Poslednjih desetak godina Novi Sad se profilisao kao regionalni IT centar, kao grad budućnosti, grad najnaprednijih, najsofisticiranijih, najmodernijih tehnologija, centar gejming i IT industrije. I ovo je verovatno jedna od najzahvalnijih tema kojih bi se novinar mogao prihvatiti. Zašto? Pa zato što ne mora ništa da objašnjava i doslikava. Dovoljno mu je da pobroji nekoliko činjenica i sve je kristalno jasno. A činjenice su gotovo neverovatne.

Prema podacima iz 2022, danas u vojvođanskoj prestonici posluje čak 900 IT kompanija od ukupno 2.500 registrovanih na teritoriji naše države. Iako ogromnu većinu čine mikro i mala preduzeća, postoje i one svetske poznate kompanije poput: „Schneider Electric DMS NS“, „Ximedes“, „RT-RK“, „Levi9“, „H-Tech““, „VegaIT Sourcing“, a tom spisku krajem prošle godine pridružila se i vodeća američka kompanija „IBM“. Primera radi, tokom 2022. IT industrija u Srbiji imala je izvoz usluga, proizvoda i servisa u visini od 2,7 milijardi evra, što je za 45 odsto više nego godinu dana ranije. Uporedite ove podatke i očas ćete shvatiti gde je i koliko je mesto Novog Sada u ovoj priči. Uostalom dovoljno je samo setiti se danas gotovo anegdote od pre dve godine, kada se pročulo da je negde u gradu, na tajnoj lokaciji smešten holivudski glumac Kijanu Rivs. I zaista. Zbog digitalizacije njegovog lica za potrebe jedne od najpopularnijih video-igara na svetu ,,Cyberpunk 2077” jeste došao u Novi Sad. Sve zbog IT kompanija, iz najvećeg grada u Pokrajini, koja je  prva u svetu razvila tehnologiju za digitalizaciju ljudskog lika na osnovu snimljenih dinamičkih 3D podataka lica u pokretu. Može li dalje od ovoga!

IT struka je generalno poznata po visoko obrazovanim kadrovima i izuzetno plaćenim radnim mestima. Ako u razvoju ove priče učestvuje u obimu kojim učestvuje Novi Sad, dve stvari nameću se same po sebi. Veliki broj mladih uspešnih ljudi, privlači druge da budu uz njih. Nekoliko značajnih kompanija iz ove struke danas razmišlja da svoje poslovanje premesti u grad ispod Petrovaradinskog sata. Pamet i novac koji će sa sobom uneti, automatski pokreću bezbroj drugih stvari koje utiču na razvoj grada: Stanogradnju, infrastrukturu, kvalitet usluga, prodajnu mrežu od malih specijalizovanih radnji do šoping molova, turizam, industriju zabave… I sve se to u Novom Sadu vidi. Uostalom, evo još jednog podatka. Republički zavod za statistiku objavio je konačne rezultate popisa iz 2022. godine prema vrsti stambenih jedinica do nivoa naselja. Gledano po gradovima i opštinama, od popisa iz 2011. godine pa do prošle godine, u Novom Sadu je izgrađeno preko 33.000 kuća i stanova računajući grad i sva naseljena mesta! Tačnije, po popisu iz 2022. godine, u Novom Sadu je bilo 193.620 stanova, dok ih je 2011. godine popisano 160.282. Ako vam je tako lakše, grad je za samo jednu deceniju dobio onoliko stanova kuća koliko Ruma ili cela opština Kula imaju stanovnika. To je neverovatna ekspanzija. Na nju naravno utiču i drugi faktori, ali je zamajac koji je ovom usponu dao IT sektor nemerljiv. To se čak i simbolično da videti. Nakon što je izgorela zgrada bivšeg Radničkog univerziteta, narednih 20 godina bila je najvidljivi simbol propadanja. Onda ju je kupila kompanija „Vega IT“. Umesto sablasnog zdanja Radničkog, grad dobija 13 spratova sa 6.500 kvadratnih metara najmodernijeg poslovnog prostora u kojem će raditi 550 ljudi. Inače, procena je da u novosadskom IT sektoru radi oko 10.000 ljudi, sa primanjima koja su daleko iznad proseka.

Konačno, nad svim ovim podacima i svako od nas ponaosob, može da se zamisli. U svetu postoji samo 15 odsto kvalitetne radne snage, sa aspekta onih koji daju posao. Čak 61 odsto radne snage u svetu ne angažuje se na poslu. Što bi mi rekli, radi tek toliko da „odradi platu“. Konačno, četvrtina ljudi je potpuno odrođena od svog posla. Samo je fizički prisutna, bez ikakvog konkretnog učinka. Na nama je da sagledamo u kojem se smeru stvari razvijaju. Da procenimo svoje lične kompetencije i upitamo se u kojem od ovih „ešalona“ bismo voleli da se nađemo!

Novi Sad vam ovo pitanje svakodnevno postavlja.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.“

Članak IT sektor – NOVI SAD KAO „SOFTVER SITI“ se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Višnjićevo je živi dokaz zašto se Vojvodina ne upoznaje putem interneta ili televizijskih ekrana. Po njoj se naprosto mora putovati. Tek tako možete upoznati ljude i predele koji će vas fascinirati. A da niste lično tamo otišli, možda nikada za njih ne biste ni čuli. Putem interneta na primer, o selu Višnjićevu nećete saznati više od desetak manje-više istih podataka. U ovom slučaju čak ne smete čekati „dok vas put ne nanese“, jer će vas teško naneti. Ako ciljano ne idete za Sremsku Raču, po Sremu se možete smucati koliko hoćete i opet nikada ne nabasati na ovo živopisno mesto. Jedino može po starinski – kartu u ruke, pa na put. Mada i tu postoje neki fenomeni. Verovatno ne postoji niko među nama, ko nije makar čuo za Morović. Za Višnjićevo retko ko. A ova dva sela, jedno od drugog udaljena su osam kilometara ili desetak minuta vožnje. Pa vi to sada objasnite! Šta više, između ova dva mesta možete se bez problema poslužiti i čamcem, pa lagano niz Bosut.

Najveća prirodna karakteristika Višnjićeva, osim da leži na reci koja se nedaleko odatle uliva u Savu, jeste da je okruženo, neki kažu i najkvalitetnijom šumom u Evropi. Seoski atar čini oko 10.000 hektara pod šumom. Pouzdan podatak kaže da su se u 18. veku bečki nameštaj i burad za francuska vina izrađivali od ovdašnje hrastovine. Boljeg drveta nije bilo. I upravo zbog hrasta, ovaj donji deo Srema zaslužio je svoj čuveni nadimak „žirski“ ili „svinjski“ Srem. Do pre jednog veka meštani okolnih sela u šumu su puštali na stotine svinja. Preko godine hranile bi se žirom, a tek kada zazimi, vraćane su u selo.

Od mlevenog žira pravio se čak i hleb. Ipak, najbolja vremena nalaze se iza ovog nekada u narodu svetog drveta. U ovdašnjem eko-sistemu dominantne su reke. Na malom prostoru nalaze se: Dunav, Sava, Bosut, Vuka, Studva i Spačva. Kako su nekada reke plavile i po desetine kilometara izvan svog korita, šume su se obilno nalivale vodom. A bez silne vode, nema ni najkvalitetnijeg hrasta. U moderna vremena silne vode su zauzdane. A tu su i napasti poput pepelnice i mrežaste stenice, koje je nemoguće iskoreniti. Zbog svega toga u celom Sremu već nekoliko godina nije bilo nijednog žira.

I tek sada, kada znamo geografske i prirodne odlike ovog „džepa“ Srema, možemo da idemo u Višnjićevo. Doduše, Sremci će nam na ovom nazivu sela koje toliko pominjemo, odmah zameriti. Sve do 1935. ovo mesto zvalo se Grk. Ponosni na svoju tradiciju, toliko koliko jesu, meštani i danas rado koriste staro ime sela. Mada ni ovo novo nije im daleko od srca. Te 1935. godine Grčanci su poželeli da se zvanično pohvale najslavnijom izbeglicom koja je ikada kročila u njihovo selo. To je, dakako, slepi guslar i pesnik Filip Višnjić, kog je turski zulum iz bosanskog Podrinja dognao u Grk.

Ovde je živeo punih dvadesetak godina. U nedalekom manastiru Šišatovcu sreo se sa Vukom Karadžićem koji je zapisao 17 njegovih pesama. Najslavnija je „Početak bune protiv dahija“. Vuk je Višnjićevu slavu učinio besmrtnom, do te mere da ga s puno prava smatraju srpskim Homerom. Sahranjen je 1834. u selu koje danas nosi njegovo ime. Nad grobom mu je 1887. godine zahvalan narod podigao spomenik kog krase stihovi Jovana Jovanovića Zmaja. I tako se selo već skoro 90 godina zvanično zove Višnjićevo. Njegovi stanovnici sami sebe, gotovo po pravilu, i dalje zovu Grčanci. I to je ovde sasvim normalno.

Ponos ovog sela, kako god ga zvali jeste Kaja-kanu klub “Filip Višnjić”. U pionirskoj, kadetskoj i juniorskoj konkurenciji, za male Grčance zna se nadaleko. Na brojnim državnim, republičkim i pokrajinskim prvenstvima deca Višnjićeva ni milimetar ne uzmiču za vršnjacima iz Zemuna, Bačke Palanke, Bezdana, Bečeja… U budućnosti sve ovo što smo do sada pomenuli, moglo bi da se uveže u jednu delatnost koja bi donela prosperitet čitavom mestu. To je naravno turizam. Imaš vodu, šumu, udaljen si od svega što može da ti remeti mir u umu i duši. Šta nam je danas potrebnije od ovoga!

Zato ste u Grku, pardon – Višnjićevu, uvek dobro došli.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.“

Članak Višnjićevo – U RAJU BOSUTSKIH ŠUMA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Generacije stanovnika Petrovaradina insistirale su na posebnosti i njegovom jedinstvenom mentalitetu. Nekako kao da je i u praksi zaista tako bilo. To se snažno videlo od devedesetih godina, pa na ovamo. U Novom Sadu je pre tridesetak godina počela intenzivna urbanizacija. Na Telepu, Podbari, Grbavici, Detelinari, Rotkvariji… gotovo preko noći nestajale su mirne ušorene ulice, u kojima se živelo na bezmalo tradicionalan način. Već za par meseci nicale bi petospratnice sa potpuno novom atmosferom i identitetom. Nastavilo se u novom veku. Još brže i očiglednije. Iz tipično panonske, bezmalo varoši, Novi Sad je izrastao u moderan grad evropskog tipa.

A onda, kada bi se nostalgični Novosađani uželeli mira i one specifične nostalgične atmosfere gradskih ulica, pešice ili biciklom prelazili bi u Petrovaradin. On je nekako večito ostajao isti. Zapravo, što zbog prisustva vojske i velikih vojnih objekata, što zbog istorijskog kulturnog nasleđa, čije je očuvanje podrazumevalo da su mnoga zdanja pod zaštitom, što opet znači da se bez saglasnosti nadležnih na njima nijedan crep ne sme menjati – Petrovaradin zaista i jeste bio isti. Kako sam gradić, tako i samo naselje duž Preradovićeve ulice. Petrovaradin je bio fotografija iz porodičnog albuma koja se ljubomorno čuvala.

A onda… ako je neko otišao iz Petrovaradina pre više od godinu dana, pa se tek sada prvi put vratio, ostaće u čudu. Petrovaradin je postao jedno od najintenzivnijih gradilišta u Pokrajini. Niče po nekoliko zgrada istovremeno. Vozači često obilaznicama traže put do svog cilja. Šta se to dogodilo? Urbanistički plan generalne regulacije Petrovaradina predvideo je potpunu transformaciju ovog naselja koje danas ima 18.000 stanovnika, koliko i Stara Pazova na primer. Obiman plan obuhvata Petrovaradin sa sremske strane grada i deo u zoni planiranog mosta na trasi nekadašnjeg Mosta Franca Josifa. U planu se nalazi kako postojeće stanje, tako i planovi za naredne decenije.

U nacrt Plana generalne regulacije Petrovaradina ucrtani su novi most na Dunavu, stambena zona na Trandžamentu, novi vrtići i škole, sportski park, kao i mreža biciklističkih staza. Najveći deo celina u sklopu Petrovaradina namenjen je stanovanju – Stari i Novi Majur, Trandžament i Sadovi. Opštestambenim zonama su namenjeni delovi Trandžamenta i Starog i Novog Majura, višeporodično stanovanje je u delovima Preradovićeve, a za namenu poslovanja zadržava se Radna zona Istok. U prvom planu je, naravno, kulturno nasleđe ovog područja, odnosno Petrovaradinska tvrđava sa okruženjem i Petrovaradinska ada, u okviru koje se nalaze zone zaštitnog zelenila i površine za hidrotehničke zahvate.

Plan identifikuje pet prostornih celina. Prva celina je Petrovaradinska tvrđava sa okruženjem, koju čine je Petrovaradinska tvrđava sa Podgrađem, najveći deo Starog Majura i deo Trandžamenta. Kad je reč o severnom delu Trandžamenta, osim namene groblja, prostor će u budućnosti biti namenjen kulturi, sportu, rekreaciji, turizmu i ugostiteljstvu, s usmerenjem na promociju Petrovaradinske tvrđave – ali i opštegradskom centru. U okviru ove prostorne celine su i Varadinski most, novi Žeželjev most i planirani pešačko-biciklistički most na trasi nekadašnjeg mosta Franca Josifa.

Prostorna celina Petrovaradin, koju čine deo Starog Majura, ceo Novi Majur i južni deo Trandžamenta. Zona je pretežno namenjena porodičnom i višeporodičnom stanovanju, opštestambenim zonama, srednjoj školi i u manjoj meri opštegradskom centru. Sledeća je prostorna celina Radna zona Istok. Definisana je prugom i odbrambenim nasipom, a oko 70 odsto površine je namenjeno poslovanju. Planom nisu predviđene neke veće izmene.

Prostorna celina naselje Sadovi pretežno je namenjena porodičnom stanovanju i poslovanju sa stanovanjem, sa pratećim sadržajima javnih službi lokalnog nivoa (osnovna škola, dečije ustanove, pijaca), javnih površina, kao i sadržajima opštegradskog centra. U severoistočnom delu ove zone planira se sportski park i kompleks transformatorske stanice. Konačno, prostorna celina Petrovaradinska ada i deo Dunava namenjena je površinama za hidrotehničke zahvate sa postrojenjem za preradu vode, zaštitnom zelenilu i Dunavu… Generalno ovaj plan poslužiće kao osnov za realizaciju nekih ideja, poput izgradnje pešačko-biciklističkog mosta i stambeno-poslovnog kompleksa na Trandžamentu. Prostor zapadno od Ulice Račkog planira se za proširenje stambene zone, pijacu i osnovnu školu, a stambeno naselje uz železničku stanicu za višeporodično i porodično stanovanje s poslovanjem.

U domenu saobraćajne infrastrukture, autori plana smatraju da je neophodno da se utvrdi novi režim saobraćaja za Petrovaradinsku tvrđavu u celini, ali i za njene pojedinačne delove. Prostor Gornje tvrđave i Hornverka se planira bez kolskog saobraćaja i parkiranja. U okviru Podgrađa zadržava se namena Vojne bolnice dok se ne stvore funkcionalni, prostorni i drugi uslovi za njeno izmeštanje. Za zonu zaštitnih bedema Podgrađa planira se parkovska površina sa pratećim sadržajem. Ono što će biti posebno zanimljivo, to je da će ponovo svoju funkciju dobiti stubovi koje smo decenijama gledali kako vire iz vode i trasa nekadašnjeg mosta Franca Josifa i tunel ispod tvrđave.

Novi most se planira kao pešačko-biciklistički, a revitalizacija tunela u postojećim gabaritima. U tunelu se planira vertikalna komunikacija sa gornjim platoom Gornje tvrđave – lift ili stepenište, ali detaljnije će se sve razraditi urbanističko-arhitektonskim konkursom. Osim kao pešačko-biciklistička komunikacija, tunel je planiran kao promotivno-izložbeni prostor posvećen istoriji Petrovaradinske tvrđave.

U jednoj rečenici – u Petrovaradinu više ništa neće ostati isto. Pravi se bezmalo istorijski presek. Petrovaradin zanovi vek.

Svidelo se to nekome ili ne, ali biće ovo jedna fantastična avantura!

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.“

Članak Petrovaradin – GRADIĆ PO MERI NOVOG VEKA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Dok stojite u centru Vojke, pa posmatrate automobile kako klize niz kružni tok, onda se osvrnete, pa svugde oko sebe ugledate izloge radnji, prodavnica i poslovnih prostora, pa konačno shvatite da ste poput centra neke varoši, okruženi silnim svetom . bude vam jasno da ovo nije tek „jedno od sela“. I zaista nije. Mesto se toliko dinamično razvija, da zapravo svaki put kada u njega dođete, dobijete izazov da pogledate šta se sve novo u međuvremenu stvorilo i izgradilo. Recimo, kada se samo setimo, bili smo svojevremeno u Vojki u vreme ostvarenja jednog višedecenijskog sna. Umesto bunara i hidrofora, selo je konačno dobilo vodovod. Po zavr+šetku posla oko 1.500 porodica u selu dobilo je priključak na novi vodovod. Vodovodna mreža, dužine preko 35 kilometara, prošla je kroz celo naselje. Meštani Vojke radili su kako su mogli i umeli da ne bi bili mimo ostalog sveta, bez pijaće vode i kupatila u 21. veku. Kopali su bunare i ugrađivali sopstvene hidrofore. Ali, tako se više nije moglo. Hidrofori su se kvarili, a bunari obrušavali. I onda su pred našim očima, dosanjali svoj san. U međuvremenu, a nema tome mnogo, selo je iskoristilo sve svoje prednosti i pogodnosti i praktično izraslo u varoš.

Sve je počelo prilično davno. Vojka je veoma staro naselje, u pisanim dokumentima prvi put se pominje još 1416. godine. Poznato je bilo kao naselje nasred puta, s velikim brojem vetrenjača. Danas se uspomena na vetrenjače čuva u grbu sela. Selo ima povoljan geografski položaj, jer leži u ravnom, ruzmarinskom Sremu, na razdaljini od oko dvadesetak kilometara od Dunava i oko tridesetak kilometara od reke Save. Sa dva putna pravca povezano je s obližnjim regionalnim putem Beograd – Novi Sad, a trećim krakom sa auto-putem Beograd-Zagreb. Selo je od Beograda udaljeno tek 30 kilometara, a od Novog Sada 50. Preko pet hiljada stanovnika se, zahvaljujući izrazito plodnom zemljištu, bavi poljoprivredom, ili je zaposleno u Staroj i Novoj Pazovi, Beogradu, Novom Sadu. Takođe jedan od lokalnih fenomena jeste i izuzetno veliki broj zanatskih radnji. Kažu da ih ima više od pedesetak. Uz njih ima bar još toliko privatnih firmi. Zahvaljujući povoljnim prirodnim i geografskim uslovima, selo se solidno razvijalo, a značajnijem priraštaju stanovništva doprinelo je doseljavanje sedamdesetih godina. Vojka ima apsolutno svu neophodnu infrastrukturu za kvalitetan život: školu, sportske objekte, među kojima je i nova sportska hala, izvanrednu ambulantu, dom kulture, nižu muzičku školu, poštu, lovački dom, vrtić, kulturne organizacije i udruženja, benzinske pumpe, menjačnice i supermarkete. Ispred zgrade Mesne zajednice nalazi se mali ali besprekorno uređen park. Prostorije mesne zajednice ukrašene su slikama sa likovne kolonije, koja je jedan od zaštitnih znakova mesta. Likovna kolonija „Kosmik art – Ljubiša Marić“ jedna je od najznačajnijih kolonija ove vrste u zemlji. Uopšte, prosto vam dođe krivo što do Stare Pazove imate samo pet kilometara. U Vojki imate sve, i komotno bi mogla da bude i mnogo dalje. A naišli smo i na jedan zanimljiv podatak. Vojku od drugih naselja izdvaja i to što su bili poznati graničarui ali i vinogradari, još od vremena vladavine Leopolda i Marije Terezije, Austro – Ugarskih monarha, od kojih su dobili vinograde u današnjim Čortanovcima, na obroncima Fruške gore, koje i danas čuvaju mnoge porodice.

Uopšte, da ne bude da je sve novo, ovde se itekako drži do tradicije. Samo selo starije je od 600 godina. Fudbalski klub „Sremac“ osnovan je 1927. godine. Jedno od pitanja koje meštani vole da čuju,glasi: Da li je istina da je Aleksandar Kolarov, doskorašnji kapiten reprezentacije rođen u Vojki? Onda uz osmeh, sledi potvrdno klimanje glavom. No, da nastavimo dalje… Kulturno-umetničkom društvu „Slavko Gajin“ biće uskoro 80 godina. Mesto je bioskop dobilo još 1959. Kada je svaka projekcija bila prava atrakcija. Ovde je osnovana i prva radio stanica u čitavom Sremu. „Radio Vojka“ se oglasila 1967. godine. Mogli bismo još da nabrajamo, ali već iz ovog do sada jasno je da takav sklop istorije, kulture i tradicije, sa svom infrastrukturom koje podrazumeva novo doba i vreme u kojem živimo, nije nešto svakidašnje. Ali ne brinemo da ćemo preterati u rečima. Vojčani su oduvek navikli da ih hvale. Nismo mini prvi, ni poslednji.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.

„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.“

Članak Vojka – ŠTOGOD SELO se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Surduk je reč turskog porekla i označava „provaliju“. Malo je sela koja u tolikoj meri odgovaraju svom imenu, koliko naš, podunavski Surduk. Na njegovu sreću, ime je ostalo ali se mnogo toga drugog promenilo. Selo je oduvek bilo „drumsko“. Nastalo je u Dunavskoj ulici, na mestu na kojem je nekada bila lesna dolina koja se spuštala prema Dunavu. Tri poprečne ulice, koje se ukrštaju s glavnom. Može li jednostavnije? Modernu sudbinu sela odredila je činjenica da se, naročito poslednjih godina, sve karte tako poklapaju, da u ovoj igri Surduk naprosto ne može izgubiti. Sve hodeći niz reku,  u pravcu od Novog Sada, najpre stižete u Stari Slankamen, pa ovamo. Onda produžavate za Belegiš i Banovce. Do Beograda imate četrdesetak kilometara.

Manje od sat vremena vožnje treba vam do Novog Sada a ni pola sata do opštinskog središta Stare Pazove. Tu su vam i aerodrom i autoput.  Dok stojite u centru Surduka, nalazite se u epicentru svega. A opet usred poludivlje prirode koja fascinira. O tome koliki sklad prirode i čoveka na ovom mestu vlada, govori činjenica da okolina Surduka danas ima preko 400 vikendica. Uz njih naravno, odmah idu i prateći sadržaji. Prodavnice, restorani, turistički i rekreativni sadržaji. Sve zajedno em oplemenjuje izgled mesta, em donosi ljude i novac. Vreme kada se živelo od Dunava i teškog ratarenja, odavno je deo prošlosti. Iz mesta se sve manje odlazi u pravcu velikih gradova, a sve više iz njih dolazi ovamo.

Centar sela danas izgleda besprekorno. Radilo se na školi, sportskoj hali, asfaltiranju puteva. Bez lažne skromnosti ali malo je opština koje se poput Stare Pazove mogu pohvaliti da su toliko uradile za ravnomeran razvoj svakog mesta. Uostalom popis stanovništva pokazuje da ovde ne postoji uobičajen trend u kojem se jedan dominantan centar razvija na račun ostalih. Nova Pazova, Vojka, Golubinci, Belegiš, Banovci, Surduk, pa čak i Krnješevci preko kojih opština izlazi na autoput prema Šimanovcima, danas imaju infrastrukturu ravnu gradskoj. I gde god da odete, niko se ne oseća zakinut. U današnje vreme to je ravno podvigu.

Uostalom to je najbolje proveriti tamo gde se sve ove okolnosti itekako mere. Na tržištu nekretnina dogodilo se nešto što ni samim meštanima nije jasno. Više nikoga ne iznenađuje oglas da se recimo kuća u Surduku prodaje za 120.000 evra! I kupaca uvek ima. A kako i ne bi kada vam ovde treba desetak minuta da obavite ono što bi u gradu trajalo satima. U centru sela locirani su svi objekti javnih službi: osnovna škola koja je područna osnovnoj školi u Belegišu, hram prenosa moštiju Svetog Oca Nikolaja koji je stariji od dva veka, stadion FК „Borac“, zdravstvena ambulanta, predškolska ustanova i obdanište, nekoliko prodavnica, pošta. U mestu rade vinarija „Milanović“, konjički klub „Koversano“ koji od 1993. organizuje seosku „Fijakerijadu“ i udruženje žena „Jefimija“.

Posebna priča je bazenski kompleks „Horizont“. A isto tako za nekoliko minuta lagane šetnje, stižete na samu obalu Dunava koja je lako prepoznatljiva po svojim pod oštrim uglom odsečenim zaravnima, koje izgledaju kao da se obrušavaju na reku. Inače, ovi lesni odseci svoju najveću visinu od preko 50 metara, dostižu baš kod Surduka. Dunavski lesni odsek je 2000. godine proglašen za područje od međunarodnog značaja za ptice, jer predstavlja značajno gnezdilište za bregunice, pčelarice, vetruške i kukumavke. Surduk nema uređenu plažu, ali u blizini, na brdu iznad, nalazi se spomenik NOB-u (Svetionik), koji predstavlja jednu vrstu nepokretnog kulturnog dobra. Svetionik je pod zaštitom Zavoda za zaštitu kulture Sremska Mitrovica i delo je vajara Jovana Soldatovića.

Naravno, velika pogodnost je i dobar komšiluk. Dobrim putem iz Surduka, treba vam pet kilometara do Belegiša i još toliko do Starih Banovcima. S obzirom da ovi drugi već imaju ponudu robe i usluga u nivou kakvog manjeg grada, onda je jasno da vam je sve to lako dostupno i iz samog Surduka. Ispostavlja se nekako da se tolika uslovljenost geografskim karakteristikama mesta pokazala dobrom. S obzirom da mora da se razvija „duž puta“, nikada nije moglo da ide u širinu i bude veće 1.500 stanovnika. Tako je Surduk uvek zadržao svoju formu ali i mentalitet i onu pravu, kako ovde uživaju da kažu, pravu sremačku atmosferu. Sve vam je na dohvat ruke. A opet, ako želite da živite u opuštenom ritmu, na način na koji se to nekada radilo – izvolite! Od volje vam. Surduk vam pruža priliku da odaberete život po svojoj meri.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Stara Pazova.

Članak Surduk – SAMO PRAVO, PA POLAKO se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Detaljni podaci dobijeni na osnovu poslednjeg popisa stanovništva još nisu dobijeni. Oni preliminarni jesu. Čim su saopšteni rezultati popisa po opštinama, Stara Pazova je naravno stala u prvi red. A razlog je interesantan. Opština Stara Pazova ima 62.645 stanovnika. To je približno 5 odsto manje nego na prošlom popisu. I verovali ili ne, ovo je najmanje smanjenje stanovništva u odnosu na sve opštine u Sremu, gde je pad broja stanovnika za 9 odsto. A pazite sada ovo! Iako je broj stanovnika manji, broj stambenih jedinica je drastično veći. Sada ih je popisano 27.550, a pre 11 godina bilo ih je 24.448. Preko 3.000 novih stanova nije zanemarljiva činjenica.

Ako bi neko izveo zaključak, da to onda znači da je u ponudi previše stanova, prevario bi se. Što se prodaje samih stanova tiče, investitori kažu da čim dobiju građevinsku dozvolu, uspeju da prodaju dobar deo stanova. A onda kako napreduje gradnja i prodaja ide svojim tokom. Investitori kažu, dokle god bude kupaca cene novih stanova neće padati. A i zašto bi kada je jedan od njih početkom godine izjavio da na jedan stan bude i po deset zainteresovanih kupaca. Uostalom, ako ovih dana prolazite kroz Pazovu, obratite pažnju! Istovremeno ćete naići na nekoliko gradilišta na kojima se uveliko podižu nove stambene zgrade. Zapravo, jedini pravi zaključak mogao bi biti da ljudi sa jedne strane veruju u perspektivu koju ovaj grad pruža. Ulaganje u Staru Pazovu uvek je dobra odluka za plasman sopstvenog kapitala a kupovina nekretnine u ovom  gradu, sigurna investicija.

Sa druge strane, svako od nas zna bar nekoga ko je prodao stan u Beogradu ili Novom Sadu i kupio stan u Staroj Pazovi. Poslednjih godina intenzivno jača razmišljanje da je porodični život u manjem gradu višestruko poželjniji. Imate sve što vam treba kada je u pitanju urbana infrastruktura. Možete da se obrazujete, lečite, dobijate jednako kvalitetne usluge ma kojeg tipa. A opet, sve se obavlja daleko brže, jednostavnije, u ritmu koji vama odgovara. Naravno, na dohvat ruke od mesta koje ste odabrali za život, nalazi se netaknuta priroda, mir i tišina o kojoj u velikom gradu možete samo da sanjate. Uostalom, i ti gradovi nalaze se na četrdesetak minuta vožnje od vas.

A tu je svakako i ekonomska računica. U Beogradu kvadrat stan na manje atraktivnoj lokaciji staje 2.000 evra. Na poželjnijim je preko 3.000. Ako to uporedimo sa cenama stanova u Staroj Pazovi, koje su daleko niže, pa na to dodamo i eventualnu mogućnost da želite da se bavite nekom vrstom privatnog biznisa za šta ovde postoje idealni uslovi – odluka je doneta. Em dobiješ dvosoban ili veći stan, po ceni garsonjere u velikom gradu. Em imaš bolji kvalitet svakodnevnog života. A kada zatreba, za tili čas najznačajnijim saobraćajnicama kojima si bukvalno okružen, možeš da stigneš gde hoćeš. Uz to, imaš sigurnost da je ekonomska perspektiva Stare Pazove obezbeđena i nije ničim dovedena u pitanje. Kada sve ove elemente spojite u jedno promišljanje, shvatite da je zamah ovdašnje stanogradnje potpuno logičan.

Ono nepoklapanje u broju žitelja i broja stanova na nivou čitave opštine, odnosi se i na to da je po selima veliki broj ljudi starije dobi. Mnoga, naročito podunavska sela, imaju drastično povećano prometovanje vikendica. Ova naselja prepoznata su kao idealna destinacija za odmor. Život u gradu je nešto drugo. I zato nikoga ne čudi kada u Staroj Pazovi ugleda više građevinskih mašina i kranova, nego u nekim gradovima većim od 30.000 stanovnika. Kada saberete i oduzmete, stvar je zapravo potpuno jasna.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Stara Pazova.

Članak Stanogradnja – RAČUNICA JE JASNA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Retko se dešava da dođeš u neko selo i prvo što ugledaš bude škola. I to ne zato što ti je za nju pogled prvo zapeo – već što ima izgled koji vas ostavi u stanju pozitivnog šoka! Zapravo da budemo iskreni, ne možemo da se setimo da smo u nekom gradu videli lepšu i moderniju osnovnu školu. Više liči na futurističko zdanje nekog fakulteta nego na seosku školu. Mislimo tu i na veličinu i na vizuelni utisak. Svaka čast! Počela je da radi pretprošle jeseni. Podignuta je na mestu na kojem se nalazila stara školska zgrada. Raspolaže sa deset učionica, dva ateljea, dva kabineta, bibliotekom, informatičkim kabinetom, medijatekom, produženim boravkom sa čajnom kuhinjom i trpezarijom i šest kancelarija.

Alal vera. Škola „Vera Miščević“ potpuno je opremljena video-nadzorom, liftovima za invalide, protivpožarnom centralom i potpuno novim inventarom. Oni koji imaju decu školskog uzrasta, a nisu iz sela, verovatno padaju u iskušenje da se dosele u Belegiš samo zato da bi im deca ovde išla u školu. Valja pomenuti da škola i svoje izdvojeno odelenje u Surduku.

Imamo običaj da kažemo kako se svako od devet naselja u ovdašnjoj opštini, nalazi u stanju vidljivog razvoja i prosperiteta. Najpre zbog lokacije, koja je u svim slučajevima izvanredna a onda naravno i umešnosti da se ta privilegija iskoristi. Belegiš se nalazi na, za vojvođanske prilike ozbiljnoj nadmorskoj visini od 119 metara. Sa jedne strane graniči se sa Surdukom, sa druge se nalaze gotovo pripojeni Stari Banovci, preko reke je Banat, a u zaleđu Stara Pazova. Inače, Belegiš je nastao u 16. veku, kada su se na ovaj prostor, uz veliku reku, doselile 23 porodice. Sagradili su malu crkvu od pletera, pokrivenu trskom. Godine 1731. izgrađena je druga, modernija crkva. Tada je selo već brojalo 230 kuća.

Pošto je Dunav odnosio breg na kom je bila druga crkva, njeni zidovi su počeli da pucaju i tonu u zemlju. Sadašnja crkva, izgrađena 1927. godine, jeste treća koja je podignuta otkako je selo nastalo. Ima dva tornja i najveća je u sremskoj eparhiji. Pre nekoliko godina kompletno je renovirana. Seoska slava je Prenos moštiju Svetog oca Nikole, i slavi se 22. maja. Belegiš se diči narečenom crkvom, školom, fudbalskim stadionom, ambulantom, modernom predškolskom ustanovom, Domom kulture sa bioskopskom salom, konjičkim klubom, lovačkim društvom, vikend-naseljem, jedinstvenim dunavskim adama i krajolikom koji je, naročito posetiocima iz grada, pomalo nestvaran.

Ovaj deo dunavske obale, kojoj pripada i tri kilometra uz Belegiš, karakterističan je po brežuljcima što izgledaju kao da su odsečeni velikom kašikom za tortu. Ti odseci imaju mnoštvo surduka, koji daju neopisivu draž čitavom ovom predelu. Naime, selo je poznato i po jedinstvenom fenomenu. Ovdašnje dunavske ade, koje u zavisnosti od nivoa reke svake godine izgledaju potpuno drugačije i imaju nov raspored, pravi su raj za turiste. Velika ada je najveća ada na ovom delu dunavskog toka od Banovaca do ušća Tise. Na severnom kraju ade nalazi se popularna plaža. Na istočnoj strani ade su dva do tri rukavca pogodna za pristajanje i ribolov. Između istočne obale ade i leve obale Dunava, odnosno Velike i Male ade, nalazi se takozvana „plićina“ pogodna za vožnju glisera, skutera i skijanje na vodi. Uostalom, turizam je karta na koju se Belegiš sprema ozbiljno da zaigra.

Zapravo, priču završavamo onako kako smo je i počeli. U Belegišu na koju god stranu da pogledaš, ostaneš zadivljen. Krenuli smo sa zgradom osnovne škole, a posle smo shvatili da ovde nema ničega što se ne bi moglo smatrati uzornim i uređenim. Pokušavajući da ih bar negde uhvatimo nezatečene, pitali smo Belegišane za fudbalski klub. Računajući da je sigurno mali i tavori u nekoj od nižih liga. Kako da ne! Fudbalski klub „Podunavac“ osnovan je još 1933 godine. Ima upravnu zgradu sa svlačionicama, kancelarijama i restoranom, na čemu bi mu i neki superligaši pozavideli. Teren zategnut „pod konac“ liči na one u engleskom stilu. A za kraj ide ono najinteresantnije. „Podunac“ se takmiči u litnoj Vojvođanskoj ligi, gde igra sa klubovima iz Novog Sada, Zrenjanina, Pančeva… a recimo, u ovom trenutku je na tabeli daleko bolji od „Jedinstva“ iz Stare Pazove!

I opet nema stajanja. Kada dođemo za pola godine, ugledaćemo nešto novo. Jer to se ovde podrazumeva.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Stara Pazova.

Članak Belegiš – E OVAKO SE TO RADI! se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

O Staroj Pazovi obično govorimo fascnirani njenim ekonomskim i urbanim razvojem. I tek odjednom primetimo da zapravo svi preskaču ono što se u nedostatku ovako moćnih argumenata kakve ima Pazova, u drugim mestima stavlja u prvi plan. Na primer, znamo li kako je poteklo njeno ime? Šta znamo o njenoj istoriji? Ispada nekako da je Stara Pazova skočila na lestvicu u kojoj se govori o industrijskim zonama, investicijama, infrastrukturi … a da smo usput zaboravili da je ovo ipak jedno pre svega pitomo mesto, mirnih, jednostavnih i kulturnih ljudi. Pa hajde onda da ispravimo „nepravdu“ i malo zaronimo u prošlost, jer ovde se samo o budućnosti govori. Dakle, što se tiče porekla imena Pazova nema pouzdane i bezuslovne teorije. Možda najbliže realnom prosuđivanju izgleda pretpostavka da je ovo bilo graničarsko naselje. A na granici uvek moraš „paziti“, u smislu „stražariti“. Naselje se pominje još u 15. veku ali su ga starosedeoci zbog problema sa visokim vodama napustili.

Nailazilo je doba stalnih migracija. Istoričari kažu da je od formiranja Hrvatsko-slavonske vojne granice 1750. godine,  Pazova postala graničarsko mesto. Ovaj mešoviti vojničko-zemljoradnički status, znčio je recimo da se kapetan vojske stara o ekonomiji i obrazovanju meštana. Stanovnici te prvobitne „Pazuhe“ su bili poreklom iz Like, i prvih 20 godina u njemu su bili isključivo Srbi. A onda je došlo do masovne kolonizacije Slovaka iz Zvolenske, Turčjanske i Liptovske oblasti. Doseljavanje nije bilo jednovremeno. Crkvene knjige beleže da je 1784. u mestu živelo 1.348 Slovaka i 426 Srba. Zna se i to da sadašnji naziv Stara Pazova datira od 1792. godine.

Lokalna vlast organizovala je ušorenu izgradnju mesta. Kuće panonskog tipa bile su od naboja. Kuće su bile niske, sa malim prozorima i samo dva ili tri odelenja. Veliki prelom dogodio se polovinom 19. veka, kada su počele da se grade kuće od cigala, a krov umesto trskom, pokriva crepom. U Staroj Pazovi je tada radilo pet ciglana. Pod je bio od dobro nabijene zemlje pa se jednom nedeljno mazao tečnom glinom. Kasnije se prešlo na podove od dasaka. Voda se pila iz kopanih bunara, da bi vremenom bunari bili u svakom dvorištu. Tek 1934. Stara Pazova je počela vodom da se snabdeva iz arterskih bunara sa većih dubina. Glavne ulice, tek krajem veka dobile su tursku kaldrmu, makadam. Ostale su od ranog proleća do kasne jeseni bile okupane prašinom. Nazivi ulica nastajali su spontano. Pa smo tako imali „Srpski kraj“. Dolaskom Slovaka bilo je i sve više ulica: Selenski šor, Krivi šor, Dlhi šor, Kurta šor.

Od 1895. godine iz parnog mlina Stara Pazova snabdevala se strujom i postala osvetljena pre mnogih drugih gradova. Do Drugog svetskog rata gajila se i konoplja a u Staroj Pazovi je bilo pet uljara. Razvojem poljoprivrede, razvijali su se i zanati: opančari, šeširdžije, ćurčije, kolari, kovači, sarači. Još u pretprošlom veku bila je čuvena pazovačka stočna i žitna pijaca. Od značajnijih građevina koje i danas obeležavaju mesto, beležimo zgradu hotela i banke kojuje početkom prošlog veka podigao Nikola Petrović, jedan od najbogatijih veleposednika. Građenje sadašnje pravoslavne crkve započeto je 1827. Godine, nedaleko od prve crkve okojoj nema sačuvanih podataka. Crkva je posvećena Svetom proroku Iliji. Paroh je od 1896. Godine bio Simeon Aranicki, koji je prikupljao građu o nastajanju mesta i napisao knjigu o Pravoslavnoj srpskoj parohiji u Staroj Pazovi.

Zgrada Slovačke evagelističke crkve potiče iz 1788. godine, a takođe je podignuta na mestu prethodne porušene crkve.  Čuven je bio sveštenik Vladimir Hurban koji se borioza osamostaljivanje Slovačke evangelističke crkve. Njegov sin, Vladimir Hurban Vladimirov, jedna je od najznačajnijih ličnosti Stare Pazove. Pisao je dramska dela koja su govorila o doseljavanju Slovaka i vernoprenosila elemente života na selu i raslojavanje u društvu koje je postajalo sve vidljivije.

Po pisanim tragovima Antona Cuvaja u Staroj Pazovi je postojala srpska narodna osnovna škola od 1730. godine. Slovačka narodna osnovna škola osnovana je 177. A prvi učitelj Jan Lisi došao je iz Slovačke. Uopšte, kada pominjemo zaslužna imena ima ih mnogo: Đorđe vitez Glumac, učitelj Jan Blazi, episkop Evgenije Jovanović, sveštenik Stefan Nikolajević, kraljevski kapetan Trifun Vujin, austrijski feldmaršal Đorđe plemeniti Lemajić, književnik i kritičar Kosta Ruvarac, sveštenik i istoričar Dimitrije Ruvarac, doktor hirurgije i akušerstva Aleksandar Nikolajević, doktor medicine i hirurg Nikola Vujić, književnica i glumica Ljudmila Hurban, sveštenik, glumac i reditelj Vladimir Konštantin Hurban,veleposednik Sava Petrović, lingvista, reditelj i pedagog Mihal Filip, fudbaler Kosta Tomašević, slikarka i rediteljka Mira Brtka… Namerno smo nabrali ovoliki, a još uvek nepotpun spisak zaslužnih imena, da bi postalo jasno koliko je bio živ pregalački i misaoni duh ovdašnjeg naroda.

Tek kada ovako osvetlimo nastajanje i razvoj Stare Pazove, postane nam jasno zašto ovo što danas vidimo i čemu se divimo, nije ni malo slučajno.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Stara Pazova.

Članak Istorijski portret – OVDE SE ODUVEK „PAZILO“ se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Kada smo nedavno pisali o Apatinu, kao veoma važnu činjenicu istakli smo da je ovaj gradić, nekoliko puta u svojoj istoriji, kretao doslovno od nule. Najveći preokret dogodio se neposredno nakon Drugog svetskog rata, kada je Apatin odlaskom dotadašnjeg nemačkog stanovništva ostao ispražnjen. A onda su prevashodno sa prostora Like i Banije stigli novi ljudi koji su tu pronašli svoj dom. Ova apatinska priča u Novoj Pazovi gotovo je preslikana. Nova Pazova je nastala 1790. godine, kada je na pustaru južno od Stare Pazove, doseljeno 882 kolonista iz Nemačke. Imamo jedan zanimljiv podatak. Prvo naselje koje je nastalo kolonizacijom nemačkog stanovništva iz oblasti Baden-Virtenberg, a koje je vremenom postalo i najveće nemačko naselje na području Srema bila je današnja Nova Pazova, a tada samo Pazova. Krenuće da se ispisuje priča koja će trajati tačno vek i po. Odlaskom Nemaca nakon Drugog svetskog rata, varoš je čak i drastičnije nego u slučaju Apatina, ostala napuštena. Sve što se dalje događalo zna se u broj. Po Zakonu o kolonizaciji, u Novu Pazovu stigle su su 762 porodice sa 4.132 člana. Bile su to uglavnom porodice sa područja Krajine, Like, Banije i Korduna, Dalmacije… koje su u ratnom vihoru ostale bez ičega. Nova Pazova je otvorila naredno poglavlje u svojoj istoriji.

Kao i čitava opština Stara Pazova, ovo naselje je u poslednjih desetak godina doživelo potpunu transformaciju. Dovoljno je proći glavnom ulicom pa videti da Nova Pazova dobija sve karakteristike razvijenog urbanog naselja. Još od ranije, ovde je bilo najviše malih i srednjih preduzeća i zanatskih radnji u čitavoj Srbiji. Sada je sve podignuto još stepenicu više. Između nekoliko obližnjih industrijskih zona, jedna od značajnijih jeste upravo ona infrastrukturno potpuno uređena u Novoj Pazovi. Takođe, pisali smo svojevremeno da će na potezu između Stare i Nove Pazove, biti otvorena Multifunkcionalna radna zone- Sever. Ova lokacija biće atraktivna za sve investitore u oblasti proizvodnih delatnosti, trgovine na veliko, skladištenje roba i pružanja usluga. Zona se prostire na površini od blizu 300 ha što će biti  dovoljno  da se u okviru nje formira novi “industrijski grad” namenjen pretežno poslovanju, prožet komercijalnim funkcijama i funkcijama sporta i rekreacije. Ako ovome dodamo postojeću privrednu infrastrukturu Nove Pazove, lako ćemo doći do zaključka da će ona imati praktično potpunu uposlenost stanovništva, što je u poređenju sa nekim širim prilikama, gotovo neverovatno. Na ovu temu, upravo pre nekoliko dana, otvarajući u Novoj Pazovi 11. po redu manifestaciju „Dani doseljenika“ čelni čovek opštine Đorđe Radinović rekao je: „Nekad u šali kažem da dani doseljenika ovde u Pazovi gotovo da ne postoje. Ako pogledamo da od prošle godine do današnjih dana imamo 1.000 građana više u biračkom spisku, to govori o tome koliko ljudi svake godine dolazi da živi na teritoriji naše opštine“.

Zanimljivo je da i pored toga što demografski i prostorno-funkcionalni indikatori pokazuju da Nova Pazova uveliko nije naselje agrarnog tipa, statističko-pravna služba ga još uvek ne svrstava u naselje gradskog tipa. A dovoljno je samo prošetati kompletno uređenim centrom pa se uveriti koliko je ovo naselje promenilo svoju urbanu fizionomiju. Ekonomski prosperitet Nove Pazove, činjenica da se u njoj mogu zadovoljiti gotovo sve potrebe koje svakodnevni život u urbanom ritmu podrazumeva, privlače u nju nove stanovnike. Naravno, mesto se ne odriče ni svoje tradicije. Najstariji spomenici do posleratne kolonizacije nalaze se na starom nemačkom groblju. Hram Svete Trojice, hram Svete Petke, a tu je i nekoliko kulturno-umetničkih društva i udruženja, koja podsećaju na nasleđe ovog prostora.

Do opštinskog središta može se stići lepo uređenom šetnom stazom. Isto toliko kilometara koliko ima regionalnim putem do Stare Pazove, ima i na drugoj strani do Batajnice – tek nešto više od pet. Uz ovaj blagoslov i činjenicu da je infrastruktura potrebna za ubrzan razvoj kompletno postavljena, No Pazova mirno ulazi u vreme pred sobom.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Stara Pazova.

Članak Nova Pazova – ZAISTA „NOVA“ PAZOVA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Branko Oreščanin je toliko veliki umetnik da ga svi žele. U Novim Karlovcima, rado podsećaju da je tamo rođen, te da je meštanin Sasa. A opet, činjenica da je da je svoj dom našao u Staroj Pazovi, kojoj se odužio onako kako on najbolje zna. Staroj Pazovi posvetio je jedinstvenu monografiju koju malo gradova ima. Ispratio ju je po horizontali, onakvu kakva je bila pre više od jednog veka do danas. Po vertikali, obeležio je duh i život ovog mesta iz doba neasfaltiranih ulica i kuća od zemlje nabijače, preko svakodnevnih aktivnosti na tradicionalan način, do trenutka kada je ovo postao moderan grad. I nije se štedeo. Pred nama su bezbrojna dela, pri čemu je svako od njih uhvatilo neki od trenutaka koji su za život ovog mesta neopisivo važni.

U svemu, nama je možda najvažnija činjenica da je Oreščanin izvanredan crtač. Mnogi će na čas poverovati da su pre svega njegovi crteži olovkom zapravo crno-bele fotografije. Razlika je samo u tome što crtež rukom ima moć da vas emotivno više dodirne nego fotografija. Zbog toga je kontakt sa atmosferom i mentalitetom Stare Pazove daleko neposredniji nego što bi to bilo da se izrazio na bilo koji drugi način. Uz to, Branko ima i jednu veliku „nevolju“. On iz srca i duše voli mesto u kojem živi. I zato je toliko direktan u zapanjujućoj potrebi da mu ništa ne promakne. Zato je svaka njegova slika ili crtež, istovremeno lična, topla i privatna. A ima epski snažnu, univerzalnu poruku, u kojoj ćete se pronaći čak i ako dolazite s drugog kraja sveta.

Kako je primećeno, umetnost Branka Oreščanina nastala je iz strasne ljubavi prema životu, prema malom i jednostavnom, sitnom i nezamenljivom kao izraz njegove duhovne predodređenosti, nije menjala svoje osnovne sadržaje. Na njegovim crtežima Stare Pazove prošlost i sadašnjost se stapaju u poznato i doživljeno. Zahvaljujući tragalačkom duhu i emotivnoj napetosti ovog senzibilnog slikara, često se vraćamo detinjstvu, izvorima života i saznanja.

Ovom knjigom, neko ko nikada pre nije bio u Pazovi, upoznaće svaki njen kutak, praćen kroz vreme, da bi na kraju osetio u sebi da ovo mesto oduvek poznaje. Više od ovoga jedan umetnik ne može. Ovdašnji ljudi, šorovi, pijace, znamenite ličnosti, prepoznatljivi objekti, svakodnevne radnje, pričaju istovremeno priču o Staroj Pazovi koje više nema, baš kao i o onoj koja pred našim očima upravo nastaje. Ovo je monografija koju Pazovčani poput nekog porodičnog poklona vole da imaju uz sebe. A opet ovo je delo koje se iz desetina svedočenja, šalje u svet, da one koji su pre ili kasnije otišli odavde, podseti na to ko su. Divani na šoru, vršidba žita, polazak u školu, sve do pogađanja na pijaci i još bezbroj sličnih trenutaka, zapravo jesu oji kratki i mali momenti koji su za život jednog mesta važniji od godišnjica velikih bitaka i događanja iz udžbenika. Te razvikane događaje uvek ima ko da opiše. Ovi mali, intimni trenuci zamiču u prošlost ćutke i neopozivo. A onda se nađe neko da ih vrati Oreščanin je to učinio. I ostavio svoju Staru Pazovu ponosnom. Baš kao što je to činio sa Sremom i Vojvodinom celom.

Lako je ići u budućnost kada ti je sve najvažnije sačuvano. Posle ove monografije, Stara Pazova to za sebe može da kaže.

Tekst: Nada Jokičić
Foto:Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Stara Pazova.

Članak Više od umetnosti – INTIMA I DUH JEDNOG MESTA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.