Desilo se čudo u Čibu
Znate li da se i u ovim vremenima, takvim kakva jesu, u Srbiji godišnje objavi oko 5.000 knjiga? U Nemačkoj taj broj prevazilazi 80.000 naslova, dok se u SAD godišnje objavi oko 95.000 knjiga. Ko će pročitati sve te knjige, u kom realnom vremenu i pod kojima okolnostima? Već dvadeset godina na srpskom jeziku objavljuje se preko 100 romana godišnje, a poslednjih godina taj broj se približava broju 200. To je više nego što je ukupan broj srpskih romana objavljenih u čitavim književnim epohama ili, recimo, između dva svetska rata.
A onda se mi propinjemo na prste i, sasvim odozgo, na tu gomilu knjiga nabacujemo evo još jednu. Iako suočeni sa svim ovim činjenicama, nemamo s tim nikakav problem. Iz prostog razloga – znamo da među svim onim hiljadama nema nijedne slične ovoj. O monografiji „Čudo u Čibu“ je reč.
E sada, ako postavite najlogičnije pitanje na svetu, koje bi glasilo: „Kako je moguće da već ne postoji monografija o najznačajnijoj srpskoj građanskoj porodici u čitavoj Austro-ugarskoj monarhiji?“ – odgovorićemo da ne znamo, ali možemo da pretpostavimo. Stub porodice bio je Lazar Dunđerski. Njegov unuk Dušan, sin Gedeonov, neposredno nakon Drugog svetskog rata, još pre nacionalizacije, „poklonio“ je svoju zrenjaninsku fabriku piva Komunističkoj partiji Jugoslavije! Iako ne postoji ni jedan jedini dokaz o saradnji nekog od članova porodice sa okupatorima, Dunđerskima je konfiskovano i nacionalizovano sve što su imali: palate, zemlja, fabrike, stoka… sve. Usput, neko se pažljivo potrudio da sve ono što je porodica kroz čitav vek učinila za nastanak kulturnih institucija prečanskih Srba, kroz podsticaj umetnosti i pomoć crkvi te nebrojenim humanitarnim organizacijama, svede na par mahom izmišljenih anegdota o Dunđerskima kao prebogatim pustahijama, nedodirljivim običnom narodu.
Naravno da je u takvoj atmosferi bilo nemoguće ispričati bilo koju priču u kojoj bi se Dunđerski ispoljili u sjaju koji ih je istinski pratio. Kroz oblake nerazumevanja probijala se jedino legenda o stvarnoj ili domaštanoj ljubavi između Lenke Dunđerski i Laze Kostića. Svi elementi bili su tu: ljubavna intriga, nerazumevanje roditelja, bolan kraj. Lazar Dunđerski, pod čijim krovom se sve to dešavalo, bio je u ovoj verziji samo prolazna, ovlaš pomenuta figura, koja je stajala na putu mladencima iz naše verzije „Romea i Julije“.
Naša sklonost da povodom svakog značajnijeg događanja istoriju počinjemo od te tačke, i olako brišemo sve što je bilo ranije, samo u 20. veku ispoljila se bar tri puta: 1904, pa 1918. i onda 1945. Izgubili smo time više nego što možemo i da pretpostavimo.
Bilo je potrebno da dođe neko iz drugačije tradicije, neko ko svoj sistem vrednosti nije dovodio u pitanje svakih nekoliko decenija – da bi se stvari postavile na mesto. Kada je 2003. vlasnik pivare u Čelarevu postala danska kompanija Carlsberg, ljudi koji je vode brzo su shvatili da uz pogon u koji će investirati dodatnih 220 miliona evra dobijaju i nešto sasvim posebno – činjenicu da je njihov poslovni brend utkan u nacionalnu istoriju na direktan, jasan i običnom čoveku blizak način. Krenulo se na posao i stvari su konačno došle na svoje mesto. Na proslavi povodom obeležavanja 125 godina postojanja pivare u Čelarevu, Vladimir Vava, generalni direktor kompanije Carlsberg Srbija, mogao je ponosno da izjavi: „Nakon osnivanja Muzeja piva, kao i Fondacije Carlsberg i Dunđerski, monografija „Čudo u Čibu“ predstavlja još jedno svedočanstvo o značaju kulturnog nasleđa porodice Dunđerski, kraja u kome kompanija posluje, kao i čelarevske pivare. Jedinstvena zbirka autentičnih fotografija, slika, pisama i zapisa vodi čitaoce kroz istoriju jedne porodice, te tradiciju proizvodnje kvalitetnog piva od trenutka kada je iz pivnice izašla prva flaša mladog vizionara Lazara, do danas kada nosi ime Carlsberg Srbija… „Došavši na prostore nekadašnjeg Čiba, a danas Čelareva, Carlsberg je nasledio i bogatu istoriju dugu 125 godina. Ne samo Lazar, osnivač naše pivare, već i cela porodica Dunđerski poznata je u istoriji Vojvodine kao jedan od najznačajnijih pokretača razvoja kulture i obrazovanja u 19. i početkom 20. veka. Smatramo da je naša dužnost da izrazimo zahvalnost i da, povodom velikog jubileja, ispričamo veličanstvenu priču o njihovoj zaostavštini“, rekao je na svečanosti Vladimir Vava, generalni direktor kompanije Carlsberg Srbija.
Činjenica da je jedna ovakva povest baš mojom rukom pisana, čini me neverovatno ponosnim. Unutar istih korica našli su se Ilija Tucić i Lazar Dunđerski! Moji srbobranski preci dočekali su trenutak o kojem za života ni sanjati nisu mogli. Ponosan sam što sam postao deo jedne velike istorije. Baš kao što sam ponosan i na Vesnu Dimitrijević koja mi je neopisivo pomogla i koja je na ovu temu doktorirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od nje sam saznao da je Lazar kao dečak išao na njivu tako što je na nogama imao jedan opanak i jednu cipelu. Posle stradanja njegove porodice u Buni iz 1848. samo to mu je od obuće ostalo. Ali verovao je u čuda. I ono se desilo.
Baš kao što su neki ljudi verovali u „Čudo u Čibu“. E evo ga – desilo se.
