Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Prof. dr Lazar Lazić: Peto godišnje doba

Direktor Departmana za geografiju, turizam i hotelijerstvo novosadskog Prirodno-matematičkog fakulteta o Vojvodini kaže: „Plašim se ljudi kojima je neinteresantan taj bezgranični prostor, omeđen samo nebom, gde ste potpuno slobodni da krenete u bilo kom smeru“. Jasno vam je da smo pred pravim sagovornikom…

 

„Proleće na čenejskim salašima“ uticalo je barem malo na to da Lazar Lazić bude ono što danas jeste. A kada bi proleće u nas postalo konstanta, poput „petog godišnjeg doba“, verovatno bismo i mi sami u mnogo čemu postali drugačiji. U svakom slučaju bolji.

 

Odnos prema geografiji, kulturnom nasleđu, pa i turizmu u Vojvodini, kao da se kroz vreme ne odmiče od stereotipa. Najpre onih sažetih u dve rečenice: „Vojvodina je plodni deo Panonske nizije“ i „Ona je dom 26 naroda i etničkih zajednica“. Na tom temelju turistička ponuda za perjanicu ima sve brojnije ijade“: kobasicijadu, slaninijadu, čvarkijadu, festivale lubenice i vina… Možemo li se konačno odmaći dalje od ovakvih uvreženih promišljanja?

Interesantno je da ste od svih mogućih „ijada” nabrojali upravo one koje se tiču hrane i pića. Sasvim opravdano, jer su one mahom i posvećene zadovoljenju osnovne životne potrebe – one za „unosom” energije iz namirnica. To je prva evolutivna stepenica u razvoju društva, a na osnovu vašeg pitanja ispada da u 21. veku i dalje na tom basamku stojimo. Ili smo se na prvu stepenicu vratili zaboravivši šta su nam preci ostavili. Ili su nas vratili, a mi u zamagljenoj tuposti to ne primećujemo.

Za to što je Vojvodina plodna treba da zahvalimo našim precima, jer je simbioza njihovog uma i snage oslikala platno današnjeg vojvođanskog pejzaža. Ti naši preci, Vojvođani svih nacija i veroispovesti, istrajno su radili i od tada močvarne, beskorisne i nezdrave sredine sami sebi stvorili „obećanu zemlju”. Pozajmili su je od nas, potomaka, pošteno je vratili uz dobru kamatu, očekujući da buduće generacije nastave trend boljitka. Međutim, više nismo „obećana zemlja“, a hiljade „potomaka” već godinama odlazi i ne pomišljajući da se vrate. Vojvodina jeste dom različitih naroda, ali je time i dom različitih kultura. Etnografski bogata, s jedinstvenom šarolikošću na ovom kontinentu, model je za negovanje duha tolerancije uz koji se jedino može opstati i napredovati. I sad zastadoh, jer znam da više nismo toliko šareni, pa čak ni toliko tolerantni. Čujte, za trpeljivost vam je potrebno blagostanje, kako materijalno, tako i duhovno, a mi se nijednim od ovih segmenata ne možemo pohvaliti.

Možemo li unaprediti i osavremeniti naš turizam? Naravno da možemo. Rekao bih čak da moramo. Turizam je važna komponenta prepoznatljivosti nekog prostora. On je neizostavan radi sveukupnog razvoja neke oblasti. No, tu nas čeka dosta posla jer imamo niz slabosti koje treba prevazići: nedovoljna turistička signalizacija, nedovoljan broj turističkih proizvoda, nedovoljna upoznatost domicilnog stanovništva o turističkim potencijalima iz neposrednog okruženja i njihova (ne)uključenost u turističke tokove, nedovoljna finansijska osnova za razvoj turizma i ulaganje u turističke projekte, nedovoljni smeštajni kapaciteti, nedovoljna komunalna uređenost i, na kraju, a po važnosti možda na prvom mestu – loša saobraćajna infrastruktura.

 

U svom okruženju, u kom su najčešće, s obzirom na profesiju, ljudi koji su vrlo dobro informisani, uverio sam se da velika većina nije čula za Zagajička brda, nije bila na Ludoškom jezeru, ne zna gde je Kupinik… Ko je kriv za to? Oni ili neko drugi? Ko im, kroz decenije, na njih nije skrenuo pažnju?

I sam sam svedok da ljudi ne poznaju svoj zavičaj. Nekad mi je to neshvatljivo, nekad sam nemoćno ljut zbog toga. Krivica je podeljena, ali više na strani „drugih”. „Prvi” su krivi zbog manjka interesovanja, dok „drugi” uopšte ne bude to interesovanje. U normalnim sredinama u školama se veliki akcenta stavlja na zavičajnu geografiju. Ako ne upoznaš sebe, kako ćeš spoznati druge? Ako ne ceniš svoje, kako ćeš ceniti tuđe?

Svojevremeno sam izdejstvovao da se terenske vežbe studenata druge i treće godine geografije održavaju u Belom Blatu i na Fruškoj gori, u vidu stacionarnog terena, gde se svaki dan poklanja pažnja jednom segmentu geografskih istraživanja. Poveo sam se čuvenom Cvijićevom mišlju da se geografija uči nogama. Nažalost, više se uči točkovima autobusa, daleko od kuće.

Moji prijatelji iz moto-kluba obišli su Srbiju, eks-YU, Evropu, neki i Ameriku i Aziju, a kada ih povedem nekim „egzotičnim” itinerarom po Vojvodini, budu prijatno iznenađeni – jednostavno nedovoljno poznaju svoju sredinu.

 

Prokrstarili smo Vojvodinom uzduž i popreko i uočili jednu konstantu: sve je i dalje pre svega u rukama agilnih, radu predanih zaljubljenika. U sredinama gde takvih posvećenika nema, sve stagnira. I dalje se u prevelikoj meri oslanjamo na lični entuzijazam. Koliko upravo vaš fakultet može da utiče na to da stvari krenu u drugom pravcu?

Slažem se da imamo manjak društvene strategije, ali mislim da je lični entuzijazam nezamenljiv u uspešnom ostvarivanju cilja. Čak i kada imate strategiju, trebaju vam ljudi koji iz ljubavi rade svoj posao i shvataju ga kao misiju svog boravka na ovoj planeti. Bez takvih, Ringelmanov efekat (društveno ili grupno zabušavanje) bi bio intenzivniji.

Naš fakultet studenti uglavnom upisuju iz ljubavi prema određenoj naučnoj oblasti. Retko se na drugim mestima može videti takva želja za novim saznanjima i posvećenost istraživanjima. Ovo pogotovo važi za studente koji imaju dodatne aktivnosti kroz društva mladih istraživača. Sa fakulteta odlaze puni entuzijazma i htenja, i onda se nešto desi da u novim ili starim sredinama taj kvalitet ne mogu da ispolje. Nisu svi spremni za nova dokazivanja i dodatnu borbu sa uvreženim predrasudama. Jednostavno, kao da društvena atmosfera ne pogoduje sistemskoj, dugoročnoj strategiji. Odgovorni obično žele instant rezultat, koji će se pokazati dok su još na vlasti. Ništa što zahteva više vremena i posvećenosti ne drži njihovu pažnju.

 

Evo konkretnog primera. Biće uskoro tačno 10 godina od pojavljivanja monografije Zaštićena prirodna dobra i ekoturizam Vojvodine”, čiji ste vi bili inicijator. Da li ste pratili trag koji je za sobom ostavilo ovo delo?

Vojvodina nije, kao što rekoh, samo prostor gde čovek utiče na prirodu i menja je, već i prostor gde prirodu brani od samog sebe, odnosno čuva vrednu i bogatu prirodnu baštinu. Na prostoru Vojvodine nalaze se izuzetne prirodne i predeone celine, jedinstvene u ovom delu Evrope, kao što su Deliblatska peščara (najveća u Evropi), Fruška gora i Vršačke planine, velike ravničarske reke (Dunav, Sava, Tisa, Begej, Tamiš) i njihove prostrane plavne zone (ritovi u Gornjem Podunavlju, Koviljsko-petrovaradinski rit, Obedska bara, Carska bara, itd). Možemo se pohvaliti sa osam, od ukupno deset, ramsarskih područja (vlažna staništa) u Srbiji.

Sećam se stvaranja te monografije, bio je to vrlo kreativan proces. Radili smo važnu stvar sa puno pažnje, vrlo savesno. Posebno ističem moje kolege Vladimira Stojanovića i Dragoslava Pavića, sa kojima sam, za potrebe monografije, prešao oko 5.000 km po Vojvodini obilazeći i fotografišući naša zaštićena prirodna dobra. Veliku pomoć su nam pružile kolege iz Pokrajinskog sekretarijata za zaštitu životne sredine, kao i Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode – što, uostalom, i danas čine u aktuelnim istraživanjima. Od tada smo uradili nekoliko zapaženih studija i projekata koji se tiču eko-turizma, a naš Departman je nezaobilazan kada se govori o ovim temama. Pre pet godina oformili smo Katedru za geoekologiju (nauka koja objedinjuje geografiju i ekologiju), čiji je jedan od zadataka praćenje stanja u zaštićenim prirodnim dobrima, kao i razmatranje pitanja u vezi sa eko-turizmom i njegovim uticajem na sredinu. Trenutno smo u razgovorima sa Departmanom za biologiju i ekologiju, na našem PMF-u, u vezi s formiranjem master studija iz eko-turizma, koje bi bile aktuelne od iduće godine. Kada govorimo o široj zajednici, mislim da je svest o značaju čuvanja prirodne baštine bolja nego što je bila. Srećni smo i ponosni ako smo tome imalo doprineli.

 

Prečesto smo skloni da gotovo malodušno i sami proglasimo ovo područje kao „ravan pejzaž“ lišen inspiracije. Ako biste kao geograf dobili zadatak da sastavite listu prirodnih vrednosti koje Vojvodina poseduje, šta biste izdvojili?

Mašta je ono po čemu se razlikujemo od ostalog živog sveta. Ukoliko je imate, vi u svakom predelu, pejzažu ili panorami možete pronaći inspiraciju i česticu estetike – lepota je u oku posmatrača. Plašim se ljudi kojima je neinteresantan taj bezgranični prostor, omeđen samo nebom, gde ste potpuno slobodni da krenete u bilo kom smeru. Da li su oni naučeni na kalupe i uske poglede, ili ih žele nametnuti drugima, vrlo je interesantno pitanje…

Meni se sviđaju te ravne linije, taj koncept „manje je više”, pa tako i biram omiljene destinacije. Pobrojaću samo neke od njih: Slano Kopovo, koje zna biti očaravajuće pusto početkom jeseni, Bačka lesna zaravan sa blago zatalasanim reljefom koji asocira na namreškano Panonsko more, i plato Titelskog brega, ravan kao i njegova okolina, ali malko bliži nebu.

Ipak, ravnica dobija sasvim drugu dimenziju sa blagim antropogenim pečatom. Ova nizija sa svojim salašima pruža sasvim drugačiju impresiju. Salaši su izvorišta vojvođanskog mentaliteta, a dom vrednih, štedljivih, istrajnih, povučenih, odmerenih i gostoljubivih ljudi. Raša Popov je jednom rekao da nijedno mesto na planeti nije tako široko otvoreno prema nebesima kao što je salaš – sav na zemlji i u nebu, salaš je otvorena kuća na planeti.

 

Nadam se da vam nije neprijatno, ali sve troje ljudi kojima sam, odvojeno, rekao da ću praviti razgovor s vama, u prvoj rečenici mi je reklo: „A, pa to je sin Veselina Lazića“. Iza vašeg oca ostalo je preko 30.000 ispisanih strana i bezbroj aktivnosti koje su sve do jedne imale za cilj očuvanje svekolikog nasleđa kog je iznedrila Vojvodina. Koliko je sve to vas odredilo? Kakav je danas vaš odnos prema toj „identifikaciji“?

Nomen est omen – ime je predznak. Ime se ne izgradi za nekoliko godina. Ime se gradi decenijama i generacijama. Kao što je moj otac bio ponosan na svog oca, tako sam i ja ponosan na njega. Nadam se da će i moja deca biti ponosna na mene. Za ovakav sled esencijalne su majke, odnosno supruge. Dakle ljubav – quinta essentia.

Nikada ne treba zaboraviti da iza svakog uspešnog muškarca stoji žena. Moj otac je imao bezgraničnu podršku moje majke. Sve smo podređivali radu na Pčesi. Sada, s ove vremenske distance, to mi liči na malu porodičnu manufakturu. Svako je imao neki svoj zadatak i doprinos. Vojvodina i njena prirodna i kulturna baština bile su redovne teme na porodičnim okupljanjima. Oko Pčese se uvek nešto radilo. Tu su edicije „Kulturno-istorijska baština Vojvodine”, „Spomenak” i „Tija voda”, zatim Festival fotografije i filma „Paunovo pero”, pa takmičenje dece u pravljenju strašila – „Strašijada”, pa smo šetali ravnicom u „Ravničarenju” i još mnogo toga. Naravno, bez autora, među kojima je bilo ljudi od paora do akademika, Pčese ne bi bilo. Na ovom mestu moram pomenuti i Darinku Boltu, koja je bila neizostavna u organizatorskim aktivnostima Pčese. O tome koliko je otac bio poduzetan govori i to da je 2003. osnovao Udruženje poljoprivrednika „Klub 100P plus” radi ostvarivanja ciljeva u oblasti informisanja i stručnog usavršavanja poljoprivrednika. Na mestu sekretara Kluba, uz svakodnevni angažman, bio je do svog kraja, 2014. Klub je i dalje aktivan i nesmanjenim intezitetom radi na svojoj misiji.

Deo mene je otišao s njim, isto kao što je i deo njega ostao sa mnom. Punih 30 godina (1984–2014), koliko je Pčesa bila aktivna, nemoguće je izbrisati. Vojvođansko nasleđe je neizostavni deo moje ličnosti. Pčesa i dalje postoji, ali čeka da dobijem malo više vremena. U planu mi je da sukcesivno objavimo Pčesina izdanja u elektronskom obliku, kako bi bila dostupna široj populaciji. Za septembar imamo u planu jedno mini-ravničarenje na biciklima, u čijoj organizaciji će mi pomoći kolega sa fakulteta, zaljubljenik u dva točka Mlađen Jovanović.

 

Zbog onih koji ne znaju, ne mogu a da ne pomenem samo deo knjiga koje je kao osnivač i predsednik Kulturno-istorijskog društva Proleće na čenejskim salašima (PČESA) vaš otac inicirao i uredio: Stari čenejski salaši, Dud, Vojvođanski svatovi, Seoske i salašarske škole, Stari zanati u Vojvodini, Paorske kuće, Ej salaši, Seoske i salašarske crkve u Vojvodini, Rađanje i odrastanje seoske dece u Vojvodini, Pruge i vozovi u Vojvodini, Baštovanstvo u Vojvodini, Plesni folklor u Vojvodini, Duh paorske Vojvodine, Mentalitet – ali kao Vojvodina, Na rogljevima Vojvodine, Vojvodina zauvek… Pa ovo je kapitalno! Mnogi instituti kroz vreme nisu uradili ni pola od ovoga. Čovek koji je iza ovoga stajao zaslužuje ulicu sa svojim imenom u svakoj vojvođanskoj varoši!

Hvala vam na ovako lepim rečima. Potpuno sam svestan značaja svega što je Pčesa uradila, ali mi je žao što malo ljudi to razume i priznaje. Moj otac ima tablu u svakoj vijugi mog mozga, tako da te ulične, bar meni, nisu potrebne.

Otvoreno govoreći, mislim da se to u našem društvu ne prepoznaje. Vidite, Pčesa je svake godine aplicirala za objavljivanje knjige iz edicije Kulturno-istorijska baština Vojvodine kod Pokrajinskog sekretarijata za kulturu. Trebalo je svake godine odštampati knjigu sa 500 do 1.000 strana. Da ne govorim o tome koliko je još troškova bilo oko publikovanja. Tako smo od 2005. do 2014. godine u dva navrata dobili po 50.000 dinara. Dakle za 10 godina 100.000 dinara – prosto nedovoljna, čak ponižavajuća suma. Kako smo se snalazili? Pa, na jedan nesvakidašnji način – svaki autor je plaćao primerak knjige onoliko koliko su koštali elementarni troškovi njenog objavljivanja, dok je ostatak prodavan po malo višoj, popularnoj ceni. Eto, zahvaljujući entuzijazmu autora i nas u uredništvu te zajedničkoj ljubavi prema Vojvodini i pisanoj reči – Pčesa je opstajala.

 

Sada ste u apsolutno najboljim stvaralačkim godinama. Imate li i vi osećaj da postoji neka misija koju vam valja ispuniti?

Moj otac je Vojvodinu beležio i čuvao pisanom rečju, ja isto to pokušavam pišući svetlošću. Sa njim sam krstario Vojvodinom uzduž i popreko. Znao je šta vredi, gde se šta krije. Ostajalo mi je da svetlom oblikujem, da potražim nove kadrove, nove uglove.

Fotografija traži kretanje kako bi imala priliku da se ukaže. Nothing happens when you sit at home (Elliott Erwitt). Stići tamo gde drugi ne stižu, videti ono što se retko vidi, bila je vodilja u biranju transportnog alata. Tako sam kupio motor kojim mogu da jezdim lenijama, da vidim prizore koje samo paori i čobani vide, da priđem iz nekog sasvim novog pravca, da pod ovolikom kapom nebeskom iznad naše ravnice osetim beskraj svemira.

Do sada sam imao tri samostalne izložbe fotografija – „Vojvođanska bajka“ 2011. u Studiju M, „Vojvodina – rural view“ 2016. u Kulturnom centru Novog Sada, i 2017. u Galeriji Terra u Kikindi. Nadam se da ću i idućih godina imati prilike da publici pokažem neke nove ravničarske svetlopise što slave prirodno i kulturno nasleđe Vojvodine.

Ipak, najvažnija misija jeste da moje naslednike izvedem na put – da budu dobri ljudi i marljivi radnici (lek za dosadu, nemoral i nemaštinu). I da budu entuzijasti i zaljubljenici u svoj posao. Kao deda i kao tata.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški-Karadžić

Možda vam se svidi...

Dobrodošli