Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Budisava – Najmlađi… A ko veliki

Bilo je dana kada je selo imalo 66 zanatlija. Danas nema ni berbera. A opet, ima mnogo toga o čemu druga sela mogu samo da sanjaju. Za početak, ima Novi Sad na 20 minuta vožnje kolima. To mu danas, nekako, dođe najvažnije.

 

UMESTO UVODA

Činjenice kažu da je Budisava namlađe selo u Šajkaškoj. I jedino koje je pravljeno „da bude mađarsko“. Naime, kako se u ona vremena strogo vodilo računa da nijedna nacija snagom i brojem ne pretegne na svoju stranu, carska vlast je pažljivo pratila situaciju na terenu. Kulturno-umetničko društvo „Petefi Šandor“ postoji 15 godina. U njegovu salu, koja je taman onakva kakva treba da bude, kažu nam s ponosom – uloženo je 6.000 sati dobrovoljnog radaPa tako, ako, recimo, krenete od današnje granice, jedne uz druge imate: mađarski Bezdan, šokački Monoštor, nemački Apatin, srpski Stapar, pa tako redom… Bečki dvor nije želeo da se iko od njih previše grupiše na jednom prostoru, jer ko zna šta bi mu u tom slučaju moglo pasti na pamet. Najbolje je bilo da jedni druge drže u ravnoteži. E pa tako, kada su pre tačno 132 godine videli da su se na potezu od Titela prema Novom Sadu Srbi malko razmahali, vlast je odlučila da iskrči lokalnu šumu i na toj zemlji napravi selo u kom će naseliti isključivo Mađare. Problem je bio, međutim, što ovi nisu imali dovoljno kapitala i ekonomske moći, pa ih je trebalo malo podržati. Tako su iz Mađare stigli i Nemci. Istorijski podaci dalje kažu: Godine 1884. u koviljskom ataru onovremene ugarske vlasti naselile su prve mađarske i nemačke porodice. Tri crkve u centru simbol su čvrstog verovanja da u ljudima postoji nešto mnogo dublje nego što su vetrovi istorije i politike. Ljudi i njihovi koreni ostaju. Zato je svakom stanovniku Budisave ovaj prizor najdraži u čitavom seluKolonizaciju je pokrenuo izvesni Janoš Hankonji 1883. na erarijalnom (državnom) zemljištu kaćkog i koviljskog atara. Prostor koji je trebalo naseliti bio je pod gustom hrastovom šumom od koje vlast nije imala mnogo koristi, pa je odlučila da je proda. Hankonji je u ime naseljeničkog udruženja od ugarskog predsednika vlade Kalmana Tise zatražio da pomogne kolonizaciju Mađara i Nemaca. Tisa je, u skladu s onovremenom politikom mađarizacije šajkaških krajeva, iz državne kase odobrio 120.000 forinti i kolonisti, mahom bezemljaši iz bačke županije, dobili su i besplatnu građu za podizanje kuća. Šuma je 1884. iskrčena uz pomoć stručnjaka iz Kranjske i selo je 1885. već bilo izgrađeno. Do 1887. naselje je administrativno pripadalo Gornjem Kovilju, a onda je postalo posebna opština. U znak zahvalnosti prema ugarskom dobročinitelju, predsedniku vlade, žitelji su mu nadenuli novo ime, koje je bilo i zvanično – Tisakalmanfalva (Tiszakalmanfalva). Nemci su ga zvali Waldneudorf (Šumsko novo selo). Godina 1884. je zvanična godina osnivanja sela koje se prvobitno zvalo po šumi Budisava. Posle Prvog svetskog rata vraćeno mu je prvobitno ime.

 

IZ LIČNE KARTE

Prema prvom popisu, 1890. u selu su živela 2.202 stanovnika. Taj broj je, uglavnom, stagnirao. Znatnija grupa doseljenika došla je u selo 1894. godine. Za vreme Drugog svetskog rata broj žitelja spustio se ispod 2.000. Nemci su se pre oslobođenja 1944. vratili u matične zemlje, Austriju i Nemačku. Usled kolonizacije 1946. doselio se veći broj Srba, tako da je 1948. u Budisavi živelo 2.000 ljudi. U popisu 2002. zabeleženo je 3.825 stanovnika. Uopšte, prevelika blizina Novog Sada, kao što to obično biva, zna da bude mač sa dve oštrice. Dobiješ na mostu, izgubiš na ćupriji. Činjenica da ima dana kada ćeš iz Novog Sada brže stići do Budisave nego od Riblje pijace do Novog naselja, uticala je na to da selo ima sve više stanovnika. A s druge strane, gubi se tradicionalna draž i prednost života na selu. Recimo, stiglo se dotle da selo nema proizvođača mleka! Donose im sa strane.

Mlađima to previše i ne smeta. Ali stariji spuštaju glavu i setno odmahuju rukom.

 

PONOS SELA

Kao tradicionalno naselje, podizano administrativnom odlukom onako „na lenjir“, Budisava je bila sva po propisu. U centru je, recimo, imala četiri parka. U međuvremenu je život učinio svoje, pa parkovi danas više ni izbliza ne izgledaju onako kako bi trebalo. Ipak, selo je zadržalo jednu osobenost s kojom se veoma ponosi. Kao retko gde, a možda i nigde, jednu uz drugu naći ćete tri crkve. Katolička je podignuta pre više od 100 godina. Pravoslavna je izgrađena u novija vremena. Odmah uz nju nalazi se reformatorska crkva. Četvrta, evangelistička crkva, koja je pripadala lokalnim Nemcima, srušena je 1946. godine. Svako bi danas, naravno, voleo da je i ona u ovom nizu kojim se Budisava diči. Tri crkve u centru simbol su čvrstog verovanja da u ljudima postoji nešto mnogo dublje nego što su vetrovi istorije i politike. Ljudi i njihovi koreni ostaju. Zato je svakom stanovniku Budisave ovaj prizor najdraži u čitavom selu.

 

KNEZ OD BUDISAVE

U našim selima (ko zna, negde u Banatu možda još uvek) postojala je institucija – seoskog kneza. To je bio neko od starijih, mudrih domaćina, što je umeo da pomiri zavađene, da da savet, koji je znao sve o svemu. Da Budisava ima seoskog kneza, to bi bio Tibor Milanović. Sa svojih 85 godina svašta je upamtio. Činjenica da ima dana kada ćeš iz Novog Sada brže stići do Budisave nego od Riblje pijace do Novog naselja, uticala je na to da selo ima sve veći broj stanovnika. A s druge strane, gube se tradicionalna draž i prednost života na seluS obzirom da je radni vek proveo kao nastavnik, a jedno vreme bio je i direktor škole, pola sela pamti da ih je baš on u red uvodio. Uz sve to, Budisavu beskrajno voli. Kako i ne bi kada su njegovi tu od prvog dana. Dok ima čika Tibora, selu ne trebaju nikakvi anali i pisane hronike. On će da vam izdeklemuje sve što vas interesuje. Poželjno bi bilo da to bude upravo u etno-kući, koja je pravljena po njegovoj meri. Doduše, nešto ga jako boli. Kada je on 1953. godine počeo da radi u školi, u prvom razredu nastavu na mađarskom jeziku slušalo je 43 đaka. Danas ih od prvog do osmog zajedno nema ni 50. Za sve to čika Tibor krivi ova luda vremena. Naročito ove novotarije koje sluđuju decu od kad progledaju. „Gledam danas, dete nije ni krenulo u školu a po ceo dan drži u ruci nekakav telefon i nešto kucka. Glavu ne diže. A sećam se pedesetih godina, kad mi šef kaže – zvaćemo te – ja privučem stolicu pored telefona i dva dana ne ustajem. Čekam da me zovu… Kakva su ovo vremena došla, bog da te sačuva!”

 

U DUGINIM BOJAMA

Prošli smo na našim putovanjima oko 90 vojvođanskih sela. Zato nam treba verovati kada kažemo da je za svako selo važno da ima ljude kao što je Marki Marta. Radi ozbiljan posao, ima lepu porodicu, uvek je tu da pomogne i što je najvažnije – voli što je upravo tu gde jeste. Budući da se od nečeg mora živeti, Marta ima firmu u kojoj pravi HTZ opremu. Onako za dušu, a selu na korist, izrađuje narodne nošnje. Za ovu priliku manekenke su nam bile njena Aneta i sestrina ćerka Ivona. Devojčice u nošnji izgledaju kao s onih razglednica kojima se promoviše etno-turizam. Vidi se da su ih mama i tetka na vreme uzele pod svoje. A bogami, ni one se ne bune.

 

DVORIŠTE KO NAMOLOVANO

Budisava-1Sredina januara, temperatura se srozala ispod nule, toliko da zemlja krcka pod nogama. Onda ugledaš kućicu od dva kvadrata, otvoriš vrata, a unutra – em što je toplo, em sve miriše na sveže ispečene mekike. Čuj, toplo na minus pet, pa još u kućici od ni manje ni više nego dva kvadrata! Gde to ima?

Ima u dvorištu Sabo Zoltana, molera ovdašnjeg. Čovek veštih ruku, bujne mašte i golubije duše. Godina je duga a posla za molere u vremenima u kojima se svako trudi da bude „sam svoj majstor“ i nema previše. Zolika tada uzima dleto u ruke, pa kreće na posao, onako za sebe. Noću sanja kućice, a danju ih pravi. Onako, kao za decu. Mada ako si dete u duši, onda i tako odrastao možeš u njih da staneš. Evo, recimo, Zolikina žena u jednu staje taman toliko da ispeče mekike. I ne samo njih, može šta god hoćeš. Dvorište Sabovih, na kraj Budisave, izgleda kao svet iz bajki koje smo čitali do četvrtog razreda osnovne. Gde god se okreneš, nešto će da te zaskoči. Brod, vetrenjača, jezero, mali dvorac… Kada je lepo u januaru, možemo misliti kako tek izgleda u maju, kada se razbokori silno cveće i zelenilo kao prirodna scenografija za Zolikinih ruku delo. Silno nas interesuje. A i maj je blizu.

 

„DAN I NOĆ“

Kulturno-umetničko društvo „Petefi Šandor“ postoji 15 godina. U njegovu salu, koja je taman onakva kakva treba da bude, kažu nam s ponosom – uloženo je 6.000 sati dobrovoljnog rada. Domaćice su nam bile Otilija Milanović i žene iz sekcije ručnog rada „Arvačka“. U susretu s njima čoveku je teško da ne bude patetičan. Možda one zaista pomalo izgledaju kao da dolaze iz nekog drugog vremena, ali stvar je u tome što bi ova primedba nekoga uvredila – a ovdašnje žene njome se ponose. One upravo i čine sve što mogu da što duže održe duh sela kakav je nekad bio. Ako ne mogu da ga sačuvaju, onda barem da ožive uspomenu koja će trajati i posle njih. One vezu, crtaju, pletu, kuvaju, pevaju uz svog horovođu Pongo Lajoša… i puno im je srce. Neka ovaj 21. vek ide tamo kuda mora. Njih 53 će raditi ono što osećaju da moraju! A i nisu baš tako usamljene u svom stavu. Godišnje naprave dve čajanke. Verovali ili ne, dođe im preko 200 ljudi iz čitave Vojvodine! Užele se ljudi „onih“ vremena. Duša traži svoje.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Čila David

Možda vam se svidi...