Poslednjih desetak godina Novi Sad se profilisao kao regionalni IT centar, kao grad budućnosti, grad najnaprednijih, najsofisticiranijih, najmodernijih tehnologija, centar gejming i IT industrije. I ovo je verovatno jedna od najzahvalnijih tema kojih bi se novinar mogao prihvatiti. Zašto? Pa zato što ne mora ništa da objašnjava i doslikava. Dovoljno mu je da pobroji nekoliko činjenica i sve je kristalno jasno. A činjenice su gotovo neverovatne.

Prema podacima iz 2022, danas u vojvođanskoj prestonici posluje čak 900 IT kompanija od ukupno 2.500 registrovanih na teritoriji naše države. Iako ogromnu većinu čine mikro i mala preduzeća, postoje i one svetske poznate kompanije poput: „Schneider Electric DMS NS“, „Ximedes“, „RT-RK“, „Levi9“, „H-Tech““, „VegaIT Sourcing“, a tom spisku krajem prošle godine pridružila se i vodeća američka kompanija „IBM“. Primera radi, tokom 2022. IT industrija u Srbiji imala je izvoz usluga, proizvoda i servisa u visini od 2,7 milijardi evra, što je za 45 odsto više nego godinu dana ranije. Uporedite ove podatke i očas ćete shvatiti gde je i koliko je mesto Novog Sada u ovoj priči. Uostalom dovoljno je samo setiti se danas gotovo anegdote od pre dve godine, kada se pročulo da je negde u gradu, na tajnoj lokaciji smešten holivudski glumac Kijanu Rivs. I zaista. Zbog digitalizacije njegovog lica za potrebe jedne od najpopularnijih video-igara na svetu ,,Cyberpunk 2077” jeste došao u Novi Sad. Sve zbog IT kompanija, iz najvećeg grada u Pokrajini, koja je  prva u svetu razvila tehnologiju za digitalizaciju ljudskog lika na osnovu snimljenih dinamičkih 3D podataka lica u pokretu. Može li dalje od ovoga!

IT struka je generalno poznata po visoko obrazovanim kadrovima i izuzetno plaćenim radnim mestima. Ako u razvoju ove priče učestvuje u obimu kojim učestvuje Novi Sad, dve stvari nameću se same po sebi. Veliki broj mladih uspešnih ljudi, privlači druge da budu uz njih. Nekoliko značajnih kompanija iz ove struke danas razmišlja da svoje poslovanje premesti u grad ispod Petrovaradinskog sata. Pamet i novac koji će sa sobom uneti, automatski pokreću bezbroj drugih stvari koje utiču na razvoj grada: Stanogradnju, infrastrukturu, kvalitet usluga, prodajnu mrežu od malih specijalizovanih radnji do šoping molova, turizam, industriju zabave… I sve se to u Novom Sadu vidi. Uostalom, evo još jednog podatka. Republički zavod za statistiku objavio je konačne rezultate popisa iz 2022. godine prema vrsti stambenih jedinica do nivoa naselja. Gledano po gradovima i opštinama, od popisa iz 2011. godine pa do prošle godine, u Novom Sadu je izgrađeno preko 33.000 kuća i stanova računajući grad i sva naseljena mesta! Tačnije, po popisu iz 2022. godine, u Novom Sadu je bilo 193.620 stanova, dok ih je 2011. godine popisano 160.282. Ako vam je tako lakše, grad je za samo jednu deceniju dobio onoliko stanova kuća koliko Ruma ili cela opština Kula imaju stanovnika. To je neverovatna ekspanzija. Na nju naravno utiču i drugi faktori, ali je zamajac koji je ovom usponu dao IT sektor nemerljiv. To se čak i simbolično da videti. Nakon što je izgorela zgrada bivšeg Radničkog univerziteta, narednih 20 godina bila je najvidljivi simbol propadanja. Onda ju je kupila kompanija „Vega IT“. Umesto sablasnog zdanja Radničkog, grad dobija 13 spratova sa 6.500 kvadratnih metara najmodernijeg poslovnog prostora u kojem će raditi 550 ljudi. Inače, procena je da u novosadskom IT sektoru radi oko 10.000 ljudi, sa primanjima koja su daleko iznad proseka.

Konačno, nad svim ovim podacima i svako od nas ponaosob, može da se zamisli. U svetu postoji samo 15 odsto kvalitetne radne snage, sa aspekta onih koji daju posao. Čak 61 odsto radne snage u svetu ne angažuje se na poslu. Što bi mi rekli, radi tek toliko da „odradi platu“. Konačno, četvrtina ljudi je potpuno odrođena od svog posla. Samo je fizički prisutna, bez ikakvog konkretnog učinka. Na nama je da sagledamo u kojem se smeru stvari razvijaju. Da procenimo svoje lične kompetencije i upitamo se u kojem od ovih „ešalona“ bismo voleli da se nađemo!

Novi Sad vam ovo pitanje svakodnevno postavlja.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.“

Članak IT sektor – NOVI SAD KAO „SOFTVER SITI“ se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Višnjićevo je živi dokaz zašto se Vojvodina ne upoznaje putem interneta ili televizijskih ekrana. Po njoj se naprosto mora putovati. Tek tako možete upoznati ljude i predele koji će vas fascinirati. A da niste lično tamo otišli, možda nikada za njih ne biste ni čuli. Putem interneta na primer, o selu Višnjićevu nećete saznati više od desetak manje-više istih podataka. U ovom slučaju čak ne smete čekati „dok vas put ne nanese“, jer će vas teško naneti. Ako ciljano ne idete za Sremsku Raču, po Sremu se možete smucati koliko hoćete i opet nikada ne nabasati na ovo živopisno mesto. Jedino može po starinski – kartu u ruke, pa na put. Mada i tu postoje neki fenomeni. Verovatno ne postoji niko među nama, ko nije makar čuo za Morović. Za Višnjićevo retko ko. A ova dva sela, jedno od drugog udaljena su osam kilometara ili desetak minuta vožnje. Pa vi to sada objasnite! Šta više, između ova dva mesta možete se bez problema poslužiti i čamcem, pa lagano niz Bosut.

Najveća prirodna karakteristika Višnjićeva, osim da leži na reci koja se nedaleko odatle uliva u Savu, jeste da je okruženo, neki kažu i najkvalitetnijom šumom u Evropi. Seoski atar čini oko 10.000 hektara pod šumom. Pouzdan podatak kaže da su se u 18. veku bečki nameštaj i burad za francuska vina izrađivali od ovdašnje hrastovine. Boljeg drveta nije bilo. I upravo zbog hrasta, ovaj donji deo Srema zaslužio je svoj čuveni nadimak „žirski“ ili „svinjski“ Srem. Do pre jednog veka meštani okolnih sela u šumu su puštali na stotine svinja. Preko godine hranile bi se žirom, a tek kada zazimi, vraćane su u selo.

Od mlevenog žira pravio se čak i hleb. Ipak, najbolja vremena nalaze se iza ovog nekada u narodu svetog drveta. U ovdašnjem eko-sistemu dominantne su reke. Na malom prostoru nalaze se: Dunav, Sava, Bosut, Vuka, Studva i Spačva. Kako su nekada reke plavile i po desetine kilometara izvan svog korita, šume su se obilno nalivale vodom. A bez silne vode, nema ni najkvalitetnijeg hrasta. U moderna vremena silne vode su zauzdane. A tu su i napasti poput pepelnice i mrežaste stenice, koje je nemoguće iskoreniti. Zbog svega toga u celom Sremu već nekoliko godina nije bilo nijednog žira.

I tek sada, kada znamo geografske i prirodne odlike ovog „džepa“ Srema, možemo da idemo u Višnjićevo. Doduše, Sremci će nam na ovom nazivu sela koje toliko pominjemo, odmah zameriti. Sve do 1935. ovo mesto zvalo se Grk. Ponosni na svoju tradiciju, toliko koliko jesu, meštani i danas rado koriste staro ime sela. Mada ni ovo novo nije im daleko od srca. Te 1935. godine Grčanci su poželeli da se zvanično pohvale najslavnijom izbeglicom koja je ikada kročila u njihovo selo. To je, dakako, slepi guslar i pesnik Filip Višnjić, kog je turski zulum iz bosanskog Podrinja dognao u Grk.

Ovde je živeo punih dvadesetak godina. U nedalekom manastiru Šišatovcu sreo se sa Vukom Karadžićem koji je zapisao 17 njegovih pesama. Najslavnija je „Početak bune protiv dahija“. Vuk je Višnjićevu slavu učinio besmrtnom, do te mere da ga s puno prava smatraju srpskim Homerom. Sahranjen je 1834. u selu koje danas nosi njegovo ime. Nad grobom mu je 1887. godine zahvalan narod podigao spomenik kog krase stihovi Jovana Jovanovića Zmaja. I tako se selo već skoro 90 godina zvanično zove Višnjićevo. Njegovi stanovnici sami sebe, gotovo po pravilu, i dalje zovu Grčanci. I to je ovde sasvim normalno.

Ponos ovog sela, kako god ga zvali jeste Kaja-kanu klub “Filip Višnjić”. U pionirskoj, kadetskoj i juniorskoj konkurenciji, za male Grčance zna se nadaleko. Na brojnim državnim, republičkim i pokrajinskim prvenstvima deca Višnjićeva ni milimetar ne uzmiču za vršnjacima iz Zemuna, Bačke Palanke, Bezdana, Bečeja… U budućnosti sve ovo što smo do sada pomenuli, moglo bi da se uveže u jednu delatnost koja bi donela prosperitet čitavom mestu. To je naravno turizam. Imaš vodu, šumu, udaljen si od svega što može da ti remeti mir u umu i duši. Šta nam je danas potrebnije od ovoga!

Zato ste u Grku, pardon – Višnjićevu, uvek dobro došli.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.“

Članak Višnjićevo – U RAJU BOSUTSKIH ŠUMA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Generacije stanovnika Petrovaradina insistirale su na posebnosti i njegovom jedinstvenom mentalitetu. Nekako kao da je i u praksi zaista tako bilo. To se snažno videlo od devedesetih godina, pa na ovamo. U Novom Sadu je pre tridesetak godina počela intenzivna urbanizacija. Na Telepu, Podbari, Grbavici, Detelinari, Rotkvariji… gotovo preko noći nestajale su mirne ušorene ulice, u kojima se živelo na bezmalo tradicionalan način. Već za par meseci nicale bi petospratnice sa potpuno novom atmosferom i identitetom. Nastavilo se u novom veku. Još brže i očiglednije. Iz tipično panonske, bezmalo varoši, Novi Sad je izrastao u moderan grad evropskog tipa.

A onda, kada bi se nostalgični Novosađani uželeli mira i one specifične nostalgične atmosfere gradskih ulica, pešice ili biciklom prelazili bi u Petrovaradin. On je nekako večito ostajao isti. Zapravo, što zbog prisustva vojske i velikih vojnih objekata, što zbog istorijskog kulturnog nasleđa, čije je očuvanje podrazumevalo da su mnoga zdanja pod zaštitom, što opet znači da se bez saglasnosti nadležnih na njima nijedan crep ne sme menjati – Petrovaradin zaista i jeste bio isti. Kako sam gradić, tako i samo naselje duž Preradovićeve ulice. Petrovaradin je bio fotografija iz porodičnog albuma koja se ljubomorno čuvala.

A onda… ako je neko otišao iz Petrovaradina pre više od godinu dana, pa se tek sada prvi put vratio, ostaće u čudu. Petrovaradin je postao jedno od najintenzivnijih gradilišta u Pokrajini. Niče po nekoliko zgrada istovremeno. Vozači često obilaznicama traže put do svog cilja. Šta se to dogodilo? Urbanistički plan generalne regulacije Petrovaradina predvideo je potpunu transformaciju ovog naselja koje danas ima 18.000 stanovnika, koliko i Stara Pazova na primer. Obiman plan obuhvata Petrovaradin sa sremske strane grada i deo u zoni planiranog mosta na trasi nekadašnjeg Mosta Franca Josifa. U planu se nalazi kako postojeće stanje, tako i planovi za naredne decenije.

U nacrt Plana generalne regulacije Petrovaradina ucrtani su novi most na Dunavu, stambena zona na Trandžamentu, novi vrtići i škole, sportski park, kao i mreža biciklističkih staza. Najveći deo celina u sklopu Petrovaradina namenjen je stanovanju – Stari i Novi Majur, Trandžament i Sadovi. Opštestambenim zonama su namenjeni delovi Trandžamenta i Starog i Novog Majura, višeporodično stanovanje je u delovima Preradovićeve, a za namenu poslovanja zadržava se Radna zona Istok. U prvom planu je, naravno, kulturno nasleđe ovog područja, odnosno Petrovaradinska tvrđava sa okruženjem i Petrovaradinska ada, u okviru koje se nalaze zone zaštitnog zelenila i površine za hidrotehničke zahvate.

Plan identifikuje pet prostornih celina. Prva celina je Petrovaradinska tvrđava sa okruženjem, koju čine je Petrovaradinska tvrđava sa Podgrađem, najveći deo Starog Majura i deo Trandžamenta. Kad je reč o severnom delu Trandžamenta, osim namene groblja, prostor će u budućnosti biti namenjen kulturi, sportu, rekreaciji, turizmu i ugostiteljstvu, s usmerenjem na promociju Petrovaradinske tvrđave – ali i opštegradskom centru. U okviru ove prostorne celine su i Varadinski most, novi Žeželjev most i planirani pešačko-biciklistički most na trasi nekadašnjeg mosta Franca Josifa.

Prostorna celina Petrovaradin, koju čine deo Starog Majura, ceo Novi Majur i južni deo Trandžamenta. Zona je pretežno namenjena porodičnom i višeporodičnom stanovanju, opštestambenim zonama, srednjoj školi i u manjoj meri opštegradskom centru. Sledeća je prostorna celina Radna zona Istok. Definisana je prugom i odbrambenim nasipom, a oko 70 odsto površine je namenjeno poslovanju. Planom nisu predviđene neke veće izmene.

Prostorna celina naselje Sadovi pretežno je namenjena porodičnom stanovanju i poslovanju sa stanovanjem, sa pratećim sadržajima javnih službi lokalnog nivoa (osnovna škola, dečije ustanove, pijaca), javnih površina, kao i sadržajima opštegradskog centra. U severoistočnom delu ove zone planira se sportski park i kompleks transformatorske stanice. Konačno, prostorna celina Petrovaradinska ada i deo Dunava namenjena je površinama za hidrotehničke zahvate sa postrojenjem za preradu vode, zaštitnom zelenilu i Dunavu… Generalno ovaj plan poslužiće kao osnov za realizaciju nekih ideja, poput izgradnje pešačko-biciklističkog mosta i stambeno-poslovnog kompleksa na Trandžamentu. Prostor zapadno od Ulice Račkog planira se za proširenje stambene zone, pijacu i osnovnu školu, a stambeno naselje uz železničku stanicu za višeporodično i porodično stanovanje s poslovanjem.

U domenu saobraćajne infrastrukture, autori plana smatraju da je neophodno da se utvrdi novi režim saobraćaja za Petrovaradinsku tvrđavu u celini, ali i za njene pojedinačne delove. Prostor Gornje tvrđave i Hornverka se planira bez kolskog saobraćaja i parkiranja. U okviru Podgrađa zadržava se namena Vojne bolnice dok se ne stvore funkcionalni, prostorni i drugi uslovi za njeno izmeštanje. Za zonu zaštitnih bedema Podgrađa planira se parkovska površina sa pratećim sadržajem. Ono što će biti posebno zanimljivo, to je da će ponovo svoju funkciju dobiti stubovi koje smo decenijama gledali kako vire iz vode i trasa nekadašnjeg mosta Franca Josifa i tunel ispod tvrđave.

Novi most se planira kao pešačko-biciklistički, a revitalizacija tunela u postojećim gabaritima. U tunelu se planira vertikalna komunikacija sa gornjim platoom Gornje tvrđave – lift ili stepenište, ali detaljnije će se sve razraditi urbanističko-arhitektonskim konkursom. Osim kao pešačko-biciklistička komunikacija, tunel je planiran kao promotivno-izložbeni prostor posvećen istoriji Petrovaradinske tvrđave.

U jednoj rečenici – u Petrovaradinu više ništa neće ostati isto. Pravi se bezmalo istorijski presek. Petrovaradin zanovi vek.

Svidelo se to nekome ili ne, ali biće ovo jedna fantastična avantura!

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.“

Članak Petrovaradin – GRADIĆ PO MERI NOVOG VEKA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Dok stojite u centru Vojke, pa posmatrate automobile kako klize niz kružni tok, onda se osvrnete, pa svugde oko sebe ugledate izloge radnji, prodavnica i poslovnih prostora, pa konačno shvatite da ste poput centra neke varoši, okruženi silnim svetom . bude vam jasno da ovo nije tek „jedno od sela“. I zaista nije. Mesto se toliko dinamično razvija, da zapravo svaki put kada u njega dođete, dobijete izazov da pogledate šta se sve novo u međuvremenu stvorilo i izgradilo. Recimo, kada se samo setimo, bili smo svojevremeno u Vojki u vreme ostvarenja jednog višedecenijskog sna. Umesto bunara i hidrofora, selo je konačno dobilo vodovod. Po zavr+šetku posla oko 1.500 porodica u selu dobilo je priključak na novi vodovod. Vodovodna mreža, dužine preko 35 kilometara, prošla je kroz celo naselje. Meštani Vojke radili su kako su mogli i umeli da ne bi bili mimo ostalog sveta, bez pijaće vode i kupatila u 21. veku. Kopali su bunare i ugrađivali sopstvene hidrofore. Ali, tako se više nije moglo. Hidrofori su se kvarili, a bunari obrušavali. I onda su pred našim očima, dosanjali svoj san. U međuvremenu, a nema tome mnogo, selo je iskoristilo sve svoje prednosti i pogodnosti i praktično izraslo u varoš.

Sve je počelo prilično davno. Vojka je veoma staro naselje, u pisanim dokumentima prvi put se pominje još 1416. godine. Poznato je bilo kao naselje nasred puta, s velikim brojem vetrenjača. Danas se uspomena na vetrenjače čuva u grbu sela. Selo ima povoljan geografski položaj, jer leži u ravnom, ruzmarinskom Sremu, na razdaljini od oko dvadesetak kilometara od Dunava i oko tridesetak kilometara od reke Save. Sa dva putna pravca povezano je s obližnjim regionalnim putem Beograd – Novi Sad, a trećim krakom sa auto-putem Beograd-Zagreb. Selo je od Beograda udaljeno tek 30 kilometara, a od Novog Sada 50. Preko pet hiljada stanovnika se, zahvaljujući izrazito plodnom zemljištu, bavi poljoprivredom, ili je zaposleno u Staroj i Novoj Pazovi, Beogradu, Novom Sadu. Takođe jedan od lokalnih fenomena jeste i izuzetno veliki broj zanatskih radnji. Kažu da ih ima više od pedesetak. Uz njih ima bar još toliko privatnih firmi. Zahvaljujući povoljnim prirodnim i geografskim uslovima, selo se solidno razvijalo, a značajnijem priraštaju stanovništva doprinelo je doseljavanje sedamdesetih godina. Vojka ima apsolutno svu neophodnu infrastrukturu za kvalitetan život: školu, sportske objekte, među kojima je i nova sportska hala, izvanrednu ambulantu, dom kulture, nižu muzičku školu, poštu, lovački dom, vrtić, kulturne organizacije i udruženja, benzinske pumpe, menjačnice i supermarkete. Ispred zgrade Mesne zajednice nalazi se mali ali besprekorno uređen park. Prostorije mesne zajednice ukrašene su slikama sa likovne kolonije, koja je jedan od zaštitnih znakova mesta. Likovna kolonija „Kosmik art – Ljubiša Marić“ jedna je od najznačajnijih kolonija ove vrste u zemlji. Uopšte, prosto vam dođe krivo što do Stare Pazove imate samo pet kilometara. U Vojki imate sve, i komotno bi mogla da bude i mnogo dalje. A naišli smo i na jedan zanimljiv podatak. Vojku od drugih naselja izdvaja i to što su bili poznati graničarui ali i vinogradari, još od vremena vladavine Leopolda i Marije Terezije, Austro – Ugarskih monarha, od kojih su dobili vinograde u današnjim Čortanovcima, na obroncima Fruške gore, koje i danas čuvaju mnoge porodice.

Uopšte, da ne bude da je sve novo, ovde se itekako drži do tradicije. Samo selo starije je od 600 godina. Fudbalski klub „Sremac“ osnovan je 1927. godine. Jedno od pitanja koje meštani vole da čuju,glasi: Da li je istina da je Aleksandar Kolarov, doskorašnji kapiten reprezentacije rođen u Vojki? Onda uz osmeh, sledi potvrdno klimanje glavom. No, da nastavimo dalje… Kulturno-umetničkom društvu „Slavko Gajin“ biće uskoro 80 godina. Mesto je bioskop dobilo još 1959. Kada je svaka projekcija bila prava atrakcija. Ovde je osnovana i prva radio stanica u čitavom Sremu. „Radio Vojka“ se oglasila 1967. godine. Mogli bismo još da nabrajamo, ali već iz ovog do sada jasno je da takav sklop istorije, kulture i tradicije, sa svom infrastrukturom koje podrazumeva novo doba i vreme u kojem živimo, nije nešto svakidašnje. Ali ne brinemo da ćemo preterati u rečima. Vojčani su oduvek navikli da ih hvale. Nismo mini prvi, ni poslednji.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.

„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.“

Članak Vojka – ŠTOGOD SELO se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

O tome koliki je značaj razvijene putne mreže, za privredu a onda i sve ostale segmente značajne za napredak ne treba posebno ni govoriti. Dovoljno je pogledati koje su opštine privukle najviše novih investicija i čije su radne zone najpopunjenije ozbiljnim svetskim kompanijama: Inđija, Stara Pazova, Ruma, Pećinci, Sremska Mitrovica… Koji je zajednički imenitelj za sve njih? Pa to što se nalaze pored izvanrednih saobraćajnica, koje ih za najkraće vreme dovode do najvećih gradova, aerodroma ili međunarodnih graničnih prelaza. U tom svetlu treba posmatrati činjenicu da je pre samo desetak godina konstatovano kako je stanje u drumskom, železničkom i rečnom saobraćaju u Vojvodini nezadovoljavajuće. Putna mreža u Vojvodini bila je dugačka 2.650 kilometara, od čega je četvrtina Uredbom o kategorizaciji republičke Vlade prešlo u nadležnost lokalnih samouprava, što se ispostavilo kao loše rešenje, jer prazne opštinske kase ne mogu da podmire ni osnovno funkcionisanje manjih, a kamoli većih mesta. Na stanje u drumskom saobraćaju utiče svakako i loša slika u privredi, pa su tako brojna transportna preduzeća u dužem procesu restrukturiranja, što je dovelo do ekspanzije sive ekonomije. Osim drumskog i rečnog, devastiran je i železnički saobraćaj, što potvrđuje i podatak da se saobraćaj u Vojvodini obavlja na 1400 kilometara, na nekoliko stotina kilometara uvedene su lagane vožnje, dok je prosečni vek infrastrukture 40 godina.

Ovoga časa u Vojvodini je u toku realizacija tri grandiozna infrastrukturna projekta, koja će potpuno preokrenuti dosadašnju sliku kada su saobraćajnice u pitanju. Prvi je naravno autoput Ruma – Šabac koji je upravo pušten u saobraćaj. Ukupna dužina auto-puta od Rume do Šapca sa mostom preko Save, iznosi 24.6 kilometara, a obuhvata 440 metara povezanih sa Fruškogorskim koridorom, 22.08 kilometara auto-puta od Rume do Šapca, most preko Save od 1.335 metara kao i 700 metara dela deonice do petlje Drenovac. Preostali deo trase, brza saobraćajnica od Šapca do Loznice, dužine 53.88 kilometara je još u izgradnji. Ovaj značajan infrastrukturni projekat približava Mačvu, Loznicu i Podrinje sa Novim Sadom i Beogradom, gde će se od Šapca do Beograda stizati za 40 minuta, a petlja Ruma spaja auto-put Ruma-Šabac sa budućim Fruškogorskim koridorom, kao i sa postojećim auto-putem E-70 Beograd-Šid.

Kada smo već pomenuli Fruškogorski koridor, valja reći da će ova brza saobraćajnica imati četiri trake. Sa tunelom i mostom Fruškogorski koridor povezaće Bačku, Srem, Posavinu, Podrinje. Kroz Frušku goru biće probijen najduži tunel u Srbiji. Vrednost projekta je 606 miliona evra, a glavni izvođač radova je kineska kompanija CRBC. Kroz ugovor sa Kinom, država je obezbedila 715 miliona dolara za ovaj posao, čiji kraj je zakazan za april 2025. godine. Izgradnjom Fruškogorskog koridora, od Rume do Novog Sada, stizaće se za 20 minuta.

Treći projekat od neprocenjivog značaja jeste popularni „osmeh Vojvodine“. Ova buduća saobraćajnica spajaće istočni i zapadni deo Pokrajine, kao i susedne zemlje Rumuniju i Mađarsku i biti ujedno deo panevropskih koridora. Brza saobraćajnica duga više od 164 kilometra spojiće dva granična prelaza i, između njih, gradove Sombor, Kulu, Vrbas, Bečej, Novi Bečej i Kikindu. Ovom trasom trebalo bi da se vozimo za pet godina, a vrednost radova je procenjena na 1.5 milijardi evra. Saobraćajnica će drastično popraviti sliku saobraćajne infrastrukture u Vojvodini, pogotovo u delu Banata. Sve u svemu, na prostoru Vojvodine trenutno je završen jedan, uveliko započet drugi, a čeka se treći grandiozan projekat. Svi zajedno izmeniće sliku Vojvodine na koju smo navikli. Najmodernija putna mreža približiće nas svetu, investitorima i samima sebi.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Panon foto i Unsplash

Projekat sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.“

Članak Infrastruktura – OD KORIDORA DO OSMEHA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Najstarije zdanje na administrativnom području grada jeste, u zadnji čas spašena i umivena, kuća u ulici Vladimira Gortana broj osam. Svima je poznata kao „Špilerova“ kuća. Radovi su, trajali duže od godinu dana, a kuća je polovinom ove godine obnovljena u sklopu višegodišnjeg projekta obnove starih zdanja u pograđu Petrovaradinske tvrđave i centru Novog Sada. Špilerova kuća jedna je od najstarijih i najvrednijih baroknih stilskih kuća sačuvanih u Vojvodini, a izgrađena je u periodu od 1693. do 1773. godine. Očigledno je da su bečke vlasti još u toku trajanja rata sa Turcima, slutili njegov ishod i pripremali se za temeljnu obnovu koja je podrazumevala i oslobađanje od kulturnog i verskog nasleđa koje se sporovodilo u poslednja dva veka.

Zato su doveli pripadnike najstrožijeg katoličkog reda, koji su odmah podigli kuću za versku pouku. Iste godine kada i kuća, započeta je gradnja prvih bedema Petrovaradinske tvrđave. Današnji naziv nastao je po vlasniku iz prve polovine 20. veka, ali je istorija ovog objekta mnogo duža. O bogatoj istoriji govori to da su kuću izgradili jezuiti, koji su u Petrovaradinu boravili od 1693. pa sve dok ovaj katolički red nije zabranjen, 1773. godine. Nacrti za gradnji nisu pronađeni, ali se pretpostavlja da je objekat služio kao letnjikovac ili, po novijim istraživanjima, kao školska zgrada.

A najstarija kuća u samom Novom Sadu jeste ona na uglu Zmaj Jovine i Dunavske ulice, nazvane „Kod belog lava“. Zdanje je iz 1720. godine i pripadala je sapundžiji Stojanu Maslaku. Otkupio ju je knjižar i štampar Emanuel Janković koji je u njoj 1790. osnovao prvu štampariju u Srba. Potom se u nju useljava vladika Stratimirović, da bi je potom kupio veleposednik i veletrgovac Lazar Dunđerski. Iako je kuća imala još vlasnika, ovde ćemo se zaustaviti. Već iz ovog je jasno da je ovo zdanje živa enciklopedija rađanja Novog Sada.

Na graditeljski zamah u ovom periodu presudno je uticala i činjenica da je nakon potpisivanja Beogradskog mira, kada je nakon 20 godina grad ponovo pao u turske ruke, mnoštvo izbeglih za svoje odredište odabralo upravo Novi Sad. Bilo je tu bogatih Srba, Grka, Nemaca, Mađara, Cincara, Jermena…Svi oni doprineli su naglom razvoju sredine u kojoj je bilo već četiri pravoslavne crkve, jedna katolička i manja sinagoga. Popis iz 1774. pokazuje da je varoš koja četvrt veka ranije imala 4.620, narasla na 8.491 stanovnika. Za četvrt veka, grad se duplirao.

Među ovim meštanima njih čak 1.194 bavilo se trgovinom, a 902 zanatstvom. Progres se dakle podrazumevao. Budući izgled grada diktirala je međutim činjenica da je Novi Sad bio opasan barama i nasipom sa četiri kapije, na kojima su 24 časa dežurali stražari. Počela su da niču danas dragocena, najstarija zdanja koja krase najuži centar. Tu su najstarija spratna kuća u Dunavskoj ulici u kojoj je bila kafana „Kod divljeg jarca“. Danas je u njoj bife „Ribar“. Posle nje je podignut hotel „Jelisaveta“, danas hotel „Vojvodina“ na Trgu slobode.Tu je zatim i Crkvena bolnica u ulici Đure Jakšića u kojoj se sada nalazi Akademija umetnosti.

Među zdanjima iz 19. veka, nalaze se još i Gradska kuća, sadašnja Gradska biblioteka i Crkva Imena Marijinog, koju Novosađani vole da zovu Katedrala. Mnogi će primetiti da je zdanja starijih od 120 godina u gradu ove veličine, tradicije i značaja malo. Ima to međutim svoje obrazloženje. Nerazmetljivost ondašnjih bogatih ljudi, uslovljena prilikama u državi, učinila je da centar Novog Sada u arhitektonskom smislu izgleda svedenije čak i u odnosu na neke druge vojvođanske varoši. Ipak, možda je ovako i bolje. Nesputanost prevelikom tradicijom dala je Novom Sadu krila, koja će snažno razmahati baš u vremenu sadašnjem.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.“

Članak Arhitektura – OD ŠPILEROVE DO GRADSKE KUĆE se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Jedna od glavnih karakteristika u istorijskom razvoju prostora današnje Vojvodine, bar prividno je dovedena u pitanje. A to je ona koja kaže da je ovo podneblje izrazito imigraciono. I zaista, kroz vreme je takvo uvek bilo. Na ovom mestu umešala se egzaktna nauka poput statistike, koja prateći rezultate nekoliko dosadašnjih popisa, procenjuje da je depopulacija stanovništva na nivou čitave države, iz nekoliko vitalnih razloga neminovna. Na popisu iz 2002. recimo, na prostoru Vojvodine živelo je 2.031.992 stanovnika. Na onom narednom prebrojano je 1.931.809 stanovnika. Prošlogodišnji popis kaže da nas ima 1.749.356. Na osnovu ovih podataka, samo pratimo evropski trend i to nije nešto što bi trebalo da nas začudi. Nešto drugo je u pitanju. Na prostor Vojvodine oduvek se dolazilo. Manje se odlazilo. E sada bi na osnovu detaljne analize popisa koja će tek uslediti, trebalo videti kako sada stojimo na ovoj vagi. Ono što sigurno znamo, jeste kako je bilo nekada.

Sa propašću Zapadnog rimskog carstva 476. godine došlo je do velike seobe naroda koji se iz nepreglednih azijskih stepa, tragajući za boljim uslovima života, pomerao na Zapad. Velika seoba naroda završila se dolaskom Slovena i Ugara u Panonsku niziju u 9. veku. S obzirom da su se narodi doseljavali tako što su lančano pomerali jedni druge, a mi smo stigli na kraju, jasno je da smo najbliži toj „kapiji“ kroz koju se oduvek prolazilo. Srbi na primer, na prostor današnje Vojvodine masovnije počinju da dolaze već u 14. veku neposredno nakon smrti cara Dušana. Iako često verujemo da je sve počelo Velikom seobom pod patrijarhom Čarnojevićem, godine 1690. istina je drugačija. Seoba pod Čarnojevićem bila je tek osma po redu!

Karlovačkim mirom iz 1699. Austrija i formalno preuzima vlast u Vojvodini, izuzev Banata, koji 1718. potpada pod vlast Habzburgovaca. Posle austrijskog osvajanja Vojvodine, gotovo celokupno muslimansko stanovništvo se iselilo sa ovih prostora. Brojke se ne znaju, ali se zna da je muslimansko stanovništvo činilo većinu gradskog stanovništva u Somboru, Mitrovici, Varadinu, Vršcu, Iloku, Titelu i drugde. Početkom 18. veka, pored naseljavanja Srba, Austrija pokreće dugotrajnu kampanju doseljavanja drugih naroda iz carevine u Vojvodinu, u prvom redu Nemaca i Mađara. Već 1712. godine u Vojvodinu su pristigli prvi nemački doseljenici, uglavnom siromašni seljaci, kojima je država poklanjala zemlju i kuće, uz značajne poreske olakšice. Tri velika talasa planskog doseljavanja Nemaca iz Nemačke u Vojvodinu bili su dvadesetih godina 18. veka za vreme cara Leopolda, četrdesetih za vreme Marije Terezije i šezdesetih za vreme Josifa II. Iako su dolazili iz raznih delova Nemačke, domaće srpsko stanovništvo ih je nazvalo „Švabama“, prema jugozapadnoj nemačkoj regiji Švabiji. Za vreme vladavine austrijskog cara Josifa II da bi se stimulisale migracije u Vojvodini, doseljenicima su povećane privilegije, osim poljoprivrednika ohrabrivano je i doseljavanje zanatlija, a pripadnicima protestantske vere omogućena je sloboda veroispovesti, iako je katoličanstvo zadržalo status državne religije. Tako je veliki broj protestantskih Slovaka i Mađara dospeo u Srednje Podunavlje. O etničkoj šarolikosti Vojvodine za vreme Austrougarske svedoči popis iz 1910. godine. To je poslednji popis stanovništva izvršen u Austrougarskoj. On nije beležio etničku pripadnost, već jezik stanovništva, odnosno „najčešće govoren jezik“. U Vojvodini je tada živelo oko 1,5 miliona ljudi. Srpskim je govorilo 33,8 odsto populacije, mađarskim 28,1, nemačkim 21,4, hrvatskim, bunjevačkim i šokačkim 6, rumunskim 5, slovačkim 3,7, rusinskim i ukrajinskim 0,9, a ostalim 1,1.

Drugi svetski rat doneće velike migracije čija je posledica bila dramatična promena u strukturi stanovništva Vojvodine. Naime, u poratnom periodu desila su se dva značajna i velika migratorna talasa. Najpre je Antifašističko veće Narodnog oslobođenja Jugoslavije, proglasilo sve državljane nemačke narodnosti kolektivno za narodne neprijatelje, oduzelo im sva državljanska prava i 21. novembra 1944. donelo odluku o kompletnoj i kolektivnoj konfiskaciji celokupne imovine. Oko 250.000 vojvođanskih Nemaca pod optužbom saradnje sa okupatorom proterano iz Vojvodine. Time su Nemci nakon dva veka iz Vojvodine skoro u potpunosti nestali. U isto vreme, u Vojvodinu je stiglo oko 216.000 kolonista, najviše iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, zatim iz „uže“ Srbije, Crne Gore, Makedonije, Kosova i Metohije. Ovu kolonizaciju novoformirana komunistička Jugoslavija je sprovela kako bi kompenzovala depopulaciju Vojvodine nastalu usled ratnih žrtava (oko 55.000) i iseljavanja Nemaca. O kasnijim seobama u Vojvodinu, nakon Drugog svetskog rata manje-više znamo sve.

Kako kaže popularna misao: U Vojvodinu je svako od negde stigao. Neko posle, a neko pre. Bez sumnje svako od nas, negde u ovom tekstu mogao bi se pronaći.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.“

Članak Kako je nastajala Vojvodina – SEOBE, UVEK SEOBE se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Sve do skora, očevi su umeli da kažu svojim sinovima: „Nećeš ti meni biti vandrokaš“! Znate li poruku ove rečenice? Za ove prostore ona je itekako važna. Naime, nekada su sve zanatlije imale toliko posla, da su morali da drže šegrte. Bili su to najčešće siromašni mladići koji su dolazili iz manjih mesta. Njihovo materijalno stanje bilo je važno, jer su šegrti osim osnovnog posla, pomaganja majstoru, uglavnom bili i neka vrsta kućne posluge. Obavljali bi sve poslove koje su gazde smatrale suviše jednoličnim ili teškim. I tako bi prošlo tri godine… Ako je majstor bio zadovoljan, šegrt bi postajao kalfa. E to je već bio viši nivo. Kalfa je radio iste poslove kao i šegrt, ali sa jednom velikom razlikom – za svoj posao, dobijao bi i platu. Nakon određenog vremena, kalfa bi polagao majstorski ispit i stekao pravo da se samostalno bavi zanatlukom.

Problem je bio u tome što su ovi mladi ljudi stekli znanje ali ne i iskustvo. Da bi u tome uspeli, odlazili su u „vandrovanje“. Lutali bi po čitavoj teritoriji Austrougarske i tražili što boljeg majstora kod kojeg bi usavršili zanat. Na nemačkom jeziku „lutati“ se kaže „wandern“. U modernija vremena, svakog skitnicu bi zvali „vandrokaš“ ali je nekada ova reč imala mnogo pozitivnije značenje. To nisu bile obične, lutalice, već ljudi koji su išli za svojim zanatom. Usput su sticali i razna druga znanja. Kada bi se konačno vratili u svoja mesto, unosili bi u njih novine u načine proizvodnje i poslovanja, od kojih bi svi imali koristi. A do tada, dok bi lutali sa sobom bi nosili „vandrovku“, koja je bila preteča današnje radne knjižice. U nju bi majstori kod kojih je mladić služio, upisivali svoje utiske o njegovom radu. Na taj način, iz „vandrovke“ se moglo videti koliko je budući zanatlija stručan. Naravno, u vremena kada su se sela i varoši predveče „zaključavali“, ovaj dokument služio je i kao preteča današnje lične karte ako te zaustave žandari. I tako su mnogi od naših očeva, kada bi hteli da izgrde sina, govorili: „Vandrokašu jedan“, misleći na to da – „nećeš ti meni izlaziti iz kuće i lutati gde hoćeš“. A zapravo, čitava stvar imala je mnogo plemenitiju podlogu.

Podaci kažu da na teritoriji Vojvodine trenutno radi 55.000 zanatlija. Ovaj broj je već dugi niz godina nepromenljiv. Samo na teritoriji najvećeg grada u Pokrajini posluje 12.000 zanatlija. Reklo bi se da to i nije tako malo. Međutim ako biste pokušali da potražite neku malu zanatsku uslugu, recimo da naoštrite makaze ili popravite kopču na tašni, vrlo verovatno da to nećete tako lako uspeti. O majstorima koji se bave onim najstarijim zanatima, poput ćurčija ili opančara, ne treba ni govoriti. Mogu se na prste izbrojati. Zaključak je da imamo zanatlija ali se oni velikom većinom bave profitabilnijim zanatima, poput frizera na primer.

A stari zanati su nam neophodni. Zanimljivu inicijativu u tom pogledu ima Udruženje zanatlija Novog Sada. U prostorijama ovog Uduženja, svečano su  uručeni Ugovori za stare zanate. Korisnika ovih ugovora je sve više. Ono što je svakako neophodno, jeste i to da se donese zakon o zanatstvu, koji je recimo u zemljama Evropske unije obavezan. Na taj način položaj zanatlija mnogo je sigurniji. I konačno, ne treba zaboraviti da Pokrajinski sekretarijat za privredu i turizam, svake godine raspisuje konkurs za revitalizaciju poslova koji se smatraju umetničkim i starim zanatima, odnosno poslovima domaće radinosti.

Nema više šegrta, kalfi i vandrokaša. Ali starih zanatlija uz ovako osmišljenu strategiju njihovog očuvanja, sigurno će biti.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.“

Članak Stari i umetnički zanati – POSVETA VANDROKAŠKOM DUHU se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Prostor Vojvodine večito se naseljavao i raseljavao. A kada god bi se neki narod ovde skućio, nije kraj svojih kuća najpre pravio ni crkvu, ni školu, ni upravnu zgradu, već – pijacu. Stoga je priča o vojvođanskim pijacama i vašarima, jedan od najuzbudljivijih uglova iz kojeg se može ispričati priča o Vojvodini samoj. O njenim ljudima, njihovim naravima, o presudnim momentima iz naše istorije, o razvoju, ostvarenim i izneverenim očekivanjima… Mada ruku na srce, u današnje vreme pijace i vašari gotovo da i ne mogu da stanu u istu rečenicu. Jeste da je u oba slučaja reč o mestima na kojima se radi pazara okuplja veliki broj ljudi i koja nam verno prenose mentalitet i duh mesta u kojem se nalazimo. Ali pijace će definitivno imati svoje mesto u budućnosti. Putujući širom sveta, možemo se složiti da najmodernije metropole imaju i moderne pijace. Vašari su već nešto drugo. Njihov peščani sat polako se prazni. Za njih i od njih vekovima se živelo. Do pre jednog veka snaga i značaj jedne varoši merila se po tome koliko vašarskih dana godišnje sme da organizuje. Danas sve polako prelazi u sferu folklora i neobavezne zabave.

Da li ste znali da je prvi vašar u Debeljači održan 1873. godine i da je trajao četiri dana! Ova manifestacija na koju su nekada dolazili ljudi iz čitavog regiona, upravo je napunila 150 godina postojanja! Koliko još ustanova ili bilo kakvih događanja znate, a da postoje vek i po! Tako je vašar u Debeljači dobio priliku da se prvi put, umesto u senci drvoreda, održi u – Domu kulture. E, ali imamo jedno iznenađenje. On jeste dugog veka, ali ipak nije najstariji. Stariji od njega je vašar u Temerinu. Nećete verovati kada čujete kada je prvi put održan. Održavanje vašara u Temerinu datira od maja 1800. godine neposredno po dobijanju statusa grada i prava da se u godini održe četiri vašara. Tako je bilo tih davnih godina, a sada se redovni vašar u Temerinu održava svake zadnje nedelje u mesecu, a vanredni se održava na dan crkvene slave.

Ali Temerinu ipak pripada samo srebrna medalja. Pobednik takmičenja je – vašar u Rumi. Zna se koliko je star, mada ima i preuveličavanja, pa neki kažu ima i do 300 godina. Vašar ove godine slavi 276.. rođendan. Privilegiju da trguju Rumljani su dobili ukazom Marije Terezije još 1747. godine. Iste godine, 10. oktobra, održan je prvi vašar. Privilegija se sastojala u tome da se četiri godišnja vašara “sa njima pripadajućim stočnim pijacama” sa Mitrovice i Jarka prenose na Rumu. A mi dodajemo: Ko bar jednom u životu nije bio na rumskom vašaru, taj ne zna šta je propustio. A možda do kraja ne zna ni šta je Vojvodina. Jer ovde ona diše.

Što se pijaca tiče, nezahvalna je odluka koju prvu pomenuti. Bilo je neko starije doba u kojem je Iriška pijaca bila najveća pijaca na ovim prostorima. A nema reku ni bilo kakvu vodu! Objašnjenje je jednostavno. U dvadesetak fruškogorskih manastira svako malo se postilo. Brojnim monasima bilo je najlakše da se po ribu spuste u Irig. I dan-danas trg u Irigu zove se Ribarski. Opet, kako ne spomenuti Sombor. Današnji Ćelavi trg u centru nekad je bio pijaca. Na drugoj strani, u opštini Kanjiža postoji mesto koje se zove Male Pijace. Ovde su od odavnina stotine okolnih salašara dolazili da razmene svoje proizvode.

Na kraju, valja pomenuti i one koji se nalaze negde između pijace i vašara. Decenijama ih zovemo „buvljacima“. Bez konkurencije u Vojvodini ih imamo tri. Nemoguće je odrediti koji je veći ili značajniji. U krajnjoj liniji ako kažemo bilo kakvu ocenu, navući ćemo bes navijača iz „suprotnog tabora“. Prepuštamo vama na volju da odredite koji vam je draži: Subotica, novosadski Najlon ili Pančevo! Kažu da su ova tri mesta oduvek bila najbolji detektor stanja u društvu. Na njima se vidi i kupovna moć, i raspoloženje i što-šta još.

Ruma, Temerin, Debeljača, Irig, Sombor, Male Pijace, Subotica, Novi Sad, Pančevo. Obiđosmo čitavu Vojvodinu. Svugde smo zastali sa puno razloga. I svugde nešto naučili. Usput  dobili i ono najvažnije – ukus, miris i duh Vojvodine.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.“

Članak Život UKUS, MIRIS I DUH VOJVODINE se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Bilo je na ovim panonskim prostorima loših godina. Onih kada se ratovalo i sedlalo konja, a da ne znaš ni sa kim, ni protiv koga vojuješ. Bilo je opet godina u kojima su se izlivale silne vode i plavile sve oko sebe. Pa godina u kojima su se javljale nekakve strašne boleštine. Ali onog što se dogodilo 1895. godine – e tog nikad bilo nije. Čudo pod kapom nebeskom! Sodoma i Gomora. Većeg zla nije se moglo smisliti. Te strašne 1895. godine donet je zakon po kojem se u čitavoj Kraljevini Ugarskoj, pa samim tim i na prostoru današnje Vojvodine – ima građanski venčavati! To znači pred matičarem u opštinskoj kancelariji. Onako kako se venčavalo od kada je sveta i veka – u crkvi – može i ne mora. Sveštenik što je kadio, kadio je. Od sada se ima stati pred državnog matičara.

To je podrazumevalo i da se od sada, mladenci upisuju u državne protokole. Lokalni sveštenici mogli su i dalje venčane, rođene i umrle, da upisuju u svoje ćitabe. Ali nikako pre matičara… Gospode sakloni! Varoški i seoski domaćini počeli su da kukaju kako se dvoje mladih oduvek venčavaju pred Bogom. Sveštenik je njegova produžena ruka. Devojka koja do tada, bez pratnje nekog od starijih ukućana ni na ulicu nije izlazila, odjednom ne daje zavet Bogu, već lokalnom matičaru u činovničkom sakou. I bilo je bogami ozbiljnog tumbanja! Svađe, vike i pretnje, da taj ćata preko puta, može „sutim papirom nosinu svoju ubrisati“. Naša deca će za nas venčana biti tek kad se sledeće subote, pred oltarom jedno drugom zavetuju.

Prošla je i ta strašna 1895! Gazdačka samovolja bila je sve blaža, a i pretnje su vremenom utihnule. Polako je došlo doba kada se pred matičarem stajalo kao da tako oduvek treba. A onda se ćurak obrnuo, pa su samo retki pred oltar uopšte i odlazili. Uostalom, nije li baš Biblija rekla da „svemu dođe svoje vreme“.

A u ovo vreme sadašnje, statistika kaže da Vojvodina u čitavoj Srbiji, prednjači kao region sa najviše sklopljenih brakova (godišnje oko 10.000). Doduše, kod nas ih je najviše i razvedeno! Zanimljivo je i to da statistika opravdava teoriju po kojoj su Sremci prgaviji od svojih komšija Bačvana i Banaćana! U Sremu je naime, najviše razvedenih brakova. Godine 2021. razvelo ih se 450. Najviše nacionalno mešovitih brakova ima u Subotici. U prethodnoj godini ih je zaključeno 250. To su najčešće brakovi između pripadnika srpske i hrvatske nacionalnosti, potom srpske i mađarske nacionalnosti, kao i srpsko – bunjevački brakovi. Uopšte, ova tema je večna. Do toga da u Bačkoj Palanci postoji Udruženje „Tradicija i venčanje“ koje organizuje manifestaciju koja za cilj ima da sačuva svadbarske običaje naroda koji žive na ovom podneblju. Manifestacija se zove, a kako drugačije nego „Vojvođansko venčanje“. U Kulpinu recimo, Udruženje žena već 17 godina organizuje manifestaciju „Kulpinska svadba nekad i sad“. Ima toga još… i uvek najveću atrakciju izazove kada se jedni pored drugih nađu pripadnici različitih naroda u skladnim, a poslovično kitnjastim i raskošnim nošnjama.

O tome koliko smo svi izmešani i jedni drugima prožeti, govori i podatak da je u Vojvodini opšte prihvaćen termin „đuvegija“. Povik „stigao nam đuvegija“ uvek ima veselu konotaciju. A termin je preuzet iz turskog jezika (guveyi) i svima nam se zapatio kao celer u bašti.

Uostalom, ovde si ionako uvek svoj i svačiji.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.“

Članak Tradicija – ĐUVEGIJE GDE STE, DA STE! se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.