponekad, stiče se utisak, i krajnjem cilju mnogih projekata na ovom polju. Razmah privatne lekarske prakse, potom komercijalnih grana medicine (poput, recimo, estetske hirurgije) učinio je da u najširoj javnosti medicina mnogima zaliči na prvenstveno unosan biznis. Kako vi, kao čovek od ogoromnog iskustva, na sve ovo gledate?

Ja ću ovo pitanje vezati pre svega za kardiologiju. Kardiologija je u početku podrazumevala deset prstiju lekara, slušalice i sluh. Posle je stigao EKG i rendgen. Poso kardiologa je bio omeđen doktorskim čulima i intuicijom. Recimo, suženje (stenoza) mitralnog ušća se od strane lekara s najboljim slušnim sposobnostima dijagnostikuje u do 50% slučajeva, a pomoću ehokardiografije u 100% slučajeva. Dobar ehoaparat je u početku koštao nekoliko stotina hiljada maraka/dolara. Napredak kardiologije se zasniva pre svega na razvoju tehnike i aparata. Da bi se opremio jedan institut za kardiovaskularne bolesti, za opremu je potrebno više miliona evra. Vrednost jednog kardiologa uslovljena je aparaturom i opremom. Lekar koji je kardiolog i radi u skromnom domu zdravlja i onaj koji radi u najopremljenijoj ustanovi ‒ teško se mogu porediti, a najbolje se mogu razlikovati po nivou vrednosti kvaliteta aparata i koliko je taj aparat lekar savladao.

Privatna ordinacija je takva da se rad lekara vrednuje i uslovljava slično kao i u državnim ustanovama. Biznis medicine je stvorila država. Novac vlada svetom. Ko od ovoga ima korist? Pre svega proizvođači opreme i lekova i oni koji se koriste korupcijom jednog od najvećih i najbogatihijih svetskih tržišta. Da li benefit od toga imaju pacijenti? Sigurno ga imaju. Život je duži i kvalitetniji. Jedino je pitanje da li to sve zaista toliko košta?

U životu mi se mnogo puta dogodilo da sam čuo kako vaše ime ljudi pominju s empatijom, što me je navelo na to da pomislim kako ste rođaci ili bar prijatelji. Na kraju bi se ispostavilo da vas ti ljudi zapravo lično i ne poznaju. Koliko vam prija ova prisnost i, realno popularnost, koje ste sigurno svesni?

Kada sam dao intervju za jedan portal, da ste videli poruke nekih čitalaca… Uspešni ljudi nisu uvek dobro prihvaćeni, a uspeh se često teško nosi. Ja ga dobro nosim i zadovoljan sam čak i kada me napadaju. Jer tako se brže i zdravije zre, a ljudi bolje raspoznaju.

Sigurno ste imali nebrojeno prilika da svoje znanje prenesete na neko drugo mesto. Ostali ste vezani za Novi Sad.

Obišao sam svet možda i više puta, ali samo sam u Novom Sadu svoj. Možda sam imao sreće, ali brzo sam magistrirao, doktorirao i postao šef Odeljenja za poremećaje srčanog ritma i pejsmejkere na Institutu za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici. Samostalnost koju omogućava ovo radno mesto jeste osnova moje slobode, znanja, napredovanja, življenja. Imao sam veliku šansu, koju sam sa zadovoljstvom iskoristio. Osnivač sam prve elektrofiziološke-kardiološke laboratorije, što mi je omogućilo da prvi uradim električnu ablaciju u bivšoj Jugoslaviji, da prvi samostalno, bez hirurga, ugrađujem pejsmejkere. Zajedno s ekipom držao sam edukativna predavanja, pre svega širom Vojvodine. Tako smo postajali emisari poremećaja ritma, elektrofiziologije i pejsmejkera. Mislim da smo svoju misiju uspešno izveli. Dve godine (2003‒2005) bio sam predsednik radne grupe za pejsmejkere Srbije i Crne Gore u sklopu UKS. U Berlinu sam imao jednu ponudu gde je bilo potrebno da počnem sve iz početka. Međutim, u Sremskoj Kamenici sam već bio šef odeljenja i svoj čovek. Znao sam šta hoću i šta mogu. Nisam prihvatio veći novac za uspešnost koju sam imao.

Čitavog života enigmu ljudske duše rasplićete s dva kraja. Prvo, kroz odnos prema telu, a onda kroz svoje umetničko stvaralaštvo i onu psihološku, možda čak podsvesnu dimenziju. Nakon svega, jeste li saznali tajnu? Koja bi bila najpribližnija definicija nas kao ljudskih bića?

Jednom sam napisao: „Sve sam više ubeđen da je sve živo: kamen, voda, vazduh, sunce, zvezde, nebo. Sve se kreće, dodiruje, sudara. Zemljina kora s jedne polulopte podvlači se pod drugu, vulkani prete i luduju. Zemlja se trese. U dubini sve je usijano i svaki momenat može da eksplodira. Sve se zagreva i hladi, udaljuje u približava. A onda se gubi bez traga u crnim rupama. Tu negde na površini čovek je kao korisna ili nekorisna bakterija na koži, jeziku, u crevima. Traje i ništa ne raspoznaje do kraja, jer mu je život kratak i skoro beznačajan”. I u tom „vrtlogu poezije” je uvod za „Pesme” iz 2012. godine.

Telo volim, s dušom se poigravam, a iz podsvesti se nadam. Akademik Jerotić Vladeta jednom prilikom je izjavio da je bez koncepta držao predavanje o ljubavi duže od 45 minuta i da je zbog toga posebno zadovoljan. Ja sam skoro sa saradnicima završio knjigu „Klinička seksologija”. Pisao sam poglavlje o ljubavi. Bilo mi je izuzetno naporno, jer pretakanje emocija u definicije i saznanja može da bude izuzetno bolno, te da samu ljubav dovedete do apsurda.

Neke stvari ne treba razjašnjavati, jer se mogu bestraga izgubiti, a naše emocije izbledeti. Čovek je, izgleda, nešto drugo od onog što mi mislimo.

Čehov, Bulgakov, naš Laza Lazarević… Dugačak je niz lekara koji su bili i dobri, ponekad, kao u ovom slučaju, i vrhunski pisci. Na kojem mestu se po vašem osećanju dodiruju ove dve, reklo bi se ne baš srodne grane – medicina i književnost?

Književnost je često lekovita, a lekari pišu srcem. U suštini, dobri književnici su dobri književnici, a dobri lekari su dobri lekari, a sve zajedno je stvarnost koja nas čini srećnim.

Poslednjih nekoliko godina angažovani ste na afirmaciji kliničke seksologije te na promociji ove grane medicine, iza koje se krije nešto mnogo ozbiljnije od samog naziva, koji kod laičke, pa i one stručnije javnosti, ume da izazove podsmeh. Na koji način je ova oblast došla u fokus vašeg stručnog interesovanja?

Etiološki činioci za erektilnu disfunkciju i koronarnu bolest su u 80% slučajeva isti. Postoje i druge definicije odnosno uputstva od strane međunarodnih lekarskih udruženja, koja se odnose pre svega na rad kardiologa radi obezbeđenja kvalitetnog života ljudi sa seksualnim disfunkcijama. Tako, recimo, u svakodnevnom radu postavljaju se pitanja koliko vremena treba da prođe od akutnog infarkta srca, ugradnje stenta ili aortokoronarnog bajpasa da bi se započela seksualna aktivnost i da li je tada moguće koristiti vijagru. Seksologija i kardiologija se prepliću. Iz toga proističe moje interesovanje za obe oblasti. Ono se posebno povećalo kada je početkom ovog veka ustanovljeno da erektilna disfunkcija prethodi infarktu srca i iznenadnoj smrti, s periodom bez tegoba od tri do pet godina. Ovo je zbog toga što su krvni sudovi penisa uži od koronarnih krvnih sudova. Naš apel da se mlađi od 50 godina, ako imaju erektilnu disfunkciju, jave lekaru-kardiologu najčešće je uzaludan. Zašto?
Klinička seksologija u Srbiji ne postoji, na fakultetima se ne izučava, lekari opšte prakse završavju fakultet a da nisu upoznati s osnovama seksoloških problema. Još veći apsurd je što su seksološke bolesti klasifikovane i definisane u Međunarodnoj klasifikaciji bolesti, kao i druge bolesti, ali se ove „preskaču”. Svetska zdravstvena organizacija seksualni život smatra jednim od osnovnih preduslova za kvalitetan život. A mi?

Zarad svega ovoga, godine 2017, 1. marta osnovana je Seksološka sekscija DLV-SLD. Jedan od njenih osnovnih ciljeva bio je da se seksualna medicina uvede kao predmet na Medicinski fakultet u Novom Sadu, jer ona kao takva nije nikada postojala u Srbiji niti na jednom fakultetu. U protekle tri godine održali smo niz akreditovanih simpozijuma, sastanaka kontinuiranih edukacija na kojima su učestvovali urolozi, ginekolozi, psihijatri, pedijatri, kardiolozi, endokrinolozi, gerijatri, psiholozi… Cilj ovih sastanaka pre svega je bila edukacija, kako predavača, tako i slušalaca. Skupovi su uvek bili mutidisciplinarni i dobro posećeni. Razmena iskustava u svakodnevnom radu različitih specijalonsti dovela je do zaključka da su lekari opšte prakse nedovoljno obrazovani iz oblasti seksologije, jer se ista ne sluša na fakultetu, da je multidisciplinarnost u rešavanju seksoloških problema nedovoljno razvijena, ili bolje rečeno ‒ ne postoji. Iz ovoga je logično proistekla želja da se osnuje nastavni predmet Klinička seksologija koji bi kroz edukaciju i multidisciplinarnost doprineo da se postojeći problem razreši u korist obogaćenja lekarskog znanja i veština te poboljšanja seksualnog života pacijenata.

Pokretanje predloga od strane Seksološke seksije DLV-SLD da se na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu osnuje predmet Klinička seksologija, kod rukovodstva Fakulteta naišlo je na opšte razumevanje. U najnovijoj akreditaciji za Medicinski fakultet u Novom Sadu, kao izborni predmet treba da bude Klinička seksologija. Knjigu koja je namenjena studentima, a biće im podeljenja, napisao sam sa prof. dr Goranom Marušićem. Ona je još jedan skroman doprinos znanju i podršci novoosnavanom predmetu Klinička seksologija.

Pretpostavljam da oblast seksologije tek treba da prođe kroz vrata, koja su joj vašim aktivnostima otvorena. Koji su dalji planovi?

Za rad u Seksološkoj sekciji sva vrata su mi otvorena, a pošto sam pensioner, više nemam mogućnosti da radim sa studentima i na medicinskom fakultetu. Bilo kako bilo, ja volim velikog Pitera Bruka. Na kraju njegove knjige „Niti vremena”, kada u nekom afričkom selu, pripovedač dođe do kraja priče, dlanom pritisne zemlju i kaže: „Moju priču spuštam tu”. Potom, nakon kratkog ćutanja dodaje: „Da bi je, jednog dana, neko drugi preuzeo”.

Doživeli ste, ostvarili, uradili i iskusili onoliko koliko bi neko solidno razvukao kroz tri života. Vama je sve to stalo u ovaj jedan. I nakon svega, koji vam se savet čini najdragocenijim? Imate li misao ili osećanje koje biste, kao najvažnije, podelili s nama?

U mom životu ima još mesta. Ujutro kada se probudim, pogledam se u ogledalo, nasmejem se jer znam da je ovo prvi dan ostatka mog života. Krenem, iako znam da ne znam gde ću stići.