Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Kola naša škriputava

Кола су се кадгод само тако звала. После су тек неуко крстили лумузине да су кола а колима покварили име па их прекрстили у запрежна кола. Мош мислити, још су лимузинама додали да имају и коњске снаге. Ето, још онда се знало да ништа паметније од кола нису могли да смисле. И коња, упрегнутих.

Гоље нису имале кола а газде су имале бар по двоје кола и макар један фијакер. За посо су била она дугачка кола, да све стане и да сви могу да седну а кад се дигод ишло у какве госте па ако се јоши носило којешта од ствари, ко што је и био ред, онда се ишло на кратким колима. Ред је био да се не иде празних руку па је требало и места за поздраве, да све попакују и натоваре. Ако се ишло часком и ту близу, ома у друго село, презали су по пар коња, одморних, да откасају док се колач не олади у белом везеном чаршаву, да стигне врућ. Баш онако како је матер заповедила кад га је паковала у уштиркане салвете.

Е, у та мала кола газде су стављале и федер сиц. То је тек била уживанција и статусни симбол. Федер сиц уместо седалице и џака напуњеног сламом. Иди бегај, имал ко још тако штогод, питали се навек кад касају по чапашу а сиц само федерира па ко да терају чамац а не кола. Једино им звук није штимо па, уместо лупкања таласа о прамац, чули су се топот копита и клепетање точкова.

А тек точкови, еј то је тек била наука. Само прави мајстори су их правили, није то мого да ради какав шлосер. Кад су точкови били како треба и главчине добре, видло се по трагу у прашини да је баш тако. Онда су шине од точкова цртале само два трага и између њих и малко по њима отисак копита. А кад се главчине поједу на осовинама, ил кад штеде и не маре за коламаст па нису штогод ради да се укењаче кад дебело подмажу главчине, онда буде свашта. Прво цијуче ко миш кад га причкине мишоловка, после шкрипи, онда налегне све до чивије и левче. Из далека се види да су малко посвађани точкови ал тек кад кола крену, траг одаје све шта не ваља. У прашини изгледа ко да две змије, добре другарице иду туда заједно. Једна наспрам друге па кривудају онако змијски, једнако. А није, то главчине имају луфта на осовинама па точкови праве осмице. Тек кад кочијаш навије лево ил у десно, кад се точкови малко укезече док се руда не исправи, тек ту буде леп траг. Нема осмица.

Кад така кола уђу у село па ако још има и малко калдрме ил тврђег пута па се направи и штогод чапаша од силног терања туда, онда је већ пола песме готово. Пева песма о оном што се чује, не мора човек ни да гледа преко капије на сокак, све се чује, само траже одговор на питање: чија кола клепећу сокаком­?

И то се знало, не клепећу свака једнако, познавали су их и по звуку. А кад приђу близу куће и кад коњи дугачко заржу. Ко да оће да јаве да су ту, нема дилеме. Једино је сад цајтнот ко ће пре. Ил редуша да отвори капију широм ил тај њен загула што не стаје ако капија није отворена малко пре него што приђе кући. Највише воле кад се капија отвара кад он навија кајасима на ћуприју, не олакшава а обадве вратнице стигну да му умакну. Тај какав је, научио коње да не стају, нег их натера директ на затворену капију и рудом је развали, само севну вратнице свака на своју страну. Уму и да се врате ако спорије иде па ударе по задњим левчама и буде још већег белаја. Зато и затегне кајасе кад науми да овако отвара капију. Кад их тако забечи па швићне камџијом, знају коњи шта их чека ако не слушају. А зна и редуша да ће соровати због затворене капије. Ал брзо сви науче.

Тако смо и ми сви брзо научили и песму да су кола наша, да иду са салаша, да има презаних и белаца и вранаца и риђана и свакојаки. Све зависи колки је буђелар код тог што тера кера и заповеда свирцима. И то треба умети терати, ко што не мош свако ни кола да тера. Треба држати кајасе, ако их испустиш, оде све до очина. Терај кера, лутко моја бела, терај кера што си невесела! И ви, удаваче, чувајте се потеге, кад на њу станете ногом, џаба после да се вели нећу!

 

Текст: Бора Отић
Фото: Unsplash

Možda vam se svidi...

Dobrodošli