Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Sladoled protiv lagarija

Kad smo mi bili mali, divanili su nam i svetlovali nas da je zrdavo sramota lagati. Naopako da štogod slažemo, oma će nam Boga oceći jezik. Ej, naopako, šta ćemo ondak, ako nam oceče jezik, s čim ćemo sladoled lizati. Suviše je to velik rizik bio, mogo bi sladoled da se otopi dok bi čekali da nam izraste novi jezik. Nije ni taj sladoled jeftin bio. Kad je Brka (opšti naziv za sladoledžiju, poslastičara) išo šorom i viko „slaaaaadooooleeeed“, jedna kugla je vredila dva živinska jajeta il‘ četir-pet klipova kukuruza, zavisi koje je doba godine bilo. Kad je bila berba kukuruza, pa kad su kolima vukli klipove kući, ako ne nazadevaju dobro uz lotre, oće koji i da ispadne. Ako kočijaš ne primeti, pa ne stane da podigne taj klip što je sklizno s kola, oma su ga deca sklanjala ukraj, šteta da propadne. A i Brka će proći tuda, biće sladoleda. Da li je to bila krađa? Mislim da nije, to ko da je od Boga dato da se deca vesele u onoj sirotinji na šoru. Znao je i taj kočijaš kad koji klip ispadne, al se pravio nevešt, volo je i on sladoled. Kad je bila sezona, kad se radilo i žurilo, kapije se nisu ni zatvarale, da se ne dangubi oko toga. Sva zdrava čeljad je bila na njivi, kod kuće je ostajala samo po neke gluva baba. Od nje slaba vajda da dotrči i otvori kapiju, al je bila kadra da podgreje večeru. Zato su i voleli što je imaju. Zvrjale su kuće prazne, avlije širom otvorene, dečurlije makar kolko na šoru, svi musavi i u crnim il‘ plavim klotanim gaćama, čekaju da naiđe Brka i broje kolko imaju klipova. Nikad nije bilo dovoljno da svi imaju za sladoled, ali nikom nije ni na kraj pameti bilo da uđe u čiju avliju i uzme par klipova kukuruza il‘ dva jajeta iz bunje u slami. Niko to ne bi ni primetio, verovatno im ne bi ni zamerili, bilo bi to zbog sladoleda. Al dečurlija to nije radila, nije se smelo, tako su ih naučili kod kuće. Ovako, što nakupe na šoru, investiraju u sladoled i onda tu jednu-dve kugle ližu redom, svi po malko, srećni što imaju jezike i zabrinuti za one što su lagali pa im ga je Boga otfikarila. Izeš život bez sladoleda.

Još otkad se više među dečurlijom ne čuje „daj jedan liz, griz ili guc“. Kadgod je to bilo i drugarski i normalno i tako se i nudilo i iskalo. U to doba su lepota, ukusi, poslastice, užina il‘ neki sok bili svačiji. Danas imam ja pa nudim, zajutra moj drugar il‘ drugarica. Ukrug, sve dok je bilo.

E, ondak su došle moderne brige. Prvo su matori ukinuli babaroge, uveli su opasne bakterije i viruse i zaboravili da su ko deca i oni bili žvalavi. Kadgod se to lako rešavalo, malko plavog kamena u ćošak usana i gotovo. I vinograd i dečurlija se lečila s plavim kamenom. I svi bili i jedri, rodni i rođeni.

Ajd danas nek kogod ište liz il‘ gric?! Prvo će ga optužiti za nemoral il‘, da prostite, za prostakluk. Ono što je bilo zajedničko danaske je strogo kontrolisano, iskuvano, pasterizovano, odmašćeno, sterilisano, vakumirano, sklonjeno na ladno i čuva se u mraku. Ako padne na zemlju, baca se, ako kogod drugi pipne, ko da je opasno po život.

Volem kad još digod na sokaku vidim dečurliju koja idu peške iz škole kući. Ugavnom ih danaske roditelji voze kolima, navek mi se stegne knedla u grlu kad vidim kako deca posle škole utrčavaju u auto. Ko da beže od radosti, drugarstva i detinjstva. Nije to ni materino krilo, begaju na zadnje sedište porodičnog auta i pravac kući.

Nek nam požive još tih par Brka što šorom prodaju sladoled. Volem kad čujem izdaleka da idu i glasno javljaju šta nude. Malko mi je žao što ne trguju više za jaja i klipove kukuruza, al bolje i to neg da menjaju za lio jorgane, štep deke, lio jastuke. Kupujemo stare uspomene, menjamo za jorgane, jastuke…

 

tekst: Bora Otić

Možda vam se svidi...