Lastavičja krila
Sećam se svog oduševljenja kada sam čuo za ovdašnju narodnu poslovicu: „Strpljenje i dudov list pretvori u svilu“. Ovih dana dosetio sam se, ili još bolje, „dosetila me se“ druga mudrost, koja kaže: „Lasta ne leti što je gladna. Već što ima krila“. Zapravo, ako ste i najmanji duhovni tragalac ili bar neko ko traži smisao u svom životu, nešto poučnije teško da ćete igde pročitati. Prost narod, u gruboj suknenoj ispasanoj košulji, govorio je pre par vekova ono isto što i današnji psiholozi, nakon silnih akademskih analiza i naukovanja. Ne zavodite se svojim stvarnim ili po egu izmišljenim potrebama, već – sledite isključivo ono što, zovite to sudbinom ili Božjom promišlju, vi zaista jeste.
U svakodnevnom životu primera kojim bismo ovo ilustrovali bilo bi bezbroj. Toliko da sam se dosetio nečeg zanimljivog. Recimo, ljudi, koji su uprkos svom osećaju i svojoj nesumnjivoj veličini, pristali da ih umesto krila zavede „lastin rep“. Da odstupe od priziva vlastite duše.
Evo, recimo, Branko Radičević. Neko uz koga se ovde u Vojvodini raste. U redu, prvi pesnik sa kojim se sretnemo bude Zmaj Jova, ali onakav suvonjav, dobroćudan, sa jarećom bradicom, meni je uvek više ličio na ono što je zaista i bio – dečji lekar. Tek tamo, posle petog osnovne, naletiš na figuru koja izgleda baš kao upisana. Nikada nisam do kraja raščistio da li je Branko Radičević, predstavljen tako muški snen, s dugom, crnom natrag zabačenom kosom, pravilnih crta lica koje nikada neće ogrubeti, uistinu tako izgledao ili je pomalo predstavljen kao svetitelji na srednjovekovnim ikonama. Više u skladu sa onim što se od njih očekuje, nego kako je stvarno bilo. Kako god, tek Branko je za mene – zbirno ime za pesnika uopšte.
Tanan, eteričan, sav u mirisu lipe i grožđa, osmehnut, druželjubiv, nesposoban za mržnju bilo koje vrste. Sav od fruškogorskih šuma i vinograda, zagledan u sunce i Dunav pod njim, pogleda uprtog na drugu stranu, na bačku ravnicu koja se belasa u nedogledu. Pesniku Branku Radičeviću sve je sveto i milo, u svakom stihu čuju se flauta, violina, glasovi ptica i devojaka… U potpunosti je bio deo sopstvenog zavičaja.
Ali, ne lezi vraže. Godine u kojima je najtoplije pevao, po duši i iz duše, bile su godine najvećih revolucija u Evropi, pa i u Austrougarskoj. Sve što nije bilo u narodnom duhu, u službi nacionalnog buđenja, bilo je u to vreme osuđeno bezmalo kao izdaja svetinje. Tema, frazeologija, metrika… imali su se u pevanju prilagoditi imperativu vremena, koje je tražilo razvijanje svesti o nacionalnom jedinstvu, utvrđivanje njegovog ponosa i samopouzdanja, otkrivanje njegove prošlosti, oplemenjivanje folklornog jezika. Pisanje kao neprestani poziv na borbu.
Nekome je to bilo tako prirodno, toliko da nam se čini da i nije moglo biti drugačije. Recimo Njegošu. Kašanin je o njegovom pevanju rekao da je njegov duh kao orao „nad veličanstvenim divljim planinama, s kliktanjem tražeći u sumrak plena“. Handžari i puške u Njegoša su istinski handžari i prave puške, u njega prosuta ljudska krv miriše svim svojim užasnim mirisom, njegova ljubav je stihijska i divlja, njegova mržnja paklena. Njegoš, pesnik surovog krša, raspet između Moskve i Stambola, između krsta i Korana, kao Prometej vezan i srdit, i nema kuda da gleda osim u smrt, ni kome da se obraća osim nebu. Baš kao i zemlja s koje je potekao.
Iste godine kada se pojavio „Gorski vijenac“, Branko je objavio svoje „Pesme“. Gonjen duhom vremena, pokušao je i on da leti poput orla. A bio je lastavica. Pokušao je i on da isuče sablju i ispali pušku. I nije mu se dalo… Njegovi hajduci nisu bili hajduci, već maskirani karlovački đaci. U trenucima kada je pokušavao da se oduševi za pokliče i juriše, izgledao je kao dečak sa drvenim mačem i papirnom generalskom kapom na glavi. Njegovo oružje, kada ga ima, ne samo što ne ubija i ne skida glave, već i ne puca i ne seče. To nije oružje iz života, već iz bečkog „Burgteatra“. Pesnik „đačkog rastanka“ ne ume da doziva na hajdučki sastanak. Njegoševa je zemlja „zaudarala Muhamedom“ i plamtela od ognja i gneva. Branko je slušao stražilovske potoke i pod prozorom gledao mlađariju koja kreće na uranke. Njih dvojica nisu mogli pevati isto. Njegoš je bio svoj na svome. Sav od onoga što jeste. A Branko je, na nagovor onih koji su to od njega očekivali, pokušao da leti u par sa njim. I naravno – nije uspeo. Za stražilovskog pesnika nisu bili megdani, izdajnici, vile i hajduci. On je bio velik, iskren i svoj, samo kada je pevao o suncu, o ljubavi, o sebi. Danas se više niko ne seća nijedne njegove epske pesme. Poemu „Đački rastanak“ znamo svi.
Branko Radičević nije pisao „jer je bio gladan“ – već zato što je imao krila.
Umro je 1853. u svojoj 29. godini, u jednoj bečkoj bolnici. Izdahnuo je na rukama Ane, žene Vuka Karadžića.
Ali i danas, kada šetate Sremskim Karlovcima, i ugledate lastu koja leti nisko, tik iznad krovova starih varoških kuća, proći će vas neko tiho drhtanje. Shvatićete namah da je – Branko tu. Da leti, duše slobodne od svega i svakoga.
Svoj.
