U javnoj slici o turističkim potencijalima Vojvodine, najčešće se zaustavljamo na svega nekoliko aduta: Fruška Gora i nešto manje Vršačke planine, Dunav i Tisa, dve jedine peščare u Evropi, Subotička i pre svega ona Deliblatska. A zapravo, možda najveća turistička šansa ovog prostora, leži u njenim termomineralnim izvorima. Poslednjih deceniju ili dve, od naših komšija Mađara, sa kojima u smislu ponude, delimo odlike panonskog prostora, mnogo toga se može naučiti. Mnogi upućeni u ovu temu tvrde da smo što se tiče kvaliteta i stepena iskorišćenosti još uvek nedovoljno kreativno predstavili vlastite potencijale. Kako god bilo, ponudom se mogu pohvaliti tek četiri banje: Banja Kanjiža, Banja Junaković, Banja Palić i Banja Vrdnik. Za njima zaostaju Rusanda i Slankamen, kao banje čije vreme, nadamo se, tek dolazi.

Banji Junaković u ovom nizu pripada posebno mesto. Mnoge će stoga iznenaditi da je ona veoma mlada. Legende kao i bilo koje druge, idu daleko. Turci su Apatin, u njegovom ondašnjem smislu, zauzeli već 1541. godine. Lokalnom stanovništvu nije bilo druge nego da se odmetne u obližnje hrastove šume i odatle pruža otpor. Ovi junaci sa Dunava, tada sasvim sigurno nisu mogli da pretpostave da će jednog dana, dati ime čitavoj banji. Pravde radi, druga priča kaže da je „ona dobila naziv po porodici u čijem se vlasništvu nekada nalazila šuma koja se proteže duž urbanizovanog dela banje“. Ipak, za nas je mnogo važnije da preletimo vekove i konstatujemo da je 1914. godine u Budimpešti izvršena prva stručna analiza termalnih izvora u okolini sela Prigrevica. Došlo se do podatka koji je iznenadio čak i one koji su tu analizu predložili.

Po mineralnim svojstvima ova voda stoji u rangu sa popularnim češkim Karlovim Varima, hrvatskim Lipikom i mađarskim Harkanjem. Stoga je 15 godina kasnije izgrađena mala banja, koja će i takva predstavljati prvi pokušaj organizovanja zdravstvenog turizma na temelju prirodnog bogatstva koje se kao takvo ukazalo. Ipak, nailazeći veliki rat i burna dešavanja u Apatinu i okolini, naterali su na čekanje. I čekalo se… A onda je usledila vest od koje zapravo, u modernom smislu sve počinje: „Sa željom da se lekovita voda koja po svojim fizičko-hemijskim karakteristikama spada u red sulfidnih, alkalnih, murijatičnih jodnih hipotermi, sa visokim procentom mineralizacije, ponudi većem broju pacijenata, 1983. godine izgrađen je moderan rehabilitaciono-rekreacioni centar – Banja Junaković“. Banja koja se prostire na 230 hektara polja i šuma, u neposrednoj blizini Apatina i blizu Sombora, u idealnoj blizini tromeđe sa Mađarskom i Hrvatskom, stara je dakle tek 40 godina. U ovome treba tražiti prednost, jer je Banja Junaković oduvek imala imidž moderne zdravstveno-turističke destinacije.

Za ovu priliku biće dovoljno da kažemo samo ono osnovno. Do svih ostalih podataka dolazi se lako. I što je još važnije – lako se dolazi i do same banje. Pa možda najbolje, sve što kažemo – proverite. Mineralna voda izvire sa dubine od 700 metara, a njena temperatura kreće se od 34 do 60 stepeni celzijusa. Voda je alkalno murijatična i jodna, a koristi se kao dopunsko sredstvo u lečenju i rehabilitaciji povređenih i obolelih lica. Kod zdravih osoba koristi se za rekreativni tretman. Pri upotrebi voda se napre rashlađuje, a koristi se za kupanje i pijenje. U Banji Junaković nalazi se Rehabilitaciono – rekreativni centar, sa vrhunskim stručnjacima iz oblasti fizikalne medicine i rehabilitacije, potom internisti, neuropsihijatri, ortopedi, fizioterapeuti i drugi.

Takođe, centar poseduje najsavremeniju opremu za terapijsko lečenje. Sama banja diči se da svojim gostima nudi širok spektar aktivnosti za uživanje. U banjskom kompleksu se nalazi deset bazena, kao i olimpijski bazen sa temperaturom vode od 22 stepena celzijusa. Tu su terapijski bazen, dečji bazeni, bazen sa skakaonicom i bazen sa toboganom. Za ljubitelje sporta obezbeđeni su kuglana, četiri teniska terena sa šljakom, i stolovi za stoni tenis. Za one koji vreme žele da provedu u prirodi nezaobilazna je „ Staza zdravlja“. Okolinu banje čine hrastova, bagremova i jasenova šuma, zatim park sa cvetnim alejama i drvenim skulpturama.

Banjski turizam već godinama unazad prepoznat je kao ozbiljna razvojna šansa turističko-privredne ponude Vojvodine. Banja Junaković nesumnjivo, na ovom ne predugom spisku, mora da ima čelno mesto. Kada se udruže prirodne karakteristike, savremeno znanje i geni onih „junaka“ čije seni još uvek lutaju ovdašnjim šumama, čitava stvar naprosto – mora da uspe!

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić i Unsplash

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Apatin.

Članak Zdravstveni turizam – „JUNAČKI“, NEGO KAKO! se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Na osnovu onoga što smo u Apatinu videli, ne možemo se oteti utisku da bi ime Adama Berenca moralo biti daleko poznatije! Činjenicu što još za života, bar na ovom prostoru, nije doživeo slavu koju je zaslužio, treba naravno pripisati činjenici da on, kao sveštenik rimokatoličke crkve svakako nije bio komunista niti je mogao biti pobornik nove vlasti. Ali njegovo delo jeste podvig. Usred Drugog svetskog rata, u trenutku kada se i za beznačajne stvari gubila glavu, usred nemačkog okruženja, biti aktivni protivnik nacizma i svih njegovih posledica, bio je nesumnjivo herojski čin. Da nas ne bi ponele emocije, držaćemo se činjenica.

Adam Berenc je rođen je u Apatinu, 19. septembra 1898. godine. Nakon osnovnog školovanja u Apatinu, upisuje Jezuitsku gimnaziju u Kaloči (današnja južna Mađarska), a zatim i studije teologije u istom gradu. Kao sveštenik službuje u više vojvođanskih mesta, a 1933. je imenovan za župnog vikara crkve Srca Isusovog u Apatinu. Tridesetih godina 20. veka, sa usponom Adolfa Hitlera u Nemačkoj, nacional-socijalističke ideje dobijaju uporište i među Nemcima u dijaspori, tako i u Jugoslaviji. Berenc ubrzo postaje glasan protivnik nacizma. Od 1935. uređuje katolički nedeljnik na nemačkom jeziku Die Donau (Dunav), koji izlazi u Apatinu. U ovom listu, Berenc snažno kritikuje nacional-socijalizam, kao i neopaganizam, ali i nerazumno i nasilno ponašanje nacista. Pred zabranu 1944. godine, Die Donau je imao tiraž od velikih 6.100 primeraka. Zbog svojih nepokolebljivih stavova, Berenc često dolazi u sukob sa nekim pripadnicima nemačke zajednice. Već 1937. godine, na župnoj kući je farbom na nemačkom jeziku ispisan grafit “narodni izdajnik”, a često su mu na vrata crtani i urezivani kukasti krstovi. Nakon što je u martu 1944. godine upravljanje Mađarskom i teritorijama koje je ona okupirala definitivno preuzela nemačka vojska, list Die Donau je zabranjen.

Dva meseca nakon toga, 22. maja, Berenca hapsi Gestapo, proglašava ga “protivnikom nacional-socijalizma” i zatvara u koncentracioni logor u Bačkoj Topoli. Zahvaljujući zalaganju nadbiskupa Kaločko-kečkemetske nadbiskupije Jožefa Gresa, Berenc je pušten iz logora i prebačen u Kaloču. Tamo je proveo i ostatak svojih dana. Umro je 21. oktobra 1968. u Kaloči, gde je i sahranjen. U znak sećanja na njegovo delo, apatinsko nemačko udruženje je nazvano “Adam Berenc”.

Nemačko udruženje “Adam Berenc” formirano je 2001. godine, sa primarnim ciljem očuvanja nemačke kulturne baštine. Članovi Udruženja su još od ranih devedesetih godina 20. veka počeli prikupljanje, spasavanje i zaštitu dokumenata, knjiga, artefakata i drugih predmeta koji svedoče o bogatom istorijskom, kulturnom, etnografskom i religijskom životu nemačke zajednice – ne samo u Apatinu, već u celom regionu Bačke. Od ovog materijala, nastao je Muzej podunavskih Nemaca, zvanično Podunavsko Nemački crkveni muzej. Naravno, nalazi se u Apatinu, u zdanju crkve “Srca Isusovog” i u prostorijama obližnje župne kuće. Pored ostalog, Muzej podunavskih Nemaca danas čuva legat Adama Berenca, uključujući njegove lične predmete, biblioteku, radnu sobu, kao i kompletnu arhivu antinacističkog lista Die Donau.

Muzej poseduje jednu od najvećih zbirki obrednih predmeta i sakralnih umetničkih dela u regionu, kao i unikatnu kolekciju crkvenog tekstila. U biblioteci Muzeja danas se nalazi preko 60 hiljada dokumenata, primeraka periodike, rukopisa i knjiga, od kojih neke datiraju iz 16. veka. Oko tri hiljade knjiga u zbirci mogu se smatrati bibliografskim raritetima. Muzej takođe čuva kompletne arhive deset nekadašnjih nemačkih opština, kao i vredan prirodnjački, etnološki i istorijski materijal. Mnogi od ovih predmeta su spašeni od uništenja iz ruševnih i zapuštenih crkava u mestima širom Bačke. Muzejom rukovodi Nemačko udruženje “Adam Berenc” iz Apatina.

Sama crkva bez sumnje zaslužuje posebnu priču. Građena između 1931. i 1933. Godine, najveća je crkva izgrađena na području Bačke između dva svetska rata. Projektant je bio bečki arhitekta Bruno Buhviser, a izvođač radova apatinski neimar Nikola Šefer. Crkvu karakterišu dva nadaleko vidljiva tornja, visoka 38 metara. Zbog izbijanja Drugog svetskog rata, radovi na unutrašnjoj dekoraciji su prekinuti, pa je crkva u nekim elementima ostala nedovršena. Restauracija je obavljena 2001. Godine. Crkva je deo jedinstvene kulturno-istorijske celine, koju čine još i Donje groblje, kao i župna kuća. Apatinsko Donje groblje predstavlja jedino potpuno sačuvano nemačko groblje u Srbiji. Pored izuzetne grobljanske arhitekture, na njemu se nalaze i dve porodične kapele: porodice Hermansdorf, kao i najimućnije podunavsko-nemačke porodice, familije Fernbah. Kapelu Fernbah izgradio je bogati trgovac Anton Fernbah 1875. godine. Njegovi sinovi Valentin i Anton su 1896. dobili plemićku titulu od austrijskog cara Franca Jozefa. Kapela je izgrađena na mestu gde je sahranjen jedan od prvih nemačkih kolonista Johan Georg, koji je iz mesta Šenvald u južnoj Nemačkoj stigao u Apatin.

Iako on u svojoj skromnosti, to svakako ne bi voleo, moramo reći. Udruženje, Muzej, uspomena na Adama Berenca, očuvano groblje i bar još desetak značajnih stvari, u potpisu imaju samo jedno ime – Boris Mašić. Energija koju ispoljava u posvećenosti svojoj misiji, gotovo je neverovatna. A onda je marta ove godine stigla vest: „Predsednik udruženja Nemaca „Adam Berenc“ iz Apatina, Boris Mašić odlikovan je Ordenom za zasluge Savezne republike Nemačke. Mašić je ukazom predsednika Nemačke, Frank-Valtera Štajnmajera dobio Orden za zasluge Savezne republike Nemačke, za borbu za kulturnu baštinu Nemaca u Srbiji“. Odlikovanje koje je stostruko zaslužio.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić i arhiv Nemačkog udruženja „Adam Berenc“

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Apatin.

Članak Nasleđe – ZA SVA VREMENA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Znate li koja je prva građevina koju su kolonisti iz Like i Banije izgradili u posleratnom Apatinu? Ne znamo koliko to govori o njima samima, ali verovali ili ne – Dom kulture. Iako rađen tipski, za ono vreme, pa čak i danas, objekat je impresivan. Posebnu zanimljivoast predstavlja činjenica da je u periodu od 1950-52. godine Rudolf Udvari oslikao tavanicu velike sale tehnikom monumentalnog slikarstva, tematski naravno u socrealističkom maniru. Objekat Doma kulture zajedno sa freskama proglešen je kao kulturno dobro kao spomenik kulture od istorijskog značaja i danas se nalazi na listi rariteta i zanimljiv je kako za istoričare umetnosti tako i za domaće i strane turiste. U međuvremenu je rekonstruisan i adaptiran. I to još uvek nije ono najznačajnije. U vremenu današnjem, na prvom mestu ipak je činjenica da pod svodovima Doma, kultura itekako stanuje. To je zasluga Opštinskog kulturnog centra ali i Narodne biblioteke „Miodrag Borisavljević“. S obzirom da nesumnjivo vreme u koje smo već duboko zašli, više pogoduje širokoj ponudi delatnosti kulturnih centara, mi smo se za ovu priliku osvrnuli na one, kojima bar površno gledano, mnogo toga ne bi trebalo da ide na ruku. U vremenu u kojem se stvarnost sve očiglednije „digitalizuje“, biblioteke u „javnoj slici“ društvene svesti, sve više zauzimaju mesto tradicionalnog, arhaičnog čuvara nasleđa. Kao da se prećutno smata da su izgubile korak sa vremenom, pa se njihova uloga u opštem mišljenju reducira na rad pozajmnog odeljenja i povremene književne večeri. Pitali smo stoga direktoricu Narodne biblioteke „Miodrag Borisavljević“ Sanju Šijan, da li se u svom radu suočava sa stereotipom, u kojem je biblioteka deo istorije, tek povremeno stvarnosti – ali budućnost pripada nekima drugima?

-Stvarnost se na očigled svih sve više „digitalizuje“, to je istina. Istina je i da biblioteke mogu da postanu arhaični čuvari nasleđa i da izgube korak sa vremenom. Može da se dogodi da budućnost pripadne nekom drugom…ako bibliotekari to dozvole. Ono što je veoma važno, je to da za svaki problem postoji rešenje. Znanje je ključni resurs našeg veka, u kojem su biblioteke centri kulture, informisanja i doživotnog obrazovanja. Ono što će bibliotekama budućnosti omogućiti da idu u korak s vremenom je ulaganje u informatički servis. Uloga rukovodilaca biblioteka u budućnosti je da odgovori na potrebe čitalaca, kako fizičkim fondom, tako i virtuelnim dokumentima u digitalnom svetu, kaže nam Sanja.

Ne propušta priliku da doda da im je saradnja sa Kulturnim centrom sjajna. U zavisnosti od programa, prave zajedničke planove. Ono što mogu da pripreme i obeleže kao Dom kulture, u kome zajedno posluju pod istim krovom, to rado realizuju. Uskoro će zajedničkim programom obeležiti 24.oktobar, Dan oslobođenja Apatina. Naravno, nikada nije na odmet istaći i dobru saradnju sa osnivačem, Skupštinom opštine Apatin. Sredstava za ono što im je potrebno imaju koliko treba. E sada… nedostaje prostor, jer knjiga je sve više, a kvadrati ostaju isti. Stoga je naša poseta Biblioteci prošla uz radove na preselenju odelenja koja je uveliko u toku.

Kako u većini biblioteka, tako i u ovoj, najvernija a svakako i najbrojnija čitalačka publika, upravo je najstarija i najmlađa populacija. Kako im se približiti? U ovom slučaju…lako i lepo. Dečje su oči iskričave i željne znanja, pa je prava čarolija raditi sa njima. Predškolska ustanova Pčelica, sa svim svojim uzrasnim grupama, je čest gost biblioteke. Mnogo je zajedničkih projekata. Što se tiče saradnje sa osnovnom školom, od ove školske godine pokrenut je projekat „Lektira nije bauk“, u okviru kog će sva zainteresovana deca četvrtog razreda, subotom pre podne, dolaziti u biblioteku da zajedno čitaju, analiziraju i slikovno predstavljaju zadata dela. Kao i svugde, tinejdžeri i uopšte mladi, ređe posećuju biblioteke, izuzev sa profesorima na aktuelne književne programe ili samostalno u čitaonicu naučnog dela biblioteke. Najstariji članovi su korisnici Doma za stare, sa kojima biblioteka ima dugogodišnjeg saradnju. Trenutno je u izradi projekat „Vi nama posetu, mi vama priču i obratno“ koji će uneti novi ritam poseta uz zajedničko čitanje i druženje, uz mudre misli mnogih pisaca.

A planova i ambicija nikada ne manjka!

-Na mestu direktora Narodne biblioteke sam godinu dana i moram priznati da je lepo raditi u kulturi, priča nam direktorica Sanja Šijan. – Mnogo toga se pokrenulo u proteklih godinu dana, od vidljivosti našeg rada (sajt, fejsbuk, Instagram…) preko saradnje sa medijima našeg grada i okruženja. Sarađujemo sa matičnom bibliotekom Karlo Bijelicki iz Sombora, takođe i sa drugim bibliotekama u zavisnosti od programa i projekata. Uskoro planiram posetu novootvorenoj biblioteci u Vinkovcima, sa kojoj planiramo zajedničku saradnju i projekat. Sve u svemu, dičimo se tradicijom,ali smo uveliko okrenutima vremenu koje tek dolazi.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Panon foto i Arhiva Narodne biblioteke „Miodrag Borisavljević“ Apatin

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Apatin.

Članak Kultura – ZNANJE ZA NOVI VEK se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Sudbina je htela da Apatin nekoliko puta, gotovo doslovno kreće iz početka. Jedan od takvih, bez sumnje je onaj nakon katastrofalne poplave iz 1795. godine. Urbani deo varoši krenuo je da se formira već krajem 18. veka. Pored niza javnih građevinskih zdanja (škola, opštinska kuća, mesnica, gostionica…), jednu od ključnih urbanističkih tačaka, novoformiranog gradskog jezgra, predstavlja rimokatolička crkva Uznesenja (Uspenja) Marijinog. Istorijski lako proverljivi podaci kažu da je realizacija ovog ogromnog građevinskog poduhvata, poverena jednom od najiskusnijih apatinskih građevinara, Johanu Gemaheru (pored Apatina, bio je angažovan i na izgradnji niza reprezantativnih i zahtevnih građevinskih objekata u Somboru i okolini). Utanačen je plan gradnje, obezbeđena su finansijska sredstva. Intenzivni građevinski radovi trajali su sve do 1798. godine, kada je ovaj crkveni objekat  završen.

Crkva Uspenja Marijinog je podignuta u glavnoj ulici, na samu regulacionu uličnu liniju i predstavlja trobrodnu građevinu. Crkveni toranj se podiže iz pročelja glavne fasade, koja ima karakteristike „Kopf” stila ili dunavskog baroka.  Unutrašnjost crkve Uspenja Marijinog oslikana je je prvi put od strane pečujskog umetnika Maksrajtera (1882.), da bi u okviru proslave velikog crkvenog jubileja-stogodišnjice izgradnje ovog verskog objekta, 1898. godine, bila ponovo oslikana. Za ovaj izuzetno zahtevan posao bili su angažovani slikari Franc Lor i Karl Grajner (likovni umetnik iz Apatina). Bez obzira na izuzetan kvalitet realizovanog projekta dolazi do sledećeg potpunog oslikavanja, koje i danas krasi unutrašnjost crkvenog zdanja.
Pored statua sv. Petra i Pavla, poklonjenih od strane apatinskog ribarskog esnafa, iz crvenog invetara umetničkih artefakata, posebno se izdvaja barokna statua crne Bogorodice ili crne Madone, izrađene od  ebanovine. Zna se da je donesena u jednom od talasa terezijanske kolonizacije sredinom 18. veka. Tvrdi se da je ova statua transportovana Dunavom, tada najznačajnijom i najfrekventnijom saobraćajnicom, na jednom od drvenim splavova («ulmske kutije»), od strane izvesne Magdalene Gerber. Podaci kažu da je Crna Bogorodica prvobitno bila postavljena na oltarnom kamenu u staroj apatinskoj crkvi Uznesenja Marijinog (podignuta 1748. godine, a razgrađena neposredno pre  katastrofalne poplave, koja je usledila 1795. godine), da bi nakon izgradnje novog sakralnog  objekta (1798.), bila prenesena u njegovu unutrašnjost, i konačno, početkom 19.veka premeštena na desni bočni oltar, gde se i danas nalazi. Naravno, treba biti realan i reći da Crna Bogorodica ima izvanredan simbolični značaj za meštane, ali da nje ekskluzivna u meri u kojoj su to neki spremni da tvrde. Pored apatinske, postoje Crne Madone širom Evrope kao i Severne i Južne Amerike u stojećem ili sedećem položaju (na Prestolu mudrosti), izrađene od drveta ili kamena.

Najdublju  zahvalnost prema Bogorodici za izlečenje, bolesnici ili članovi njihovih porodica, izražavali su putem  zavetnih pločica, koje su kao žrtveni dar obećane pre, a darovane nakon ispunjene želje (kult je bio vezan za mnogobrojne slučajeve čudotvornih i medicinski neobjašnjivih izlečenja koja su pripisivana apatinskoj Crnoj Madoni). Sa obe strane oltara u kojem je bila njena statua, postavljena je po jedna tabla, na čiju je površinu kačen  veliki broj pločica, različitih formi. Ovi zavetni darovi su najčešće bili izrađivani od srebra. Na njihovoj površini bili su izgravirani prigodni tekstovi u kojima se manifestovala najiskrenija zahvalnost za  izlečenje, sa podacima o vrsti bolesti, i imenom osobe koja ih daruje.

A tu je i još jedna turistička atrakcija koja se vezuje uz Crkvu. Reč je naravno o trnovom drvetu, kojeg su krajem 18. veka iz Jerusalima doneli hodočasnici. Najraširenija teorija kaže da su 15. avgusta 1795. hodočasnici doneli i zasadili drvo na dan postavljanja kamena temeljca crkve uz koju se nalazi. Stručnjaci kažu da je to jedan od najstarijih raskošnih primeraka trnovog drveta visok preko 15 metara. Verovali ili ne avgusta 1996. na Svetog Iliju, u drvo je udario grom. Tragovi ove nesreće i dalje su vidljivi ali – drvo se ponaša kao da mu ništa nije. Jednostavno, lista i buja, a život ide dalje. Baš kao što je u Apatinu, i pored svih nedaća, vazda i bilo.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić i arhiva Nemačkog udruženja „Adam Berenc“

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Apatin.

Članak Sakralna umetnost – CRKVA NA GLAVNOM SOKAKU se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Čudan je taj Apatin! Ima sjajnu i veliku tradiciju, lepotu koja ga može uporediti sa gradićima u Češkoj ili Poljskoj. Pa opet, nekako je večito ostajao u senci Dunava i Sombora između kojih se umetnuo. Hajde iskreno, koliko o njemu znamo, pod uslovom da poreklom nismo iz njega? Znamo svi da leži na reci, da ima pivaru, da je pre Drugog svetskog rata bio većinom nemački a da su se nakon rata u njemu kolonizovali mahom ljudi iz Like i Banije. I to bi otprilike bilo sve. Premalo! Možda je ova činjenica posledica sudbinskih okolnosti u kojima se ova varoš može opisati grbom koji bi nalikovao onim čuvenim „olimpijskim krugovima“. Istorija mu naravno jeste celina, ali je odeljena u nekoliko jasnih segmenata. Poput godišnjih doba. Uzlet, zrelo doba, opadanje – pa u krug.

Evo recimo, upravo čitamo o njegovim počecima: „Polovinom 14. veka (1350) Apatin je u posedu Kaločke nadbiskupije, a pripada teritoriji kraljevske Bodroške županije. Zahvaljujući blizini Dunava i rečnom prometu naselje je relativno rano dobilo status trgovišta, sa sudijom i zakletnicima na čelu, a bilo je i sedište upravitelja (oficijala) nadbiskupskog vlastelinstva. Početkom 15. veka ugarski kralj Žigmund Luksemburški darovao je srpskom despotu Stefanu Lazareviću, osim ostalog, i posed Apatin, kojim je 1417 god. upravljao despotov činovnik (namesnik) Nikola Peretnić. Tokom narednih decenija, sve do vremena turske uprave, naselje se ponovo javlja kao nadbiskupski posed. U to vreme trgovište Apatin je posedovalo svoje ribnjake, vodenice i rečno pristanište, a krajem 15. veka sagrađena je ovde i omanja tvrđava. Apatin je ucrtan i na prvoj (Lazarusovoj) mapi Ugarske iz 1528. godine“.

Ironija sudbine učinila je da je ova mapa nastala upravo u vreme nakon Mohačke bitke, u kojem je Ugarska postala deo Osmanskog carstva. Apatin naravno, nije bio izuzetak. Posle dva veka u kojem se uz njega vezuju imena kraljeva, župana, despota i namesnika, stižemo do toga da je Apatin godine 1570. imao svega 14 domova. Na crtežu kojeg je načinio topograf princa Eugena Savojskog, prilikom logorovanja vojske kod Sombora, u julu 1697. godine, ucrtan je i Apatin kao naselje na Dunavu, sa crkvom i nekoliko kuća. U vreme ponovnog uspostavljanja županijskog administrativnog sistema u Bačkoj, krajem 17. i početkom 18. veka, Apatin je bio nenaseljena pustara. Prvi krug je definitivno zatvoren.

A onda je sticajem istorijskih okolnosti, otvoren drugi. Nakon definitivnog proterivanja Turaka sa ovih prostora, i Požarevačkog mira iz 1718. godine, Austrijsko carstvo došlo je u posed ogromne površine zemlje, koja je bila slabo ili nikako naseljena, ispresecana močvarama i često podivljalim rekama, ispunjena glađu i zaraznim boleštinama. Jasno je bilo da se moraju učiniti dve stvari: naseliti ljudi i kultivisati zemlja. Počela je kolonizacija, koja svojom veličinom i planom i danas izaziva divljenje. Pored ostalog u vreme vladavine carice Marije Terezije, više od 100.000 Nemaca naseljeno je na područje tadašnje Ugarske. Kolonizacija je prestala tek sa izbijanjem Napoleonskih ratova, početkom 19. veka. Najveća nemačka naselja u Bačkoj bila su Odžaci (Hodschag), Vrbas (Werbass) i Apatin. Uskoro, Apatin postaje i važno industrijsko mesto: 1756. je otvorena pivara, a 1764. godine fabrika svile, po ukazu bečke Dvorske komore. Tih godina grad dobija i specijalni status trgovačkog središta. Ostalo je zabeleženo: „Apatin je u drugoj polovini 18. veka predstavljao najvažniji tranzitni centar za kolonizaciju nemačkog stanovništva u Bačku, koje je dolazilo Dunavom do apatinskog pristaništa, odakle je raseljavano u pravcu novih odredišta. Osim toga, naselje se razvilo i u snažno zanatsko središte severozapadne Bačke. Apatin je ubrzano rastao i napredovao, pa je već 1755. g. dobio status trgovišta ili varošice u Bačkoj županiji, sa nedeljnim pijačnim danom i s pravom na održavanje četiri godišnja vašara. Godine 1763. u njemu je bilo preko 500, mahom nemačkih, domova. Posle velike poplave 1795. godine veći deo naselja preseljen je na lokaciju gde se grad danas nalazi. Polovinom tridesetih godina 19. veka Apatin je skoro čisto nemačko naselje u kome ima 895 kuća i 7.281 stanovnik, a za ovdašnje stanovnike zabeleženo je da su marljivi, ekonomični i stoga imućni“. Na popisu 1880. godine, Nemci su apsolutno većinsko stanovništvo u gradu: od 11.973 stanovnika, 10.668 je navelo nemački jezik kao maternji.

Sve do Drugog svetskog rata, Apatin je u svakom smislu rastao. Demografski, industrijski, kulturno… Bila je to lepa, građanski ustrojena sredina sa oko 14.000 stanovnika. Ostali su zanimljivi podaci da je ondašnji Apatin u jednom trenutku imao 36 ciglana, 500 ribara, razvijenu prosvetu i kulturu. A onda je počela nezamisliva tragedija. Ne tako mali broj ovdašnjih Nemaca podržao je fašistički pokret i čak pristupio zloglasnim SS jedinicama. Naravno, bilo je i onih poput župana Adama Berenca, koji su rat i ulogu Nemačke u njoj osuđivali. Pored ostalog i zbog toga što su videli da se on po sam nemački živalj neće završiti dobro. Naravno, tako je i bilo… Mahom imućnije nemačko stanovništvo povuklo se iz Apatina sa vojskom koja ga je 1944. napuštala. Ipak, velik broj ovdašnjih Nemaca smatrao je da tokom čitavog rata nije počinio nikakav zločin i da neće morati da strahuje za svoju bezbednost. Njihova predviđanja nisu se ostvarila. Deo Nemaca odveden je u Sombor i ubijen. Veći deo preostalih deportovan je u logore u Gakovu i Kruševlju, gde je zbog gladi i bolesti, mnogo njih stradalo. Preživeli logoraši 1948. godine iselili su se u Nemačku. Još jedna epopeja u životu Apatina, time je okončana.

Život je počeo gotovo ispočetka. U poratnoj kolonizaciji u Apatin je, uglavnom iz ličkih srezova Udbina i Donji Lapac, stiglo 850 porodica sa više od 5.000 članova. U par narednih godina ukupno je naseljeno 1.061 porodica sa 6.258 članova. Rasle su potom neke nove generacije. Otvoreno je više novih preduzeća, nikla je velelepna banja „Junaković“, sve gradske ulice su asfaltirane, sva sela u opštini dobila su nove školske zgrade i sportske hale… Grad se razvijao i rastao. A onda je devedesetih godina prošlog veka, Apatin na izvestan način, otvorio novi krug. S obzirom na poreklo nekadašnjih kolonista, u danima za vreme i posle „Oluje“ u Apatin je došlo preko 14.000 izbeglica mahom iz Like. Jedva nešto manje od broja ljudi koji su ovde od ranije živeli. Bilo je to vreme za koje obično kažemo „ne ponovilo se“. Kažu da je oko 1.500 izbeglica, ostalo trajno a ostali su krenuli dalje za svojim sudbinama.

U novom veku, Apatin deli sudbinu gradova slične veličine. U fokusu su naravno borba za ostanak mladih i stvaranje privredne osnove neophodne da bi grad i njegovi stanovnici mogli da zadovolje svoje potrebe. Prekogranična saradnja, Dunav, ozbiljna tradicija i možda pre svega preduzimljiv i postojan duh ovdašnjih ljudi, zalog su budućnosti u koju treba ozbiljno verovati.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Apatin.

Članak Hronika jednog grada – PRIČA U POGLAVLJIMA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Postoje ljudi sa kojima ne možete naći nijednu temu, na kojoj biste se u priči mogli zadržati duže od minut. Miši Molnar iz Apatina, ili ovde samo Mišika, ima obrnut problem. Može vam se kao nama, dogoditi da sa njim u razgovoru provedete dva sata, a da odete sa uverenjem da niste čestito ni počeli. Zapravo, ima u tome mnogo logike. Mišika se bavi verovatno najzanimljivijim hobijem u čitavoj varoši. Mi bismo ga nazvali „zavičajnim maketarstvom“. I to nije sve. Mišika svoje makete pravi od – štapića za sladoled! Ispravnije bi bilo reći, od hiljada štapića. Za izradu samo jedne, potroši preko 5.000 štapića. Naravno, da ćete sada postaviti pitanje, na koje, odmah vam kažemo, nećete dobiti odgovor: Gde ovaj simpatični Apatinac nabavlja sredstvo za rad? Teško da na dnevnom nivou poliže stotinak sladoleda. Pravi odgovor ne zna ni sam. Sada već mnogi znaju za njegovu pasiju, pa ih pronalaze, sakupljaju i predaju čoveku koji stvara čuda. I on sam ide u šetačke avanture, pa ume da se vrati kući sa po kilogram-dva štapića, koji će gonjeni njegovom maštom, dobiti sasvim posebnu namenu. U tim avanturama, stiže i do Sombora, Palića, usputnih mesta.

Pošto je malo reći da Miši Molnar samo „voli“ Apatin, jer je ta fascinacija daleko dublja, štapićima za sladoled, napravio je neverovatno verne kopije zgrade Opštine, pravoslavne i katoličke crkve, Apatinske marine, , poslednje vodenice, karakteristične čamce… Naravno tu su i parobrobrodi, svetionici, tankeri, pa čak i nezaobilazni „Titanik“. Sreća pa smo bili u njegovom stanu i to baš u trenutku dok se rađala ideja o još jednom brodu. Tu smo se uverili u dve neverovatne stvari! Naime, makete od ovakvog materijala, veoma su nežne i lomljive. Pretpostavljate stoga da ih Mišika čuva u strogo kontrolisanim uslovima? Ništa od toga. Dela koja bi se mogla naći u mnogim muzejima, kod ovog skromnog čoveka, krase kuhinju, trpezariju, terasu, dnevnu sobu… odložena kao da su neuništiva. Zapravo, Miši je toliko skroman da im ne zna ni tačan broj. Uz to, potpuno smo se iznenadili, da ove čudesne figure ne samo što nastaju u skučenim kućnim uslovima, već njihov tvorac u trenucima rada, nema čak ni precizan plan kojim se rukovodi. Naprosto, improvizuje u trenutku stvaranja. Nema nikakvog unapred pripremljenog nacrta. Čak ni posebnog alata. Valjda je sve to odlika istinskog genija.

A onda posao potraje, nekada i mesecima. Otkriva nam da mu je za maketu Pravoslavnog hrama trebalo oko četiri meseca. I onda nakon silnih godina rada i bezmernog truda, čujete da Miši zapravo nikada nijednu svoju maketu nije prodao. Niti namerava. Isključivo ih čuva ili poklanja. Čak nema ni minimum autorske sujete. Svoje makete nerado izlaže a čak i u ovo vreme tehnike i društvenih mreža, ne čini ništa da glas o njegovom delu otputuje što dalje. Bezmalo, sve ide usmenim putem. E onda se dogodi da mu u stan svrate i gosti iz Nemačke koji ne žele da se kući vrate bez njegove makete. Ispadne, pola sveta zna za Mišiku.

Ali, ima on još jednu omiljenu mu temu. Miši Molnar je godinama bio domaćin ovdašnje Marine. Rođen u mađarsko-nemačkom braku, a šarmantan kakvim ga je priroda stvorila, sa praktično tri maternja jezika i smislom za humor, bio je prva osoba koju bi rečni putnici ugledali kada privežu svoja dunavska plovila. Od njega su dobijali informacije o prodavnicama, pijacama i menjačnicama. Neretko ih je i razvozio svojim „stojadinom“. Potomke Nemaca kojima je ovde nekada bio dom, vodio je na groblja. Bezbroj puta sa putnicima je ručavao i večerao do jutarnjih sati. Za jedan dan u marini je znalo da bude i 35 jahti. Danas toga više nema. Ono što i dalje većina zove „Marinom“ postalo je Javno preduzeće „Dunavska obala privezište Apatin“. Moglo bi se o ovoj temi još mnogo govoriti.

Baš kao i o Dunavu samom. Nekada je Apatin imao 36 ribara. Postojalo je 10 otkupnih ribljih stanica. Ali ako bismo sa Mišikom krenuli i o ovoj temi, ne bi nam ona dva sata zajedničkog razgovora protekla kao pet minuta – već bismo zaista imali osećaj da ga nismo ni počeli.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Apatin.

Članak Sudbine – ISTORIJA NA ŠTAPIĆU se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Nije malo onih koji se iznenade činjenicom da Apatin ima samo jednu osnovnu školu. I zaista, nije uvek bilo tako. Godine 1972. čak tri škole: „Žarko Zrenjanin“, „Moša Pijade“ i „Rade Končar“ – spojene su u jednu. Novoformirana škola ponela je naziv „Jedinstvo“. Nosila je to ime čitavu deceniju. Izgradnjom nove zgrade 1982. odlučeno je da ovdašnja osnovna škola ponese ime „Žarko Zrenjanin“. Za današnje uslove izgleda nezamislivo da je školu u to vreme pohađalo 2.202 učenika raspoređenih u čak 85 odelenja. Zamislite školu u kojoj po svakom razredu imate 11 odelenja! Iako upola manja nego tada, škola veličinom i danas privlači pažnju. Recimo, omanji Srbobran na oko 800 dece ima dve osnovne škole: „Vuk Karadžić“ i „Jovan Jovanović Zmaj“. A Apatin sa blizu 1.200 i dalje jednu. U današnje vreme svakako bi bilo mnogo lakše i jednostavnije organizovati nastavu u manjem kolektivu. Ali tako je, kako je.

Zanimljivo je da je sličan redosled izveden i kada su u pitanju srednje škole. Do skora ih je bilo tri: Gimnazija, Tehnička škola i Srednja građevinska i drvoprerađivačka stručna škola. Najstarija je Tehnička škola osnovana još 1945. kao Industrijsko-zanatska škola, preteča današnje Tehničke škola sa domom učenika u Apatinu. Iz „lične karte“ doznajemo da je Apatinska gimnazija “Nikola Tesla” osnovana 3.maja 1962. godine. Školske 1962/1963. upisana su dva odeljenja sa ukupno 72 učenika. Jedno odeljenje je bilo prirodno-matematički smer, drugo društveno-jezički. Prvobitna škola delila je prostor sa osnovcima. U aprilu 1971 godine gimnazija je dobila sopstvenu zgradu i ne treba u to ni sumnjati, iznedrila mnoge cenjene stručnjake u raznim oblastima.

A onda je pre četiri godine, Pokrajinska vlada donela odluku o osnivanju nove škole Gimnazija i stručna škola „Nikola Tesla“. Istom odlukom ukinute su dotadašnja Gimnazija i Srednja građevinska i drvoprerađivačka. Učenici i nastavnici, nastavili su rad u novoj, sada jedinstvenoj školi. Umesto tri srednje, Apatin ih sada ima dve.

Naravno, treba računati na blizinu Sombora koja donosi mnoge pogodnosti. Deca iz Apatina i okoline, mogu na primer da odaberu da pohađaju, medicinsku, saobraćajnu ili poljoprivrednu školu, a da bez većih problema do nje svakodnevno putuju. Sigurno u struci ima i onih koji su se rukovodili činjenicom da možda nije racionalno na 17 kilometara rastojanja i dvadesetak minuta vožnje, preklapati ponudu u obrazovanju. Zaista, ima logike. Tim pre što je novoupisane dece sve manje. Zapravo, možda je potrebno veću pažnju posvetiti nečem drugom.

Srednja i starija generacija pamti vreme u kojem su decenijama pohađali iste smerove. Današnje industrijske i prozvodne potrebe, a pre svega tehnološko znanje, stručnjaci kažu – menjaju se na svakih nekoliko meseci. Možda je stoga, mnogo važnije stalno prilagođavati obrazovne profile, realnim potrebama, kako bi se budući maturanti snašli na tržištu poslova. Vreme škola koje učenicima u ruke daju diplome za kojima nema nikakve potrebe, odavno je prošlo. Mobilnost u usklađivanju ponude i potrebe u obrazovanju, danas je osnov svega.

Stoga činjenica da grad veličine i još više tradicije jednog Apatina ima samo jednu osnovnu i dve srednje državne škole, može da začudi. Ali činjenicu da je kvalitet, koji se odnosi na mogućnost izbora budućih profesija i stručni nivo nastave – ne treba ispustiti iz vida. Ona je danas presudna. Naravno, sve ovo uz još jedan specifičan izazov. U pitanju je onaj treći, veliki segment, koji još nismo spomenuli, a veoma utiče na sve tokove svakodnevnog života u manjem gradu. U pitanju su naravno stotine mladih ljudi, koji svoje studentske dane provode daleko od Apatina. Mnogi od njih, nakon diplomiranja, više se ne vrate. A potrebni su nam. Borba za uslove u kojima će ovi mladi ljudi izabrati Apatin kao sredinu u kojoj će moći da nastave svoj profesionalni i privatni život, traje neprestano. I budimo iskreni, uvek je neizvesna. Neki kažu – i presudna.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić i Element5 Digital

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Apatin.

Članak Obrazovanje – „TRI“ ILI „DVA U JEDAN“ se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

U Vojvodini danas postoje samo 3 sinagoge. Po jedna u Subotici, Novom Sadu, a sa mnogo razloga brojimo i onu u Zemunu. U Vojvodini je postojalo 76 sinagoga, a danas na njihovom mestu stoje neke druge građevine sa drugim namenama. Svakoj od njih, mesto je u kulturi pamćenja. Kako je svojevremeno rečeno u katalogu izložbe „Sinagoge u Vojvodini kojih više nema“, najviše su građene posle 1867. godine kada religije i narodnosti u Austrougarskoj monarhiji dobijaju ravnopravnost i tada su izgrađene najlepše i najveće sinagoge.

Upravo te građevine – sinagoge, građene su i opremane uz velike napore i odricanja vernika. Međutim, njihova sudbina, bila je surova. Okupator je zajedno sa domaćim izdajnicima bezdušno uništavao i pljačkao zgrade sinagoga u Banatu i Sremu. One sinagoge koje su ostale neporušene posle Drugog svetskog rata, a takvih je bllo u Bačkoj, stradale su pod novim režimom koji je dozvolio da se te lepe zgrade, biseri arhitekture, neodgovorno i nepromišljeno poruše i tako izbrišu poslednji tragovi kulturne i materijalne baštine jedne populacije u Vojvodini.

A kada o ovoj temi govorimo, neizostavno dolazimo do sudbine sinagoge u Apatinu. Jevreji su se ovde naselili 1749. godine. Poznato je da je 1782. godine u Apatinu živeo Abraham Fleš sa 23 člana porodice. Početkom 20. veka broj Jevreja je narastao na 130. Prva sinagoga koja se nalazila na mestu koje nam je nepoznato, stajala je do 1885. godine kada je izgrađena nova. Podignut je objekat u neorenesansnom stilu. Njegova osobenost je svodni mural sa predstavom deset zapovesti, koji je netipično ispisan hebrejskim pismom obrnute orijentacije, s leva na desno, po čemu je ova sinagoga jedinstvena u svetu.

Zanimljivo je to da hram nije uvučen sa uličnog fronta kao što je nalagao propis Austrougarske. Poslednji kantor 1944. godine bio je Đula Švalb. Zgrada stoji i danas. Pedesetih godina je prodata baptističkoj crkvi koja je u njoj sačuvala sva jevrejska obeležja. Konačno, stvari su stigle dotle da je zbog starosti, a lišena održavanja, sinagoga postala do te mere devastirana da joj je pretilo i urušavanje. I tu stižemo, kada su ove teme u pitanju, do nezaobilaznog Borisa Mašića, predsednika Udruženja Nemaca ,,Adam Berenc“ iz Apatina. Doslovno godinama, borio se da se iznađu sredstva i načini da se ovaj spomenik kulture od neprocenjivog značaja, obnovi.

“Pored sinagoge, ovde je sačuvana i kuća rabina, ovde je bila i jevrejska škola, takozvani intelektualni centar judeizma. Mi smo u Apatinu imali veoma značajne Jevreje, među kojima se istakao svetski poznati kompozitor Pal Abraham. Posle muzičkog obrazovanja u Apatinu, otisnuo se u Budimpeštu gde je postao kompozitor i dirigent. Nakon toga prešao je u Berlin, gde je pisao filmsku muziku i popularne operete. Ne smemo nikako zaboraviti da je odavde i Ervin Šinko, poznati književnik, takođe i njegova sestra, čuvena kiparka. Veoma značajan intelektualni krug se okupljao oko ove verske zajednice i naša je dužnost da sačuvamo uspomenu na apatinske Jevreje koji su odavde iščezli i o kojima više nema ko da brine” , u svakoj prilici ističe Mašić.

Njegovi napori do izvesne mere urodili su plodom. Dozvolom baptističke crkve, čitav prostor je temeljno očišćen. Objekat je zastakljen, urađeni su najneophodniji radovi, povraćen je deo inventara. Sada je već moguće u sinagogu uvesti posetioce, koji mogu da naslute njenu vrednost i značaj. Naaravno, predstoji ogroman posao da se sinagogi povrati namena ili bar da se dovede do stanja u kojem bi predstavljala jedan od bisera ovdašnje turističke ponude. Pravog rešenja još uvek nema – ali nema ni odustajanja. Tradicija je suviše duga i značajna, da bi se na tako nešto i pomislilo.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić i arhiva Udruženja Nemaca „Adam Berenc“

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Apatin.

Članak Kulturno nasleđe – U SUSRET ČETVRTOM VEKU se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.