Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Novi Sad kao Novi zavet

Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.
Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati
U istom ćeš susedstvu ostariti:
u istim ćeš kućama osedeti.
Uvek ćeš u ovaj grad stizati.
– Konstantin Kavafi

 

Svi se mi nekako spram svojih gradova odnosimo na jedan od tri načina. Za jedne grad nije ništa više od dobro razgaženih cipela. Udoban, intiman, formiran spram vlastite noge. Ne nužno lep, naročito ne drugima, ali duboko naš. Drugima je grad tek polazna tačka, luka iz koje će se jednom otisnuti, svesni da će mu se kroz život vraćati tek kao albumu sa starim porodičnim fotografijama. Konačno, ima onih koji su za svoj grad toliko vezani da zapravo o njemu ne umeju ni da govore ni da ćute. Nakon svojih novosadskih malo više od pola veka, smelo tvrdim da sam spadam u ove poslednje. U više od stotinu vojvođanskih priča više sam pisao o Subotici i Kikindi, čak i o mnogim selima, nego o Novom Sadu. Kao da ne umem da napravim korak unazad da bih ga smireno pogledao i o njemu progovorio. A opet, ne umem ni da ćutim, kao da ga u svakom trenutku „podrazumevam”.

Recimo, ima onih kitnjastih pisaca. Onih koji pišu poeziju s mirisom čaja. Poeziju bresaka u cvetu. Takvi usred grada čuju majsku pesmu slavuja i vide devojke koje se kupaju u čistom plavetnilu. Kada bih tako govorio o Novom Sadu, osećao bih se kao da o sopstvenoj majci govorim kao o najlepšoj ženi na svetu. Realno, mislio bih da sa mnom nešto ozbiljno nije u redu. Bož’me prosti, da mi nešto fali.

Opet, nikada mi se nije dalo da o Novom Sadu pričam tako što bih išta nabrajao: značajne godine, zgrade, ulice, znamenite ljude, velike događaje… Osećao bih se kao Robinson Kruso dok nabraja spisak spasenih predmeta s potopljenog broda! Čovek je to radio posvećeno i strasno. Za sve druge – i pomalo besmisleno. Ne trebaju mi ni teoretičari, pa čak ni istoričari. I jedne i druge radije bih menjao za ozbiljnog prijatelja s kojim bih gradom šetao. Ovog časa.

Možda onako, kako ovog časa šetam ulicom Vase Stajića. Znam je čitavog života. Zapravo, ako izuzmemo ulicu Pariskih komuna, u kojoj sam odrastao, ulica Vase Stajića je druga za koju sam u svojim najranijim svesnim danima saznao. Na sredini ulice nalazi se Dispanzer za decu. U njemu je početkom sedamdesetih ordinirao čuveni doktor Mikić. Imena mu se više ne sećam, jer su ga apsolutno svi, pa i moji roditelji, oslovljavali isključivo po prezimenu. Bio je poznat po tome što mu deca nisu predstavljala tek broj u lekarskom kartonu, već smo za njega bili mali ljudi čije je karakteristike uočavao veštinom dobrog astrologa ili psihologa. Pri tome je bio ubitačno iskren. Pamtim da je moju majku savetovao da sa mnom češće putuje vozom. Na njen začuđen pogled odgovorio je: „Pa, sin vam je toliko malen da je dovoljno da platite samo jednu kartu. A njega stavite u džep, pa ga švercujte!“ Mami baš i nije bilo milo, ali budući da sam u školu krenuo sa 17 kila i 200 grama, nije imala bogzna kakav argument kojim bi se suprotstavila.

Kasnije, kada smo se preselili na Podbaru, kroz ulicu Vase Stajića išao sam redovno na stadion. S obzirom na to da su navijači beogradskih klubova preferirali bulevare, time simbolično demonstrirajući svoju moć, ja sam sa svojom belo-crvenom Vošinom zastavom pikirao one manje, skrajnute ulice, jer bih u slučaju direktnog susreta sa ovim drugima verovatno završio u rinfuzi. Tragove bi mi nalazili duž ulice, od broja 8 do 16.

Slučaj je hteo da mi u vreme detinjstva u ulici Vase Stajića žive i dve tetke, mamine sestre po ujacima. Ljuba je bila od uja Žarka, a Persinog oca zvali su Cveće. Njih dve bile su od onih „filmskih“ tetaka. Direktne do granice koja ti ponekad i ne bi prijala, pitale bi me za uspeh u školi, prve devojke, izlaske… Naravno, pred mamom. Vrlo često odgovarao sam im kao mornar, u šifrovanim pokretima ruku i očiju. Džaba! Tetka Ljuba bi podviknula: „Pa dobro, šta tu žmickaš očima! Je l’ imaš ili nemaš?”

U svojim dvadesetim, svoju večernju političku školu polagao sam upravo u ulici Vase Stajića. U njoj je, naime, bila zgrada u kojoj su živeli Boško Krunić i još sijaset vojvođanskih barjaktara iz redova bivših partizanskih komesara. Sećam se da sam krajem osamdesetih, u doba „jogurta“, stvarno verovao da to što im iz večeri u veče, sa još par stotina istomišljenika, pod prozorom vičem „lopovi, lopovi“… zaista ima nekog smisla.

A zapravo, možda sam se iz sveg glasa drao jer sam mislio da će me čuti profesorica Beba A., koja je živela nekoliko kuća niže, a sa kojom od mature, na obostrano insistiranje, nisam razgovarao. U Zmaj Jovinoj gimnaziji predavala mi je neki od pravnih predmeta koji mi je bio toliko bitan da mu se više imena ne sećam. Na jednom od časova toliko sam joj se zamerio da me je naprečac, što bi se modernim rečnikom reklo – stavila u risajkl bin. Ja se nisam bunio. Naprotiv.

U ovoj ulici nalazila se kuća Vujadina Boškova, bista Ilije Ognjanovića Abukazema i još nekoliko kuća koje su krile pločice sa nekim meni dragim imenima. Shvatam na prečac da postoji bar još pet značajnih momenata iz mog života koji su vezani samo za ovu, jednu jedinu ulicu. A šta bi tek bilo da kročim na moju Podbaru, Salajku, Detelinaru…

I onda se nađe neko da me pita šta za mene znači Novi Sad!
Novi Sad za mene je kao Novi zavet.
Ili ga imaš kao znak u srcu, pa o njemu ne govoriš.
Ili ga nemaš. U tom slučaju možeš o njemu govoriti danima, biće ti uzalud.

 

Tekst: Ilija Tucić

Možda vam se svidi...