Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Vršac – Inspirisana keksom

On je toliko jednostavan da kada je nešto skoro pa banalno, kažemo da je ”na keks”. Mislili smo da je tako… a onda smo ugledali keks koji je prošao kroz ruke Dragane Tot. I promenili mišljenje 

 

Brz način života i stresan posao poslednjih decenija bacili su u zaborav sve one tradicionalne vrednosti kojima su se porodice radovale, pogovoto u vreme božićnih i novogodišnjih praznika. Srećom, sve češće se pojavljuju mladi ljudi koji se trude da te običaje ožive. Jedna od njih je i Dragana Tot iz Vršca, koja pravi ukrasne keksiće koji su nekada bili neizbežan deo praznične trpeze u katoličkim porodicama tokom Božića. Ali, nisu to obični keksići. Ova kreativna Vrščanka je tradiciju prilagodila modernom vremenu, pa se njeni proizvodi bez preterivanja mogu okarakterisati kao minijaturna umetnička dela.

Draganini vešti prsti do sada su oslikali na stotine hiljada unikatnih keksića. Ideje za dekorisanje pronalazi u svojoj mašti, mada priznaje da ponešto i ”ukrade” s interneta. Trenutno su aktuelni keksići sa novogodišnjim motivima, a u zavisnosti od praznika naša sagovornica pravi i ”ljubavne” keksiće za Dan zaljubljenih i venčanja, zatim uskršnja jaja, piliće i zeke za Uskrs, kao i neizbežne likove popularnih junaka crtanih filmova. Sve po želji naručilaca.

– Keksiće sam počela da pravim kada sam se udala. Sa svekrvom sam, kako to tradicija kod katolika nalaže, početkom svakog decembra pravila po pet-šest kilograma različitih keksića, koje smo odlagali u metalne kutije i jeli ih sve do Uskrsa. Njih smo u početku dekorisali samo šećerom u prahu i topljenom čokoladom, a onda sam počela da eksperimentišem i pravim drugačije oblike, koji su najpre oduševljavali rodbinu i komšije. Međutim, pre tri godine, radost u očima pojedinih kolega, koje su ovi keksići podsetili na detinjstvo, podstakla me je da počnem da ih pravim u većim količinama i tako pokušam da usrećim i druge ljude – ističe Dragana Tot.

U tome je sigurno uspela, jer se njenim slatkim umetničkim delima najviše raduju deca. Oni s uživanjem grickaju Spajdermene, Hello Kitty mace, zvončiće, pahuljice i ufrćkane brade Deda Mraza, koje su nacrtane smesom od belanaca, limunovog soka i šećera u prahu, dok starijima često bude žao da pojedu, recimo, keksiće od kakaoa na kojima je s posebnom preciznošću nacrtan idiličan noćni prizor kuće iz koje ide dim dok napolju pada sneg. Istina, keksići su ukusni, jer se prave po starom receptu za vanilice, ali se čini da oni više služe kao ukras – da ih gledate i da im se divite.

Da bi napravila jednog Deda Mraza, Sneška Belića, okićenu novogodišnju jelku ili paketić, Dragani je potrebno dva dana, jer crtanje radi u više faza. Donji sloj premaza mora da prenoći i da se dobro osuši, kako bi po njemu mogle da se crtaju fine šare, a da se pritom ne razliju. Zato je za taj posao, naglašava, neophodno imati puno strpljenja i izrazito smirenu ruku.

– Jeste naporno, ali kada nešto stvarno voliš i uživaš u tome, ništa ti nije teško. S vremenom mi se ruka toliko izvežbala, da sad sve to radim mnogo brže, ali definitivno ne bih mogla da uradim sve porudžbine bez pomoći ukućana, ćerki Julije i Lidije i supruga Samuela. I oni su na neki način uključeni u proizvodnju keksića, tako da smo od mog hobija postepeno razvili fin porodični posao – zadovoljno kaže Dragana.

Samo u decembru ova maštovita Vrščanka napravila je 1.000 kutija sa po 23 različita oblika keksića. Nije teško izračunati da je to 23.000 ručno iscrtanih hrskavih poslastica! Malo li je, pogotovo kada se zna da joj je ovo dodatni posao, budući da već dve decenije radi kao medicinska sestra u Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti ”Dr Slavoljub Bakalović” u Vršcu, i to s teškim psihičkim bolesnicima, koje su porodica i društvo odbacili.

– Iako se često dešava da po 12 sati provedem crtajući keksiće, meni to ne predstavlja problem, jer mi to dođe kao psihoterapija, imajući u vidu da u bolnici radim psihički težak posao. Na mom odeljenju, gde brinemo o stotinu muških pacijenata, nema ničeg kreativnog i lepog čemu biste se radovali, jer nema rađanja novog života niti izlečenja pacijenata. Zato kad se vratim kući, volim da uđem u svoj svet šarenih keksića, da nešto stvaram i budem kreativna. Zato mi je najveći kompliment kada posetioci mojih štandova na raznim manifestacijama žele da fotografišu ono što sam napravila, jer im se to na oko mnogo svidelo. Čak i ako ne pazare, ja sam u tom trenutku prezadovoljna – skromno kaže Dragana, inače članica Udruženja žena iz rodnog sela Gudurica.

Njena kreativnost se proširila i na pravljenje ukusnih mafina i raznih sličica od fondana, kojima se ukrašavaju torte. Sve svoje proizvode prodaje po simboličnim cenama, jer je svesna da u našoj zemlji ručni rad ne može adekvatno da se naplati, ali ponavlja da je suština svega biti srećan zbog onog što radiš i time usrećiti druge.

 

Tekst i foto: Jelena Jovanović

Možda vam se svidi...