Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Milorad Stošljević – Mile Pica: Posveta gradu

Godine 1973. u Novom Sadu je, kao druga u bivšoj SFRJ, otvorena picerija „Napoli“. Danas se tog imena više niko ne seća. Ali njenog vlasnika Mileta Picu znaju svi. Čitava stvar je bila toliko značajna, da je ovaj nadimak Miletu odavno „pojeo“ prezime. A kada je osam godina kasnije otvorio „Točak“, najveću diskoteku u Jugoslaviji, stvar je bila zapečaćena. Ostalo je legenda… 

 

U današnjoj, menadžerskoj terminologiji, za Milorada Stošljevića, kog svi gotovo isključivo znaju kao Mileta Picu, moglo bi se reći da nam je doneo nekoliko novih formata zabave. Otvorio je prvu piceriju, čime je, sociolozi bi rekli, počela promena dotadašnjeg krutog ugostiteljskog koncepta, i koji će, u krajnjoj liniji, desetak godina kasnije dovesti do „fast fud“ revolucije. Njegova restoteka „Točak“, danas nam je jasno, bila je mnogo više od zabave. Bio je to društveni događaj prvog reda i nesumnjivi kulturološki fenomen. Dakle, po današnjoj terminologiji Mile bi bio poslovni vizionar i uspešan menadžer. Stvar je samo u tome, što ni jedno od ovoga, ako sa njim želite da ostanete dobri, ne smete da mu kažete. Na sve te terminološke novotarije iz sveta biznisa, inače poslovično osmehnut, namrgodiće se, a verovatno i procediti po koju sočnu psovku. Nekome ko je rastao uz Đoleta Balaševića, od 17. godine učio od Bate Pežoa, stasavao uz Miku Antića, ceo vek proveo uz najveće mangupe, zavodnike i zabavljače bivše Jugoslavije, takvi epiteti ne trebaju. Njima se diče kursisti. A Mile se zanatu učio od života samog. Tajne tog majstorstva otkriva i u svojoj tek otvorenoj piceriji „Garden“.

 

Zahvaljujući takvima kao što je on, moderna bajka mogla bi da zvuči ovako: Postojalo je jedno vreme u kojem su svi bili jednaki. Drugima ste činili samo ono što se hteli da oni čine vama. Grad je bio potpuno bezbedan. U pet ujutro, devojčice su se bez ikakvog straha, preko Petrovaradinskog mosta vraćale u grad iz noćnog izlaska. Svi su jedni drugima govorili „ti“, a poštovali se kao da su na „vi“.

Drugo je to vreme bilo. Volim ovaj grad. Meni je Novi Sad više od života. Dve decenije živeo sam u Americi, ali, u suštini, iz Novog Sada nikada nisam odlazio. Tamo mi je, istina, bilo lepo – al’ ovde mi je lepše. Zato sam se i vratio i otvorio ovaj, ko zna već koji po redu, novosadski lokal. Da bih uživao. Ovaj lokal bih vodio tačno i da sam u minusu. Ovde sam među svojim ljudima, smejem se najmanje četiri sata dnevno, gledam po ceo dan meni drage prijatelje, a sada sve češće i njihovu decu, pa i unuke. Shvatam da je i njima ovo kao neka oaza dobrog duha. Ne želim da ih izneverim.

 

Mnogo puta ispričana legenda kaže da je sve počelo sasvim jednostavno.

U to vreme odlazili smo u Trst, da vidimo taj Zapad. Jedan prijatelj me je odveo na picu. Kunem vam se da ništa odvratnije nisam probao. Ali vidim da je to dobra ideja, narod se gura. Već tada sam osećao da, ako želiš da uspeš u bilo čemu, moraš biti drugačiji. Otvorio sam kod Socijalnog piceriju, koja je zvanično bila druga u čitavoj bivšoj SFRJ. Svi su mi govorili da sam lud. Odvraćali su me i roditelji i drugari. Podržao me je jedino Bata Pežo. Pica je kod nas u to vreme bila toliko nepoznata, da pri izdavanju dozvole za rad nisu znali šta bi sa mnom. U koju kategoriju staviti piceriju? Onda je nekom sinula ideja da je pica zapravo – slan kolač. Da bih dobio dozvolu za držanje picerije, morao sam da položim poslastičarski ispit. Tako je i bilo. Stari je štos, koji je naravno istinit, da ljudima u to vreme vaspitanje nije dozvoljavalo da prevale preko usta reč „pica“. Zato se isključivo naručivala „mala”, „srednja” ili „velika”. Podrazumevalo se da je pica. Ja prvi, pola godine nisam bio zadovoljan ukusom. Ljudi su stajali u redu na ulazu, ali čim bi probajli, gurali bi tanjir od sebe. Tek posle šest meseci potrefio sam ukus. I tako je počelo. Lokal sam otvorio sa toliko malo para, da sam ga praktično prvi dan otplatio. Stvar je bila u čaroliji novog. Ljudi su iz drugih gradova, organizovano, autobusima, dolazili kod mene u piceriju. Kao na ekskurziju. Često se događalo da su i po dva-tri sata stajali i čekali da se oslobodi sto, da mogu da sednu. Dnevno se prodavalo po 1.500 pica.

 

I tada ste već znali da će ugostiteljstvo biti posao kojim ćete se baviti čitavog života?

I tada i sada, u svaki posao sam ulazio srcem. Ili imam čistu emociju i radim ga pošteno, ili ga ne radim. Nikada mi dinar nije bio najvažniji. E sada, povuklo me je to što mi je taj prvi veći novac omogućio da sebi priuštim neke stvari o kojima sam maštao. Još kao dečak počeo sam da se bavim skijanjem na vodi i onim klasičnim, zimskim skijanjem. To mi je bila velika strast. Dešavalo se bezbroj puta da do dva ujutro budem u lokalu, a već u osam na treningu. Pokojni Mića Uzelac i ja, svake godine u martu, odlazili smo u Orlando, u Ameriku, na pripreme. To je ipak nešto za šta vam je novac neophodan. Tim pre što sam se skijanjem bavio i takmičarski. Mogu slobodno da kažem da sam i u skijanju na vodi na ovim prostorima bio među prvima. Kasnije sam organizovao neke škole i klubove. Da biste živeli taj san, potreban vam je novac. Video sam da u ugostiteljstvu mogu da ga stvorim.Tu su se udružila dva motiva. Druženje sa ljudima, u atmosferi koju sam kreiraš, i neki ozbiljan biznis, koji ti rešava mnoge stvari. Nije bilo nazad. I sve je radilo. Ljudi se najviše sećaju picerije i „Točka“, ali, recimo, fantastično mi je išlo i dok sam držao „Kec“ u pasažu Zmaj Jovine. Ujutro u 10 h kupio sam ga od Ratka Svilara, a uveče sam pred lokalom imao 700 ljudi. Držao sam fantastičan restoran u Opatiji. Onda sam ovde neko vreme imao lokal na bazenima, kod hotela „Park“. Sve je išlo kao ludo.

 

Postoji li recept za uspeh? Da zapatimo mustru.

Mnogo je onih koji su poželeli da uđu u ovaj posao, ali džaba je sve ako ne znate šta je suština. Nije dovoljno imati lep enterijer, pa čak ni dobru lokaciju. Najvažniji su duša i ljudi! Ko to ne shvati, propada. Imao sam za to dobrog učitelja. Još kao mladić, imao sam čast da me Bata Pežo prihvati kao svoga. Kada sam išao u Čelarevo, slupao samautomobil i morao da odem u bolnicu. Bata je napustio svoju kafanu i odvezao me. Tako smo se upoznali. Posle toga, pa donjegovesmrti, nismo se razdvajali.Od njega sam čitavog života učio. Jedna od važnijih stvari koju treba znati jeste da nije važan sam događaj, već ljudi koje ste uveli u priču. Svojevremeno sam za opkladu u „Točku”organizovao takmičenje za Mis toples. Svi su mi govorili da od toga nema ništa. Onda sam lepo formirao žiri, u koji sam stavio Minimaksa, Zdravka Čolića, Lepu Brenu i Kornelija Kovača. Doveo sam 10 devojaka iz Opatije. Ludnica! Imali smo četvrtfinale, polufinale i finale. Četiri dana bio je haos. Jednostavno, ako su oko tebe pravi ljudi, mora da uspe. Recimo, sećam se, iako je bilo davno, da mi je Firči jednom doveo neke klince iz Sarajeva. Bili su simpatični i videlo se da imaju „nešto” u sebi. Pozvao sam svoje prijatelje u Zagrebu i zamolio ih da dečacima, koji su imali neke pesme, snime ploču. Tako je i bilo. Nastao je „Plavi orkestar”, a onaj mali Loša je dokazao da se nisam prevario.

 

Kada ovako posložimo vaš život, mnogi bi se s vama menjali! Sve gazdački, u okruženju lepih i uspešnih ljudi.

Imam jednu osobinu, ne znam da li je to mana ili šta je, ali ni za jedan lokal nisam osećao da je to „nešto moje“. Voleo sam što sam bio deo te priče, ali nisam imao osećaj da nešto posedujem, pa da me to stavlja u privilegovan položaj. Ljudi koji me ne poznaju dovoljno dobro, verovatno mi neće ni poverovati, ali ovi drugi znaju da je tako. Recimo, jedno od svetih pravila kojih sam se držao jeste da nikada nisam imao svoj sto. Nikada za 45 godina nisam imao svoje mesto u lokalu. Kada vidite gazdu i njegove prijatelje da sede, a gosti stoje ili izlaze napolje jer nemamesta, znajte da ste ušli u pogrešan lokal. Kada čujem izraz „gazdin sto“, poludim! Kada sam držao „Točak“, bilo ko da dođe, ja sam stajao sa njima dok se ne oslobodi neko mesto. Pri tome mi je bilo savršeno svejedno da li je u pitanju Rade Šerbedžija, Zdravko Čolić… ili klinci sa Limana ili Klise. Naravno, nije dolazilo u obzir da neko bude dignut od stola, da bi seo neki Bregović, ja ili bilo ko drugi. Bez obzira na to da li je u pitanju zvezda „one“ Jugoslavije ili par devojčuraka što je krenuo u provod, kod mene su svi imali apsolutno jednak status. Najvažnije je poštovanje, koje gost mora da oseti u svakom trenutku. Evo vam dobar primer. Mnogi ugostitelji danas žive od izdavanja lokala za razne zabave i korporativna druženja. Poslovne zabave, privatne žurke… Ja to nikada nisam radio. Šta bi to značilo? Da će moji redovni gosti, tih dana dok izdajem lokal, doći do vrata, uhvatiti se za kvaku i vratiti kući? Taman posla! Nedavno su me neki Italijani bukvalno molili da ih pustim da organizuju proslavu. Bilo je njih četrdeset. Rekao sam im: „Može, ali samo pod jednim uslovom. Da svi, koliko vas ima, sednete kao redovni gosti. U drugim delovima sale sve će funkcionisati normalno. Spajanja stolova nema. Pa, ako vam se sviđa, izvolite“. I pristali su.

 

Da se još jednom vratimo malo unazad. Još uvek se mogu čuti na desetine sentimentalnih priča o tome kako se subotom oko devet uveče sedalo na „trojku“, pa izlazilo u „Točak“. Onda se, posle tri, kući išlo „karlovačkim busom“, ili mnogo češće − peške preko mosta, pa na Liman, Detelinaru… Apsolutno svi kažu da im je „Točak“ obeležio prvu mladost.

Mnogi mi kažu da sam „imao sreće“ jer sam u mnogim stvarima bio prvi. Ali ako si stalno prvi, pre će biti da tu ima još nečeg osim sreće. Stalno sam imao potrebu da ono što radim bude prepoznato, posebno. I uspevalo mi je. Evo, recimo, „Točak“. Umesto diskoteke, te 1981. nazvali smo ga „restoteka″, jer se na jednom mestu nalazio restoran, picerija i diskoteka. To je koncept koji sam prvi put video u Americi. Imao sam ideju, nikoga nisam slušao,i, naravno, nisam mogao da pretpostavim u šta će sve to izrasti. Dolazili su ljudi iz svih krajeva Jugoslavije.Novosadski hoteli bili su popunjeni ljudima iz Sarajeva, Zagreba, Ljubljane. Prvi smo krenuli sa konceptom živih nastupa tada najvećih zvezda. A i kada nisu nastupali, svi ti muzičari dolazili su kao gosti i pravili atmosferu. Goran Bregović, Zdravko Čolić, Frano Lasić, Bora Đorđević, Rade Šerbedžija, Oliver Mandić i ostatak tadašnje pop-rok scene nije dolazio u Petrovaradin samo da bi nastupao, nego i da bi se družio. Ovde je svoj prvi nastup imala Lepa Brena i orkestar „Slatki greh″, grupa „Magazin”, Neda Ukraden, Zlatko Stefanovski, Nele Karajlić, Haris Džinović, „Riblja čorba”, „Prljavo kazalište”, Doris Dragović, Arsen Dedić, Zafir Hadžimanov… svi.Nekada ste u Novom Sadu u  jednom danu mogli da vidite kompletnu jugoslovensku estradu. Svi su voleli ovde da dođu. Danas ozbiljnog umetnika u gradu vidite samo na njegovom koncertu. U „Točku“ je bilo normalno da sednete, a da pored vas sa jedne strane sedi Minimaks, a sa druge Davorin Popović, pevać „Indeksa“. Naravno da se i vi sami tada osetite nekako posebno. Ipak, dogodilo se ono na šta zaista nismo mogli da računamo. Početak devedesetih doveo je neke ljude sa kojima nisam hteo i nisam mogao da se razumem. Sve je postalo previše rizično. Diskoteka je zatvorila vrata. Međutim, ispalo je da sam zatvorio na duže vreme nego što sam očekivao. Tada sam sa porodicom otišao u Ameriku. Često danas kažem da sam se tamo se bavio najlepšim poslom na svetu, svojim ćerkama. Dan nam je počinjao u 6 ujutro i bivali smo neprestano zajedno, do kasno uveče. Pakovao sam im torbe, pripremao doručak, vozio, pratio teniske treninge… bavio sam se isključivo njima. Uživao sam.Boravak tamo mi je prijao, ali nisam imao cilj da ostanem tamo zauvek. Usled spleta okolnosti dvadeset godina proveo sam u Americi. Sa svojom suprugom i ćerkama sam proveo sam prelepih 14 godina na Sportskoj akademiji Nika Bolitijerija. Preko njega sam upoznao Ivana Lendla, Mariju Šarapovu, družili smo se sa Đokovićima. Ali, Novi Sad me je uvek privlačio sebi. Rekao sam vam maločas, Novi Sad je za mene više od života. On mi je dao sve što imam.

 

A ako biste napravili blic poređenje Amerike i naše zemlje…

Emotivni i porodični život u Americi mnogo je krući. Priznajem im da mnoge stvari tamo izgledaju gotovo surovo, ali kada dublje analiziraš, shvatiš da su u pravu. Recimo, meni je strašno to što tamo, kada dete napuni 18 godina,napušta roditelje i odvaja se od porodice. Tamo se to podrazumeva. Amerika ti da sve, ali ti mnogo i uzme. Sa druge strane, to je zemlja neslućenih mogućnosti, kakve ti niko drugi ne može priuštiti. Sve u svemu, Ameriku možeš da voliš ili ne voliš, ali treba je videti. Međutim, za mene je ipak simbol ozbiljne države bivša Jugoslavija. U svemu.

 

Za kraj, imate li neki generalni savet koji biste podelili sa nama?

Mogu samo da ponovim ono čega sam se i sam čitavog života držao. Danas nije lako. Vremena već odavno nisu romantična. Borba je svakodnevna. Ali to nije razlog da stvari prepoznajemo kao crne i negativne. Treba pozitivno gledati na sve. Moje je pravilo, ono što ne mogu da promenim – istog momenta zaboravljam. Ljudi se opterećuju nepotrebnim stvarima. Treba biti fokusiran na cilj i verovati u sebe. Ne dozvolite da okolina utiče na vas. Vaša budućnost je samo vaša. Da sam slušao druge, sigurno ne bih bio ovo što danas jesam. Poštuj svačije mišljenje, ali radi ono što ti srce kaže. Samo to.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški Karadžić i privatna arhiva

Možda vam se svidi...

Dobrodošli
Assign a menu in the Right Menu options.