Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Nadalj – Posadili kočić, izniklo im selo

Mesto šajkaša, graničara, koji su ratovali protiv Napoleona i Košuta, uz rame Garibaldiju, predstavlja geografski fenomen jer – sve je tu, i ništa nije tu

Najbrži moguć uvid u istoriju jednog tipičnog bačkog sela, kakvo je Nadalj, govori nam o svoj površnosti lokalnih stereotipa. A oni su čudo. Koliko puta ste recimo čuli kako su Piroćanci škrti, Crnogorci lenji, Šumadinci proračunati…? Vojvođani su, naravno, u svim tim dosetkama obavezno trpeljivi, miroljubivi, čak njonjavi. A zapravo onaj, ko se bar malo razume u istoriju i tradiciju ovih prostora, zna da je cela ta priča pogrešna, da pogrešnija ne može biti. Eto na primer, Nadalj  su osnovali Srbi iz današnjeg Čelareva, ondašnjeg Čeba, koji su došli, jer više nisu hteli da žive na imanju koje je državna komora prodala mađarskom veleposedniku Marfiju.  Na pustari koja im je dodeljena 1800. godine, zaboli su kočić kao centar. I kao po onoj dosetki koja kaže „kada bi u Vojvodini dugme bacio u zemlju i ono bi niklo“, tako su iz zemlje počele da niču kuće. Na mestu tog drvenog kočića danas je krst- oko kojeg se i dalje sve vrti.

nadalj-1Zajedno sa Čurugom, Nadalj je na početku činio jednu četu Šajkaškog bataljona. Zadugo će to biti vojna granica, čiji su stanovnici bili oslobođeni plaćanja feudalnih obaveza, ali su zato bili dužni da se odazovu na svaki poziv cara, da se krene u ratove o kojima se nisu mnogo pitali. Nadaljčani su ratovali protiv Napoleona, borili se na strani Đuzepe Garibaldija dok je ujedinjavao Italiju, vodili četiri bitke sa vojskom Lajoša Košuta, bili dobrovoljci u Prvom svetskom ratu, napatili se u onom Drugom… U Nadalju koji postoji malo više od 200 godina, seljaci su u uniformi proveli bar 150U Nadalju koji postoji malo više od 200 godina, seljaci su u uniformi proveli bar 150. Mislite li da tu iko može biti šonjav, gospodo draga? Vodite o tome računa, kada ubuduće budete pričali viceve o trpeljivom lali. Šajkaši, od Titela do Žablja i Srbobrana su zapravo- ljuti graničari.

E, kada smo to definisali, možemo da krenemo dalje. Zapravo, sam termin „kretanja“ u slučaju Nadalja, vrlo je relativan. Baš kao u onim vicevima u kojima vas pitaju hoćete li prvo da čujete dobru ili lošu vest, Nadalj je selo koje ima upravo fantastičan geografski položaj, a da pri tome predstavlja slepo crevo u bukvalnom smislu. Sa jedne strane, Nadalj je selo koje ima upravo fantastičan geografski položaj, a da pri tome predstavlja slepo crevo u bukvalnom smisluna 3 kilometra od sela prolazi put Novi Sad-Bečej. Sa njegove druge strane, na 10 kilometara udaljenosti, nalazi se put kojim se iz Beča stiže u Istanbul. Na 4 kilometra od sela prolazi pruga Sombor – Bečej. Kanal Dunav-Tisa-Dunav je od poslednje seoske kuće udaljen 2 kilometra. Shvatate li tragediju? Sve je tu – a ništa nije tu! Ili je onaj kočić u centru sela pobijen malo preblizu ili malo predaleko, ili Nadaljčani baš umeju sebi da zakomplikuju život? Biće da ima i jednog i drugog. Recimo, priča se, da su u proleće 1907. seljani insistirali da železnička pruga prođe što dalje od sela. Za svaki slučaj, da im deca ne padnu pod voz. Sve u svemu, Nadalj nikom nije usput i ta činjenica u novije vreme odredila je njegovu sudbinu. Na neki način ukazala je i na moju ličnu. Ranih osamdesetih, na jedinom kiosku, u centru sela, jedne subote prodata su oba primerka Politike. Seo sam na poni bicikl i otišao u Srbobran. Tamo i nazad 20 kilometara. S obzirom da mi je u Turiji pao lanac, meni se činilo kao da je 40. Videći me nakon golgote, onako uspurnjalog sa osvojenim novinama u ruci, baba Mara je rekla: „Čedo, ti il si blesav il to stvarno jako voliš“! Vreme će pokazati da je pogodila i jedno i drugo.

nadalj-2No, kako god bilo, Nadalj danas najpre liči na talentovano dete, koje je obećavalo mnogo toga, a da nikada nije imalo dovoljno vizije, energije i posvećenosti da svoj dar dovede do cilja. Selo koje, kao da je izronilo iz romana „Seobe“ Miloša Crnjanskog, koje je dalo soldate koji su se rvali sa tri carevine, selo u kojem je rođen Momčilo Tapavica, koji će na prvim modernim Olimpijskim igrama u Atini 1896. godine, osvojiti treće mesto u tenisu, selo koje je čitaonicu dobilo 1905., prvu električnu sijalicu 1927, a prvi radio već 1928. godine- danas tavori. Od nešto preko 2.000 stanovnika, većina je nezaposlena. Od ozbiljnije privrede Nadalj je oduvek imao samo ciglanu. Danas je privatizovana i u njoj radi tridesetak meštana. Sve ostalo, osim nekoliko pojedinačnih izuzetaka, svodi se na poljoprivredu. A ona je u selu organizovana po logici vinske mušice. Bez plana i cilja, letiš pa letiš. Ako upadneš u vinsku čašu, dobro je. Ako promašiš, opet dobro. Biće bolje dogodine. Malo više reda, unelo se tek osnivanjem Zemljoradničke zadruge „Debeljački“ 2001. godine.

U celom selu samo četvoro ljudi radi više od 100 hektara zemlje, a to je granica od koje počinje ozbiljna proizvodnja.

„ Ja radim 500 hektara, moj brat 300. Najveći problem je u tome što je seljacima teško objasniti da samo planska poljoprivreda može doneti rezultat. Ovako, svi se povode za trenutnom situacijom na tržištu, a to, skoro po pravilu, završi jako loše. Recimo prošle godine, cena kukuruza je bila 16 dinara za kilogram. Odmah je 60 odsto njiva stavljeno pod kukuruz. A šta ako ovog leta cena bude 10 dinara? Svi će propasti“, objašnjava nam Vladimir Debeljački. Ilustrujući poslovičnu inerciju naših seljaka, govori i ovaj podatak:

„Svakih desetak dana organizujemo predavanja na koja dolaze stručnjaci iz oblasti semenarstva, zaštite, prerade… Dođu i zateknu četvoro, petoro ljudi koji se na jedvite jade skupe. Ostali valjda misle da sve već znaju“, zaključuje Vlada, koji na naš poziv da slikamo njega i ženu mu Ljubicu kaže: „Slikajte vi silose i mašine. To o meni govori mnogo više od fotografija. Sa slikom sam se rodio, a ovo sam stekao“! Ispunili smo mu želju.

Ali zato, kada smo otišli kod Rakića, objektiv nam je bio suviše mali da svi stanu u kadar. Zapravo „bio bi mali“ da su svi bili kod kuće. Tri ćerke su bile u gradu, pa ih je pored peći bilo samo osmoro. Kada čovek bolje razmisli, da je ova reportaža posvećena samo domu Pere i Elene Rakić, bilo bi dovoljno. Za Peru ceo Nadalj kaže da je najvredniji čovek u selu. Sam radi 80 jutara zemlje, brine o 150 svinja i oko 2.000 pilića. A šta tek onda reći za Elenu koja ustaje svako jutro u pola 5, a leže tek kada u krevetima vidi Miru, Marinu, Martu, Mariju, Mihajla, Marka, Marinka i Todora?  Svi odlični đaci i beskrajno vaspitana deca. Ocu naravno pomažu, a nagradu dobijaju kao u svakoj pravoj porodičnoj zadruzi. Ne u evrima, nego u prasićima. Skupili su 7, prodali 6 i sebi kupili šta im treba. Za sada motor, a kada dorastu do vozačke dozvole ni kola neće biti daleko. Rakići su inače Srbi koji pripadaju Hrišćanskoj nazarenskoj zajednici. To je, posle pravoslavne i katoličke, treća najstarija crkva u Vojvodini. Naši ljudi u Vojvodini oduvek ih zovu „verni“. Brojanicu im je sa nemačkog preveo njihov brat po veri, pesnik Jovan Jovanović Zmaj. Ono što nam se čini gotovo neverovatno, jeste da su svi nazareni do fanatizma lojalni svojoj domovini. A ona im se itekako zamerila. Recimo, Perin otac je na robiji proveo 11 godina. Pera je „ležao“ samo 3. Jedini greh – vera im ne dozvoljava da uzmu oružje u ruke. Do juče, svaki muškarac u njihovoj zajednici, kada dobije poziv za vojsku, umesto puške uzme ćebe, pa u zatvor. Koliko god treba. Nažalost, to je dovelo do toga da su ovi čestiti ljudi, da bi sinove poštedeli muka, najčešće odlazili trbuhom za kruhom. Perin stric je u Australiji, tetka u Americi. Hvala Bogu, pa se i kod nas zakon promenio. Perina 4 sina, rekoše nam, za sada i ne razmišljaju da odu iz Nadalja. O tome koliko su vezani za selo, govori činjenica da im je deda-stric bio doktor Lazar Rakić, istoričar, autor reprezentativne monografije o Nadalju. Čitavog života, gde god bi išao, a obišao je bukvalno ceo svet, sa sobom je nosio kese napunjene nadaljskom zemljom. Prosipao ju je od Vankuvera do Melburna. Poema o Vojvodini rasipa se iz čika Lazine torbe.

nadalj-3A ima Nadalj i svog drugog čika Lazu. Zadugo, najpopularniji seoski sveštenik, danas protojerej, sekretar vladike budimskog,  Lazar Pajtić, došao je u Nadalj 1970. godine. Mesec dana po primanju parohije, rodio mu se sin. U tih 8 godina koliko je proveo među Nadaljčanima, pop Laza je često kroz selo prolazio sa tanušnim plavokosim dečakom, koji, kao da je jedva čekao čuveno pitanje: „čiji si ti mali“? U istom trenu ponosno bi odgovarao: „Moj tata je pop, mama popadija, a ja sam popić“! Baš u Nadalju, čika Lazu je zadesio usud koji će mu pomoći da otkrije i neke svoje skrajnute ljubavi.  Izgubio je glas i nije više mogao da obavlja parohijske poslove. U deceniji pred sobom, A Nadaljčani, 30 godina kasnije, naveče u pola osam, kad se zagledaju u televizore, na svaku pojavu kroz maglu im poznatog dečijeg lika, teatralno se čude: „Ma jel ono čika Lazin sin“otišao je u Sentu i osnovao pozorišnu scenu „Miroslav Antić“. Sve do aktiviranja u eparhiji budimskoj, radio je u Senti kao upravnik i pozorišni reditelj. Ali i danas, nakon svega što nam je prešlo preko leđa, parohijske dane u Nadalju smatra lepšim delom života. A Nadaljčani, 30 godina kasnije, naveče u pola osam, zagledaju u televizore, i na svaku pojavu kroz maglu im poznatog dečijeg lika, teatralno se čude: „Ma jel ono čika Lazin sin“? Može Bojan Pajtić da bude i predsednik Izvršnog veća i šta god hoće, ali za Nadalj on je popić – i tačka.

Zapravo, selo i živi od sećanja. A bolje bi bilo da živi od čega drugog. Jer, sve sentimentalne uspomene nastajale su u vreme kada se u Srbobranu, Vrbasu ili Bečeju našao posao za svakoga ko je to uopšte želeo. Nadalj je imao svoje šorove napupele od dece, svoje igralište, 12 kafana, svoje majstore, svoje ljude koji su tih godina olako radili stvari koje će kasnije, bezbroj puta prepričavane, postati deo seoskih legendi. Danas selo ni izbliza ne može biti samo sebi dovoljno. Potrebna mu je podrška, a nje nema. Ne može je ni biti jer nekadašnji jaki opštinski centri i sami jedva preživljavaju. Posla nema nigde, pa je za Nadalj postala karakteristična slika u kojoj, svakoga Činjenica da se u selu kuće prodaju od tri do 5.000 evra, sve govori. A pazite, tu uz kuće idu i dvorište, staja, bašta, često i kompletno pokućstvo. Pa opet, prodaje se teško ili nikakodana, u ranim jutarnjim časovima, pet dupke punih autobusa, vozi između 200 i 300  zidara i nadničara da rade na građevinama od Novog Sada do Pančeva. Jeste da je posao nesiguran, kampanjski, ali… Uostalom činjenica da se u selu kuće prodaju od tri do 5.000 evra, sve govori. A pazite, tu uz kuće idu i dvorište, staja, bašta, često i kompletno pokućstvo. Pa opet, prodaje se teško ili nikako. Poslednji podaci kažu da u Srbiji postoji 200.000 napuštenih seoskih kuća. Od toga velik deo je upravo u Vojvodini. Pa ti investiraj u nekretninu! I nije da predsednik srbobranske Opštine Branko Gajin, nekada i sam Nadaljčanin, neće da pomogne. Naprotiv. Osnovna škola „Žarko Zrenjanin“ sinula je kao gradska. Osvetlio je kompletno selo, završava kapelu. Kada su mu jednom prilikom rekli, „šta ima toliko da se zauzima, kada je veći deo života proveo u drugim mestima“, Branko je rekao: „Jesam, ali sam u Nadalju naučio da vozim bicikl“! I mi ostali smo svašta učili u tom Nadalju. Da lovimo hrčkove u seoskom ataru, da pljuckamo koštice sa vrha trešnje, da postavljamo sebi prva važna pitanja, gledajući sopstvena imena na nadgrobnim spomenicima naših dedova. Zato se valjda i osećamo Nadaljčanima, kada smo to zapravo samo po mestu rođenja naših očeva. Jer, ima ovde još života. Postaće ta Jegrička ponovo prava reka, što zapravo oduvek i jeste. Zatravljena i zamuljena, danas više liči na baru, ali i takva kakva je, predstavlja miraz za Evropu. Blizu je i kanal. Kada ga vide, tu kraj Nadalja, pecaroši pomisle da su već otišli na onaj svet, pa banuli pravo u raj! Biće ih u selu ko svečara za Ivanjdan. Ma biće svega! Lala je u vicevima prituljen ko sijalica od 45 vati. Al’ u životu – u njima biju žestoka graničarska srca.

 

Tekst: Ilija Tucić

Možda vam se svidi...