Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Lutanje u mestu

Temerin za svog postojanja nije dao većeg čoveka od vladike i pisca Lukijana Mušickog. S početka 19. veka smatran je jednim od najobrazovanijih ljudi tog vremena. Znalac grčkog i latinskog, antičke pisce, naročito omiljenog mu Horacija, deklamovao je naizust. Imao je, doduše, tu nesreću da doživi osvit Vukove jezičke reforme. Iako se zalagao za narodni jezik, smatrao je da jezikom crkve i nauke i dalje mora ostati ruskoslovenski. To ga je koštalo popriličnog zaborava, jer istoriju odvajkada pišu pobednici. Mušicki sa svojim odveć tradicionalnim stavovima nije mogao biti među njima. Kao pesnik, svršeni pravnik i filozof, ostao bi u fusnotama istorije da nije ogromne uloge koju je imao kao crkveni čovek. Po završenim studijama, naime, postao je administrator mitropolijske kancelarije u Karlovcima, nastavnik bogoslovije, i pošto se zakaluđerio, arhimandrit manastira Šišatovca. Od 1828. do smrti bio je vladika Karlovačkoga vladičanstva sa sedištem u Plaškom.

Elem, imao je naš Lukijan i jednu osobinu koju su mnogi stavljali među ozbiljne mane. Nije voleo putovati. Iako mu je dužnost nalagala da odlazi na službena putovanja, gledao je da ih izbegne kad god je mogao. A moglo mu se. Za više od dve decenije, koliko je proveo u Sremskim Karlovcima i u manastiru Šišatovcu (od 1800. do 1823), na prste su se mogla izbrojati sva njegova putovanja. I tada nije daleko potezao. Za razliku od svog savremenika Dositeja, koji je obišao čitav Balkan i Malu Aziju, boravio u Lajpcigu, Parizu, Londonu, Rusiji… Lukijan je, retko i nevoljno, išao tek do Iriga, Sremske Mitrovice ili Novog Sada. I sve bi se to još i dalo shvatiti, ali jedna stvar je izazivala nevericu…

Vladika Lukijan se, naime, poput pravog rodoljuba, oduševljavao vestima koje su pristizale iz Miloševe Srbije. Po svemu se osećalo da turskom vaktu dolazi kraj. Iz pisama upućenih Vuku Karadžiću vidi se da je s pažnjom pratio život svojih beogradskih prijatelja i poznanika, baš kao i kulturne i političke prilike u Srbiji. Pa opet, do kraja života Lukijan nijednom neće doći u Beograd. A patio je za njim. Ostalo je zabeleženo da se svega jednom, 1807. godine, našao u njegovoj blizini. Radostan i uzbuđen posmatrao ga je sa zemunske strane.

O tome je pisao svom prijatelju Mihailu Vitkoviću, srpskom pesniku iz Pešte. Pored ostalog, sročio je: „Ovu sam vakaciju veselo proveo. Prošao sam po Sremu, gdi jošte nisam bio… Bio sam u srebrobogatom Zemunu. Video sam slavni i mili Beograd. Ah, Mišo, kako je pozorište s one strane! Kako ti je lepo pogledati na Vračar i Topčider, slavne hrabrostiju serbskom. Kakva se čuvstvovanija rađaju gledajućem na Beograd… Tako sam ja mislio kad sam Beograd gledao i za Serbijom uzdisao“.

Iako je Srbija sultanovim hatišerifom još za Lukijanovog života izborila samostalnost, naš vladika ostaće silno da sanja o Beogradu, budući da više ni do Zemuna išao nije. Koliko je to morala biti snažna borba unutar čoveka koji je svojim intelektom, razboritošću i unutrašnjom snagom nadvisio vreme u koje ga je usud postavio. Podseća to na priču o caru Jang Tiju. Putujući u granična područja, naredio bi da mu se ponesu četiri carska šatora. Svake večeri sluge su ih širile na sve četiri strane sveta. Ne želeći da putuje i da poput nekog nomada boravi pod vedrim nebom, na zemlji koja nije nigde upisana, car Jang Ti, ostajući veran sebi, želeo je da gleda svet samo ako ga posmatra iz sredine. Lukijan Mušicki takvo rešenje sebi nije mogao ponuditi.

Sam đavo zna ko je tu u pravu. Meša Selimović je pisao: „Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vreme. Čak i više: da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove”.

Šta bi Lukijan na ovo rekao? Duboko u sebi, verovatno bi želju za putovanjem, makar i do snevanog Beograda, smatrao strašću, možda čak i slabošću. Zrelost muškarca, čoveka od duha i reda, samog vladike na kraju – nalaže mu da se toj strasti odupre i ostane veran sopstvenom karakteru. Onom koji se putovanja odricao.

Ako mene lično pitate, između Meše i Lukijana najradije bih postavio most. Na sredini mosta stajala bi tabla na kojoj bi pisalo: „Onaj koji stalno luta, a ipak je uvek tu“.

 

Tekst: Ilija Tucić

Možda vam se svidi...